Vasko Popa - "Kora" i "Spisak"...

"KORA"

Ranih 50-ih godina ovoga veka (20 veka) došla je do izvesnih pomeranja u modernoj sprskoj poeziji. Istoričari književnosti jednog dana neće moći, a da pojavu jednog pesnika  i jedne knjige ne obeleže kao prelomni trenutak u srpskoj poeziji. Pesnik je V. Popa, knjiga pesnička zbirka "Kora". Objavljena je 1953 i stoji kao kamen međaš u našoj književnosti. Jednog trenutka kada je terbalo da se dogodi nešto, pojavio se ovaj pesnik u punoj svojoj pesničkoj zrelosti. U poeziju je doneo svoju sintezu, svoj pesnički izraz, svoj pesnički iskaz i svoje nagoveštaje. Doneo je svoju potpunu pesničku zrelost opsednutu problemima svog doba. Od početka celovit, od početka jedinstven, Popa je svoje čitaoce i svoje kritičare odmah stavio u situaciju izbora. Samo je jedno sasvim sigurno: da ravnodušnost nikada nije zapretila ovom pesniku. Bio je, ili uzbuđeno hvalejn ili oštro napadovan i kritikovan. Neki su mu prebacivali da je nerazumljiv i da je njegova poezija ustvari samo "nadrealističko buncanje". Zna se da je nadrealizam jedan čisti psihički automatizam, kojim se ostvaruje delovanje misli u odsustvu svake kontrole, koju bi vršio razum. DA LI JE POEZIJA V. POPE NADREALISTIČKO BUNCANJE??? Iste godine kada je objavljena zbirka, Popa je dobio odbranu u liku Zorana Mišića, koji je na pravi način protumačio njegovo delo. Mišić kaže: "Razlika između poezije V. Pope i poezije nadrealista je u funkciji imaginarnog u delu". Čim se pojavio ovaj pesnik je doneo svoj jedinstevni neponovljivi iskaz. Taj iskaz kasnije se menjao samo toliko koliko je zahtevala sadržina. U "Kori" je dao naznake sveta što će kasnije uraditi u poeziji. Tu su date smernice i sve je pretočeno u jezik, u pokret jezika, u budućnost, pa time i u budućnost čovečanstva. U ovoj pesničkoj zbirci, kao i  u kasnijim, Popa definiše način opstanka na ovim prostorima. Zbirka se sastoji od 4 ciklusa: "Opsednuta vedrina", "Daleko u nama", "Predeli", "Spisak". "Opsednuta vedrina" je najzančajniji ciklus, koji u potpunosti otkriva pokretače ove pesničke avanture. U njoj je Popa nagovestio čime će se baviti njegova poezija, a baviće se traganjem za velikim ljudskim integralom. Najpoznatije pesme su: "Poznanstvo", "Razgovor", "Odlazak", "Putovanje" u kojoj kaže: "Za razmišljanje vremena nemam putujem". Ovaj pesnik smatra da ne postoji neprobojni mir, ne postoji ni odmor i zato pesnik započinje bitku, započinje odbranu ljudskosti (napadane spolja i iznutra), one ljudskosti koja boravi negde na prostorima "Nepočin polja". U ciklusu "Daleko u nama" pesnik je započeo bitku za ljubav prema neljubaznom, za ljubav koja u samoodbrani brani ljudsko dostojanstvo. U ciklusu "Predeli" i "Spisak" ovaj pesnik je bio najkomunikativniji i najviše provokativan za sluh okoline. Za pesnički opus V. Pope može se reći da se tamo ništa nije dogodilo slučajno, izvan proverenih koordinata jedne poetike.

15. 11. 93.

"SPISAK"

U ciklusu "Spisak" V. Popa nas suočava sa spiskom živih i neživih stvari. Svaki predmet iz ovog spiska, metaforiše izvesnu situaciju postojanja, koja u određenoj meri može da bude i situacija ljudskog postojanja. Sudbina stvari sa "Spiska" veoma je slična čovekovom udesu. Sve ove pesme žive samostalno, kao pesme skice, životinja, biljaka ili predmeta. Čovek upravlja predmetima sa ovog spiska, pa kroz ove pesme Popa traži odgovor na pitanje: "Da li se možda i čovek sam nalazi, na nekom univerzalnom spisku?". O Popinoj poeziji može se govoriti proučavajući ga sa nekoliko aspekata, kao pesnika modernog, neobičnog: pesnika koji je u stih uneo toliko muzikalnosti bez ikakve stvarne pretenzije da metrički bude savršen. Zna se da je imao veoma kritičan odnos prema rečima i bio je vrlo selektivan u odnosu na leksičku građu. On je težio maksimalnoj funkcionalnosti svake upotrebljene reči. Reči su u njegove pesme ugrađivane tako da u kontekstu budu opterećene samo do granica nosivosti. Svaka reč mora da deluje punom težinom svog smisla. Jedna od osnovnih osobina njegove poezije je čulnost, konkretnost, doživljaja materijalnog sveta od čijih elemenata on i gradi svet svoje poezije. Pesnik je uspeo da postigne jedisntvo suprotnosti u svojoj intonaciji, čak i u impulsu koji nose stihovi. Svaku ekspresiju on sažima u najjednostavniju delotvornu formulu. Ponekad je bio sklon jarkom, bizarnom, čak senzualnom, metaforičnom, neobičnom izražavanju. Sve ove elemente u nejgovoj poeziji Zoran Mišić je razvrstao na klasicističke i barokne. Rekao je da je Popa najbolji kad klasicistički elemenat prevagne nad baroknim. Muzikalnost ove poezije je očigledna. Ovaj pesnik ne upotrebljava simbole kao sistem određenih konvencionalnih znakova, već reči koje nizom asocijativnih slika, treba da nas dovedu do simbola. Pevajući ništavilo i prevladavanjem ništavila, ovaj pesnik nas dovodi suštinskoj ljudskosti kao uzvišenom idealu kome treba težiti.

17. 11. 93.

Poznate knjige Popine poezije su: "Kora" (1953), "Nepočin polje" (1956); zbirka "Od zlata jabuka" (1958), "Urnebesnik" (1960) - zbirka humorističke poezije; (1962) - "Ponoćno sunce", (1968) - "Sporedno nebo"; (1972) - "Uspravna zemlja"; (1975) knjige: "Vučija so", "Živo meso", "Kuća nasred druma"; (1981) zbirka "Rez".

19. 11. 93.

Metodologija proučavanja književnosti...

Pod metodologijom podrazumevamo način pristupanja proučavanju nekog književnog umetničkog dela. U različitim vremenima razvijale su se različite metode, koje su negovale spoljašnji ili unutrašnji pristup umetničkom tekstu. U 19 veku razvile su se neke pozitivističke metode, koje su se bavile spoljašnjim pristupom delu. Najpoznatije metode bile su: biogarfska, istorijska i psihološka. Biografizam je podrazumevao proučavanje biografije autora, smatrajući da činjenice iz piščevog života bitno utiču na delo koje stvara. Istoricizam posmatra umetničko delo kao sastavni deo vremena u kome nastaje. Postojalo je čak tumačenje da je svako umetničko delo - istorijski spomenik. To potvrđuje činjenica da je Napoleon rekao kako je o istoriji i društvu naučio više od Balzaka, nego od svih istoričara toga vremena. Psihologizam polazi od piščeve ličnosti, smatrajući da taj svoj unutrašnji uznemireni svet, umetnik pretače u svoje delo. Pozitivističke metode uglavnom su se bavile odnsoom pisac - delo - čitalac.

U 20 veku metodologija, koja je prvobitno bila deo teorije književnosti, potpuno se odvojila i počela razvijati kao samostalan deo nauke o književnosti. 19 vek je dao sjane istoričare književnosti, kao što je Jovan Skerlić, Italijan De Sanktis i Nemac Vilhelm Šerer. Metode koje su se bavile unutrašnjim pristupom književno-umetničkom delu bile su: strukturalistička, lingvostilistička, metoda interpretacije i fenomenološka metoda. Najstarija metoda kojom se proučavalo književno delo jeste filološka metoda. Bavi se spoljašnjim proučavanjem. Ona je polazila od proučavanja jezika dela, poistovećujući pritom jezik sa svetom dela. Sve ove metode bave se jednim načinom pristupanju delu i svako od njih zasebno ne može dati neku potpuniju analizu. Jedino pronicanje u delo na više različitih načina uz pomoć različitih metoda, može dati potpuniju sliku onoga što jedan umetnički doživljaj predstavlja u delu.

10. 11. 93.

 

METODE KOJE SE BAVE UNUTRAŠNJIM PRISTUPOM UMETNIČKOG DELA

Metodologija kao nauka koja se bavi načinima proučavanja umetničkog dela ubrzano se razvijala u cilju omogućavanja što potpunijeg sagledavanja sveta dela u celini.

FENOMENOLOŠKA METODA

Razvila se na temeljima Kajzerovih proučavanja. Fenomenolozi ne sagledavaju svet onakav kakav jeste, niti onakav kakav bi trebao da bude, već isključivo kakav je u strukturi njihove svesti. Poljski teoretičar Ingarden uneo je fenomenologiju u nauku o književnosti, proučavajući umetničko delo kroz 4 sloja:

1. sloj značenja

2. sloj zvučanja

3. sloj stvarne predmetnosti i

4. sloj šematizovanih aspekata.

