Gijom Apoliner (Vilhelm de Kostrovicki)...

Nepotpunost i nedorečenost za duh modernog vremena, u večitoj borbi i apolonskog i dionizijskog načela u umetnosti. Bio je literata i artist, spontan i raspevan, odan poetskim vrednostima koje više angažuju čula nego duh; posmatrač, učesnik, pokretač struja u umetničkom i duhovnom životu. Njegov avangardizam bio je u spoljašnjem manifestovanju, u površinskim vidovima življenja, prijateljstvima koje je sklapao i negovao, pokretima. Za života bio  priman, slavljen, kuđen, mesija avangardizma, prorok, buntovnik, negator svega prošlog, poklonik novog životnog duha, propagator kubizma, saučesnik futurizma, nadenuo je ime orfizmu i nadrealizmu kome je prokrčio put. U njegovom delu ima i tradicionalnih vrednosti, njegova prisna duhovna stremljenja traže spone i u starom i u novom svetu. Nesposoban je da se odvoji od melanholične lepote prevaziđenih vrednosti i mlade agresivne draži i neznanoga. Svaka pesma predstavlja nezavisan zatvoren svet. Otvara se nekoj spoljašnjoj stvarnosti koja predstavlja zavičajnu sredinu pesnikovog duha i njegovu izabarnu domovinu. Njegovo delo sadrži dva osnovna ambijenta, koje je pretvorio u najprisnije duhovne pejzaže. Prvi je život umetničke avangarde Pariza, a drugi je apokaliptičan pejzaž Prvog svetskog rata, čija će se paklena iluminacija pretvoriti u njegovom delu u vatromet neobične i neslućene lepote. Ta dva pejzaža najbolje dočaravaju njegovu  otvorenost prema svetu i njegovu životnu angažovanost. Prividno zatvoreni predeli su scene ličnih motiva. Njegova egzoteričnost nikada neće biti potpuna. Duh Pariza početkom 20 veka, velika svetska metropola u kojoj se pod simboličnim prisustvom Ajfelovog tornja naziru sva čuda tehničke civilizacije, sazreva svest o neophodnosti promena u čoveku, njegovim duhovnim horizontima. U njegovom društvu i intelektualnim preokupacijama nalaze se književnici Maks Žakob, Alfredo Žari, Andre Salmon, Blez Sandrar, slikari Pablo Pikaso, Rober Delone, Mark Šagal i svi ostali koji rame uz rame učestvuju u jednom preobražaju umetničkog i duhovnog života. Njihovo zajedničko postignuće je lirizam koji je najsnažniji, najoriginalniji, najuzneseniji, najzanosniji, prožet nadom kojih nije bilo dotle u ljudskoj prošlosti. Promene koje su se najavljivale i koje su velikani kao neposredni tvorci progresa sami donosili. Apoliner je najveći pesnik radosti. Život je bio lep i po sadašnjici i po onome što je obećavao i on mu se sav do nerava i životne snage morao odužiti potpunom verom. Saznao je o socijalnoj nepravdi na kojoj život počiva. Svet odbačenih i nesrećnih emigranata, nevoljnih putnika, cirkusanata, prostitutki je u središtu njegove pažnje. Zatvaranje očiju pred ružnim stranama života bio je njegov neoprostiv greh, kao i ravnodušni stav prema grozotama rata. Jadikovanje životnih okolnosti ne može se spojiti sa njegovim temperamentom. Patio je zbog intimnih proživljavanja i unutrašnjih duhovnih sukoba. Njegova otvorenost prema svetu išla je do određenih granica: rado je primao spoljašnje podsticaje za svoj izabrani put, ali nije prisato da katastrofalna promena spoljašnjeg pejzaža iz osnova izmeni njegov unutrašnji svet, nametnu mu probleme i nova stremljenja. Spontanost je bitna osobina. Bio je raspevan. Poetski podsticaji i ciljevi isključivo su čulne prirode. Pevanje hrani pasivne oblasti mašte. Izvesna lakoća je bitna karakteristika poezije. Vidovnjak ovoga veka je manje mislilac i teoretičar nego čudesni intuitivac. Genije sposoban za rasuđivanje traga za redom, traga da otkrije klasicizam, stvari. Dela su zasnovana na odnosu intuitivnog i spontanog sa svesnim i smišljenim. Pesnički postupak ostavlja najmanji prostor za improvizaciju i površnost. Ništa ne prepušta slučaju. U pesmama  konverzacije i razgovornim pesmama glavnu ulogu imaju slučaj i iznenađenje. Njihova suština je paradoksalna (smišljena slučajnost, proračunata iznenađenja). Dionizijska strana poezije, neobuzdana životnost, čulna opijenost svetom ima i racionalnosti u kojoj je suviše kontrolisana svest i sistematičnost. Spontano i intuitivno je shvatanje poetskog jezika. Raspored pesama u zbirci je promišljen i sistematičan, u vezi sa pojmom kocke i kubusa. Vodi računa o ravnoteži i simetriji. Kompozicija je suštinski elemenat njegovog izraza. Postupao je sa svešću da se dva prividno protivrečna detalja ne moraju uzajamno poništavati i umanjivati intenzitet poetskog doživljaja, već da uzajamnim dejstvom mogu umnogostručiti i na neočekivan način izmeniti i obogatiti svoj poetski smisao. Hermetizam je potpun i neumoljiv. Presatje da bude bezizlazan. Za njega je naknadni rad nešto sasvim obično. Time poboljšava kvalitet, uklanja slabija mesta, pojednostavljuje i osnažuje izreze. Višeznačnosti pojma igra glavu ulogu u njegovoj poetici. Sklon je kalamburu, raspoložen uvek da upotrebi reči koje imaju više značenja i time im stvara kontekst u kome će moći da opstanu. Igra reči govori o ozbiljnosti i dalekosežnosti njegovog poetskog napora eksperimentisanja jezikom. Pronalazi igru elemenata. Ne poseduje ozakonjene strukture i jezik društva. Dramu označava kroz igru fonema. Poezija raspričana i dekorativna, zadire u suštinu. Uloga višeznačnosti je suptilnija na planu ideje. Između različitih mogućnosti tumačenja pesme može se uspostaviti odnos. U delima  caruju trenutni impulsi, spontanost, zakasnelo raomantičarsko nadahnuće, ograničen registar motiva lišen dublje veze sa suštinom poetskog izraza. Poezija je njegov životni mit, legenda. Poetski izraz samosvesan i autonoman. Nevoljan je zbog ljubavno-erotksih iskustava. Nema direktnih sledbenika. Delimični sledbenici su pripadnici nadrealističkog pokreta. U njegovim delima poezija stupa u odnos sa onim što treba da bude njen materijal, uspeva da ostane dominantna, da pretvori u sebe sve što dotakne. Racionalnom postupku zamera se što je suviše svestan i racionalan. Apoliner je bio dobro obavešten, u središtu svih književnih zbivanja, izvrsni imperator snadbeven čulom za razaznavanje novog i značajnog, izvrsni prenosnik sposoban da ono što je otkrio i u magnovenju naslutio prihvati i izrazi na dostojan način tih dragocenih spoljašnjih podsticaja. Nekim novotarijama udario je pravi smisao i učinio ih značajnim u istoriji poezije (npr. odbacivanje interpunkcije). Njegovo poetsko delovanje je u ulozi seizmografa koji beleži sve. Treba ukloniti pregrade i rastojanja između pesnika i stvarnosti. Predvodnička težnja je izdvajanje i kritički odnos, odabir, poništenje mnogih elemenata i mogućih pravaca u korist jednog ili nekolicine.  Ne voli pesnike koji sude životu. On je vitalan i zaljubeljn u život. Ambiciju je želeo da učini najvišim i najpotpunijim izrazom svoga vremena. Njegov poetski kolaž čine one pesme u koje je on uključio delove drugih svojih pesama. U delu je prisutno mehaničko spajanje i međusobno uklapanje raznorodnih elemenata stvarnosti na šta se svodi tehnika kolaža. Složeni odnos prema prošlosti, nostalgija i nepristajanje da ukloni iz svog dela sve što ima paseistički prizvuk. Njegov odnos prema novom neposredno je zasnovan na njegovom pesničkom shvatanju stvarnosti. Novo postoji u stvarnosti kao neznano, novi duh je u ulozi produbljivanja svega što nije novo pod suncem, produbljivanju radi saznavanja, osvajanja novih područja nezanog. Postoje hiljade prirodnih kombinacija koje nikad nisu bile sačinjene. One vode do neznanog i novog. Pomoću njih ostvarujemo sanjane mogućnosti, zavirujemo u neslućeno, upsevamo da pomoću radiografije vidimo unutrašnjost i sopstevne lobanje. Novi duh je raskošni cvet, simbol, klica i kolevka čudesnih preobražaja. Novi duh je u iznenađenju. Tajne novog duha su prisutne, želi pesnik da iznenadi i zatekne svet. To ostvaruje negacijom svega pozantog, uhodanog, očekivanog. Za novi duh najefikasnije rešenje je da iznenadi samog sebe. Slučaj je izraz neke nove i duboke zakonitosti. Sistematizovao je i dorekao nejasne i neodređene težnje. Zano je šta hoće. U stermljenju ka novom raspolagao je širim diajpazonom sredstava i mogućnosti. U primeni iznenađenja i slučaja kao sredstava novog duha. Bio je stvaralački ubedljiviji i uspešniji. Njegov poetski credo traži da se prepusti životu i da ne izmakne od stvarnosti. Toj unutrašnjoj neminovnosti on se odazvao radosno, ushićeno. Poetski ekvivalenti su radost i novo osećanje sveta. Najveća radost čovečanstvu, čiste bezazlenosti i radošću deteta, sa sistematičnošću naučnika sa tananin nervom i žarkom umnošću rođenog pesnika. Pred njim je bio svet kao nepregledno bogatstvo. Bio je slep za patnje i smrt. Svoj poetski doživlja sveta smataro je apsolutnim i neograničenim. Njegova lična trpljenja imaće lepotu nijanse i avanture. Neznano se javlja u svemu što je život i što je ugašeno pod dubokim slojevima sadašnjosti i prošlosti. On ga otkriva u paklu biblioteka, u sticanju i poetskom iživljavanju neobeične erudicije, čuje ga u razgovoru slučajno slušanim za kafanksim stolom, u brujanju aviona nad Parizom, u štektanju mitraljeza na frontu, u košmaru. Njegovo delo zrači radošću, optimizmom, oslobođeno egzistencijalne teskobe, izuzetno je zanimljivo za budućnost. Bezgranična radost duha u doživljavanju sveta postaje moderno poestko osećanje. Dejstvo reči je kao zračenje neodoljive životne energije koja se prenosi i na uljeza, postaje njegova. Njegova poetsak reč polazi od nadrealističkog sna, od određenog i dostignutog. Život se odvija u međuprostoru koji i spaja i razdvaja elemenatrne suprotnosti i koji je prostor apolsoutnog. Služio se i slikom, statičnu ili oživljenu - film. Njegovo poetsko stremljenje je supernaturalizam ali i  simultanizam težnja da se poezijom ostvari neka vrsta sveprisutva i svevremenosti, da se razbiju prostorni i vremenski okviri kako bi se ostvario kontinuitet koji se suprostavlja partikularizmu i podeljenosti. To je omogućilo i prostor u čudesno. Simultanizam je sredstvo kojim poetska reč stiče najpotpuniju moć i ispoljava najveću efikasnost u svom delovanju na svet. Neprekidno obnavljanje tehnike ili ritmova, tu su kontinuitet, simultanizam, čisti principi, čista književnost, reči u slobodi, izmuljene reči, onomatopejske deskripcije, toplotna muzika, umetnost šumova, sveopšta mimika, mašinizam, poliglotizam, umetnost putopvanja i šetnji, stvaranje, izumevanje i prorokovanje. (manifest 1913 Futuristička antitradicija - gde otkriva sopstevna stremljenja). materijalna težina  i napor. (intuicija brzina, posvudašnjost) - lakoća, spontanost trenutnost, bežična imaginacija, čovečnost i prizivanje natčoveka, materija koja je fizički transcendentalizam, onomatopeje koje su više izmišljane nego oponašane, analogije i kalamburističan, impresivan, pevan, zviždan, oponašan, igran, hodan, trčan. Simultanistički princip. Verovao je da je poezija moćno sredstvo delovanja na svet. Basnoslovno stvorenje, simbol stvaralačke moći, arhitekta izmaštanog sveta. Koristi mnogobrojne poetske simbole. Sunčan i olimpijski pesnik, kult sunca. Suštinski pojmovi su - palmen, oganj, sunce, zvezde, svetlost, zračenje. To je srž njegove vizije. Voda je princip suprotan plamenu, izvor nespokojstva, suštinski elemenat snoviđenog sveta. Prostor plamena je poprište gde ginu suprotnosti, gde se vrši fuzija prolšlosti i budunosti, života  i smrti, dvaju načela do čijeg je pomirenja i stapanja Apolineru najviše stalo, dionizijskog načela pustolovine koju simboliše buktanje, apolonskog reda načela čiji je simbol svetlost. Oganj je krv svetlosti. Apoliner je veliki umnik i strasnik, raspevane igre reči, lucidne misli. Plod njegove zrelosti je žarka umnost, koju postiže smišljenim naporom i ona je plamen treptavi i razigrani, izraz spontane slobode duha. Strast i umnost proističu jedna iz druge i rađaju jedna drugu. Obe su najviši izraz čovečnosti. Čovečnost i prizivanje natčoveka. Moralna kategorija je dobrota. U poetski horizont uključio je sumorna područja, ali nije umanjio time svoju poetsku energiju i funkcionisanje svoga duha. Patnja  i dobrota služe lepoti. Dobrota je stvaranje novog humanizma, otkrivanje unutarnje prirode sa neslućenim, nemerljivim, neumoljivim, radosnim čudesima. Prerana smrt ga je  u tome sprečila. Apoliner je mitska figura, preteča, prorok, legenda, veliki i najveći. Kroz njegovu reč se izražava epoha. Pesnički velikan, čiji je izraz potpun, zaokružen, spreman za neprolaznost.

