Nepotpunost i nedorečenost za duh modernog vremena, u večitoj borbi i apolonskog i dionizijskog načela u umetnosti. Bio je literata i artist, spontan i raspevan, odan poetskim vrednostima koje više angažuju čula nego duh; posmatrač, učesnik, pokretač struja u umetničkom i duhovnom životu. Njegov avangardizam bio je u spoljašnjem manifestovanju, u površinskim vidovima življenja, prijateljstvima koje je sklapao i negovao, pokretima. Za života bio priman, slavljen, kuđen, mesija avangardizma, prorok, buntovnik, negator svega prošlog, poklonik novog životnog duha, propagator kubizma, saučesnik futurizma, nadenuo je ime orfizmu i nadrealizmu kome je prokrčio put. U njegovom delu ima i tradicionalnih vrednosti, njegova prisna duhovna stremljenja traže spone i u starom i u novom svetu. Nesposoban je da se odvoji od melanholične lepote prevaziđenih vrednosti i mlade agresivne draži i neznanoga. Svaka pesma predstavlja nezavisan zatvoren svet. Otvara se nekoj spoljašnjoj stvarnosti koja predstavlja zavičajnu sredinu pesnikovog duha i njegovu izabarnu domovinu. Njegovo delo sadrži dva osnovna ambijenta, koje je pretvorio u najprisnije duhovne pejzaže. Prvi je život umetničke avangarde Pariza, a drugi je apokaliptičan pejzaž Prvog svetskog rata, čija će se paklena iluminacija pretvoriti u njegovom delu u vatromet neobične i neslućene lepote. Ta dva pejzaža najbolje dočaravaju njegovu otvorenost prema svetu i njegovu životnu angažovanost. Prividno zatvoreni predeli su scene ličnih motiva. Njegova egzoteričnost nikada neće biti potpuna. Duh Pariza početkom 20 veka, velika svetska metropola u kojoj se pod simboličnim prisustvom Ajfelovog tornja naziru sva čuda tehničke civilizacije, sazreva svest o neophodnosti promena u čoveku, njegovim duhovnim horizontima. U njegovom društvu i intelektualnim preokupacijama nalaze se književnici Maks Žakob, Alfredo Žari, Andre Salmon, Blez Sandrar, slikari Pablo Pikaso, Rober Delone, Mark Šagal i svi ostali koji rame uz rame učestvuju u jednom preobražaju umetničkog i duhovnog života. Njihovo zajedničko postignuće je lirizam koji je najsnažniji, najoriginalniji, najuzneseniji, najzanosniji, prožet nadom kojih nije bilo dotle u ljudskoj prošlosti. Promene koje su se najavljivale i koje su velikani kao neposredni tvorci progresa sami donosili. Apoliner je najveći pesnik radosti. Život je bio lep i po sadašnjici i po onome što je obećavao i on mu se sav do nerava i životne snage morao odužiti potpunom verom. Saznao je o socijalnoj nepravdi na kojoj život počiva. Svet odbačenih i nesrećnih emigranata, nevoljnih putnika, cirkusanata, prostitutki je u središtu njegove pažnje. Zatvaranje očiju pred ružnim stranama života bio je njegov neoprostiv greh, kao i ravnodušni stav prema grozotama rata. Jadikovanje životnih okolnosti ne može se spojiti sa njegovim temperamentom. Patio je zbog intimnih proživljavanja i unutrašnjih duhovnih sukoba. Njegova otvorenost prema svetu išla je do određenih granica: rado je primao spoljašnje podsticaje za svoj izabrani put, ali nije prisato da katastrofalna promena spoljašnjeg pejzaža iz osnova izmeni njegov unutrašnji svet, nametnu mu probleme i nova stremljenja. Spontanost je bitna osobina. Bio je raspevan. Poetski podsticaji i ciljevi isključivo su čulne prirode. Pevanje hrani pasivne oblasti mašte. Izvesna lakoća je bitna karakteristika poezije. Vidovnjak ovoga veka je manje mislilac i teoretičar nego čudesni intuitivac. Genije sposoban za rasuđivanje traga za redom, traga da otkrije klasicizam, stvari. Dela su zasnovana na odnosu intuitivnog i spontanog sa svesnim i smišljenim. Pesnički postupak ostavlja najmanji prostor za improvizaciju i površnost. Ništa ne prepušta slučaju. U pesmama konverzacije i razgovornim pesmama glavnu ulogu imaju slučaj i iznenađenje. Njihova suština je paradoksalna (smišljena slučajnost, proračunata iznenađenja). Dionizijska strana poezije, neobuzdana životnost, čulna opijenost svetom ima i racionalnosti u kojoj je suviše kontrolisana svest i sistematičnost. Spontano i intuitivno je shvatanje poetskog jezika. Raspored pesama u zbirci je promišljen i sistematičan, u vezi sa pojmom kocke i kubusa. Vodi računa o ravnoteži i simetriji. Kompozicija je suštinski elemenat njegovog izraza. Postupao je sa svešću da se