Stefan Malarme - "LABUD"...

Prvo parnasovac, da bi potom bio jedan od vodećih simbolista, onaj koji mu je dao intelektualnu dimenziju i umeo da preko simbola izrazi svu složenost duha i intelekta. Zalagao se za čistu poeziju u kojoj će sugestija ili asocijacija biti iznad direktnog kazivanja stvari.

Poezija je, prema njemu, nagoveštavanje slika koje lebde i iščezavaju. Pošto jasnoća jezika nije mogla da izrazi išta značajno za svet, to se treba prepustiti rečima, dopustiti da reči nose biće, jer se samo tako mogu otvoriti slike i vizije.  A to znači da stih nastaje nepredviđeno, u jednom tenutku. U tome i jeste neizmernost i prava lepota pevanja. Pisao je: Postoji samo lepota, a ona ima smao jedan savršeni izraz - Poeziju. Za njega je rečeno da su mu stihovi puni kristala koji blješte i morskih biljura (?) koji su neuhvatljivi, ali veoma privlačni.

Stefan Malarme poznat je po poemi "Popodne jednog fauna", po kojoj je Debisi komponovao muziku. Poznat je i po knjigama stihova "Madrigali", "Sabrane pesme" i "Lutanja". Jedna od njegovih najuspešnijih pesma je "Labud".

LABUD

Tradicionalni simbol. Pesma je ispevana u obliku soneta, na intelektualni način, tj. pomoću intelektualnih simbola. Malarme razmatra sudbinu i udes pesnika u ovome svetu. Pesnički motiv ili centralni simbol u pesmi je - Labud. Poznato je da on oličava eleganciju, neokaljanost i ljupkost. Njegova belina je oglašavanje svetlosti. Simbol je nadahnutog pesnika i pesništva uopšte, jer on umire pevajući i peva umirući (labudova pesma) peva za sebe i svet.

Međutim, ovde kao da se desilo nešto strašno: jezero se zaledilo, a labud je ostao zarobljen, pretvoren i sam u belu sablast. Jezero se sada pokazuje kao njegova tamnica, jer nema više gracioznog "jedrenja" po jezeru, nema one slobode bez koje sve postaje besmisleno. Mraz je doneo i čamu, i to je ono što ga još više obesmišljava. Dogodilo se nešto najstrašnije: njegova "zanesena krila" kao da su pala u mrtvilo, nemoćan za pokret, a što bi trebalo da znači - nemoćna za pesmu kojom bi odagnao čamu i razbio led oko sebe. I da hoće, izgleda, ne može. "Užas tla" zaustavio mu je pokret perja i zamah krila. U tom uhvaćenom stanju on deluje sablasno i izganički. I ono što je najgore u svemu tome - izostala je pesma, zbog čega i ljutnja pesnika kako na svet i prozaičnost života koja sputava i mrvi, tako i na svoju pesničku nemoć da se pokrene i odupre zamahom krila (stvaralačkim činom) i pesmom kojom se prevazilazi postojeći egzistencijalni okvir.

Pesma, dakle, pokazuje nemir pesnika, njegovu razočaranost i klonulost u koju je zapao, upućuje i na njegovu nemoć, da do kraja osmisli i usreći sebe u svetu nerazumevanja i trivijalnih (banalnih) sadržaja. I kakav je to pesnki, koji nije ispevao svoju labudovu pesmu.  

Pol Verlen - "MESEČINA"...

Verlen je na početku stvaranja parnasovac. Bio je boem, odan kafani i piću. Ostavio je porodicu i sa Remboom jedno vreme živeo u Londonu. Zbog pucanja na prijatelja osuđen je na 2 godine zatvora. Po izalsku iz zatvora postao je religiozan i mističan. Tragičan pesnik: umro 1896 u Parizu, u 52-oj godini. Objavio veliki broj zbirki pesma od kojih su mu poznati: "Ljubav", "Žene", "Erotska trilogija", "Intimne liturgije", "U paklu", "Epigrami". Kao pesnik bio je muzikalan, melanholičan i nežna duša. Pevanje mu je puno sentimentalnih izliva i pesimističkih raspoloženja. Često se služi pejzažima preko kojih je iskazivao svoja duševna stanja. Pesničke principe izrazio je u pesmi "Pesnička umetnost" u kojoj je najdominantniji zahtev: Muzika pre i iznad svega. Muzikalnost je osnovno obeležje njegovog pevanja.