Most Mirabo 1912 - snovi su najlakši i najpovršniji sa dvema idejama: reka koja teče i ljubav koja se gubi. Pesma oplakuje njegov raskid sa slikarkom Marijom Loransen. Apoliner je romantičarski raznežen, površan. Pesma je neuhvatljiva, fluidna. Ljubav je u vezi i sa rekom koja teče i sa tokom uspomena.

Lorelaj 1904.

Roman - Šta da se radi.

Proza - Čarobnik u trubljenju, Pesma nevoljnog.

Pripovetke - Herezijarh i kompanija.

Pesme - Orfejeva povorka.

Zbirka pesama - Alkohol.

Futuristička antitradicija.

I ja sam slikar.

Tagora...

Bengalski pisac. Lirizam je glavna snaga njegovih radova. Drame (Prolećni krug, Kralj mračne sobe, Žrtva, Pošta, Čitra), romani (Kuća i svet, Brodolom, Gora, Prijatelji). U njemu je raslo nežno osećanje za prirodu. Zbirke lirskih pesama (Jutarnje pesme, Večernje pesme, Gradinar), drame (Pustinjak, Čitra, Kralj i kraljica). Intimno upoznao bengalski narod. Bio okrenut budističkim legendama. Zbirke dečjih pesama (Polumesec, Kralj mračne sobe, Pošta). Verovao je da političkom oslobođenju mora da prethodi duševni preporod naroda. 1913 dobio Nobelovu nagradu za knjigu "Pevačeve žrtve". U knjigama "Nacionalizam" i "Nacionalizam ličnosti", kritikovao je nacionalizam koji uništava čovekovu vezu sa sveopštim životom. Glavna tema njegove lirike je ljubav prema: ženi, deci, otadžbini, prirodi, životu. U tome su sve njegove emocije i misli. Žena najlepša i najneposrednije oličenje života, ima počasno mesto. Pola je žena, a pola san. U njenom smehu je muzika - izvor života. Draga je kada govori, ćuti, vesela  i tužna, moli i zapoveda, traži, odbija, stidljiva, nestašno lukava, nosi kotaricu ili krčag na bedru, čeka kraj žiška u kući, baca ogrlicu pod točkove svog kneževića, muze kravu, sigurna u sebe i plaši se, bliska susetka, samo snovima poznata, krije oči, izazivački gleda, obilazi prolaznika i dodiruje ga rubom svoje haljine, zvekeće grivnama, tiho utkiva u nebesko plavetnilo slova poznatog imena. Čovek je svuda nalazi ili traži. Potrebna mu je i čini mu se da ju je video u snu pre nego što ju je upoznao ili da je bila njegova u jednom ranijem životu. Vreba je iza drveta, kod kuće, na putu, reci, danju, noću. Ona obitava u njegovim usamljenim, beskonačnim besmrtnim snovima. Stalna je gošća u dubinama njegovog pogleda. Stopala su joj ružičasta od ognja njegovog čežnjivog srca. Njegovo srce nalazi svoje nebo u njenim očima, osamnom bespuću. Ona je blago sveta. Radi nje pesnici pevaju, slikari slikaju, more daje bisere, majdani zlato, cvetnjaci cveće da je učine dragocenijom. Ljubav iako je bliska nije potpuno poznata. Ono što ona kazuje u pesmi i ćutanju ne može se u reči prevesti. Njeno nastajanje, trajanje, nestajanje i ponovno javljanje ne može se ispitati. Ima vremena kad čovek dugo posmatra ženu i ne priđe joj, iz dana u dan dolazi i odlazi ne govoreći ništa, prilazi njenim vratima pevajući pesme koje su uvek nove melodije, zove je na svoje jezero, govori i čini suprotno od onoga što oseća, boji se da ga neće lepo razumeti, moli je za nagradu da drži njene šačice male i nežne kao lotosovi pupoljci. Pupoljcima da skida prašinu sa njenih tabana, moli je da ne okleva pri oblačenju, da mu što pre dođe, oseća neodoljivu potrebu da se za nju žrtvuje, da bude opljačkan od nje, želi da veže njeno srce svojim i da ih okuje za svoje grudi da je ne bi izgubio. Treba se i rastati, srce ne može darovati jednoj, darovano je mnogima, ne treba kidati srce zbog jedne. U svemu ima dražesne bolne i vesele, svesne i nesvesne igre, koju čine prefinjeni ženini postupci i osećanja. Nekada je ljubav prosta kao pesma, ruke se obavijaju, oči se upijaju. Tagoru odlikuje retka finoća mere  i ukusa. Ne skriva čari ženskog tela i žudnju za njim, prepušta milovanje talasima i vetru. On ne svodi ljubav na uživanje, to nije ni cilj ni svrha. Snovi se ne daju uhvatiti i u tome je tragedija ljubavi. Ako  se ljubav ne bi ispovedila bila bi osuđena da ostane nepoznata onome kome je upućena. Veruj ljubavi, a ne požudi jer je ona pogana, njene ruke su prljave. Srce (gde su njegove obale, a gde njegovo dno). Ljubav (njena radost i bol bez granica, beskrajne su želje i njeno bogatstvo). Kako može telo da dodirne cvet koji bi trebalo da dodirne jedino duša. Osveštana je ljubav koja se nije ispovedila i koja sija kao dragi kamen u ognju skrivena srca. Veruj ljubavi i onda kada zadaje bol. Požuda gasi kandila tek što ih dahom svojim dodirne. Žene ne mogu ni pesmom ni ćutanjem da vežu putnika. Putnik je nespokojan, muči ga zagonetka života i smrti, dobar i zla, lepote i ružnoće, istine i laži, smisla čovekovog postojanja. Uznemiruju ga zvezde, vetar, nepoznati svetovi, ljudsko savršenstvo. Oseća da je život van sklada sa kosmosom besmislen. Harmoniju koja odgovara odraslima nalaze samo deca. Deca se veselo igraju satima sa slomljenom grančicom, kolačićima od blata, beskrajno privrženi majci, običnim stvarima daju fantastična obličja, žele da budu slobodni kao skitnice, da nema puta kojim moraju da idu, ni mesta, ni vremena kada mora kući. Dete je bliže kosmosu nego čovek koji traži skriveno  blago, koji kvari sebi jutra i večeri glupom igrom sabiranja brojeva, troši snagu i vreme na stvari koje neće postići. Dete kad isprlja ruke i lice slično je punom mesecu koji je posut crnilom, ako je pocepao haljine slično je jesenjem jutru koje se smeši kroz   rastrgane oblake. Uvek je u skaldu, jedinstvu sa okolnim svetom. Nesvesno savršenstvo koje predstavlja dete preobraća se u svesno nesavršenstvo čoveka. Zvezdama je lako da govore ali nije čoveku koji se provlači kroz razne klance života i smrti, dobra i zla, pravde i nepravde, istine i laži, lepote i rugobe. On pati zbog svoje nedovoljnosti i nedovoljnosti drugih. Čovek uvek nešto čini ne znajući i zašto, ali je svestan svog neznanja i to ga muči. Traži što ne može da postigne i postiže što ne traži. Cvet koji je ubrao brzo vene, bol od uboda trna dugo ostaje. Uzalud ga zove meta u daljini, nema krilatog konja, prikovan je za ovo parče zemlje za večita vremena. Ako i nađe kamen