dva prividno protivrečna detalja ne moraju uzajamno poništavati i umanjivati intenzitet poetskog doživljaja, već da uzajamnim dejstvom mogu umnogostručiti i na neočekivan način izmeniti i obogatiti svoj poetski smisao. Hermetizam je potpun i neumoljiv. Presatje da bude bezizlazan. Za njega je naknadni rad nešto sasvim obično. Time poboljšava kvalitet, uklanja slabija mesta, pojednostavljuje i osnažuje izreze. Višeznačnosti pojma igra glavu ulogu u njegovoj poetici. Sklon je kalamburu, raspoložen uvek da upotrebi reči koje imaju više značenja i time im stvara kontekst u kome će moći da opstanu. Igra reči govori o ozbiljnosti i dalekosežnosti njegovog poetskog napora eksperimentisanja jezikom. Pronalazi igru elemenata. Ne poseduje ozakonjene strukture i jezik društva. Dramu označava kroz igru fonema. Poezija raspričana i dekorativna, zadire u suštinu. Uloga višeznačnosti je suptilnija na planu ideje. Između različitih mogućnosti tumačenja pesme može se uspostaviti odnos. U delima caruju trenutni impulsi, spontanost, zakasnelo raomantičarsko nadahnuće, ograničen registar motiva lišen dublje veze sa suštinom poetskog izraza. Poezija je njegov životni mit, legenda. Poetski izraz samosvesan i autonoman. Nevoljan je zbog ljubavno-erotksih iskustava. Nema direktnih sledbenika. Delimični sledbenici su pripadnici nadrealističkog pokreta. U njegovim delima poezija stupa u odnos sa onim što treba da bude njen materijal, uspeva da ostane dominantna, da pretvori u sebe sve što dotakne. Racionalnom postupku zamera se što je suviše svestan i racionalan. Apoliner je bio dobro obavešten, u središtu svih književnih zbivanja, izvrsni imperator snadbeven čulom za razaznavanje novog i značajnog, izvrsni prenosnik sposoban da ono što je otkrio i u magnovenju naslutio prihvati i izrazi na dostojan način tih dragocenih spoljašnjih podsticaja. Nekim novotarijama udario je pravi smisao i učinio ih značajnim u istoriji poezije (npr. odbacivanje interpunkcije). Njegovo poetsko delovanje je u ulozi seizmografa koji beleži sve. Treba ukloniti pregrade i rastojanja između pesnika i stvarnosti. Predvodnička težnja je izdvajanje i kritički odnos, odabir, poništenje mnogih elemenata i mogućih pravaca u korist jednog ili nekolicine. Ne voli pesnike koji sude životu. On je vitalan i zaljubeljn u život. Ambiciju je želeo da učini najvišim i najpotpunijim izrazom svoga vremena. Njegov poetski kolaž čine one pesme u koje je on uključio delove drugih svojih pesama. U delu je prisutno mehaničko spajanje i međusobno uklapanje raznorodnih elemenata stvarnosti na šta se svodi tehnika kolaža. Složeni odnos prema prošlosti, nostalgija i nepristajanje da ukloni iz svog dela sve što ima paseistički prizvuk. Njegov odnos prema novom neposredno je zasnovan na njegovom pesničkom shvatanju stvarnosti. Novo postoji u stvarnosti kao neznano, novi duh je u ulozi produbljivanja svega što nije novo pod suncem, produbljivanju radi saznavanja, osvajanja novih područja nezanog. Postoje hiljade prirodnih kombinacija koje nikad nisu bile sačinjene. One vode do neznanog i novog. Pomoću njih ostvarujemo sanjane mogućnosti, zavirujemo u neslućeno, upsevamo da pomoću radiografije vidimo unutrašnjost i sopstevne lobanje. Novi duh je raskošni cvet, simbol, klica i kolevka čudesnih preobražaja. Novi duh je u iznenađenju. Tajne novog duha su prisutne, želi pesnik da iznenadi i zatekne svet. To ostvaruje negacijom svega pozantog, uhodanog, očekivanog. Za novi duh najefikasnije rešenje je da iznenadi samog sebe. Slučaj je izraz neke nove i duboke zakonitosti. Sistematizovao je i dorekao nejasne i neodređene težnje. Zano je šta hoće. U stermljenju ka novom raspolagao je širim diajpazonom sredstava i mogućnosti. U primeni iznenađenja i slučaja kao sredstava novog duha. Bio je stvaralački ubedljiviji i uspešniji. Njegov poetski credo traži da se prepusti životu i da ne izmakne od stvarnosti. Toj unutrašnjoj neminovnosti on se odazvao radosno, ushićeno. Poetski ekvivalenti su radost i novo osećanje sveta. Najveća radost čovečanstvu, čiste bezazlenosti i radošću deteta, sa sistematičnošću naučnika sa tananin nervom i žarkom umnošću rođenog pesnika. Pred njim je bio svet kao nepregledno bogatstvo. Bio je slep za patnje i smrt. Svoj poetski doživlja sveta smataro je