Fenomenologija je bitno uticala na egzistencijalizam (Žan Pol Sartr "U traganju za izgubljenim vremenom"). Pored svih prednosti i temeljnosti u umetničkom istraživanju, ova metoda pokazala je i neke nedostatke. Pre svega to što je zanemarivala autora i izdvajala delo iz sredine u kojoj je nastalo i iz društevnih uslova u kojima je nastalo. Zato joj preti opasnost da pređe u jedan formalistički pogled na umetnost. Značajan doprinos proučavanju književnog dela dali su ruski formalisti, uvodeći pojam "ZAČUDNOSTI", smatrajući pod njim SNAŽAN UTISAK na kome se temelji neki estetski doživljaj. U Americi i Enegleskoj razvila se NOVA KRITIKA koja se bavila vrednovanjem umetničkog dela uz potpuno zanemarivanje autora. Jedna od najznačajnijih i najpotpunijih metoda je metoda interpretacije, koja je nastala na osnovu Kajzerovog proučavanja u njegovoj čuvenoj knjizi "Jezička umetnost" (1948). U okviru ove metode pojam stila proširuje se na umetnički svet dela, a analiza jezika pri tom se smatra najznačajnijom. Na osnovu psiho-analize Sigmunda Frojda razvijen je i psiho-analitički pristup umetničkom delu, koji na osnovu analize psihološkog života dela, njegovih junaka, daje potpuniju sliku o delu samom. U 20 veku došlo je do razvoja lingvistike kao nauke i njenim utemeljivačem smatra se Ferdinad de Sosir. Lingvistika je nauka koja se bavi proučavanjem jezika u komunikaciji. Ona jezik proučava kao strukturu. Pod uticajem te nauke, knjiežvna dela počinju da se proučavaju kao jezičke tvorevine, a književno delo kao jezička tvorevina, predmet je proučavanja stilistike, kao dela teorije književnosti, tako da osnovni predmet proučavanja lingvostilistike jeste proučavanje jezika i stila nekog umetničkog dela. I strukturalistička metoda dala je svoj doprinos u proučavanju književnog dela. Sama reč struktura označava način građenja nekog dela, pa se strukturalizam bavi proučavanjem odnosa delova u okviru neke celine. Termin strukturalizam utemeljili su ruski formalisti i poljski filozof i estetičar Jan Mukaržovski. Raslojiti jedno delo i ponovo ga sklopiti u jednu celinu - san je svih strukturalista. Na razvoj strukturalizma bitno je uticala teorija informacija i komunikacija, koja se bavi proučavanjem prenošenja poruke od pošiljaoca do primaoca putem nekog kanala uz pomoć odgovarajućeg hoda ili dogovorenog značenja nekog znaka. I italijanski teoretičar Umberto Eko smatrao je da književno delo treba proučavati i razumevati kao skup znakova. I semiotičar Jurij Lotman posmataro je stvarnost u umetničkom delu kao nešto što je oblikovano takvim umetničkim znacima koje svakodnevni jezik ne može da razume. Može se striktno odrediti metod za proučavanje nekog umetničkog dela, ali samo jednom metodom sagledava se samo jedan aspekt, koji nudi bogati unutrašnji svet svakog umetničkog dela. Prići mu na različite načine znači, sagledati ga i izučiti u potpunosti.

11. 11. 93.

Žak Prever...

Lirika 20 veka. Napušta se hermetičnost, metafora. Teži se unutrašnjoj otvorenosti.

Pesmu uzima banalno i svakodnevno (Pariz, Sena, viđenje situacije i dešavanja). Težište je na običnim, banalnim stvarima. Sve je viđeno. Koristi jezik kolokvijalni i stvara saglasje. On bez mnogo poređenja i metafora, pravi i priču od pesme. Pesma ne ubija fabulu, već postaje narativna. Dobija se otvoreno pesništvo, blisko ljudima. Koristi motive dečje imaginacije. Zadržava naraciju, a odriče se emocije. Hoće da bude deskriptivan. Iza toga je pesimizam i nezadovoljstvo trenutkom...

21. 2. 94.

Jedinstvo sadržine i forme u književno-umetničkom delu...

Književno delo je jedinstvena celina u kojoj su uzjamno povezani svi njegovi elementi u jednu celovitu dinamičnu strukturu. One se ostvaruju jedinstvom sadržine i forme. Svet je sadržina dela, a jezik je forma dela. Sadržina književnog dela je forma, a forma je sadržina. Može se govoriti o sadržajnoj formi ili formativnoj sadržini. Razlikujemo spoljnu i unutrašnju formu (primarnu i sekundarnu). Primarna forma - građa, tematski materijal, formalni raspored građe, metričke i kompozicione oblike, žanrovski radovi i vrste. Sekundarna - fluid i duhovna snaga, kojim su ti elementi povezani.

Kajzer u priručniku "Jezičko umetničko delo". Postoje dva aspekta: analitički i sintetički. Analitički (sadržaj, metar, stih, strofa, rima, jezički oblici, kompozicija). Sintetički (sadržina, ritam, stil, struktura književnog dela).

JEDINSTVO SADRŽINE I FORME

KAJZEROV KRUG (analitički i sintetički)

Za sveobuhvatno proučavanje nekog književno-umetničkog teksta, neophodna je potpuna analiza. Treba poći od toga da svaki književni tekst mora posedovati jedinstvo sadržine i forme. Sam umetnički tekst je ustvari svet pretočen u jezik. Da bi smo mogli da razumemo neko delo, moramo se baviti svim njegovim segmentima. Svaki umetnik u zavisnosti do toga da li piše prozu ili poeziju, zaodenuće svoje delo u odgovarajuću formu i truditi se da zajedno sa fabulom, građom ili motivima, ono čini jedinstevnu celinu. Najpoznatiji teoretičar književnosti Nemac Volfgan Kajzer u svom jezičkom priručniku "Jezičko umetničko delo" smatrao je kako se delo može tumačiti sa dva aspekta: analitičkog i sintetičkog. Analitički Kajzerov krug podrazumeva, pre svega, proučavanje sadržaja, a sadržaj u ovom slučaju sveo bi se na priču, građu (ako je u pitanju tekst) ili na motive, ako se radi o pesmi. Posle proučavanja sadržaja Kajzer insistira na proučavanju metra (nauka o metru - versifikacija). Proučavati metar znači baviti se stihom, strofom, rimom. Analitički krug čini i proučavanje jezičkih oblika i tiče se značenja i zvučanja reči. I konačno analizu treba završiti proučavanjem kompozicije dela. Sintetički krug zahteva proučavanje sadržine, a u odnosu na sadržaj, sadržina podrazumeva samu ideju dela. Metru iz analitičkog kruga odgovara ritam u sintetičkom krugu. Ritam proze razlikuje se od ritma poezije. Ritam proze je ritam našeg svakodnevnog pričanja, a ritam poezije je drugačiji - neobičan, nesvakidašnji. Jezičkim oblicima odgovara stil u sintetičkom krugu. Ne msili se na stil kao izraz čoveka, već na jezičko stilsku analizu dela. Struktura književnog dela sintetičkog kruga odgovara kompoziciji iz analitičkog kruga. Tu se bavimo pesnikovom sposobnošću da odgovarajućom strukturom zaodene svoju misoa, ideju. Proučavanje književno umetničkog dela, može biti i prilično pojednostavljeno, ali svako proučavanje zahteva analizu sadržine i forme, kao neodvojivog jedinstva.

8. 11. 93.

Šekspir - "Hamlet"...

Sredina 16 i početak 17 veka. Ovo je tragedija, jer prikazuje nesrećni život mladog kraljevića plemića Hamleta. Likovi su birani iz viših krugova. Delo je pisano mahom u stihu, a takođe se završava tragično. Hamlet je sin kralja. Nalazi se u Danskoj, a svet je suviše surov za njega. U svemu tome, on se teško snalazi, iako je obrazovan i inteligentan. U njegovoj svesti nasatje haos posle očeve smrti, koji je ubijen na svirep način. To je bila zavera, a on je to zaključio iz želje njegovog strica da mu oženi majku i uzme presto. Pre toga živeo je mrinim i spokojnim životom. Udaja njegove majke u njemu je uzrokovala jednu promenu. Sve vreme on nosi sumnju, a pravi poraz za to je - kada saznaje od sluga da mu viđaju oca, u obličju duha. Od duha Hamlet saznaje da mu je otac ubijen. Ali on nije od onih koji se predaju osećanjima, nije brzoplet. On prezire zlo, zgrožava se nad ubistvima. Za svoju sumnju želi da nađe dokaz i rešava da se osveti, jer je to obećao duhu. Okružen je nevernim ljudima, ali je i izrežirao sve. On simulira ludilo. To je ustvari maska za sve ono što smišlja u sebi. Pravi čudne pokrete, govori čudne reči i dolazi sav pocepan i raščupan kod Ofelije, jer je i ona zavisna od svoga oca Polonija i ona mu sve poverava. Svi su primetili da sa njim nije nešto uredu. Kralj poziva njegove drugove iz detinjstva. Svi da uhode (Polonije,...). Hamlet kada je ugledao drugove, procenio je odmah njihovu posetu i tera ih da priznaju da su kraljeve uhode, kao i mnogi drugi. To su mu priznali, a kralju su saopštili da je stvarno lud. Znao je da će jedino preko glumaca doći do prave istine. "Mišolovkom" naziva predstavu, koja treba da uhvati kralja. Kralj je uvideo da će Hamlet otkriti njegovo pravo lice i odlučio je da ga pošalje u Englesku. I kada je kralj uvideo šta predstava znači, reagovao je bruno i naredio je da se upale sve baklje i da se svi raziđu, a da se predstava prekine. To je još jednom potvrdilo da je kralj ubica. Razgovor Hamleta sa majkom špijunirao je Polonije (iza zavese). Hamlet je prosipao oštre reči, oštrije od noža, nebirane reči. Bio je grub. Govorio je zlokobnim jezikom. Ona se uplašila i mislila je da će je ubiti sin. Voleo je oca i prekorio je majku, koja se prodala kralju, koja leže u svinjac i koja je rodoskrnavila svoj brak i život. Hamlet nije hteo da ubije kralja na molitvi, jer nije hteo da prlja svoje ruke, iako je bio siguran da mu je kralj ubio oca. U svemu je tražio ETIČKI SMISAO i hteo je da dokaže narodu da nije ubica. Zločin izvršen na prepad, značio bi gubitak i promašenost.  Bori se istinom, rečju, a ne mačem. Omalovažava majku. Kralj odlučuje da pošalje Hamleta u Englesku, a ujedno šalju poruku da ga ubiju. Majka nije volela da on ode, jer je predosećala neku nesreću. Ofelija - jadikuje, tuguje. Smatrala je da je Hamlet lud i da je zakoračio u ludilo. Hamlet kaže: "Čovek mi se ne mili". A Ofeliji je rekao: "Idi u manastir i ne rađaj grešnike". Nihilista - poriče sve (susret sa Ofelijom) - neverica u ljude. Ofelija je izgubljena. Pomračila joj se svest. Odlazi na reku sa vencima na glavi i baca se u reku. Venci - željeni svadbeni čin. Hamlet ju je slao i u manastir. Preosetljive i nežne duše ne mogu sebe da osmisle u ovom svetu licemerja. Hamlet se vraća i odlazi na gorblje. Lobanja - povod za razgovor sa samim sobom. To je bila lobanja dvorske lude. To je lament nad smrću svakog čoveka. To je opsesija i strah od smrti. Smrt je neminovna i neizbežna. Rasplet - kralj svesno gura Laerta u zločin. Igra se žeravicom i na kraju stvara plamen. Umire kraljica, kralj, Laert, Hamlet. Hamlet - se dugo branio od zločina, a i to je postao. Svi su spoznali pravo lice kralja. Žrtvovanje Hamleta - za jedan viši smsiao. To je borba protiv zla u svetu. Sve je to poprimilo jedan viši etički smisao. Hamlet - tragičan junak iz visokog sloja; sve je pod maskom uglađenosti; mnogo nepravde i zločina; doživeo carski dvor kao tamnicu; želi da ukaže i razobliči zlo, da rasvetli sve; on je usamljen, tumara po mraku, traži svetlo; a sve to plaća životom.