mudrosti baca ga ne znajući da ga je našao. Lanci ga vezuju, srce ga boli, kad hoće da raskine, u neznanju postaje sužanj koji sam kuje svoje okove i sam gradi svoju tamnicu. Svoje pravo traži u drugima. To je najbolji način da ostane tuđinac u tuđoj zemlji. Na najdalja vrata mora putnik da zakuca dok ne naiđe na svoja. Iza tih vrata su raznoliki ljudi stari i mladi, bogati i siromasi, okovani i slobodni. Kako da se spoji sa njima. Slobodna ptica i ptica u kavezu ne mogu da lete krilo uz krilo. Bogatstvo je slepo, nasilje ne ume da bude čovečno, pesnik neće da se odrekne ubogih i neće da se savije pred drskom silom. Nekad je najviša mudrost biti pijan, lud i nekoristan, ali samo u jednom trenutku. Peva o ljubavi svoje siromašne zemlje, obožava je radom. Sagradio je nebo dostojno cele zemlje, celog čovečanstva. Ljubav, pesma i rad su njegov optimizam. Radost je osetljiva kao kap rose, umire dok se smeje, jad je jak i žilav, bolno je osetio svu nedovoljnost ljudskih moći. Protivnik je pesimizam. Ako čovek nije savršen sada to ne znači da ne može biti savršeniji. Ne treba da nam časovi prolaze u mraku. Na svetlosti se vidi da je nemoralno samo nesavršeno moralno, ružno je nesavršeno lepo, laž je deo istine. Teže se razlikuje dobro od zla, a smrt život nikad ne uzima ozbiljno. Bojeći se smrti čovek se predaje pesmi, ljubavi, radu. Život nije taština. Čovek treba da se smeši i da stavi na grudi sve što je nežno, prosto, blisko, treba izbegavari laž, zlo i održavati ljubav u cvetanju. Pred nama su beskrajni svetovi. Gde stari trag nestaje, otkriva se nova zemlja sa svojim čudima. Nedosatje nam prostor da do mile volje gonimo zlatnog jelena. Deo kosmosa, beskonačnog, može da se diže do punoće koja je ravna punoći sveta. Da bi se dostiglo blaženstvo potrebno je davati se nečem većem od sebe: otadžbini, čovečanstvu, prirodi. To će učiniti da se lakše rastanemo od svega što imamo. Davanje je suprotno odricanju i neaktivnosti. To je rad koji smiruje sukobe u duši i koji izaziva u čoveku želju da živi 100 godina. Bog se nalazi svuda u vetru, u vodi, na suncu, kiši, znoju, prašini, u delima čoveka i prirode. Tagora je protiv asketizma, oslobođenja kroz odricanje. Čula su mu bila otvorena lepotama prirode. Priroda je spas, uteha, nada, omiljen predmet poezije, najneposrednija veza između čoveka i kosmosa, jasno je video njene oblike i boje, naslikao je snažno. Njegove reči pevaju i slikaju. U prisnom je drugarstvu sa drvećem, oblacima, u skaldu sa muzičkim tonovima godišnjih doba. Moje note su sustale pod teretom moga srca. On izražava ne samo sadašnje ljude, već i prošle i buduće, koji su živeli nemo u tami i šalje im veselo svoj glas preko 100-tinu leta. Reč je jednostavna, duboka, ustreptala, slobodna. Kosmos se nadovezuje na čoveka i čovek na njega. To je jedinstvo beskraja u kome su zvuci koji izviru iz čoveka i zvuci koji dolaze izvan čoveka i sjedinjuju se u skladnu i moćnu muziku. Ubraja se u najistaknutije pesnike humaniste. Osećao svoje muke i drugih ljudi i muke nije proglasio za večni smisao i cilj života pod zvezdama. Kada ljudi postanu savršeniji smanjiće se njihove patnje. Svet je suviše lep i bogat da bi ljudi morali da budu nesrećni. Možda je to naivan optimizam, ali bez njega život bi imao malo smisla. Pravo da vaspitava ima samo onaj koji voli. Silno je voleo ljude. Učitelj, drag čovek. Poezija sadrži starinsku indijsku boju, kojoj ne smeta da bude univerzalna, kada je bez ikakvog lokalnog vremenskog obeležja.

O Bibliji (od 4 veka do novog veka)...

BIBLIJA je najstarija hrišćanska knjiga, naziv potiče od reči BIBLION što znači knjiga, drugačije se naziva i SVETO PISMO. Deli se na Stari i Novi zavet. Stari zavet najstarija jevrejska knjiga, napisana pre Hrista. U njemu se govori o stvaranju vidljivog sveta, o tome kako je bog nevidljiv i moćan, svemoguć, za 6 dana stvorio svet. Prvog dana je stvorio nebo i zemlju, dan i noć, drugog dana plavi nebeski svod nad zemljom, trećeg dana skupio vodu u okeane, mora, jezera i reke i stvorio kopno sa biljnim svetom, četrvtog dana je stvorio nebeska tela, velika i mala, petog dana ribe i ptice, sve što živi u vodi i vazduhu, šestog dana životinjski svet na zemlji i čoveka, a sedmi dan je ostavio za odmor. U Starom zavetu govori se i o životu prvih ljdui, o Adamu i Evi i njihovim potomcima, o čovečanstvu do potopa, zatim o istoriji Jevrejskog naroda kao Avramovom potomstvu koje je poreklom iz Mesopotamije. Tu su i knjige u kojima se slavi svemoćni bog. U Starom zavetu posebno mesto imaju knjige o Jovu, Davidovi pslami i Solomonova Pesma nad pesmama. Tu su i Proročke knjige u kojima se piše o sudbini Jevrejskog naroda i o dolasku Mesije ili Izbavitelja.

Novi zavet je najstarija hrišćanska knjiga i nastavak je Satrog zaveta. Novi zavet označava Novi savez, sklopljen između boga i svih ljudi, a posredstvom Isusa Hrista. Savez je usledio posle Starog saveza i to tako što je bog poslao na zemlju svog sina Isusa Hrista, a u liku čoveka. Hristos je ustvari Mesija koji je trebao da izbavi narod od grehova. 

Novi zavet sastoji se iz više celina i to: od 4 Evanđelja (Evanđelje po Mateju, po Marku, po Luki, po Jovanu), Dela apostolska, većeg  broja poslanica i Otkrovenje Jovanovo - apokaliptično govori o kazni i smaku sveta.

U novom zavetu govori se o Djevi Mariji i starcu Josifu i o tome kako je Marija oplođena Svetim Duhom, rodila Isusa. Živeli su u gradu Vitlejemu. Marija postaje Presveta Bogorodica, a Isus Spasitelj sveta ili Gospod. Govori se i o detinjstvu Hrista, ali ne mnogo, samo to da je još kao dete od 12 godina vodio učene razgovore i tumačio Sveto pismo. Svoje propovedanje započinje u 30 godina, a početkom se smatra njegovo krštenje na reci Jordanu (praznik Bogojavljenje 19 januar). Išao je do sela do sela, od grada do grada i učio da je Bog - Otac i tvorac vidljivog i nevidljivog sveta i svih ljudi. Za sebe je govorio da je Sin Božiji i Spasitelj sveta i prvim svojim učenicima održao je Besedu na Gori u kojoj je istakao moralne principe hrišćanskog sveta.

