Teorija o slojevitosti dela začela se još u Aristotelovoj "Poetici". Govoreći o tragediji, on uočava da u delu postoji: priča, karakteri, govor i misli. Najnoviju teoriju o slojevitosti dela, posebno razvija nemački teoretičar Ingarden. U knjizi "Književno umetničko delo" (1931) on iznosi kako je i od čega je delo sazdano. Ako se to ne zna, nema ni pravilnog saznavanja dela.
Po njemu, delo kao slojevita struktura, sastoji se iz 4 sloja:
1. zvukovni sloj (oznaka, označavajuće)
2. značenjski sloj (označeno)
3. sloj prikazanih predmetnosti
4. sloj shematizovanih aspekata.
1, 2 - nivo jezika
2, 3 - sadržaj
1, 4 - forma dela
Navedeni slojevi čine strukturu književnog dela; oni se međusobno prepliću i daju izuzetno povezanu celinu.
1. prvi sloj za osnovu ima zvukovnu stranu reči. Zvuk je elemenat umetničkog stvaranja, pa je stoga vrlo važno koje će govorne jedinice biti upotrebljene, naročito u pesmi. Iz zvuka izvire skladnsot ili harmoničnost dela; zvuk nosi sugestiju i utiče na značenje teksta; to značenje uvećava i širi; zvukovni sloj čini tzv. eufonija ili usklađenost mnogih glasova; ono se postiže glasovnim ponavljanjem, kao što je asonanca, aliteracija, anafora, epifora, slik ili rima; tu je i glasovno podražavanje ili ekspresivnost (emotivna obojenost i evokativnost), zatim onomatopeja i ritmičnost (stih, strofa, eksklamacija, pitanja, inverzija, asindet, polisindet)
2. reč se javlja kao glasovni sklop, koji ima svoje značenje. Značenje je objektivno, jer postoji nezavisno od individue i subjektivno, jer pripada individui, koja koristi reč da izrazi vlastitu doživljajnost ili misaonost. Čitajući delo, mi treba da razumemo njen subjektivni smisao, da mislimo smisao pročitanog. Razumevajući značenja pojedinih jedinica, mi u njihovoj ukupnoj povezanosti - razumevamo smisao celoga dela. Razumevanjem sloja značenja, mi ćemo razumeti sadržaj dela, predmetni svet dela. Sadržaj dela je sačinjen od sloja značenja i sloja predmetnosti.
3. sloj prikazanih predmetnosti čine stvari, predeli, ljudi, stanja, situacije i zbivanja, a što se sve ostvaruje preko jezika, tj. putem značenja. Sve predmetnosti u delu čine jedinstveni umetnički svet. Pošto sve predmetnosti u tekstu nikada ne mogu biti iscrpno prikazane, to književno delo uvek sadrži mesta neodređenosti, koja treba da upotpuni i konkretizuje čitalac na osnovu svog iskustva i mašte. Tako se vrši popunjavanje tih mesta i proširuje značenje teksta; tekst postaje bogatiji i dublji u značenju. Tako se vrši interpretacija ili tumačenje dela.
4. s obzirom da se predmeti iz realnosti u delu ne mogu svestrano oslikati, to se daju samo neki aspekti iz tih predmeta. Pri čitanju čitalac nailazi na one aspekte, koje mu sugeriše jezik dela, koji su neprisutni. Tako postoje: vizuelni, zvučni, psihološki, sociološki, filozofski aspekti itd. Oni se posmatraju odvojeno, a onda i integrativno.
4. 10. 93.
Нема коментара:
Постави коментар