25. 10. 93.

Jezik u svetu i jezička srodnost...

Smatra se da u svetu ima od 4000 do 5000 jezika. Tačan broj se i ne može utvrditi, zato što se jezik kao fenomen ispoljava u raznim varijacijama i zato što nema onih opšte prihvaćenih kriterijuma, koji bi tačno odredili šta se može smatrati pravim jezikom, a šta njegovom varijantom. Npr. najseverniji i najjužniji nemački dijalekti manje su razumljivi od, recimo, holandskog jezika i susednog mu nemačkog dijalekta. Ili, tvrdilo se i naučno dokazivalo da je srpskohrvatski jedan jezik od dve varijante; danas se na ovaj jezik gleda sasvim drugačije: to nisu dve verijante jednog jezika, već dva jezika. Dilema oko broja jezika, dakle, uslovljena je odsustvom jasnih granica između jezika i dijalekata. Drugi razlog je u tome što mnogi jezici nestaju sa lica zemlje, jer nestaju iz zajednice koje su govorile tim jezicima. O jezicima koji su nestali govorimo o kao izumrlim jezicima. A kao treći razlog može se smatrati i to što se neke zajednice, odričući svog maternjeg jezika zbog nekih nametnutih ili političkih razloga, prelaze na neki drugi jezik.

Jezici se razlikuju i po broju govornika. Najveći broj govornika ima kineski jezik - njime govori oko 1 milijarda ljudi, zatim sledi Engleska sa oko 300 miliona, Španija sa 250 miliona. Ima jezika u svetu kojima govori i mali broj ljudi. I broj govornika jednog jezika se stalno menja, zbog ratova i stradanja, zbog seoba.

Postoje 4 glavne klasifikacije jezika:

1. genetska - zasnovana na vremenu, za koju se vezuju jezičke porodice

2. arealna - polazi od prostora i proučava jezičke saveze

3. tipološka - polazi od sličnosti i razlike u jezičkoj strukturi i govori i tretira jezičke tipove

4. funkcionalna - koja polazi od komunikacijske i društvene uloge jezika, u šta spadaju i jezički varijeteti.

Jezička srodnost može biti uslovljena genetskom povezanošću, a koja ukazuje na zajedničko poreklo više jezika. Grana koja proučava poreklo reči u jednom ili više jezika naziva se ETIMOLOGIJA; ona polazi od prvobitnih oblika i značenja, tj. od ETIMONA.

srpski - bukvar, azbuka

ruski - bukva (slovo)

engleski - book (knjiga)

nemački - buch (knjiga), buche (bukvar)

Primeri ovih reči iz raznih jezika upućuju na činjenicu da sve one vode poreklo od reči BUKVA. To utvrđuje etimologija i ona pokazuje da su svi ovi jezici pripadali INDO-EVROPSKOJ zajednici i da se u dalekoj prošlosti verovatno pisalo na bukovoj kori.

Kada su sličnosti u strukturi i rečniku dvaju ili više jezika velike, onda govorimo o jezičkim univerzalijama, kao što je to slučaj i u prethodnom primeru. A to, opet, govori da su ti jezici genetski srodni i da vode poreklo od zajedničkog pretka - pra jezika i da svi ti jezici čine jezičku porodicu, kao što je to bila velika indo-evropska porodica jezika.

srpski - mati

ruski -мат(?)

poljski - matka

nemački - mutter

engleski - mother

italijanski - madre

francuski - la mere

švedski - mor 

Jezici, pak, čiji su govornici u dugotrajnom geografskom i kulturnom dodiru i ispoljavaju zajedničke crte koje nisu genetski uslovljene obrazuju jezički savez, kao što se to dešava na Balkanu (srpski, albanski, rumunski, grčki, bugarski).

20. 10.93

Miodrag Pavlović...

"87 pesma"

(lekar opšte medicine; znao 9 jezika; dva puta bio nominovan za Nobelovu nagradu).

Pavlović oličava moderan ili avangardni posleratni duh srpske poezije. Prvi put se javlja zbirkom "87 pesama" (1952), koja će predstavljati prevratnički čin u srpskom pesništvu. To je knjiga koja je digla veliku buru, oko koje se mnogo polemisalo i koja je najviše napadana. Pavlović je napisao veliki broj pesničkih knjiga i eseja. Objavio je knjige pesama: Stub sećanja, Mleko iskoni, Velika skitija (?), Svetli i tamni praznici, Karike, Zavetine, Pevanja na Viru, Ulazak u Kremonu; pisao je i poeme i spevove. Najpoznatiji spev mu je "Divno čudo". I ne samo da je pisao poeziju, već je pisao i o poeziji, otkrivajući nove vrednosti i novi način tumačenja, kako narodne, tako i umetničke poezije, nezavisno od razdoblja u kome je nastala.

PROBUDIM SE

slike:

I sveo stih na 2-3 reči. Podseća na Popu. Pesnik ne počinje direktno, već razvija neke slike. Probudim se - bio u snu, u opuštenosti, odsutan, kao da stvarnost za njega nije postojala. On se budi i ulazi u javu. Spoznaje oluju kao destruktivnu silu. Bekstva i izlaza nema. On je zatočen i nespreman je dočeko to vreme.

II dejstvo oluje je započelo. Prva rušenja i uništavanja onoga što je čisto.

III čamac - pokušaj bekstva. Spašavanje od onoga što dolazi. Raščupane žene - su izraz unutrašnjeg užasa. Ispod toga je krik, vapaj i zapomaganje. Deluje zastrašujuće.

IV oluja zahvata i mrtvace. Ona sve obuhvata i ništa ne izostavlja.

V čovek je lakog pamćenja. On i najveće zlo zaboravlja. On mora da obnovi svoje pamćenje i da ga drži. Treba biti na oprezi. Zlo ne sme iznenaditi i zateći čoveka na spavanju. Ako se biće seća i pamti, ono će se i sačuvti.

Oluja - je možda i ratna (korejski rat se vodi), a možda je i oluja iz vremena kada je bombardovan Beograd. Zlo nije minulo. Ono postoji. Oluja je uvek nad krevetom.

 18. 10. 93.

REKVIJEM (opelo)

Jednostavna je. Slutio je da se događa nešto, što će dovesti do umiranja...
Osnovni motiv smrt bliskog i dragog. Iskazuje se kao praznina, koja ostaje nakon onoga koga odnose na groblje. Spuštanje zavese - završena jedna igra, komad. Tu je tačka na jedan život. Neko je bio i nestao. Glas pesnika opominje - nestao je jedan ljduski umni, svesno biće, onaj koji je rađao, gradio, koji je nešto značio. Skreće pažnju na smrt i nestajanje umnog bića. To nije ganulo bližnje. Ravnodušnost prema smrti, nema jadikovke, komentara. Prijatna tišina. Dete jede grožđe - život se dalje nastavlja. Niko ne mari za smrću. Na kraju opomena - ne žurite se sa smrću. Ne opraštajte se pri odlasku - svaki rastanak iskazuje licemerje, nema iskrenosti. Poruka pesme - dvoličnost (otuđenje čoveka do čoveka) - ravnodušnost prema drugome. Kriza ljudskog i čovečnog - kriza ljudskog morala.

1. 11. 93.

Posleratna spska književnost...

Posleratna srpska književnost više je odraz generacijskih, intelektualnih i pesničkih shvatanja, nego li posebnih pravac i struja. Prva posleratna generacija stvara od 1948 do 1950. Ona ima aktivistički odnos prema stvarnosti: izašla iz rata, pod uticajem doživljenog, piše o borbama, o partizanskom herojstvu i to na romantičarski način - jednostrano sa puno idealizacije. Neki od njih okrenuti su i postojećoj stvarnosti, koja se obnavlja; pišu i pevaju o izgradnji zemlje, u dela unose optimizam i raspevani duh mladih, koji u akcijama vode borbu za bolji život. To je razdoblje utilitarne ili angažovane književnsoti, koja slavi borbu, entuzijazam i san o boljoj budućnosti. Ova književnost je pod snažnim uticajem ruskog socijalističkog realizma, zbog čega je i toliko ideološki bila obojena.

Posle inform biroa i kidanja bratskih veza sa Rusijom, a samim tim i sa ideologijom, dolazi do odstupanja u slikanju stvarnosti. Ćosić u romanu "Daleko je sunce" stvara lik komuniste koji se razočarao i posustao, a Mihajlo Lalić u "Svadbi" daje lik četnika u kome ima i nečeg ljudskog.

Posle rata aktivno stvaraju i predratni pisci, koji su pisali klasičnim stilom, kao D. Maksimović, Andrić, V. Petrović, I. Sekulić. Tu je i generacija predratnih nadrealista, koji i dalje stvaraju u nadrealističkom duhu: Dušan Matić, O. Davičo, A. Vučo, Milan Dedinac.

Stvara i M. Crnjanski koji se vraća iz emigracije, a koji je uticao na stvaranje lirike poznate pod nazivom "poezija mekog i nežnog štimunga"; to je bila melanholična poezija, sva od kopnjenja i pomisli na prolaznost, rastajanje, lutanje i smrt. Takvu liriku su stvarali: Slavko Vukosavljević i Svetisalv Mandić.

Prva generacija avangardnih srpskih pesnika javlja se početkom 50-ih godina. To su Miodrag Pavlović sa zbirkom"87 pesma" (1952) i V. Popa sa zbirkom "Kora" (1953). Oni donose novi jezik nove pesme i novo shvatanje poezije. Oko njih se vode polemike na tribinama i u časopisima: "Mladost", "Savremenik" i "Delo", što je obeleženo kao sukob između starih i novih.

Druga generacija pesnika dolazi nakon nekoliko godina i nju čine: Jovan Hristić, Velimir Lukić, Branislav Radović, Ivan V. Lalić. Oni proširuju jezičke i tematske prostore poezije. Njihova poezija je intelektualna, često sa klasicističkim motivima i temama, osobito u dramama V. Lukića i J. Hristića. Od proznih pisaca javljaju se: A. Isaković, Miodrag Bulatović sa knjigom "Đavoli dolaze" i "Crveni petao leti prema nebu"; zatim Meša Selimović.

14. 10. 93.

Šta li te spreči - Desanka Maksimović...