U Besedi naglašava da ljude treba da krasi krotost (mirnoća), strpljenje, čistota, pravednost, vernost, istinoljubivost, praštanje a ne osvetoljubivost, ljubav prema ljudima (ljubi bližnjega svoga), iskrenost umesto licemerja, izdržljivost umesto gramzivosti, da se treba moliti bogu (Oče naš) da se treba čuvati lažnih proroka i negovati odanost bogu i istrajnost u veri.

Bog - otac nebeski, duh, večan, jedan jedini, otac svih ljudi, stvoritelj, svemogući, sve vidi, sve zna, gospod, tvorac

Satana - gord i sujetan duh koji je želeo da postane kao što je bog i podigao je bunu protiv boga (đavo)

Adam - prvi čovek načinjen od zemlje

Eva - majka svih ljudi

Isus Hrist - spasitelj sveta, Mesija, Nazarećanin, iskupitelj čoveka, Bogočovek, jer je on bog u ljudskom telu, Sin Božiji

Noje - pravedan čovek

Potop - je trajao 150 dana

Avram - praotac Izrailjaca svih Jevreja

Sara - njegova žena

Lot - njegov sinovac

Hanan - obećana zemlja, današnja država Izrael ili Palestina

Isak - Sarin i  Avramov sin

Jakov - imao je 12 sinova - mlađi Isakov sin

Josif i Venijamin - najmlađi Jakovljevi sinovi

Jakov - čedan, čestit, uman

Izrailjci - po patrijarhu Izrailju

Jevreji - po patrijarhu Everu

Mosjije - iz vode izvađen, zaštitnik svog naroda pred faraonom, prorok

10 božijih zapovesti - zovu se sinajsko zakonodavstvo po gori na kojoj je Mojsije primio zapovesti

Proroci: Isaija, Miheja, Danilo ili car David

Nazaret - mali jevrejski grad

Djeva Marija - majka Isusa Hrista

starac Josif - pobožan starac u njegovom domu Marija je nastavila da živi od 14 godine (?)

Irod - tuđinski car, krvoločni car

Avgust - rimski car

Vitlejem - grad gde je rođen Isus

Sv. Jovan Krstitelj - izvršio je krštenje Isusa na reci Jordanu

12 apostola - učenici Hristovi, bili su svedoci čuda i zapisivali su ih u Jevanđelje

Petar - učenik

Jakov - učenik

Jovan - učenik

Tavor - gora

Ilija - prorok

Vitanija - malo mesto kod Jerusalima

Lazar - prijatelj Hristov

Marta i Marija - njegove sestre (Lazareve)

Juda - izdajnik Hrista (starešinama jevrejskim 40 srebrenika (?))

Pontije Pilat - rimski carski namesnik u Judeji

Golgota - brdo na kome je razapet Isus (mesto stradanja)

Getsimanski vrt -  u njemu je sahranjen (?) Hristos

Galilejska gora - na njoj je Isus izneo osnovu svog moralnog učenja (gora blaženstva)

 

Najstarije slovensko pismo...

Najstarije slovensko pismo obla glagoljica 38 slova, tvorac Konstantin Filozof (Ćirilo), 863. Najstariji spomenici napisani su ovim pismom Asemanovo jevanđelje, Zografsko jevanđelje, Sinajski psaltir i Slovo o pismenima od Crnorisca Hrabra (početkom 10 veka). Prvi književni jezik Slovena, jezik na koji su Ćirilo i Metodije prevodili prve knjige i pisali knjige, danas se naziva staroslovenskim jezikom.

Crkva je Ćirila i Metdoija posle njihove smrti proglasila za svece i o njima napisala knjige - životopise pod naslovom "Panonske legende" koje se sastoje iz dva dela: iz Života Sv. Ćirila i Života Sv. Metodija.

Metodiej - upravnik

Konstantin (Ćirilo) - Filozof (zbog učenosti)

1. bili su Sloveni, dobro su poznavali jezik

2. bili su učeni

3. Ćirilo je išao na... (?)

Ćirilo je umro 869 u Rimu

Metodije je umro 885 u Moravskoj

PRVA SLOVENSKA PISMA I NAJSTARIJI SPOMENICI

Prvo slovensko pismo je glagoljica (obla) imala je 38 znakova, a tvorac je Konstantin Filozof (Ćirilo)

Drugo slovensko pismo je ćirilica, imala je više slova od glagoljice. Tvorac je Kliment, a tako ju je nazvao u čast učitelja Ćirila. Kliment je sa Naumom stvorio tzv. ohridsku školu, koja je bila centar pismenosti i prosvećenja u Makedoniji. Najstariji spomenik pisan ćirilicom je Samuilova ploča zapis nađen kod Prespanskog jezera, potiče iz 10 veka. Najstariji  ćirilski spomenik je Miroslavljevo jevanđelje, pisano u 12 veku na pergamentu, a posvećeno knezu Miroslavu, bratu Stevana Nemanje. Pisao ga je grešni dijak Gligorije.

U Hrvatskoj nakon dolaska učenika Ćirila i Metodija, obla glagoljica počela je da dobija novi oblik, postala je uglasta glagoljica. To je prvo hrvatsko pismo nastalo pod uticajem gotice u 11 veku. 

Najstariji spomenik pisan uglastom glagoljicom je Baščanska ploča, nađena u sleu Baški na ostrvu Krku. U zapadnim krajevima zemlje (današnja Bosna) počinje da se javlja novi oblik ćirilice posle 10 veka. Ovaj oblik ćirilice prvi su usvojili bogumili, a zvala se bosančica ili bosansko-hrvatska ćirilica. Najstariji spomenik pisan ovim psimom je Povelja Kulina Bana iz 12 veka. Najstariji slovenski pisani spomenik potiče iz 10 veka. Nađen je u jednom manastiru u gardu Brižinu (Nemačka) po kome je i dobio naziv Briženski listići (tri teksta). Najmlađe slovensko pismo je latinica. Javlja se kod Hrvata u 15 veku.

REDAKCIJE ILI RECENZIJE

Staroslovenski jezik, jezik koji je bio u knjigama, menjao se. Te promene su bile u glasovima, u oblicima reči, pa i u zameni reči. Sve više ih je bilo iz nardonog govora, narodni govor sve više je nalazio mesto u jeziku knjiga.

Sve te promene obeležavaju se kao recenzije ili redakcije. On se javlja krajem 11 i početkom 12 veka. Već tada javlja se pojava da se književni jezik jednog kraja ili oblasti počinje razlikovati od jezika drugog područja istog staroslovenskog jezika. Zato se i govori o recenzijama, kao što su: srpska, hrvatska, bugarska i ruska recenzija. Iz tih razloga se i pojedini dokumenti iz toga perioda međusobno razlikuju po jezičkim pojedinostima iako su pisani na istom jeziku.

Recenzije predsatvljaju početak nacionalnih književnosti.

SREDNJOVEKOVNA KNJIŽEVNOST

Ona je sakralno (religiozno) obojena: u njoj se govori o bogu, Bogorodici, svecima itd. Nastajala je u crkvama i manastirima. Stvarali su je crkveni ljudi. Ističe veru u boga i zagrobni život, večni život na nebu, naglašava miso o prolaznosti i kratkotrajnosti života na zemlji, propovedajući skromnost i samoodricanje.

Srednjovekovna književnsot po svom postanku deli se na prevodilačku i originalnu, a po oblicima ili formi deli se na poeziju, prozu i dramske oblike.

U srednjovekovnoj književnosti javljaju se sledeće književne vrste:

1.HAGIOGRAFIJE - prve i najstarije crkvene knjige u kojima se govori o životu svetaca, apostoal i crkvenih mučenika, u kojima se naglašava svemoć boga i prepliće čudesno sa mogućim (Panosnke legende, Život sv. Ćirila, Život sv. Metodija)

1. APOKRIFI - knjige u kojima se iznose neka tumačenja sa kojima se zvanična crkva ne slaže, zbog čega su nazvane lažnim crkvenim ili jeretičkim knjigama, širili su ih bogumili ili jeretici koji su bili mučeni i ubijani, a njihove knjige spaljivane (Knjiga o Adamu i Evi)

3. SREDNJOVEKOVNI ROMANI I PRIPOVETKE (Roman o Troji, Roman o Aleksandru Velikom, Priče o Ezopu)

4. SRPSKE SREDNJOVEKOVNE BIOGARFIJE (žitija ili životopisi) - originalna književna vrsta, nastala na tlu Srbije, knjige u kojima se govori o životu prvih srpskih vladara i arhiepiskopa (oni su podizali manastire, crkvi poklanjali imanja i velike vrednosti, a crkva ih je proglašavala za svece i o njima pisala knjige). Oni su prikazivani kao pobožni, pravedni i istinoljubivi. Srpske biografije počinju da se javljaju u 13 veku i nastaju do 17 veka. Prvi srpski biogarfi su: Sava Nemanjić, Stevan Prvovenčani, Domentijan i Teodosije, arhiepiskop Danilo, Konsatntin Filozof, Camblak i Pajsije. Poznate srpske srednjovekovne biografije su: Život sv. Simeuna (od Save i Stevana Prvovenčanog), Život sv. Save (Domentijan i Teodosije), Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih (Danilo, 14 vek), Život Stefana Lazarevića (Konstantin Filozof, 15 vek), Život cara Uroša (Pajsije, 17 vek).

5. Ostale vrste: molitve, pohvale, besede, rodoslovi, povelje, hronike.

Asketizam - je odricanje od jela i pića, raskošnog života, najvećih želja.

Isposnici - askete (ljudi), molili su se, razmišljali o bogu

"Kneževa večera"  

 

 

 

Jezik kao sistem znakova...

Jezik ima prestavljačku funkciju ili moć da pomoću znakova simbolizuje ono što je stvarno ili imaginarno.