Pesma "MESEČINA" ima pejzažnu podlogu, noćni ambijent, ali sve je to u pozadini ili dubini pesme. Motiv mesečine i ono što mesčinu obeležava poslužilo mu je kao mogućnost da izrazi nešto što je imao na umu, što postoji kao njegovo iksustvo i ideja. A to je, da je duša svih nas osobit pejzaž, tajnovit i nedokučiv. To je zato što se retko kad iskazuje jasno i iskreno. Najčešće su naše duše vešto prerušene - nose ljupke maske i krinke. Želi reći da naše duše traju u dvoličnosti. Duboko se potiskuje ono što je pravo, izvorno. I sve naliči na veštu glumu. Zato i onaj nezaobilazan utisak kod posmatrača, da su ljudi srećni i zadovoljni dok slušaju muziku, da su srećni u ljubavi i životu. Međutim, to je prividna sreća. To su samo maske za ono što je skriveno u duši. Ispod te "šminke" često se krije i tuga i sumnja i zadavljeni jecaj duše. Između onoga što se javlja kao ljupka maska ili šminka i mesečine ima neke analogije (sličnosti), ima nešto što ih spaja, a to je prividnost, nešto pozajmljeno i zavodljivost koja vara.

Artur Rembo - "OFELIJA"...

Francuski književnik. Rembo je kao i Bodler, jedan od ukletih pesnika. Nazivali su ga "kradljivcem vatre" (burno sve doživeo, veliki sanjar, maštar, kratak život. U 19 godini napisao sve, pojavi se i brzo nestane). Malo je živeo (svega 37 godina) i malo je bio prisutan kao stvaralac, ali je zato mnogo dao francuskoj i evropskoj poeziji. Bio je veliki buntovnik i u društvu i u poeziji. Kada se definitivno razočarao u svet, u ljude i u poeziju otišao je na Bliski Istok da trguje kolonijalnom robom (kaučuk, pamuk). Umro je u Marselju, u luci, nepoznat i dalek svima.

Rembo je iza sebe ostavio knjigu pesama "Boravak u paklu" i pesme u prozi "Iluminacija", koja predstavlja odbleske njegove duše. Za sebe je govorio da je pronašao boju vokala, da je zapisivao tišine i beležio neizrecivo. U stihiji trajanja i neredu duha, pronalazio je svoje "iluminacije" (ono što svetli). Pisao je da treba biti vidovit i u rastrojstvu (pijanstvu) čula doći do neznanog. O sebi je pevao kao o "pijanom brodu" koji juri nošen vetrovima i talasima. Tako je spozano "vrtloge i struje", doživeo "haos veličanstven", "vodene sunovrate", "ogromne močvare" i "brodolome grdne". U tom idenju i lutanju on je otkrio i "zvezdane arhipelage", imao osećaj da je "zvezdano prožet" i da je "večiti tkač nepomičnih vedrina" (sanjar). Bio je avanturista u životu i alhemičar u pevanju. Iza njega su ostale pesme kao što su: "Samoglasnici", "Pijani brod", "Pariske orgije", "Spavač u dolini", "Ofelija".

OFELIJA

Ljudska nevinost koja se našla u opakom svetu (surovom i grubom). Glvani motiv pesme "Ofelija" preuzet je iz Šekspirovog dela "Hamlet" u kome se ona javlja kao jedan od retkih ženskih likova. Mlada i tragična poslužila je Rembou kao povod za pesmu u kojoj je podignuta na nivo simbola. Pesma ima3 dela. U I delu pesme Rembo asocijativno oživljava neke slike iz Šekspirovog dela: Ofelija u beloj haljini, sa vencem na glavi, u reci... Nosi je voda, tamna i duboka. Izvršeno je kontrastiranje bele i crne boje. Na crnom valu bela Ofelija. Taj odnos suprotnosti još više se naglašava u narednoj strofi: Tužna Ofelija tako plovi, sablast bela, rekom što crna teče. Njena ludost je kratka, nesvesna i mesečarska, zaljubljenička, Ona zna samo za romanse čiji smisao jedino ona razume. Taj prizor i njeno tiho pevanje, nasleđeno od Šekspira, traje već vekovima u svesti svih sanjara i čednih ovoga sveta. U III strofi belina njenog vela, mladenačkog, posebno se ističe. Tako su se na jednom prostoru našli belina, sjaja i tama... plač, uzdasi i snevanja.