I jeste i nije pesma. Ona je u srcu, biću, ispunjava, začela se u mestu kad nije mogla da zaspi. Uhvatila je melodiju pesme. Ona je čuje, sluša. Sve to mami. Ona svetli. Zagospodarila je njome. Nicala je iz slatkih muka. Proizvela je ono što je njoj samo svojstveno.

I Stevan Raičković - govori da je nastanak pesme težak proces. Odneseni su mu mnogi lepi dani života. Žrtvovao se za ono što će ostati.

Pesma se sa mukom stvara. Sve to prati nemir i nespokoj. Jer, pesnik stvara nešto novo. Ima reproduktivan odnos. I od čitaoca se to zahteva, tj. reproduktivni odnos prema pesmi.

13. 10. 93.

Vasko Popa...

KALENIĆ - težište je na bojama, koje su nosioci lepote

Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
Na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju - ono što doalzi sa strane kao napad i destrukcija

Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otuda tvoj inat lepi
u uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

(Iz zbirke "Uspravna zemlja", iz ciklusa "Hodočašće"). "Uspravna zemlja" je pesnička knjiga Popinog rodoljublja, koje se iskazuje na osobito nov pesnički način. Pesma je iz ciklusa "Hodočašće". Hodočastiti ovde znači ići na izvor onoga što je sveto, u čemu je koren i najviše duhovne vrednosti srpskog naroda, a to se drevni i mnogovekovni manastiri: Hilandar, Kalenić, Manasija, Sopoćani... U njima je otkrivao sklad i lepotu arhitekture i fresknog slikarstva; otkrivao je sudbinu i trajanje svoga naroda, nasuprot varvarstu, koje je rušilo, palilo i istrebljivalo ovaj narod. U njima je video "uspravnu zemlju", koja tako vekovima stoji u obliku čvrstih kulturnih spomenika i znao je da se sa njima čuvaju verovanja, legende, istorija i svest o pripadnosti.
Pesnik polazi na hodočašće sa "očevim štapom u ruci" i sa "uspaljenim srcem" na tom štapu. Očev štap je predmet nasleđen od oca i pokazuje mu put, kojeg se pesnik ne odriče (tradicija i kolektivno pamćenje), a "uspaljeno srce" simboliše ljubav prema onome što je opredmećeno u građevinama; to je ljubav prema uspravnoj zemlji svoga naroda. On kreće na "sveti put", kojim je prošla zemlja i narod kroz svoje trajanje. Tim putem mora da se pređe da bi se stiglo do korena saznanja i otkrila tajna lepote i trajanja. Smisao hodočašćenja je da se ispuni pamćenje pesnika i da se ti predmeti lepote ne izbrišu iz sećanja.
Pesme iz ciklusa "Hodočašće" iz zbirke "Uspravna zemlja" nisu "raspevane", ne obiluju mnoštvom reči, a što se može videti i iz pesme "Kalenić". Kao i druge i ova pesma ne poseduje veliku prozirnost u značenju. Pesma se vezuje sa određeni predmet. Na opštem planu to je manastir Kalenić, a na planu sužene percepcije - jedna freska, lik Anđela u manastiru.

SLOJ ZNAČENJA

Manastir Kalenić simboliše naše srednjovekovlje, njegovu arhitekturu i slikarstvo, stvaralački duh našeg naroda i njegovo bitisanje (življenje), koje je ugrađeno u manastir, koje se posvedočuje vertikalom, vrlo postojano, slikama i njihovom lepotom koja odoleva najezdama i vremenu. U svemu tome prisutna je neuništivost.
Pesnik je osobito fasciniran slikom i njenom lepotom, koju opredmećuje boja na zidu. Između subjekta koji posmatra fresku (JA) i freske (TI) uspostavlja se duhovna veza i saodnos bliskih, zbog čega i oslovljavanje kao nekog znanog i dragog: "Anđele brate". Sjaj očiju posmatrača kao duhovna svetlost i ozarenje, prenosi se i preslikava na licu anđela, čime se uspostavlja duhovna veza sa prikazanom predmetnošću, a preko nje i sa dalekim vremenom i sa tvorcem slike.
Boje su ispunile utisak. One impresioniraju postojanošću ili bledim otiscima u malteru, sa utiskom kao da se pomaljaju iz tame, kao da "sviću na ivici zaborava", tj. tamo gde su poništene i gde im se gubi trag, a možda je tu i asocijacija i na naš unutrašnji zaborav, na našu nehajnost i ne sluteći čega smo se odricali.
Slika otkriva (pokazuje) detalj mača, nad kojim se nadnela "tuđa senka", koja bi da prekrije sjaj anđela. Senka je ovde pretnja i destrukcija, a što misao posmatrača doživljava kao vlastitu ugroženost, pa zato i isukani mač, "munja mača" ne sme u korice.
Ako je na početku bilo svitanje boja, što je ravno početku njihovog rađanja, ali i spoznavanja, sada nakon uživanja u njima i u onome što one donose, boje se nude u punoći, u zrenju. Zrenje dolazi sa dužinom posmatranja, ali i mnogovekovnim trajanjem "na lakoj grani vremena".
(Vreme nije raspršilo boje. One zru).
On stoji i posmatra boje. One sviću, pomaljaju se iz maltera, prelaze u jedno zrenje. Vekovi su prošli, a boje nisu iščilile. Laka grana - pokazuje nestajanje, propadanje. Jedino su se boje održale. Pesnik je u prošlom otkrio nešto što pripada njemu. Ono što je bojom ovekovečeno na licu anđela, sada se našlo u uglu pesnikovih usana. Inat - je lep. To je kolektivni i predački inat, potreba da se živi po svaku cenu, prkosi i odoleva. Povezan je sa životom. Boje gore dok ih posmatra. One plamte od svoje lepote. One su večno malde i sveže. Prizivaju da im se vratimo.

MANASIJA

Okamenjen. Njegov stih je zagonetan.
Zadužbina Stefana Lazarevića. U 15 veku Konstantin Filozof pisao žitije S. L. Otvorena je i Resavska škola. 
Manastir - polazište za naslov pesme, za uređenje i oslikavanje knjige. Bio je okružen visokim zidinama i deluje kao prsten vidika. Zograf (slikar) nadnet je nad svojim delom. Njegov mikro vidik nastanjuje zlatna i plava boja.
Zlatna boja označava božansku i duhovnu svetlost i svojim sjajem rasteruje tamu oko sebe. Svo svoje umeće Zograf unosi u to.
Plava boja - je nebeska čistota. 
Poslednja jabuka sunca - svetlosni i zlatni krug podseća na to. Sve je usmereno na neku dubinu. Važna je dubina vidika i horizonta. To je pogled u vreme i vekove da se to sagleda. Tamna senka dolazi spolja. To je konjica noći. Najezda Turaka, koja bi sve da popali i satre. On koji je nadnet nad ikonom, on ne drhti. Njegova kičica ne drhti. Strah je izostao i ne dopire do sluha Zografa. On je gluv i nem za sve ono što doalzi spolja. On je sebe uneo u boje, u sliku. I dalje nepomičnost. Opijen je poslom, utoplejn je u posao. Predoseća kraj. Oni su došli. Mač je pao na njega. On tone. Na kraju povlači poslednji potez. Sve se pomešalo i zlatno i plavo. Ali i jedno i drugo je duhovno i nebesko. Na predmetnom sloju obuhvatio je:
-prvi nivo je slikanje
-umetnik koji oblikuje
-istorijski kontekst (verme) - najezda Turaka.  


11. 10. 93.

OČIJU TVOJIH DA NIJE

Ljubavna pesma (lirska poezija - kratkoća i sažetost). Četiri strofe od 3 stifa. Neobična je (inverzija je u pitanju). Malo reči, ali dobro ukomponovanih.

Vušejezičnost i stavovi prema jeziku...

Jezička karta sveta stalno se menja, zbog seoba, ratova i osvajanja, trgovačkih i turističkih veza, zbog naučno-tehnološkog razvoja i masovnih medija. Dodir među jezicima je neprestan i stalno se uvećava. Tome doprinosi činjenica da se u pojedinim zemljama ljudi služe sa dva ili više jezika, naročito u mešovitim sredinama.

Naporedna upotreba dva jezika označava se kao dvojezičnost ili BILINGVIZAM. Ako je pak upotreba vezana za više jezika, onda je reč o višejezičnosti ili MULTILINGVIZMU. Različiti su oblici i situacije ispoljavanja višejezičnosti.

1. tako u pojedinim sredinama jedan jezik je maternji, a u upotrebi je i neki drugi jezik, da bi komunikacija bila svestranija. Takve primere imamo na Kosovu i Vojvodini.

2. višejezičnost sve više poprima zamah, jer sve veći broj mladih ljudi uči po neki strani jezik

3. u bliskoj vezi sa ovim je i specijalizovanje jezika po funkcijama ili pojava DIGLOSIJE: pojava kada jedan jezik služi za svakodnevnu komunikaciju, a drugi za neko više opštenje, za neku kulturnu angažovanost. Diglosiju poznaje grčki jezik - u njemu postoji narodna i učena verzija grčkog jezika, kao što je to bilo i kod nas pre Vuka Karadžića.

Bilingvizam i multilingvizam pozitivno deluju na razvoj jedinke, jer podstiče širenje kulturnih vidika. Zato se  i teži prevazilaženju razlika među ljudima i kulturama. A to se postiže učenjem drugih jezika i prevođenjem sa drugih jezika. Prevođenje nije samo jezička operacija, već i KULTURNI ČIN, na šta je upozoravala i Isidora Sekulić.

STAVOVI PREMA JEZIKU

Za prevazilaženje razlika u jeziku, a samim tim i kulturama i podvojenosti naroda, važni su i stavovi prema jezičkim pojavama. Kada se govori o stavovima, onda se misli na nezvanične reakcije pojedinaca i grupa. Takvi stavovi su na primer da su jedni jezici zvukovno lepi, a drugi opori; jedni u rečima bogati, a drugi siromašni; stavovi da se jedni jezici lako, a drugi teško uče, a što direktno utiče na motivaciju (pokreće na učenje ili odbija). Postoji i stav o različitoj pogodnosti pojedinih jezika: uverenja da je italijanski jezik za pevanje, francuski za diplomatiju, engelski za poslovnost, nemački za komandovanje, ruski za liriku i mistična izražavanja.

Što se tiče srpskog jezika, nekada se mislilo da treba da ostane što bliži seoskom jeziku, tj. da bude Vukovski jezik i da ga treba čuvati od urbanog i tehnološkog jezika i od stranih reči, koje ne odgovaraju njegovom duhu. To bi bilo ŠTETNO, jer bi bio doveden u izolaciju i jezičko siromaštvo. Ostajući otvoren za novu leksiki i za nove uticaje, on prihvata neke univerzalne pojmove i postaje bliži drugim jezičkim pojavama.