Jezički znaci koji su simboli, postoje kao društveno ustanovljeni znaci. Da bi mogla da postoji komunikacija, jezički znaci, tj, jezik mora da predstavlja sistem koji funkcioniše po određenim pravilima. Međutim, i pored tih pravila i normi, jezik se ponaša kao dinamički sistem u kome ima elastičnosti i prilagodljivosti.

Razlikuju se dva plana jezika:

-plan sadržaja (reč) i

-plan iskaza (glasovi, slova).

Jedinica jezičke organizacije je jezički znak koji je apstraktna jedinica, jer u njega ulazi pojam (označeno) i akustička i vizuelna prestava (označavajuće).

Jedna od funkcija ili prirode znaka je diferencijalna priroda - unošenje različitosti u odnosu na druge znakove:

vrata - prozor - zid

Jezički znaci ulaze u proste i složene međusobne odnose koji obrazuju znakovne sisteme. Tako na primer, jedinice sa značenjem (reči) javljaju se i kao jedinice organizovane od glasovnih struktura; značenjske jedinice se organizuju u rečenice,  a sve to po određenim pravilima. To znači da se organizacija jezičkih jedinica može ostvarivati na raznim nivoima i planovima.

mišolovka

m-i-š-o-l-o-v-k-a (kao glas)

mi-šo-lov-ka (kao slog)

miš-olovka (kao reč)

miš-o-lov-KA (kao četiri gramatička elementa)

O - glas, slovo

O - slog

O - reč (predlog)

O! - uzvik

1. glasovi obrazuju reči

2. reči stvaraju grupe reči

3. grupe reči oblikuju rečenice

4. rečenice grade veće iskaze (tekst ili diskurs)

U svemu ovome funkcioniše sistem pravila koji dozvoljava neke kombinacije, ali zato isključuje druge, što sve čini gramatiku jednog jezika.

O staroj književnosti...

Prva umetnička dela javljaju se još u praistoriji, u vidu crteža ili pak skulptura. Posle neolita i paleolita dolazi metalno doba. Sa njim će se pojaviti i prve istorijske civilizacije i to na Istoku. Prvi koji će zakoračiti iz praistorije u istorijsko doba bili su Mesopotamija i Egipat.

Mesopotamija se nalazila između Tigra i Eufrata. Njena civilizacijska kultura najstarija traje od 5000 godina pre nove ere pa sve do 330 godine pre nove ere, kada je osvaja Aleksandar Veliki i u nju unosi tekovine grčke kulture oko 300 godine pre n. e. U Mesopotamiji preovlađuju Sumeri, pa se govori i o sumerskoj kulturi. Stvaraju se kipovi božanstava i podižu velike građevine kao što je vavilonska kula. Doba Sumera je doba procvata umetnosti: vajarstva, arhitekture, velikih mitova i legendi. Takav je mit o potopu sveta koji će kasnije preći u  hebrejsku književnost i naći mesto u Bibliji, zatim Ep o Gilgamešu.

I stara grčka književnost bogata je svim vrstama umetnosti. Negovano je pesništvo, pozorište, vajarstvo i arhitektura. Razvija se i istorija i filozofija.

Umetnost stare Grčke ima humanistički i slobodoumni karakter, jer se pevalo i razmišljalo o svemu. U to doba stvarali su veliki pesnici kao što su Alkej, Sapfo, Anakreont, Pindor; dramski pisci: Sofokle, Eshil, Euridip, Aristofan. Ovo doba je donelo ostvarenja: Elektra, Kralj Edip, Antigona, Okovani Prometej i Medeja, koja i danas traju. To je bilo zlatno doba Grčke koje će poslužiti kao kolevka buduće evropske civilizacije.

O EPU GILGAMEŠ (17 vek pre n. e.)

Ep o Gilgamešu nastao je 1700 godine pre n. e. Sastavljen je od 12 ploča (pevanja). Gilgameš je vladao i gradu Uruk. Bio je silnik. Boginja Aruru na molbu naroda stvorila je od blata kralja Enkidua da bi savladao Gilgameša. Borba  u kojoj pobeđuje Gilgameš. prijateljstvo između Enkidua i Gilgameša. Odlazak u šumu da ubiju strašnog Humbabu koji je uvredio boga sunca i uznemirava stanovnike. Enkidu čezne za širinama prirode i vraća se u nju. Gilgameš ga traži i ponovo vraća u grad U... Odlazak u šumu da ubiju Humbabu. Enkidu svake noći sanja po jedan san koje Gilgameš tumači kao dobre snove (dobre predznake). Ubistvo Humbabe i povratak u grad. Gilgameš odbija ljubav boginje Ištar. Enkidu sanja san u kome strašan orao uzima ga u kandže i odnosi u visine, a onda pada. San je predskazao smrt Enkidua. Enkidu umire, a Gilgameš od tuge 6 dana oplakuje smrt prijatelja. Na kraju, žalost za prijateljem prelazi u strah od vlastite smrti. Gilgameš polazi na put - ide kod svog praoca i traži besmrtnost. Dolazi do jednog brega i vrata kroz koja prolazi sunce. Prolazi kroz njih i dolazi do vrata bogova. Žena čuva vrtove, odvraća ga od te namere, jer je večni život predviđen samo za bogove. Njega potom vodi jedan lađar, koji ga prevozi preko mora i brzih voda. Nalazi praoca i priča mu o prijateljstvu, o gubitku prijatelja, o svom bolu za njim, o starhu od smrti i želji za večnim životom. Govori o prolaznosti života. Po nagovoru žene, praotac mu odaje tajnu o čudotvornoj travi koja omogućuje besmrtnost. Travu će naći, ali je neće sačuvati, pa samim tim i neće steći besmrtnost. Zaželeće da vidi prijatelja Enkidua i zaćiće u donji svet. Još jedan put se pokazao uzaludan. Na kraju, Gilgameš umire.

NACIONALNI EP (EPOPEJA)

Epska poezija deli se na prozu i stih. Proza se deli na roman, pripovetku i novelu. Epska poezija u stihu deli se na ep i epsku pesmu.

Ep po svom poreklu može biti narodni ili nacionalni ep (epopeja) i umetnički ep.

Odlike narodnog epa - najstarija epska vrsta, nastala u drevnom periodu ljudske civilizacije; obuhvata običaje, poglede, verovanja - sav duhovni život jednog naroda iz najranijeg perioda njegove istorije; u narodnom epu prepliće se čudesno i  natprirodno sa mogućim i stvarnim; u njemu se mešaju legende i mitovi sa istorijom; nastao od mnoštva pesama koje su se u nizu vekova slile u jednu celinu, koju je možda oblikovao pojedinac čije se ime možda izgubilo u vremenu; sve je dato u hiperboli: događaji, ljudi, snaga i podvizi; mnoštvo je bogova, heroja i čudesnih bića; on čuva kolektivnu svest jednog naroda o poreklu i vlastitoj prošlosti; junaci su iz nacionalnih predanja, uzdignuti na stepen heroja ili polubožanstava (natprirodnih su moći i često u vezi sa bogovima; imaju prijatelje koji ih prate na njihovom putu); u nacionalnom epu mnogo je mašte i jakih osećanja; stil je uzvišen i jezik dosta bogat.

Najstariji spevovi su:

-Vede, Mahabharata, Ramajana (kod Indijaca)

- Ilijada i Odiseja (kod Grka)

- Ep o Gilgamešu (kod Sumera)

- Spev o Sidu (kod Španaca)

- Pesma o Rolanu (kod Francuza)

- Nibelunška pesma (kod Nemaca)

- Kalevala (kod Finaca)

- Slovo o polku Igorovu (kod Rusa)

 

Stilistička vežba...

ruke

nebo

trava

srce

lice

drvo

kuća

ruke = lepe, nežne, meke, duguljasti prsti, grube, tople, hladne, kratki prsti, velika, široka, umiljate.

nebo = svetlo, tamno, tmurno, ružičasto, plavičasto, sivo, beličasto, blistavo, modro, razdragano, vedro.

trava = zelena, požutela, visoka, tanka, usnula, duguljasta, zeljasta, pokošena, rosna, meka, gusta, oštra.

srce = snažno, jako, okamenjeno, ranjeno, zaljubljeno, skrhano, slomljeno, sebično, toplo, ludo, nerazumno, kameno,  hrabro.

lice = bledo, pegavo, namršteno, nasmejano, veselo, tužno, uplakano, duguljasto, ružno, lepo, nežno, okruglo, naborano, smešno, ozbiljno, bubuljičavo.

drvo = usamljeno, vitko, povijeno, staro, procvetalo, razgranato, mlado, tanko, slomljeno, čvornato, trulo.

kuća = višespratnica, brvnara, vodenica, koliba, dom, stara, nova, zgrada, štala, ukelta, seoska, gradska, straćara.

Standardni jezik...

Standardni jezik drukčije se obeležava i kao normativni ili književni jezik. To je jezik koji se koristi u književnosti, naučni, u administraciji i školi, u svakodnevnoj komunikaciji (porodica, trgovina, saobraćaj). Obuhvata govornu i pisanu reč, a podrazumeva jezički sistem koji je određen normama i pravilima.

Standardni jezik može se podeliti na jezik izvan književnog dela i jezik u književnom delu.

Jezik izvan književnog dela, prema svojoj primeni, može biti:

1. razgovorni (svakodnevni) jezik - koristi se u školi, u trgovini, na radnom mestu, u porodici. Oosbine: dijalog, određen je zanimanjem i psihološkim trenutkom, nedorečen je i pun obrta, sugestivan (prati ga mimika, gest).

