Bengalski pisac. Lirizam je glavna snaga njegovih radova. Drame (Prolećni krug, Kralj mračne sobe, Žrtva, Pošta, Čitra), romani (Kuća i svet, Brodolom, Gora, Prijatelji). U njemu je raslo nežno osećanje za prirodu. Zbirke lirskih pesama (Jutarnje pesme, Večernje pesme, Gradinar), drame (Pustinjak, Čitra, Kralj i kraljica). Intimno upoznao bengalski narod. Bio okrenut budističkim legendama. Zbirke dečjih pesama (Polumesec, Kralj mračne sobe, Pošta). Verovao je da političkom oslobođenju mora da prethodi duševni preporod naroda. 1913 dobio Nobelovu nagradu za knjigu "Pevačeve žrtve". U knjigama "Nacionalizam" i "Nacionalizam ličnosti", kritikovao je nacionalizam koji uništava čovekovu vezu sa sveopštim životom. Glavna tema njegove lirike je ljubav prema: ženi, deci, otadžbini, prirodi, životu. U tome su sve njegove emocije i misli. Žena najlepša i najneposrednije oličenje života, ima počasno mesto. Pola je žena, a pola san. U njenom smehu je muzika - izvor života. Draga je kada govori, ćuti, vesela i tužna, moli i zapoveda, traži, odbija, stidljiva, nestašno lukava, nosi kotaricu ili krčag na bedru, čeka kraj žiška u kući, baca ogrlicu pod točkove svog kneževića, muze kravu, sigurna u sebe i plaši se, bliska susetka, samo snovima poznata, krije oči, izazivački gleda, obilazi prolaznika i dodiruje ga rubom svoje haljine, zvekeće grivnama, tiho utkiva u nebesko plavetnilo slova poznatog imena. Čovek je svuda nalazi ili traži. Potrebna mu je i čini mu se da ju je video u snu pre nego što ju je upoznao ili da je bila njegova u jednom ranijem životu. Vreba je iza drveta, kod kuće, na putu, reci, danju, noću. Ona obitava u njegovim usamljenim, beskonačnim besmrtnim snovima. Stalna je gošća u dubinama njegovog pogleda. Stopala su joj ružičasta od ognja njegovog čežnjivog srca. Njegovo srce nalazi svoje nebo u njenim očima, osamnom bespuću. Ona je blago sveta. Radi nje pesnici pevaju, slikari slikaju, more daje bisere, majdani zlato, cvetnjaci cveće da je učine dragocenijom. Ljubav iako je bliska nije potpuno poznata. Ono što ona kazuje u pesmi i ćutanju ne može se u reči prevesti. Njeno nastajanje, trajanje, nestajanje i ponovno javljanje ne može se ispitati. Ima vremena kad čovek dugo posmatra ženu i ne priđe joj, iz dana u dan dolazi i odlazi ne govoreći ništa, prilazi njenim vratima pevajući pesme koje su uvek nove melodije, zove je na svoje jezero, govori i čini suprotno od onoga što oseća, boji se da ga neće lepo razumeti, moli je za nagradu da drži njene šačice male i nežne kao lotosovi pupoljci. Pupoljcima da skida prašinu sa njenih tabana, moli je da ne okleva pri oblačenju, da mu što pre dođe, oseća neodoljivu potrebu da se za nju žrtvuje, da bude opljačkan od nje, želi da veže njeno srce svojim i da ih okuje za svoje grudi da je ne bi izgubio. Treba se i rastati, srce ne može darovati jednoj, darovano je mnogima, ne treba kidati srce zbog jedne. U svemu ima dražesne bolne i vesele, svesne i nesvesne igre, koju čine prefinjeni ženini postupci i osećanja. Nekada je ljubav prosta kao pesma, ruke se obavijaju, oči se upijaju. Tagoru odlikuje retka finoća mere i ukusa. Ne skriva čari ženskog tela i žudnju za njim, prepušta milovanje talasima i vetru. On ne svodi ljubav na uživanje, to nije ni cilj ni svrha. Snovi se ne daju uhvatiti i u tome je tragedija ljubavi. Ako se ljubav ne bi ispovedila bila bi osuđena da ostane nepoznata onome kome je upućena. Veruj ljubavi, a ne požudi jer je ona pogana, njene ruke su prljave. Srce (gde su njegove obale, a gde njegovo dno). Ljubav (njena radost i bol bez granica, beskrajne su želje i njeno bogatstvo). Kako može telo da dodirne cvet koji bi trebalo da dodirne jedino duša. Osveštana je ljubav koja se nije ispovedila i koja sija kao dragi kamen u ognju skrivena srca. Veruj ljubavi i onda kada zadaje bol. Požuda gasi kandila tek što ih dahom svojim dodirne. Žene ne mogu ni pesmom ni ćutanjem da vežu putnika. Putnik je nespokojan, muči ga zagonetka života i smrti, dobar i zla, lepote i ružnoće, istine i laži, smisla čovekovog postojanja. Uznemiruju ga zvezde, vetar, nepoznati svetovi, ljudsko savršenstvo. Oseća da je život van sklada sa kosmosom besmislen. Harmoniju koja odgovara odraslima nalaze samo deca. Deca se veselo igraju satima sa slomljenom grančicom, kolačićima od blata, beskrajno privrženi majci, običnim stvarima daju fantastična obličja, žele da budu slobodni kao skitnice, da nema puta kojim moraju da idu, ni mesta, ni vremena kada mora kući. Dete je bliže kosmosu