8. 10. 93.

Slojevi književnog dela...

Teorija o slojevitosti dela začela se još u  Aristotelovoj "Poetici". Govoreći o tragediji, on uočava da u delu postoji: priča, karakteri, govor i misli. Najnoviju teoriju o slojevitosti dela, posebno razvija nemački teoretičar Ingarden. U knjizi "Književno umetničko delo" (1931) on iznosi kako je i od čega je delo sazdano. Ako se to ne zna, nema ni pravilnog saznavanja dela.

Po njemu, delo kao slojevita struktura, sastoji se iz 4 sloja:

1. zvukovni sloj (oznaka, označavajuće)

2. značenjski sloj (označeno)

3. sloj prikazanih predmetnosti

4. sloj shematizovanih aspekata.

1, 2 - nivo jezika

2, 3 - sadržaj

1, 4 - forma dela

Navedeni slojevi čine strukturu književnog dela; oni se međusobno prepliću i daju izuzetno povezanu celinu.

1. prvi sloj za osnovu ima zvukovnu stranu reči. Zvuk je elemenat umetničkog stvaranja, pa je stoga vrlo važno koje će govorne jedinice biti upotrebljene, naročito u pesmi. Iz zvuka izvire skladnsot ili harmoničnost dela; zvuk nosi sugestiju i utiče na značenje teksta; to značenje uvećava i širi; zvukovni sloj čini tzv. eufonija ili usklađenost mnogih glasova; ono se postiže glasovnim ponavljanjem, kao što je asonanca, aliteracija, anafora, epifora, slik ili rima; tu je i glasovno podražavanje ili ekspresivnost (emotivna obojenost i evokativnost), zatim onomatopeja i ritmičnost (stih, strofa, eksklamacija, pitanja, inverzija, asindet, polisindet)

2. reč se javlja kao glasovni sklop, koji ima svoje značenje. Značenje je objektivno, jer postoji nezavisno od individue i subjektivno, jer pripada individui, koja koristi reč da izrazi vlastitu doživljajnost ili misaonost. Čitajući delo, mi treba da razumemo njen subjektivni smisao, da mislimo smisao pročitanog. Razumevajući značenja pojedinih jedinica, mi u njihovoj ukupnoj povezanosti - razumevamo smisao celoga dela. Razumevanjem sloja značenja, mi ćemo razumeti sadržaj dela, predmetni svet dela. Sadržaj dela je sačinjen od sloja značenja i sloja predmetnosti.

3. sloj prikazanih predmetnosti čine stvari, predeli, ljudi, stanja, situacije i zbivanja, a što se sve ostvaruje preko jezika, tj. putem značenja. Sve predmetnosti u delu čine jedinstveni umetnički svet. Pošto sve predmetnosti u tekstu nikada ne mogu biti iscrpno prikazane, to književno delo uvek sadrži mesta neodređenosti, koja treba da upotpuni i konkretizuje čitalac na osnovu svog iskustva i mašte. Tako se vrši popunjavanje tih mesta i proširuje značenje teksta; tekst postaje bogatiji i dublji u značenju. Tako se vrši interpretacija ili tumačenje dela.

4. s obzirom da se predmeti iz realnosti u delu ne mogu svestrano oslikati, to se daju samo neki aspekti iz tih predmeta. Pri čitanju čitalac nailazi na one aspekte, koje mu sugeriše jezik dela, koji su neprisutni. Tako postoje: vizuelni, zvučni, psihološki, sociološki, filozofski aspekti itd. Oni se posmatraju odvojeno, a onda i integrativno.  

4. 10. 93.

Jezik i druge društvene kategorije...

1. Jezik, rasa i kultura

a) rasa kao pojam je podrazumevao biološke osobine, antropološke, etničke i geografske, pa se govorilo o arijevskoj, dinarskoj, mediteranskoj i alpskoj rasi. Jezik je ranije bio dovođen u vezu sa rasom, pa se smatralo da je on izraz nekih tipoloških osobina jedne rase, tj. da sve što karakteriše rasu nalazi mesto u jeziku.

Moderna nauka to odbacuje i smatra da jezik i rasa nisu nužno povezani (dete iz Nigerije, odraslo u Beogradu, pripada određenoj rasi i nosi i čuva njena obeležja, ali govori jezikom sredine koji nije u direktnoj vezi sa tom rasom).

b) pojam kulture uključivao je materijalni aspekt, društvene ustanove i duhovna stanja. Smatralo se da je jezik izraz kulture, odgledalo kulture. Tako i jeste, ako se misli na rečnik i njegovo bogatstvo, ali ne i kada je u pitanju gramatički sistem.

Ne postoji unutrašnja povezanost između kulture i jezika. Može više jezika da učestvuje u oblikovanju jedne kulture, kao npr. u orjentalnoj kulturi u kojoj učestvuju 3 raznorodna jezika: arapski, turski i persijski. A ima i obrnutih slučajeva: da u jednoj kulturi učestvuje više ejzika, kao npr. na Balkanu. 

Stepen kulturnog razvitka jedne društvene zajednice ne uslovljava posebnu jezičku strukturu, npr. ljudima stočarske kulture odgovara poseban glasovni sistem u onosu na zajednicu urbane kulture.

2. Jezik, nacije i države

a) kada je u pitnaju odnos nacije i jezika, nema uzročne povezanosti. Mnoge nacije imaju jezik koji je samo njihov (mađarska, kineska, japanska), ali ima slučajeva kada jedna nacija ima više jezika (Belgijanci - francuski i flamanski; Kanađani - francuski i engelski; Švajcarci - nemački, italijanski i francuski). Može i obrnuto - jedan jezik, a više nacija: nemački jezik - Austrijanci, Nemci, deo Švajcaraca; engelski - Britanci, Kanađani, Amerikanci, Australijanci, Novo Zelanđani i Južno Afrikanci.

Jezik i nacionalnost nisu usko povezani, mada ima zabluda da tako i treba. Zato što se jezik uzima kao važan simbol nacionalne pripadnosti, zbog čega dolazi do nesporazuma, u prvom redu, političkih (Muslimani bi hteli svoj jezik - bošnjački; Crnogorci - crnogorski).

b) kada je u pitanju odnos jezika i države, onda se može reći da nema nikavih podudarnosti. Mnogo je više jezika nego država. Odnos je 4000 prema 200.

Jedna društvena zajednica koju jezik podrazumeva jeste - jezička zajednica. Jezička zajednica je kolektiv koji govori datim jezikom. Nju ne mora da čine ljudi koji svi žive na istom mestu, niti svi ljudi koji govore istim jezikom; ne mora da pripadaju istoj rasi, istoj kulturi, niti istoj političkoj formaciji.

2. 10. 93.

Nastanak i razvoj pisma...

Jezik se ostvaruje dvojako:

a) kao govorenje (u medijumu zvuka) i

b) kao pisanje (upućeno na čulo vida, putem grafičkih znakova); i pisanje je vid govora; otuda i dva oblika jezičkog ispoljavanja:

a) kao usmneni jezik - govor i

b) kao pisani jezik - pismo.

Govor je uvek prethodio pismu. Zato se i postanak čoveka vezuje za razvoj govora,  a početak civilizovanog čoveka za pojavu pisma. Na pismu počiva civilizacija i njen celokupni napredak. Savremeni svet nije moguć bez pisma, jer ne bi moglo biti transfera u znanju i otkrićima. Pismo ima dva svojstva, koji nemaju usmeni jezik ili govor:

1. trajnost i

2. prenosivost; to nije samo prostorna, nego i vremenska prenosivost (poruke i saznanja se mogu prenositi i trajati kroz vekove).

Razvoj pisma trajao je hiljadama godina, a nastalo je iz potrebe da se neke stvari zabeleže i sačivaju od zaborava.

1. prvu fazu u razvoju pisma predstavlja slikovno ili piktografsko pismo (nizanje stilizovanih crteža)

2. sledi ideografsko ili pojmovno pismo (označava i apstraktne pojomove: krug je označavalo sunce, ali kasnije on označava toplotu, dan; poguren starac - starost, nemoć); znak više nije slika nego simbol

3. pravo pismo započinje kada crteži i potezi na njima prestaju da predstavljaju predmete ili radnju i počinju da znače neku jezičku celinu; takvo je slogovno ili silabičko pismo: simboli predstavljaju slogove određenog jezika (prelazi se na glasovne vrednosti)

4. sledeći korak u razvoju pisma je pojava alfabetskog ili glasovnog pisma: jedan znak predstavlja jedan glas iz datog jezika.

Hiljade godina je, dakle, trebalo da prođe da se od slobodne slike (koja se može "pročitati" na bilo kom jeziku) do konvencionalnog (dogovorenog) znaka, za jedan glas određenog jezika.

Drevna pisma koja nisu stigla da se alfabetski osmisle su:

-sumersko klinasto pismo

-egipatsko hijeroglifsko pismo (sa urezanim slikama i fonetskim celinama) i

-kinesko pismo, koje kombinuje elemente ideografskog i slogovnog pisma.

1. 10. 93.

Branko Miljković...

Pretekst (van jezički znaci, građa) - tekst (jezički znaci, transponovana stvarnost) - podtekst (smisao, saznanje o pročitanom)

B. M. - studirao filozofiju. Najumniji i najuspeliji pesnik. 1961 pobegao iz Beograda u Zagreb, jer se posvađao sa prijateljima. Odriče se svega što je pevao. Provodi noć u gradu. Našli su ga obešenog u Maksimirskoj šumi. U jednoj pesmi predskazuje smrt. Napisao je 4 zbirke pesama: Vatra i ništa, Uzalud je budim, Smrću protiv smrti. Njegova poezija je hermetička (zatvorena od metafora i poređenja). Njegova pesma se sa mukom otvara.