2. naučni jezik. Osobine: složenost i raznolikost, ostavruje se u definicijama i zaključcima, naglašena tačnost i stručna terminologija.

3. administrativni (poslovni) jezik. Osobine: jasnoća, stereotipnost, jednoznačna upotreba reči, suvoparnost.

4. publicistički (novinarski i žurnalistički) jezik. On se može podeliti na jezik novina, radija i televizije. Odlikuje ga jasnoća i veća sloboda u upotrebi reči. U sebi nosi ponekad i elemente književno umetničkog dela.

JEZIK U KNJIŽEVNOM DELU

To je PESNIČKI jezik, jer se ostvaruje u pesništvu (lirika, proza, drama).

Pošto pored kolektivne funkcije ima i umetničku funkciju koja se ostvaruje u delima lepe književnosti - naziva se još i umetnički ili poetski jezik.

U književnom delu jezik se preobražava. Zahvaljujući slobodi pisca da bira i da na sebi svojstven način raspoređuje reči, on dobija nova značenja, neočekivana. Tako se vrši oneobičavanje predmeta u književnom delu.

Jezik u književnom delu postaje jezik lepote, jer pisac ide za zvukom, ritmom, slikom i nekim skrivenim značenjima.

Osnovni smisao jezika u književnom delu je da na konkretan i slikovit način izrazi čulni doživljaj sveta, duhovna stanja u biću i njegov pogled na svet.

OSOBINE UMETNIČKOG JEZIKA

1. slikovitost (konkretnost)

2. emocionalnost (osećajnost)

3. skladnost (harmoničnost)

4. figurativnost

OSOBINE STANDARDNOG JEZIKA

1. čistota

2. pravilnost

3. jasnoća

NESTANDARDNI JEZIČKI ELEMENTI I NJIHOVA FUNKCIJA U KNJIŽEVNOM UMETNIČKOM JEZIKU

Često, u književnim delima, nailazimo na nestandardne jezičke elemente (reči, oblici, rečenice). Ovi elementi upotrebljavaju se sa namerom da se istakne ili oboji sredina, vreme ili socijalno poreklo junaka. Tako nailazimo na razne dijalektizme (dijalekatske osobine nekih reči), arhaizme (zastarele reči), provincijalizme (lokalizme), varvarizme (tuđice, strane reči), kao i na neologizme (novokomponovane reči). Svi ovi vidovi nestandardnog jezika - pored funkcije da podsete na vreme ili ambijent i imaju i druga stilska obeležja, sve u zavisnoti šta se želi postići (patetika, ironija).

Arhaizmi

gospoži - gospođi

zdanije - zdanje

ženik - mladoženja

živopisac - umetnik

pečal - tužno raspoloženje

Neologizmi

Geneks

Tehnopromet

Impeks

šaren - razdanci - svitanje

osvanak - svitanje

bela ljiljanka - ljiljan

tvojem -

skapao -

koštanik - skelet

RASLOJAVANJE JEZIKA - JEZIK, DIJALEKAT I SOCIJALEKAT

Jezik je temeljno obeležje ljudskog bića. On određuje čoveka na grupnom ili socijološkom planu i na individualnom planu. Zato i kažemo da je jezik društvena pojava (vezan je za postojanje društva) ali i da je psihička pojava (izražava umni i duševni život čoveka).
Jezik nastaje, traje i menja se uporedo sa iskustvom i svešću čoveka.

Jezik nikada nije kompaktna i stalna celina, već se raslojava u specifične oblike i govore koji se mogu smatrati podjezicima ili varijatetima.

Raslojavanje jezika ide u više pravaca, zbog čega i postoje:

1. teritorijalno raslojavanje (na dijalekte)

2. socijalno raslojavanje (socijalekti)

3. funkcionalno raslojavanje (funkcionalni stilovi)

Teritorijalno raslojavanje jednog jezika pokazuje da je jezik zbir dijalekata, da je on ustvari celina nadređena njima, kao i to da između njih postoji veća ili manja razumljivost, što zavisi od blizine ili udaljenosti jednog kraja od drugog.

Socijalno raslojavanje vezano je za društvene kategorije, pa zato i govorimo o socijalektima. Socijalekti su dakle tipovi govora pojedinih grupa koje su određene obrazovanjem, profesijom, društvenim položajem, polom i uzrastom. Unutar socijalekata razlikujemo žargon, argo jezik ili slenk.

Žargon preterana upotreba stručne terminologije ili skup jezičkih sredstava karakterističnih za neku grupu (jezik političara, lekara, pravnika).

U bliskoj vezi sa žargonom je i jezik zatvorenih grupa (narkomani, džeparoši, kockari), a što se obeležava kao argo jezik ili slenk.

društvo - jezik

grupa - dijalekat

pojedinac - idiolekat

grupa - dijalekat - žargon - argo (slenk)

Idealekat je lični jezik sa svim svojim obeležjima govora pojedinca.

DIJALEKTI I NAREČJA

Srpskohrvatski jezik, kao i svaki drugi, nije jedinstven već se unutar njega vrše raslojavanja koja idu u više pravaca, jedna od tih crta teritorijalnog raslojavanja upućuje na postojanje dijalekta.

Dijalekat je govor jednog kraja sa osobinama drukčijim od govora kraja istog jezika. Srpskohrvatski jezik ima 3 dijalekta:

1. štokavski (Srbija, BIH, Crna Gora, Vojvodina)

2. kajkavski (Hrvatsko Zagorje, Varaždin, Bjelovar, Međumurje)

3. čakavski (jedan deo Istre, severno primorje, ostrva), 

a naziv su dobili po odnosno uticajnoj zamenici ŠTO, KAJ, ČA. I dijalekat nije jedinstven i on trpi raslojavanja, zbog čega se unutar njega javljaju govorne razlike koje obeležavamo kao narečja. Štokavski dijalekt ima 3 narečja:

1. ekavkso

2. ijekavsko

3. iakvsko, 

a sve u zavisnosti od toga koji se glas izgovara mesto nekadašnjeg glasa JAT (e, ije (je), i).

vetar - vijetar - vitar

seno - sijeno - sino

izmenjivalo - izmjenjivalo - izminivalo

Ekavski se govori u najvećem delu Srbije i Vojvodine. Ijekavski se govori u najvećem delu Hrvatske, u većem delu BIH, u Crnoj Gori, Boki Kotorskoj i južnoj Dalmaciji. Ikavski se govori u zapadnoj BIH, severozapadnoj Dalmaciji, u delovima Slavonije, u Bačkoj i zapadnoj Baranji.

Za osnovu srpskohrvatskog književnog ili standardnog jezika uzet je, kao najrasprostranjeniji štokavski dijalekat i to ijekavsko narečje - hercegovački govor (Bečki dogovor 1850). Kasnije u književni jezik uvedena je i ekavska varijanta s obzirom da se ovim izgovorom služi veliki broj ljudi na jednom velikom prostoru. Za osnovu ove varijante uzet je šumadijski govor kao najrasprostranjeniji u izgovoru i gramatičkim oblicima. 

 

Jezička norma...

NORMA je skup pravila koja opisuju strukturu jednog jezika kao i način njegove upotrebe.

Normu karakteriše njena određenost ili kodifikovanost (pravila su utvrđena i opisana u priručnicima). Tako je GRAMATIKA osnovni i glavni priručnik za upoznavanje jezičke norme, drugi priručnik je PRAVOPIS. 

Druga odlika jezičke norme je njena stabilnost - pravila postoje i moraju se primenjivati. Ali i pored toga javljaju se situacije kada se pruža mogućnost da se nešto izrazi ovako  ili onako kada opet bude ispravno. U tom slučaju govorimo o tzv. elastičnoj stabilnosti jezičke norme.

Treća karakteristika je promenljivost norme. Sa razvojem nauke i umetnosti, sa promenom organizacije i kulture življenja, menjaju se reči i njihovi oblici, a što zahteva i promenu nekih jezičkih pravila. Ti novi oblici, nova frazeologija, novonastale reči i njihov izgovor - bivaju sve prisutnije ne samo u svakodnevnom govoru, već i u pisanju. One prosto traže da se izvrši nova standradizacija jezika, da sve to nađe svoje mesto u književnom jeziku i da bude podvedeno pod određene norme.

Norma jednog jezika ima za cilj stvaranje jezika koji će sa što manje razlika biti sredstvo sporazumevanja svih pripadnika jedne društveno jezičke zajednice. Norma isključuje one osobine jezika koje unose razliku između pojedinih grupa na prostoru istog jezika. Norma traži i pronalazi one karakteristike u jeziku koje su zajedničke za više govora ili dijalekata, polazeći uvek od onog govora koji je najrasprostranjeniji i kojim govori najveći broj ljudi.

Jezička norma podrazumeva niz drugih normi i pravila u njima. Postoje:

1. pravopisna norma - propisuje pravila pisanja

2. ortoepska norma - određuje pravila izgovora reči (akcenat)

3. fonetskomorfološka norma - donosi niz pravila koja se odnose na upotrebu glasova i glasovne promene u rečima, na oblike reči i njihovo građenje

4. leksička norma - utvrđuje opšta pravila za izbor reči koje ulaze u književni jezik

5. sintaksička norma - donosi pravila o strukturi rečenice i njenim delovima

Osobenosti jezika...

Jezik se javlja kao moć govora - kao sposobnost ljudi da imenuju stvari i da govore. Jezik je dakle sredstvo (instrument) komunikacije. On je dvostruko artikulisan ili određen:

1. planom sadržaja - to su jedinice sa značenjem (reči)

2. planovi izraza - jedinice bez samostalnog značenja koje svojom kombinatorikom daju jedinice za značenje: PILAV, LAV, VILA, PILA, PLIVA, IVA, VAL, LIPA, PLAV, VAPI, PIVA. Jezik je ekonomičan sistem - ima u našem jeziku 30 glasova, od kojih se može dobiti na desetine hiljada reči. A to znači da ga odlikuje i bogata produktivnost.