nego čovek koji traži skriveno blago, koji kvari sebi jutra i večeri glupom igrom sabiranja brojeva, troši snagu i vreme na stvari koje neće postići. Dete kad isprlja ruke i lice slično je punom mesecu koji je posut crnilom, ako je pocepao haljine slično je jesenjem jutru koje se smeši kroz rastrgane oblake. Uvek je u skaldu, jedinstvu sa okolnim svetom. Nesvesno savršenstvo koje predstavlja dete preobraća se u svesno nesavršenstvo čoveka. Zvezdama je lako da govore ali nije čoveku koji se provlači kroz razne klance života i smrti, dobra i zla, pravde i nepravde, istine i laži, lepote i rugobe. On pati zbog svoje nedovoljnosti i nedovoljnosti drugih. Čovek uvek nešto čini ne znajući i zašto, ali je svestan svog neznanja i to ga muči. Traži što ne može da postigne i postiže što ne traži. Cvet koji je ubrao brzo vene, bol od uboda trna dugo ostaje. Uzalud ga zove meta u daljini, nema krilatog konja, prikovan je za ovo parče zemlje za večita vremena. Ako i nađe kamen mudrosti baca ga ne znajući da ga je našao. Lanci ga vezuju, srce ga boli, kad hoće da raskine, u neznanju postaje sužanj koji sam kuje svoje okove i sam gradi svoju tamnicu. Svoje pravo traži u drugima. To je najbolji način da ostane tuđinac u tuđoj zemlji. Na najdalja vrata mora putnik da zakuca dok ne naiđe na svoja. Iza tih vrata su raznoliki ljudi stari i mladi, bogati i siromasi, okovani i slobodni. Kako da se spoji sa njima. Slobodna ptica i ptica u kavezu ne mogu da lete krilo uz krilo. Bogatstvo je slepo, nasilje ne ume da bude čovečno, pesnik neće da se odrekne ubogih i neće da se savije pred drskom silom. Nekad je najviša mudrost biti pijan, lud i nekoristan, ali samo u jednom trenutku. Peva o ljubavi svoje siromašne zemlje, obožava je radom. Sagradio je nebo dostojno cele zemlje, celog čovečanstva. Ljubav, pesma i rad su njegov optimizam. Radost je osetljiva kao kap rose, umire dok se smeje, jad je jak i žilav, bolno je osetio svu nedovoljnost ljudskih moći. Protivnik je pesimizam. Ako čovek nije savršen sada to ne znači da ne može biti savršeniji. Ne treba da nam časovi prolaze u mraku. Na svetlosti se vidi da je nemoralno samo nesavršeno moralno, ružno je nesavršeno lepo, laž je deo istine. Teže se razlikuje dobro od zla, a smrt život nikad ne uzima ozbiljno. Bojeći se smrti čovek se predaje pesmi, ljubavi, radu. Život nije taština. Čovek treba da se smeši i da stavi na grudi sve što je nežno, prosto, blisko, treba izbegavari laž, zlo i održavati ljubav u cvetanju. Pred nama su beskrajni svetovi. Gde stari trag nestaje, otkriva se nova zemlja sa svojim čudima. Nedosatje nam prostor da do mile volje gonimo zlatnog jelena. Deo kosmosa, beskonačnog, može da se diže do punoće koja je ravna punoći sveta. Da bi se dostiglo blaženstvo potrebno je davati se nečem većem od sebe: otadžbini, čovečanstvu, prirodi. To će učiniti da se lakše rastanemo od svega što imamo. Davanje je suprotno odricanju i neaktivnosti. To je rad koji smiruje sukobe u duši i koji izaziva u čoveku želju da živi 100 godina. Bog se nalazi svuda u vetru, u vodi, na suncu, kiši, znoju, prašini, u delima čoveka i prirode. Tagora je protiv asketizma, oslobođenja kroz odricanje. Čula su mu bila otvorena lepotama prirode. Priroda je spas, uteha, nada, omiljen predmet poezije, najneposrednija veza između čoveka i kosmosa, jasno je video njene oblike i boje, naslikao je snažno. Njegove reči pevaju i slikaju. U prisnom je drugarstvu sa drvećem, oblacima, u skaldu sa muzičkim tonovima godišnjih doba. Moje note su sustale pod teretom moga srca. On izražava ne samo sadašnje ljude, već i prošle i buduće, koji su živeli nemo u tami i šalje im veselo svoj glas preko 100-tinu leta. Reč je jednostavna, duboka, ustreptala, slobodna. Kosmos se nadovezuje na čoveka i čovek na njega. To je jedinstvo beskraja u kome su zvuci koji izviru iz čoveka i zvuci koji dolaze izvan čoveka i sjedinjuju se u skladnu i moćnu muziku. Ubraja se u najistaknutije pesnike humaniste. Osećao svoje muke i drugih ljudi i muke nije proglasio za večni smisao i cilj života pod zvezdama. Kada ljudi postanu savršeniji smanjiće se njihove patnje. Svet je suviše lep i bogat da bi ljudi morali da budu nesrećni. Možda je to naivan optimizam, ali bez njega život bi imao malo smisla. Pravo da vaspitava ima samo onaj koji voli. Silno je voleo ljude. Učitelj, drag čovek. Poezija sadrži starinsku indijsku boju, kojoj ne smeta da bude univerzalna, kada je bez ikakvog lokalnog vremenskog obeležja.
Нема коментара:
Постави коментар