SVEST O PESMI -  ovde je dato promišljanje pesme. Otvara se relacija: pesnik i pesma. Govori o suncu koje se povlači. Ono što je željeno (neki plod) nije obasjan svetlošću, već je u noći. Govori o plodu, koji je pun noći. To je ono što se želi, nešto što treba spoznati preko pesme. Ne treba otimati svetlost od dana, već ići u nedotaknute i nepromišljene predele (nesaznajno, čulno ne doživeo, onostrano, traje u potpunoj skrivenosti). On zalazi u podzemni svet. Svojom mišlju i fantazijom, boravi u bilju. Ne opevati prisustvo, već nevidljivo i onostrano. Ako sanja glas, sanja i biće čoveka. Na umu ima neki zid, koji nešto taji i skriva. A tamo je zazidan njegov brod (misli, imaginacija, snovi, znaci nesvesnog). Za daljinu iza nekog zida, vezuje se njegovo pesničko biće. Tamo se u toj zazidanosti on oseća dobro. Iza te zatvorenosti peva mnogo lepše. Trajanje iza zida, u svojoj kuli, je iskušavanje sebe. Sve je to povezano sa željom "da se živi bez sebe". On prenosi sebe misaonog tamo negde. Kada se pesma oblikuje, on nastavlja da živi u pesmi, u delu. Želja za pesmom bez pesnika. Tim naporom, da se živi bez sebe i da se dođe po pesme bez pesnika, dolazi do promene, koja vuče u starost, u smrt. Zaustaviti sebe od prolaznosti i zaborava. Ostavljajući pesmu samu i trajući na osobit način u pesmi, pesma se menja (kroz svest čitalaca). Ona doživi neku promenu (menja se unutrašnji smisao i logika). Pišući pesmu od onoga što pripada biljnom i životinjskom, čovek prenosi sebe u taj svet (u stablo, u bilje, u cvet) i na trenutak živi životom bilja. Pesma se ne piše pesma se živi. Biće poklanja sebe životinjama i cveću. Vezivati snagu za crni koren (smrt i način pesničkog življenja).

28. 9. 93.

B. M. - živeo od 1934 do 1961. Zbirke pesama: Vatra  i ništa, Uzalud je budim, Poreklo nade, i u zajednici sa Branimirom Šćepanovićem "Smrću protiv smrti".

Jako suviše moralan i zatvoren (hermetičan) u pevanju, ipak se u njegovim ostvarenjima prepoznaju elementi tradicije - narodna tradicija pisana; srednjovekovni motivi, Heraklitova učenja. Tako se javljaju motivi na kojima gradi pesme i naslove: Tamni vilajet, Raskovnik, Raviojla, Bolan i Dojčin, Sluga Milutin, Gojkovica, Orfej i Euridika, Feniks, Ariljski anđeo. Snažan uticaj simbolista i francuske škole, zatim Heraklitove predstave o ustrojstvu sveta, koje intenzivno koristi: zemlja, voda, vatra, vazduh. Tu su i tradicionalni kosmogonisjki elementi: kamen, ptica, plamen, bilje, cvet, koren, smrt.

On ima i eseje, ali i pesme u kojima je opevao svoju poetiku ili shvatanja poezije, kao u pesmama: Pesnik, Svest o pesmi, Pripremanje pesme, Provetravanje pesme, Kritika metafore, Poeziju će svi pisati, Beda poezije.

U poeziji polazi od predmetnog, ali ne peva o predmetima, nego o onome što ti predmeti u njemu pokreću, na primer: misao o praznini, o odsutnosti, o nestajanju. On peva o onome što je pojmovno i metafizičko, himerično i s one starne vidljivog. On ponire u tamu materije i bića, u ono što čini njihov ponor i što se lako ne može dosegnuti.

29. 9. 93. 

I. Sekulić - tradiciju treba upijati.

Svako od nas je argonaut - traga za svojim zlatnim runom. Stare činjenice javljaju se u novim kostimima, u novom ruhu.

 

BALADA - Noć u znaku pijanstva. U zoru zahteva od ohridskih svirača (trubadura) da ga voze po jezeru. Nije imao da im plati, ali je obećao da će im napisati pesmu. Preko njih je došao od sebe. Zanos i opijenost pesme. U vatri inspiracije sricao je stihove. Pred tim nebom koga prekrivaju zvezde, u vedrini, blizini staraca, on kaže: "Na obične reči više nemam pravo". "Moje se srce gasi, oči gore od lepote noći". Koristi iščašeno poređenje "pogrešne reči". (raspravljaju se zvezde kao metafore). Došlo je do rasprskavanja. Uključuje neke mitove i tradiciju oblači u novo ruho ("što je visoko iščezne, što je nisko istruli"). "Ptico dovešću te do reči". Mit o prtici Feniks, koja je vaskrsnula iz pepela u visine (pepeo - nosi životonosnu vatru). "Isto je pevati i umirati". "U tuđem smo srcu svoje srce čuli". Razum ne ide do kraja sa pesmom. Pesma ne živi od savesti, već emocija, himera, umišljanja. "Kradljivci vizija, orlovi iznutra jedu me". Prikovan za stenu (Prometej kradljivac vatre, bogovi su ga osudili i prikovali za stene - mit). "Upamti taj pad u živost" - Dis (Nirvana). "Kad mastilo sazre u krv, svi će znati isto je pevati i umirati". Mit o Odiseju . Uz pesmu ide strašna kazna, smrt. Podleže magiji pevanja. Natpevavao se sa muzama i božanstvima poezije. Nakon njih sve će zgasti i niko neće znati za taj čar pevanja.

POEZIJU ĆE SVI PISATI - nastala je kao odjek na vreme u kojem je pevao i vreme u kome se zagovaralo da pesma i delo moraju biti u funkciji naroda, progresa, da bude veru u život (mora biti društevno korisna). On je u tome video opasnost za poeziju. Ako bi je svi pisali, to bi značilo oduzimanje lepote poezije, vulgarizacija, odumiranje visoke umetnosti. Poezija umesto snova, pesnika sanjara, odabranih reči. Ona će svakoga prihvatati i svakojake reči. A to bi bilo pogubno. Vreme nameće novu poetiku: "Sentimentalni i promašeni ljudi ne mogu biti pravi pesnici naroda". Ko se ne povinuje da stvara optimističku poeziju, taj nema mesta. Može da računa samo na obračune (kao npr. Vasko Popa - bičevan pogrdnim rečima, Miodrag Pavlović). Svako može da peva i da stvara.

30. 9. 93. 

Odnos prema opštoj književnoj kulturi i tradiciji...

I stvaralac (pisac), ako i čitalac, mora da poseduje velika znanja i opštu kulturu. Mora da poznaje velike stvaroce i najbolja dela iz raznih razdoblja, kao i mnoge specifičnosti, koje odlikuju pojedine književne epohe. On ne može, a da, makar i nesvesno, ne uzima od drugih i iz drugih vremena, ono što je najbolje. Stvaralac mora da sledi tradiciju i da je ugrađuje u svoje stvaranje. Sledeći tradiciju, on, ustvari, sledi zakonitosti i proverene vrednosti, ono što je večno i neprolazno. Po Tomasu Eliotu, engleskom pesniku i eseisti "Tradicija je živ organizam u kojem prošlost i sadašnjost sačinjavaju celinu". Književnik mora biti svestan prošlosti, da bi znao šta je sve pisano i kako je pisano.

Tradicija je, prema tome, veza ili most između prošlosti i sadašnjosti. Tradicija je u jeziku, u raznim literarnim oblicima i obrascima izražavanja (molitva, kletva), u tehnikama komponovanja. Ona je u načinu života i razmišljanja, u mitovima i legendama. Uvek se nešto preuzima i saobražava novom i savremenom. Postoje razne tradicije: evropska, narodna, pisana, pojedinačna (Njegoš kao tradicija, Zmaj kao tradicija, B. Radičević itd.). I ono što je najnovije i ono se na nešto nadovezuje, nešto proširuje, produbljuje i već poznatom daje jedan neslućeno nov smisao.

Gete je govorio: "Svoje sposobnosti donosimo sa sobom na svet, ali svoje razviće dugujemo hiljadama uticaja prostranog sveta, od kojeg usvajamo što možemo i što nam odgovara. Ja imam mnogo da zahvalim Grcima i Francuzima, Šekspiru". Zoran Mišić, posleratni najbolji kritičar kaže: "Prava moderna umetnost ne raskida sa tradicijom. Ona je naprotiv štiti od zaborava, otima je od bezdušnih ruku tehnokratije i hladnih čeljusti mašine". A Ezra Paund američki pesnik govori: "Tradicija je lepota koju čuvamo, a ne lanac za okivanje".

Veliku opštu i književnu kulturu i tradiciju možemo pratiti i kod naših savremenih pesnika: Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Ljubomira Simovića, Branka Miljkovića.

29. 9. 93.

Desanka Maksimović - "Rađanje pesme"...

Pesma je otvorena i jasna. Prikazan je problem nastanka pesme.

Pesma na umetnički način, tj. pesničkim sredstvima osvetljava problem stvaranja, nastajanja ili rađanja pesme, odnosno umetničkog dela. Sve što je potrebno za pesmu - predmetna svarnost, čulni doživljaj, misli i osećanja - našlo se kao građa i povod za pesmu. Na početku svega je - ŠTA?

Građa (pretekst) - služi kao polazište za stvaranje dela.

a) more i leto

b) obalsko rastinje (cvetanje i zrenje)

v) miris žala ili plaže

g) osećanje - "Žalost, legla na grudi"

d) "Misli koje tište"

Pesma iako u više navrata nabuja i kao val se propne, ipak ne pristiže i nikako da sebe osmisli. Jer se uvek postavlja pitanje - KAKO?

Transpozicija - prenošenje građe u umetničko delo.

To je problem pred kojim stoji pesnikinja i to je razlog zbog čega pesma "sporo zri". Ona se budi i nadolazi u biću, ali nikada da se popne na visine, koje će označiti nastanak ili rađanje pesme. Ta granica nikako da se prevali. Uvek nešto manjka, izostaje, iako je sve tu: i realnost i doživljaj. Pesnikinja kao da je razočarana zbog toga kada konstatuje: "Ova pesma nikao da se rodi mada joj je i vreme da bude sa srca otrgnuta...".

Zaključak: Pesma ne dolazi onda kada pesnik želi. Njena objava je iznenadna, odjednom "pokulja", tako da preplavi ceo subjekat. Put njenog nastanka (a i svakog književnog dela) vodi preko velikog nadahnuća i vatre stvaranja i mnogo je potrebno strpljenja i patnje, iščekivanja da se ona javi. ZAŠTO JE TO TAKO? Zato što, stvaranje nije reproduktivni čin, preslikavanje gole realnosti, već nadrastanje te obične realnosti uz posredstvo invencije, asocijacija, nesvesnih slika i uz osobitu upotrebu jezika. Nastanak umetničkog dela, vodi preko preobražavanja i preinačavanja onoga što je van jezičko. 

reproduktivni odnos - prepričavanje

O ovoj istini stvaranja svedoče i iskazi Branka Miljkovića koji kaže: "Pesma se ne piše, ona se živi" (Beseda poezije). "Još jedna slepa reč i pesma će progledati na mestu gde se to najmanje očekuje" (Pripremanje pesme). "Reč po reč, primoravaš sebe na pesmu" (Pripremanje pesme). 

27. 9. 93.

Stvaranje književno-umetničkog dela...