Jezik kao najsavršenije sredstvo komunikacije, karakteriše svojstvo dislokacije, tj. da se može govoriti o stvarima koje su prisutne i odsutne, onome što je postojeće i izmišljeno, pomoću njega čovek menja vreme i prostor.

O jeziku se može govoriti kao o društvenoj kategoriji (nastaloj u društvu i označava odnose u njemu), ali i kao o psihološkoj kategoriji (on je u svesti čoveka, izražava njegovo biće).

Tamo gde imamo plan sadržaja ili jedinice sa značenjem možemo govoriti o jeziku kao sistemu znakova, koji su usvojili članovi jedne jezičke zajednice radi međusobnog sporazumevanja (komunikacije).

GOVOR je zvučna realizacija jezika kao sistema znakova.

Jezički znak čine:

1. ono što označava - OZNAKA

2. OZNAČENO (svaki element našeg iskustva)

Oznaka je akustična ili zvučna slika (to je ono što čujemo)

Označeno je predmet, pojava, biće, pojam.

PAS = konkretna domaća životinja, koja laje i ujeda.

Jezički znak (reč) - osnovna jedinica u jezičkom sistemu.

oznaka + predmet = SMISAO

Jezik kao sredstvo sporazumevanja i sistem znakova, pored ekonomičnosti i produktivnosti, karakterišu ga i druga svojstva: menjanje (nastaje, traje, neke reči odumiru), raznovrsnost i određene norme (pravila).

JEZIK I KOMUNIKACIJA

Jezik je osnovna spona među ljudima. Kažemo "OSNOVNA", zato što komunikacija uključuje i druga sredstva - gestove, mimiku, vizuelne i zvučne znake, matematičke simbole. Komunikacija može da postoji između ljudi i ljudi, ljudi i mašina, mašina i mašina. Glavni zadatak jezika je pružanje neke poruke i opštenja među ljudima. Jezik je uslovljen društvenim, kulturnim i tehnološkim kretanjima koja ga čine promenljivim. Jezička komunikacija pokazuje da je jezik znak ličnog identiteta (otkriva svest čoveka, njegova osećanja, obrazovni nivo) i kolektivne pripadnosti (iz njega se vidi kom narodu pripada pojedinac). On ističe sličnosti među ljudima, ali i ukazuje na njhove razlike. Karakteriše ga IZRAŽAVANJE misli, osećanja, svega onoga što je u biću i saopštavanje neke informacije koje imaju određeni naučni karakter ili opšti smisao. Njegove funkcije su mnogostruke, od kojih je najznačajnija upravo saznajna - prenošenje sa znanja i iskustva kako ličnog tako i kolektivnog, zbog čega i kažemo da je u jeziku pamćenje i prenošenje svekolikog znanja ljudskog. Jezik dakle stvara i menja svet - u njemu su tekovine mnogih civilizacija (enciklopedije, biblioteke, mašine sa memorijom).

Moć jezika je velika, pa se zbog toga treba s pažnjom odnositi prema njemu: raditi na njegovom bogaćenju, birati reči i znati kad, gde i kako nešto izraziti. Sa jezikom ide napredak, uspeh čoveka, ali i nevolje i neuspesi.

U sistemu jezičke komunikacije može doći do nerazumevanja ili nesporazuma, razlog može biti: suvišna upotreba nekih elemenata (prezasićenost), smetnja ili šum, pogrešna upotreba reči. 

Epska poezija (epika)...

EPOS - govor, reč, priča

Svako delo u kome se nešto pripoveda spada u epsku poeziju.

- Predmet pripovedanja: događaj, ljudska sudbina, uzima se iz spoljašnjeg sveta

- Objektivni književni rod: pripovedanje teče mirno sa puno detalja, pripoveda se o prošlom, pripovedač je u ulozi svedoka (posmatrača) ili učesnika, postoji takozvana mirnoća pripovedanja

Oblici pripovedanja:

1. pripovedanje u  I licu - kada je pripovedač učesnik u događaju

2. pripovedanje u  III licu - kada je pripovedač posmatrač, onaj koji sve vidi i sve zna (sveznajući)

Pripovedanje može biti hronološko, retospektivno, paralelni tok pripovedanja.             

Kompozicija epskog dela

Radnja u epskom delu sa nizom događaja koji je čine, odvija se postupno, gradacijski, prolazeći kroz etape koje se imenuju kao: ekspozicija, zaplet, kulminacija, peripetija, rasplet.

Likovi - nosioci radnje, psiholoških stanja i ideje pisca ili osnovnog smisla dela.

Dva aspekta lika: spoljašnji izgled (portret) i karakter (unutrašnja svojstva).

Prikazivanje lika:

-neposredno - u vidu piščevog komentara ("Kao dječak bio je žestok, bio je prijek i ljut")

-introspektivno kada lik razmišlja o sebi, preispituje sebe i tako nam daje informacije o svom karakteru

-dijalektno

Priprema za pismeni zadatak...

I Analiza teme - ona se vrši da bi se uočio zahtev teme, tj. težište i materija teme.

Izgled šume u jesen

šume - materija teme

izgled u jesen - težište teme

Jesen pored Drine

Jesen - materija teme

pored Drine - težište teme

Knjiga je najbolji drug

Knjiga - materija teme

je najbolji drug - težište teme

Analiza teme je potrebna da ne bismo promašili temu

II Prikupljanje materijala - da ne bi zadatak bio površan i nedorečen, potrebno je da se prikupi što više materijala za obradu date teme. Kod prikupljanja materijala koristi se: pamćenje, mišljenje, čulna iskustva, emocije i mašta.

III Izrada plana - nakon prikupljanja materijala vrši se selekcija ili odabiranje pojedinosti koje će biti korišćene. Kada se izvrši izbor, pravi se kompozicija ili raspored izabranog materijala. Određuje se šta će biti u uvodu, šta će sve sadržavati razrada i kojom pojedinošću ćemo završiti zadatak (zaključak)

Plan zadatka ili usmenog izlaganja potreban je da bi se ostvarila 3 načela:

1. načelo jedinstva

2. načelo progresije

3. načelo ravnomernosti

IV Provera plana

V Izrada pismenog zadatka ili realizacija isplaniranog - obraća se pažnja na upotrebu svake reči, svake fraze i rečenice, na upotrebu pravopisa i celine koje unose preglednost u zadatku.

Treba izbegavati reči sa opštim značenjem, kao i reči čije bi značenje moglo biti pogrešno upotrebljeno.

VI Provera napisanog - da se isprave eventualne jezičke, pravopisne i stilske greške.

Književnost po postanku...

Književnost po postanku:

-narodna (usmena, nepisana)

-umetnička (pismena)

Karakteristike narodne književnosti

-anonimna je - ime autora se gubi u vremenu

-prenosi se prostorno i traje kroz vreme

-promenljivost - menja svoj oblik (menja se početak i kraj, red reči, nešto se dodaje ili izostavlja), ali tema i siže ostaju

-varijantnost - pojava jedne pesme ili priče u više varijanti u narodnim umotvorinama sadržan je kolektivni duh (pogledi, običaji i verovanja, život jednog naroda u određenom vremenskom razdoblju)

-stereotipnost - ponavljanja na planu rečenice, jezika pripovedanja

-jednostavnost i siromaštvo u jeziku temama i motivima.

Umetnička (pisana) književnost

-autor je poznat

-izražava pojedinačan odnos prema svetu i životu

-bogatstvo u temama, motivima i jezičkom izrazu

-složenost dela i raznovrsnost u rodovima i vrstama

Narodna umetnička književnost deli se na:

-poeziju

-prozu

Poezija se deli na:

-lirkse

-epske

-epsko lirske pesme

Lirske pesme su:

1. mitološke

2. obredne

3. običajne

4. posleničke

5. ljubavne

6. porodične

7. šaljive

8. rodoljubive

9. pesme iz NOB-a

Epske pesme su:

ciklusi:

1. neistorijski

2. pretkosovski

3. kosovski

4. Kraljevića Marka

5. pokosovski

6. hajdučki

7. uskočki

8. oslobođenja Crne Gore

9. oslobođenja Srbije

Epsko-lirkse pesme su:

1. balade

2. romanse

Proza:

1. novele (m. priče)

2. bajke (ž. priče)

3. legende

4. anegdote

5. basne

6. priče o životinjama

7. šaljive pripovetke

8. kratke narodne umotvorine:

a) poslovice

b) izreke

v) zagonetke

g) pitalice

d) brzalice idr.

NARODNA PROZA

Deli se na sledeće vrste:

-bajke (nestvarne, izmišljene, fantastičke priče)

-ozbiljne priče (novele)

-šaljive priče

-priče o životinjama

-basne

-legende

-anegdote

-poslovice

-pitalice

-zagonetke sa odgonetkama

  

        

Lirska poezija...

Tri književna roda:

1. lirska poezija (lirika)

2. epska poezija (epika)

3. dramska poezija (drama)

Lirika - naziv potiče od grčke reči LIJRA instrument uz koji se pevana.

U početku je sastavni deo muzike, pevanja i igre (taj prvobitni oblik u kome se spaja više umetnosti naziva se sinkretizam)

Nema radnje, događaja i likova. Umesto toga naglašavaju se osećanja i lični doživljaji sveta, zbog čega se ona označava kao subjektivni književni rod.

U lirskoj pesmi postoji glavni motiv ili pesnička tema koja se razvija pomoću niza drugih motiva koji čine strukturu pesme.