apsolutnim i neograničenim. Njegova lična trpljenja imaće lepotu nijanse i avanture. Neznano se javlja u svemu što je život i što je ugašeno pod dubokim slojevima sadašnjosti i prošlosti. On ga otkriva u paklu biblioteka, u sticanju i poetskom iživljavanju neobeične erudicije, čuje ga u razgovoru slučajno slušanim za kafanksim stolom, u brujanju aviona nad Parizom, u štektanju mitraljeza na frontu, u košmaru. Njegovo delo zrači radošću, optimizmom, oslobođeno egzistencijalne teskobe, izuzetno je zanimljivo za budućnost. Bezgranična radost duha u doživljavanju sveta postaje moderno poestko osećanje. Dejstvo reči je kao zračenje neodoljive životne energije koja se prenosi i na uljeza, postaje njegova. Njegova poetsak reč polazi od nadrealističkog sna, od određenog i dostignutog. Život se odvija u međuprostoru koji i spaja i razdvaja elemenatrne suprotnosti i koji je prostor apolsoutnog. Služio se i slikom, statičnu ili oživljenu - film. Njegovo poetsko stremljenje je supernaturalizam ali i simultanizam težnja da se poezijom ostvari neka vrsta sveprisutva i svevremenosti, da se razbiju prostorni i vremenski okviri kako bi se ostvario kontinuitet koji se suprostavlja partikularizmu i podeljenosti. To je omogućilo i prostor u čudesno. Simultanizam je sredstvo kojim poetska reč stiče najpotpuniju moć i ispoljava najveću efikasnost u svom delovanju na svet. Neprekidno obnavljanje tehnike ili ritmova, tu su kontinuitet, simultanizam, čisti principi, čista književnost, reči u slobodi, izmuljene reči, onomatopejske deskripcije, toplotna muzika, umetnost šumova, sveopšta mimika, mašinizam, poliglotizam, umetnost putopvanja i šetnji, stvaranje, izumevanje i prorokovanje. (manifest 1913 Futuristička antitradicija - gde otkriva sopstevna stremljenja). materijalna težina i napor. (intuicija brzina, posvudašnjost) - lakoća, spontanost trenutnost, bežična imaginacija, čovečnost i prizivanje natčoveka, materija koja je fizički transcendentalizam, onomatopeje koje su više izmišljane nego oponašane, analogije i kalamburističan, impresivan, pevan, zviždan, oponašan, igran, hodan, trčan. Simultanistički princip. Verovao je da je poezija moćno sredstvo delovanja na svet. Basnoslovno stvorenje, simbol stvaralačke moći, arhitekta izmaštanog sveta. Koristi mnogobrojne poetske simbole. Sunčan i olimpijski pesnik, kult sunca. Suštinski pojmovi su - palmen, oganj, sunce, zvezde, svetlost, zračenje. To je srž njegove vizije. Voda je princip suprotan plamenu, izvor nespokojstva, suštinski elemenat snoviđenog sveta. Prostor plamena je poprište gde ginu suprotnosti, gde se vrši fuzija prolšlosti i budunosti, života i smrti, dvaju načela do čijeg je pomirenja i stapanja Apolineru najviše stalo, dionizijskog načela pustolovine koju simboliše buktanje, apolonskog reda načela čiji je simbol svetlost. Oganj je krv svetlosti. Apoliner je veliki umnik i strasnik, raspevane igre reči, lucidne misli. Plod njegove zrelosti je žarka umnost, koju postiže smišljenim naporom i ona je plamen treptavi i razigrani, izraz spontane slobode duha. Strast i umnost proističu jedna iz druge i rađaju jedna drugu. Obe su najviši izraz čovečnosti. Čovečnost i prizivanje natčoveka. Moralna kategorija je dobrota. U poetski horizont uključio je sumorna područja, ali nije umanjio time svoju poetsku energiju i funkcionisanje svoga duha. Patnja i dobrota služe lepoti. Dobrota je stvaranje novog humanizma, otkrivanje unutarnje prirode sa neslućenim, nemerljivim, neumoljivim, radosnim čudesima. Prerana smrt ga je u tome sprečila. Apoliner je mitska figura, preteča, prorok, legenda, veliki i najveći. Kroz njegovu reč se izražava epoha. Pesnički velikan, čiji je izraz potpun, zaokružen, spreman za neprolaznost.
Most Mirabo 1912 - snovi su najlakši i najpovršniji sa dvema idejama: reka koja teče i ljubav koja se gubi. Pesma oplakuje njegov raskid sa slikarkom Marijom Loransen. Apoliner je romantičarski raznežen, površan. Pesma je neuhvatljiva, fluidna. Ljubav je u vezi i sa rekom koja teče i sa tokom uspomena.
Lorelaj 1904.
Roman - Šta da se radi.
Proza - Čarobnik u trubljenju, Pesma nevoljnog.
Pripovetke - Herezijarh i kompanija.
Pesme - Orfejeva povorka.
Zbirka pesama - Alkohol.
Futuristička antitradicija.
I ja sam slikar.
Нема коментара:
Постави коментар