Tekst, pretekst (građa - služi kao polazište za stvaranje dela; događaj, situacija, misao, osećanja, snovi, mašta), podtekst.

Transpozicija - transponovanje građe u umetničko delo (prenošenje).

Građa - je problem koji se iskazuje kroz pitanje ŠTA?

Transpozicija - problem koji se iskazuje kroz pitanje KAKO?

Koje pojedinosti uzeti i kako ih oblikovati? Koje reči upotrebiti? Kako rasporediti reči? Kako organizovati taj sintatički niz? To muči pisca.

B. Miljković - interesuje metafizika bilja.

D. Maksimović (Rađanje pesme) - Ona je na moru. Priobalni deo, talasi, rastinje. Ona artikuliše osećanja. Pesma zri kao jabuka, ali nikako da sazri. Sve je tu (ocvetavanje, osećanja). Vreme je i trebalo bi da se rodi pesma. I misao je tu, koja rastužuje (tužno osećanje). Čulni doživljaj je tu (more, rastinje), osećanje i misao. Ona ima pretekst i građu. Zna šta treba da opeva: tu je materijalno i nevidljivo. Stvaranje dela nije lak posao (patnja, mučenje). Sve je spremno za veliki čin, ali pesma se nerađa. Trebaju duhovne sile da se jave, koje će složiti i objediniti i koje će ugoditi piscu i čitaocu.

I. Sekulić - Borba dobra i zla. Od toga treba stvoriti umetničku lepotu. Treba građu transponovati. Delo živi od sitnica, detalja, reči, koje moraju biti sklopljene.  

22. 9. 93.

Opšti pojmovi o jeziku i evolucija jezika...

I Jezik je proizvod društva i služi kao sredstvo (instrument) sporazumevanja ili komuniciranja među ljudima. Jezik je sistem znakova za prenošenje misli. Jezik je uslovljen promenama u društvu. Sve što se događa u društvu, ima odraza na jezik.

Jezik određuje čoveka:

1. na opštem planu

2. na posebnom planu i

3. na ličnom planu.

A to znači: određuje ga kao člana ljudskog roda ili vrste (izdvaja ga kao homosapijensa); određuje ga na sociološkom planu - pokazuje kom narodu pripada i određuje ga na individualnom planu - jezik je "LIČNI BELEG" čoveka.

Jezik je društvena pojava (nastaje, razvija se i menja napredno s društvom), ali je i psihološka pojava - vezan je za umni i duševni život pojedinca.

Jezik podrazumeva dva plana:

1. plan sadržaja (značenje) i

2. plan izraza (zvučna strana, glas, fonema)

Jezik je sistem ili KOD. Realizacija jezika označava se kao GOVOR. Govor je, prema tome - poruka, proces ili jezik u akciji.

Jezik je višeslojan - čine ga jedinice nižeg i višeg reda (složene strukture: odeljak, pododeljak, tekst). On je ekonomičan i produktivan i ima svojstvo dislokacije.

II Počeci su mu u praistoriji. Prvo su bila podražavanja, potom glasovna igra. Sa evolucijom bića i života, teče i evolucija jezika. Jezik je nastao iz komunikacijske potrebe čoveka, jer uvećava životno iskustvo. Nije se moglo prenositi samo neartikulisanim glasovima i gestovima.

Evolucija u jeziku označava se kao jezička filogeneza (FILOGENEZA - istorijski razvoj ili evolucija ljudske vrste). Nije jasno da li je započela kao POLIGENEZA (istovremeno se javilo više jezika na različitim mestima) ili kao MONOGENEZA - tj. da svi jezici sveta vuku poreklo od jednog jezika. Prisustvo ogromnog broja današnjih jezika (nastalih od drevnih i već izumrlih jezika) govori da je jezik promenljiva kategorija.

Razvoj jezika u jednom društvu obeležava se kao SOCIOGENEZA. Promene na tom planu mogu biti u glasovima, u oblicima reči, u rečniku, u značenjima i sintaksi.

Razvoj ili promena jezika je i u pojedincu - to je ontogeneza jezika (ONTOGENEZA - geneza ili individualni razvoj živog bića, počev od embrionalnog stanja).

Obadrenost deteta da usvaja jezik i njegova urođenost i ona se aktivira uz pomoć ljudi i sredine gde dete počinje da uči jezik. Prve izgovorene reči su uvod u jezik sredine. Usvajanje jezika sredine nije samo oponašanje, nego i stvaralački čin: dete polako usvaja prve izraze i stvara svoju gramatiku, koja se sve više usavršava i približava postojećoj gramatici. Ovde se prelamaju dva faktora:

-genetski (unutrašnji) i

-spoljašnji (društveni)

Proces suprotan usvajanju i upotrebi jezika, jeste gubljenje te sposobnosti i zove se - AFAZIJA.

21. 9. 93.

Isidora Sekulić - O kulturi (struktura i poruka teksta)...

Rođena 1878 u Bačkoj. Prozni pisac. Pisala je i o drugim piscima i njihovim delima. Bavila se eseističkim i mnogim fenomenima društevnog života. Interesovalo je ono nacionalno - jezik. Pratila je kulturna zbivanja i istraživala sam fenomen kulture.

Pogled o kulturi nastao je 1952 i u njemu ona nadahnuto i svestarno pokušava da uđe u suštinu ovog problema.  U uvodnom delu ona pokušava da objasni kulturu kao društveni fenomen. Taj pojam nekako klizi, izmiče i javlja se u nekoj neodređenosti. A to je iz razloga što se u njoj nalazi i sliva individualno i opšte, što se ponaša kao jedan prebogat mozaik gde nema jasnih linija i razgraničenja. Sve to sklopiti i definisati nije lako.

Svi govore o nekoj kulturi. Postoji kultura tela i duha. Mnogi su segmenti kulture, koje je teško objasniti i složiti u mozaik. Mnogo je tih sitnih kockica.

1. Po njoj kultura je "proces koji postepeno obrađuje, prerađuje, oplemenjuje, proceđuje samoga čoveka ili čitav narod sa telima i dušama".

2. Pokušaj definisanja kulture kao fenomena: "Sve što je atribut - života, od uma i mašte pa do fizičkog zdravlja, sve je element i medijum kulture, ali ona sama je nešto drugo. Oplemenjiva čoveka - to ima hiljadu stepena, oblika, svrha".

3. Glad za kulturom uvek je prisutna, zbog čega čovek mnogo čita, želi da putuje i istražuje.

4. Isticanje da je narod nosilac kulture - kolektivni smisao kulture: "Kultura, kulturni duh u osnovici, to nije Dante, ni Dekart, ni Betoven; nagon za uzlet, nagon za preobražaj, taj nagon ili spava ili radi u narodu. Narod je roditelj i stvoritelj kulture".

U narodu postoje pojedinci. To su izdanci, buktinje, ponosi i dike, agensi, neke poveće svetlosti, koje obasjavaju nacionalni prostor. Ali oni nisu suma kulturne vrednosti. Ne mogu biti rasadnici. Oni ostaju vrhovi i deluju inspirativno i pokretački na narod. Kultura ne može počivati na pojedincima. Potrebno je narod preobraziti. Jer, narod je rasadnik. Budućnost jednog naroda počiva na kolektivnoj osnovi. Dok se ne oplemeni biće nema kulturnog napretka. Kultura duha se izgrađuje na visokim kriterijumima koji se uspostavljaju i traže.

5. Postoji večna težnja za upoznavanje drugih kultura i njihovim prožimanjem.

Nagon i potreba da se putuje je velika. Susreću se novi narodi, upoznaju običaju, arhitektura, jezik i stil toga naroda. Taj nagon da se sagleda tuđa kultura kod čoveka je veliki. Susret sa jednim narodom je idenje u svetlost i ka svetlosti. To su ekskurzije u svetlost. Prisutno je večno kretanje naroda kroz svet. Jezik je pratilac svega toga.

6. Jezik kao primarno sredstvo sporazumevanja i širenja kulture među ljudima. Onaj koji ne putuje kao da stanuje u maloj kućici. A onaj ko čita knjige i upoznaje kulture, stanuje u plati. "Znati jedan strani jezik, naročito jedan svetski jezik (...) to otvara stotine vrata, u društvo, u svet, u kulturne rangove".

Teško prihvatamo napor i bežimo od prepreka, koje su prisutne kod učenja stranog jezika. Čekamo prevod. Ali, u prevodu iščezava zvuk i melodija toga jezika. Jezik gubi lepotu.

7. Kultura nije samo nagon, već i zadatak pojedinca i naroda.

8. Jezik treba učiti, jer je jezik sredstvo za upoznavanje tuđih kultura; za sticanje iskustva i uspostavljanje veza među narodima.

9. Uloga  kulture je humanistička: "Kultura je bila i ostala žrvanj mržnje".

3. 9. 93.

 

Ivo Andrić - "Razgovor s Gojom"...

"... treba osluškivati legende". Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva, koje pokazuju ili bar osvetljavaju put, koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu Čovečijem raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i o ukradenoj vatri..." 
Umetnikovo lice je pod maskom. Umetnik stvara, jer je uplašen prolaznosti, ništavila i smrti. Delo živi i ostaje. Sve što je umetničko, lično je obojeno. Umetničko delo je slično postojećem, ali nikad jednako. Ono ima iluziju stvarnosti.

Umetnik - umetničko delo - primalac 

pisac - književno delo - čitalac (tekst)

Umetnik - onaj koji stvara umetničko delo. On u delo unosi svoje životno iskustvo, sebe, čulne doživljaje, fantazije, imaginaciju, legende, mit, istoriju. Umetnik ima neku svoju privatnu ličnost i svoje svakodnevno JA. On nosi i stvaralačko JA. Na jednoj strani živi svoj život, a na drugoj strani je nagon. Priklanja se sanjalačkom i odvaja se od postojećeg sveta. Javlja se rascep u umetniku i između umetnika i postojećeg života. Potreba da se stvara postaje alternativa života. Stvaralački proces iziskuje napor, nadahnuće, mir, tišinu, ćutnju. Stvaranje ne polazi od nekog koncepta (plana), ali dolazi do skretanja. Javlja se buđenje neke fantazije i intuicije, koje ga nose i on ide za tim. Nastajanje dela uključuje svesno i racionalno. Obavezno se javlja nešto drugo (misli, slike, osećanja). To ga nosi i on stvara nesvesno, koje može biti svesno i nesvesno (prapamćenje). Umetnik ima jedan cilj, a to je stvaranje umetničkog dela. Umetničko delo je nadlično i lično. Nadlično je, jer postaje svevremensko i univerzalno. U njegovoj ljubavi prepoznajemo svoju. Život dela zavisi od komunikacije sa čitaocem (primaocem). Ako delo nosi nešto univerzalno biće dugotrajnije. Umetnička stvarnost je uvek već od objektivne stvarnosti. One liče, ali nikad nisu iste. Umetničko delo je umetnički znak, koji ima svoj označavajući izraz. Primalac (receptor, recipijent) - nikada nije pasivan. Uvek se odnosi aktivno prema delu. Selektivno se odnosi. Stupa u dijalog sa delom i piscem. Medijum preko koga se komunicira je delo (medijum). Čitalac se promenljivo i slobodno odnosi prema delu. Svako delo ima neke praznine, koje se čitanjem pokrivaju. Čitalac je glavni i odlučujući faktor u svemu. Dobar čitalac je kadar da uhvati umetnika u dremežu. Čitalac je sklon uživanju u tekstu. Senzibilan je. Odabran je i intelektualan. Dobrog ukusa. Ume da pronađe magijsku formulu koja je prećutana. Široke kulture. 