Stih, ritmička i melodijska organizacija pesme.

Sažetost (emocija ne trpi rasplinutost i odlaganje, već zahteva celovitost i izricanje u jednom dahu).

Podela lirike:

1. narodna

2. umetnička

Podela narodne lirike:

-mitološke

-obredne: dodolske, koledarske, kraljičke

-običajne: tužblaice, svatovske,  zdravice, uspavanke

-porodične

-ljubavne

-pesme o radu (radeničke)

-šaljive

-pesme o NOB-u

Kompozicija je umetnički postupak, kako su pojedinosti raspoređene ili uskalđene. Naziv potiče od latinske reči (COMPOSITIO - što znači složiti, sastaviti, uskladiti).

Pojam književnosti...

1. Književnost u širem smislu:

(literatura od reči LITTERA - slovo) podrazumeva sve što postoji kao knjiga (naučne knjige, umetnička dela - pripovetke, romani, drame, pesme)

2. Književnost u užem smislu:

književnost kao vrsta umetnosti (nazivi: umetnost reči, lepa književnost, beletristika, pesništvo, poezija)

Pojam POEZIJA može se, takođe, tumačiti dvojako: u širem smislu - kada podrazumeva sve što pripada umetničkoj književnosti: lirska poezija, epska poezija, dramska poezija i u užem smislu kada se odnosi samo na dela u stihu.

Razlika između naučne književnosti i umetničke ili lepe književnosti je u sledećem: naučna književnost koristi se pojmovima i izražava u činjenicama, deluje samo na svest - obrazuje; lepa književnost se izražava u slikama, deluje na svest, maštu i osećanja - obrazuje i vaspitava.

Književnost kao umetnost

Izražajno sredstvo književnosti kao umetnosti je REČ, pa je nazvana i UMETNOST REČI.

Predmet književnosti je priroda, društvo, odnos ljudi u njemu, čovek i njegove misli i osećanja - STVARNOST.

Književnost kao umetnost polazi od stvarnosti, ali je neprenosiv doslovno, već na osnovu nje stvara novu stvarnost, poznatu kao umetnička stvarnost ili svet književnog dela.

Pesnik iz postojeće stvarnosti uzima ono što mu treba, što je prepoznatljivo i od toga, koristeći imaginaciju (maštu) stvara nešto novo, bogatije, uzvišenije.

Književno delo je neponovljiva slika postojećeg sveta, ali može biti i slika nekog nepostojećeg sveta, koji je moguć i koji će tek doći. Zato i dva sveta u književnom delu: stvarnosni svet i utopijski svet književnog dela.

Umetničko književno delo obuhvata 3 vremenske dimenzije:

1. prošlost

2. sadašnjost i

3. budućnost,

zbog čega je uvek aktuelno i blisko, nezavisno u kom se vremenu čita.



DRUŠTVENA ULOGA KNJIŽEVNOSTI

   
Pisci nalaze teme i građu za svoja dela u sredini u kojoj žive, u društvu i prilikama koje vladaju u njemu. Napisano književno delo namenjeno je ljudima - društvu. Književnost, dakle, polazi od društva i vraća se društvu, delujući na njega pozitivno ili negativno. Književnost deluje tako što je čitalac pod uticajem piščevog odnosa prema društvu, tj. po uticajem njegovih pogleda na svet.

Jedan od značaja književnosti je SAZNAJNI ili OBRAZOVNI. Čitajući dela sa različitom tematikom, čovek proširuje svoje vidike, obogaćuje svoja saznanja o prirodi, o životu i ljudima.

Književnost ima i vlastiti značaj - uči čoveka onome što je dobro i plemenito, omogućava mu da razlikuje hrabrost od kukavičluka, istinu od laži, iskrenost od licemerja i da prihvata ono što čoveka čini istinskim čovekom. Pošto je svako umetničko književno delo građeno na unutrašnjem skladu svih pojedinosti i pošto ima za cilj da kod nas pokrene osećaj lepog i da nam pruži duhovni užitak, to ona ima i ESTETIČKI ZNAČAJ ili ulogu. A to znači da budi u nama smisao za harmoniju, za lepotu izražavanja, za sve što deluje uzvišeno.


NAUKA KNJIŽEVNOSTI

1. Istorija književnosti:
-izučava nastanak i razvoj književnosti po etapama i razdobljima, zadržava se na društvenim prilikama u kojima dela nastaju i koje ih uslovljavaju, prati stvaranje pojedinih pisaca kao predstavnika pojedinih razdoblja.
Postoje opšte i posebne istorije književnosti.

2. Teorija književnosti:
-tumači kako nastaje književno delo, izučava strukturu dela, objašnjavajući podrobno sve elemente koji čine delo onim što ono jeste (tema, fabula, likovi, motivi, vreme i prostor, kompozicija), istražuje jezik i stilska izražajna sredstva - objašnjava ih i definiše, bavi se književnim radovima, vrstama i njihovim karakteristikama.

3. Književna kritika - posrednik je između književnog dela i čitaoca, pomaže mu da bolje shvata delo i uoči njegove umetničke vrednosti. Izučava dakle delo i vrednuje da nastojeći da u njemu uoči sve ono što je dobro i što čini njegove slabsoti. Kritika može biti u vidu studija ili iscrpnih razmatranja i u vidu prikaza (novinska i časopisna kritika). U vrednovanju književnog dela ona se oslanja na teoriju književnosti i estetiku (opšta nauka o umetnostima).


STRUKTURA KNJIŽEVNOG DELA

Uključuje veći broj pojmova bez kojih nije moguće razmatranje jednog književnog dela.

1. TEMA - probelm o kome se piše (može biti događaj, predmet, ljudska sudbina), sadržana je u naslovu, a preuzeta iz društvene stvarnosti. Tema treba da bude aktuelna, zanimljiva i originalna.

2. TEMATIKA - veći broj tema u nekom delu, naročito u romanu ili nekom spevu.

3. MOTIV - manja jedinica od teme, više motiva u svakom delu zbog čega se i govori o motivskoj strukturi dela. Motiv može da bude vezan za opis, događaj, osećanje, ideju, neki predmet. Postoje statički i dinamički motivi, trenutni i lutajući ili večni motivi.

4. FABULA - prisutna kod epskih i dramskih dela, obuhvata radnju i nju čini niz događaja uzročno posledično povezanih. Ona je povezana dinamičkim motivima.

5. SADRŽINA - sve pojedinosti sadržane u jednom delu (opis, tema, događaji, situacije, monolog, dijalog, likovi).

6. IDEJA - opšta misao u delu ili pogled na svet koji izvire iz dela, poruka dela. Postoji piščeva ideja i čitaočeva ideja, koje se mogu sagalsiti, a i ne moraju.

7. OPIS, DESKRIPCIJA ili PEJZAŽ - slikovito prikazivanje prirode ili izgleda junaka. Opis može biti sledeći:
a) opis spoljašnjeg prostora - eksterijer
b) opis unutrašnjeg prostora - enterijer
v) spoljašnji opis junaka - portret


LIK

Lik je nosilac radnje, događaja, stanja i ideje u epskom i dramskom delu. Lik u delu mora biti konkretan, jer deluje u konkretnim situacijama. Konkretnim ga čine određene karakteristike, spoljašnje i unutrašnje. Zahvaljujući tim pojedinostima koje se sklapaju u slike, lik postaje individualizovan - nosilac je osobina koje su svojstvene samo njemu. Međutim, lik je nosilac i nekih opštih karakteristika društva, sloja ili profesije kojoj pripada. Lik je, prema tome, i predstavnik društva - TIP. Jedan lik čini:
a) portret
b) karakter
Portret može da utiče na socijalno poreklo junaka i vreme u kome živi, ali može biti i u funkciji unutrašnjih stanja ili raspoloženja.
Karakter podrazumeva sva unutrašnja svojstva junaka, bilo da su pozitivna ili negativna. Karakter se u delu može saznati:
-iz komentara pisca
-iz postupaka lika
-iz dijaloga/razgovora sa drugim ljudima
-iz pričanja drugih o njemu i njihovog odnosa prema njemu
-iz monologa
-iz unutrašnjeg monologa (tok svesti)
Prema ulozi u delu likovi mogu biti galvni i sporedni. Sporedni likovi su vrlo važni za otkrivanje smisla dela i bolje upoznavanje glavnog lika.
Postupci likova moraju biti motivisani - mehanizam motivacije mora da postoji, to jest sve mora biti ubedljivo i s razlogom učinjeno (jedno mora da proističe iz drugog)

Sadržina i forma čine jedinstvo. Forma podrazumeva oblikovanje i način ispoljavanja sadržine (kompozicija je oblik u kome je dato delo, jezik i sva izražajna sredstva)

Portret upućuje na socijalno poreklo, upućuje na unutrašnje stanje.

Karakteristike - niz spoljašnjih i unutrašnjih pojedinosti kojima je doređen jedan lik.

Prototip - pojedinac koji služi kao model ili uzor u građenju lika, preuzet iz stvarnog života.

Misao u književnom delu javlja se kao lično iskustvo pisca ili pak kao kolektivno iskustvo i često je u formi sažetog razmišljanja (sinteze) ili poslovice.
 

Ideja književnog dela izvire iz postupaka likova, iz dijaloga i monologa i pretstavlja opšti smsiao dela ili pogled pisca na delo. Ona je rezultat prelamanja mnogih gledišta i iskustava likova i misli u delu.

Pored opšteg smisla književnog dela ili glavne ideje postoje drugi smislovi koji izviru iz pojedinih delova ili celina. U analizi se može ići od pojedinačnih smislova ka opštem, ili obrnuto.