1. Umetnik je stvaralac, a cilj je umetničko delo. Umetnik u delo unosi svoj čulni doživljaj, snove, vizije, svesni i nesvesni deo sebe - unosi svoju najdublju prirodu, tj. svoju životnu i duhovnu autobiogarfiju.
Umetnik može da polazi i od tuđih iskustava (istorije, arhivske građe), ali on sve to stvaralačkom maštom preinačava i svemu daje jedan viši i trajniji smisao. U umetniku je uvek prisutno i stalno se bori jedno privatno ili svakodnevno i jedno stvaralačko JA. Stavarlačko JA vodi subjekat u stvaralački proces, a sa tim procesom dolazi i nešto drugo - nadlično. Stvaralački proces nikad ne teče po planu. U groznici stvaranja mnogo toga se menja, izostavlja i nadolazi, a da se o tome nikada nije razmišljalo.
Umetnik je u sukobu sa svetom. Zato se povalči u tišinu, samoću i stvaranje. Tako započinje život stvaraoca, patnika i samoizgnanika.
Po Andriću, umetnik stvara iz straha od prolaznosti, iz želje da se iz mraka i zaborava, iz ništavila spase bar pola života i učini neprolaznim. Umetnik u delu traži i vidi zamenu za svoju prolaznost.
2. Umetničko delo je sinteza ličnog i nadličnog, a trajnost mu je uslovljena nadličnim. Ono je, u odnosu na stvaraoca autonomno (nezavisno) i uvek otvoreno za nova primanja. U odnosu na postojeći svet, ono predstavlja subjektivni svet. To je viša i neponovljiva umetnička stvarnost, koja nadilazi i umetnika i vreme i život u kome je nastalo. Umetničko delo je znak koji ima:
-svoj označeni svet (značenje, sadržaj) i
-svoj izraz (označavajuće), tj. ima sadržinu i formu; ono je metafora, umetnički kod, šifra i zagonetka koju treba odgonetati.
3. Primalac je onaj koji stupa u komunikaciju sa delom. Označava se još kao receptor ili recipijent. On nikad nije pasivan, ne prima samo poruke iz dela, nego se aktivno odnosi prema umetničkom delu. Primalac je u ulozi sagovornika - preko dela stupa u dijalog sa stvaraocem i njegova uloga je stvaralačka.
Analogno predstavljenoj relaciji: umetnik-umetničko delo-primalac, u književnosti imamo realciju: pisac-književno delo (tekst)-čitalac. Odnos između književnog dela i čitaoca je slobodan i promenljiv (zavisi od čitalačkog iskustva, nadahnuća, uzrasta).
Književno delo je znak od mnoštva značenja (višeznačno je). U njemu je mnogo nedorečenog ili neodređenog, koje traže od čitaoca da se angažuje i da te praznine upotpuni (podtekst). Danilo Kiš ima svoje osobito shvatanje čitaoca: dobar čitalac je, dakle, kadar da oseti tajnu piščevog dara, ali i da uhvati pisca na "dremežu" ili da nasluti ono što je nedorečeno u tekstu, da dopiše tekst, a da pritom ne izneveri pisca. A takav čitalac može biti samo onaj koji je: senzibilan (osećajan), sklon uživanju u tekstu, intelektualan, dobrog ukusa i široke kulture.

4. 09. 1993. i 6. 09. 1993.

Svrha i zadaci proučavanja književnosti...

Ovde se javljaju dva pojma i to:

pojam književnosti, koji podrazumeva beletristiku ili vrstu književnosti i

pojam proučavanja književnosti, koji podrazumeva znanje ili učenost o književnosti.

Književnost podrazumeva iracionalno, a to je mašta i osećanja; a proučavanje ono što je racionalno. Na književnost treba gledati kao na sastavni deo života: prisustvo u školi, na radiju, na televiziji, u novinama, a prisutna je i u životu intelektualaca. Književnost postoji i traje zahvaljujući njenoj komunikaciji ili vezi sa čitaocem. Običnom čitaocu ona je često izvor zabave. Pomaže mu da pobedi samoću, dosadu i da sebe osmisli u vremen. Čovek čita da bi doživeo i uzbuđenje i katarzu ili ono duhovno pročišćenje u susretu sa dramatičnim i tragičnim ishodom života junaka, ali i da oseti i da ga ispuni taj estetički doživljaj. Književnost pomaže čoveku i čovek čita književna dela da preko njih spozna sebe, ono što je nacionalno (? - racionalno) i opšte ljudsko. Zadatak iščitavanja književnosti od strane običnog čitaoca je da prvenstveno sebe obogati, oplemeni i intelektualizuje svoje biće i to tako što će spoznati mnoge aspekte života (socijalni, istorijski, etnološki, filozofski, jezički). Time on uvećava svoj životni i intelektualni praksis (stiče iskustvo), jer dolazi do velikih istina. Preko književnosti upoznaje večne istine o čoveku i svetu. Upoznavanje književnosti i iščitavanje književnih dela može biti i organizovani čin komuniciranja, koji prerasta u proučavanje književnosti. Te namere mogu biti različite:

-da se upoznaju književna razdoblja

-književnost raznih naroda i civilizacija

-razne književne pojave

-stvaralaštvo i dela pojedinih pisaca.

Proučavanjem književnosti želi da se dođe do nekih objašnjenja, razumevanja i poimanja i da se tako odgovori na neka pitanja, kao na primer: koji su zakoni vladali u stvaranju književnosti u jednom razdoblju? Kako je jedno delo nastalo i zašto je takvo kakvo je? Na koji način postoji i šta sve ono znači? Takvim proučavanjem književnosti želi da se dođe do određenih istorijksih, kritičkih ili teorijskih saznanja. Proučavanje književnosti nije lak posao (proces). Ono zahteva upornost, sklonost, široku kulturu i znanje teorije o beletristici. 

Smisao iščitavanja i proučavanja književnosti najbolje ilustruje i na pesnički način osvetljava pesma "NAUČITE PJESAN" (plural, imperativ) od Miodraga Pavlovića.

I strofa: pesnik se obraća mladom, neiskusnom, razmetnom čoveku, koj imisli na profit i pun stomak. Obraća se grupi, mnoštvu, celini, onima koji su zapostavili sebe. Stupa u dijalog sa čitaocima i otvara im vidike. Sve treba proći i izdržati (kroz razna užasna društva, kroz zlohodnike, kroz šume pošasnika - nesretnika, nevoljnika, stradalnika, kroz pakleni svet). Treba se ulagivati, oblačiti samur, biti dvoličan, družiti se sa carinicima i gledati kako panduri lome kičmu. Provućemo se jedino krijumčareći sebe. Biće strepi, plaši se i strada strahovito.

II strofa: sve je upereno protiv istinoljubaca, koji su najmanje krivi i jer idu za svetlošću i otkrovenjem. Čovek se brani izgrađujući svoj duhovni svet pesmom i baveći se književnošću. 

Gusle - tradicija, prošlost, epsko, podvižničko, junačko. U njih se ulazi sluhom, zvukom i rečju. Tamo iza gusala je mramorni vid iz kamena. Gleda nas neko daleko oko. To je predački vid. 

Kamen - svedoči i govori o dalekoj prošlosti. To je kolektivno i pra pamćenje. 

Pojte - drevno, molitveno, hramovsko, crkveno, starinsko. I u bezizlazu treba stajati mirno. Sa knjigom dolazi unutrašnja svetlost i ozarenje, koje nas čini velikim u duhovnom smislu. Treba se radovati času ozarenja i spoznaji istine. Tada dolazi pesma, koja iz nas izleće i izlazi ka nebeskim visinama. Samo tako možemo spasiti sebe od zaborava. Čovek veruje u pesmu, jer se ona hrani svim vidovima života. Držeći se pesme mi se držimo i jezika.

Tradicija je u jeziku. Grčke mitove uzima.

02. 09. 1993. 

Džore Držić - Gorčije žalosti jesu li gdi komu?...

Sličnosti:

1. iskazuje ljubav prema jednoj ženi

2. ostaju ojađeni sa nekim čemeron na srcu

3. jezik na kome su pisali (dubrovački govor, dubrovački jezik)

Razlike:

-ne bavi se njenim izgledom, zadržava se na svojim osećanjima (Držić)

-bavi se opisom i prizorom što je video (Menčetić)

Džore Držić - spominje svoju mladost. Za svoju mladost kaže da je gorka, žalosna i da nema veće žalosti od njegove. On kaže da je njivu koju je posejao, sada drugi žanju. Kao i mnogi drugi, on je pošao u lov. Ulovio je košutu koju je ranio, ali nije ulovio. Umorio se mnogo. Namučio. Kada je mislio da je njegova, on je nalazi kod drugoga. Jezero je obilje života (izvire), sva ljubav blista, a kod nejga je sve mrtvo. Kod drugih se venac sreće sasatvio, a on to nema. U svoj toj ljubavi, on je ucveljen i žalostan.

Petrarkističko: ljubav koja je neuzrvraćena, neuslišena, ljubav zbog koje pati.

Ona je ta košuta, koju je lovio, a drugi je ulovi i ima.

Više teži ekspresivnosti (obraća pažnju na ono što je psihičko, unutrašnje). Koristi se poređenjem (kontrast, antiteza), a dominantnija je metafora (je njegovo uporište) i kontrast. 

Ranio, košuta, posejah njivu, žetva, lov, jezero - metafora.

Kontrast - tamo je izvor, ovamo je žeđ.

Drugi - on.

Ja lov učinih drugi dobiše, ja posejah njihu oni ženju.

Kod drugih - sreća, radost, veselje, zadovoljstvo.

Kod nejga - potištenost, umor, samoća, tuga.