U II delu pesme predstava o Ofeliji se produbljuje. Bila je bela Ofelija, tužna Ofelija, a sada će za nju reći: bleda Ofelija. Ona je lepa poput snegova. Za nju kao predmet pevanja, vezuje se motiv SLOBODE kao nešto što je bilo samo želja i san zaljubljene duše. U stihovima koji imaju oblik direktnog obraćanja na pesnički način potencira se i njena romantična priroda ili duh što sanja, duh koji registruje uzdah noći i tužaljku granja. Priroda je ovde nosilac unutrašnjeg ili psihičkog stanja. Pesnik hoće reći da to njeno biće uzdiše, da njena duša pati, da bi na kraju završila u grcaju za onim koji joj se pokazao u svom ludilu. U pitanju je lepi bledi vitez (Hamlet), zbog koga će se i sama naći u svetu ludila. U ludilu kao da je našla ono što je sanjala: raj, ljubav i slobodu.

U III celini koju čini samo jedna strofa kao da je dat zaključak: ona putuje kao kroz večnost, dolazi na zemlju i traži ono isto cveće koje je nekada brala i da još jednom drugi vide te njene bele velove, na vodi i kako ona Ofelija plovi (osuda sveta, sve što je ljupko, strada i pati).

 

Simbolizam...

Potiče od grčke reči SIMBOL što znači ZNAK, ZNAMENJE. Simbol je nešto što je dato u spoljnom svetu, što se čulom doživljava, ali što treba da se shvati u jednom širem smislu, zbog čega se i kaže da je simbol ZNAK, ali i IZRAZ (nosi neki smisao; npr. TVRĐAVA - građevina, ali i simbol zaštite i otpora; KRUG - večnost; BELA BOJA - čednost; CRNA BOJA - žalost; CVET - mladost i lepota; REKA - život koji otiče). Simbol uvek na nešto upućuje ili asocira. Simbolizam se kao pravac javlja u Francuskoj u drugoj polovini 19 veka. Preteča simbolizma je ŠARL BODLER, čija se zbirka "CVEĆE ZLA" javlja 1857. Manifest simbolizma napisao je ŽAN MOREAS i objavio ga 1876. Na pojavu simbolizma uticalo je nezadovoljstvo svakodnevnim, urbanim ili gradskim životom i nezadovoljstvo realističkom književnošću.

OSNOVNE KARAKTERISTIKE 

1. Begstvo od stvarnosti koja se nudi kao surova, zaprepaščujuća i dosadna

2. Pesme nastanjuje samoća, tuga i pesimizam. Bolest duše i smrt, zbog čega su simbolisti nazvani i "ukletim pesnicima"

3. Težnja ka sanjerenju u misticizmu

4. Metafora i simbol postaju oslonac svakog pevanja

5. Teži se nejasnoći u pevanju - ništa se direktno ne kazuje (Malarme: "Nazvati jednu stvar jednim imenom, znači uništiti 3/4 uživanja u pesmi")

6. Težište na muzikalnosti i lepoti stiha

7. Poezija je i reč i muzika i boja

8. Pejzaž u pesmi postoji da bi se dočaralo stanje duše. On je ogledalo duše: u sebi nosi tugu, veselost ili patnju

9. Osnovno načelo je "umetnost radi umetnosti"

10. Svojstva simbolizma najbolje je izrazio POL VERLEN u svojoj pesmi "PESNIČKA UMETNOST" kaže: "Muzika pre i iznad svega... Reči mutne i nespojive... Da se nejasno s jasnim spaja... Hoćemo prelive svega toga, ne boju, samo prelive... San na san

11. Predsatvnici simbolizma: Šarl Bodler, Pol Verlen, Stefan Malarme, Artur Rembo, Ipzen, Meterlik, Aleksandar Blok, Rilke.

ŠARL BODLER je preteča simbolizma. Jedan od najvećih UKLETIH PESNIKA, koji je utro put evropskoj modernoj poeziji. Pesnik prkosa, nemira i očaja. Najveća ostvarenja: zbirka "Cveće zla" objavljena 1857, zbog koje mu je suđeno. Objavio i knjigu pesama "Splin Pariza". Živeo od 1819-1867.

Pesma koja upućuje na poetiku simbolizma i otkriva suštinu njegovog pevanja je pesma "VEZE" (skladosti). Pesma je ispevana u formi soneta, a za predmet pevanja ima prirodu i skriveni smisao koji pesnik nalazi u njoj. Pesnik je očaran njome. Ona mu se nudi kao hram, ogroman i veličanstven, sa čijih živih stubova (stabla, rastinje, drveće) sleću "MUTNE REČI", nejasne reči u svom značenju i sve što je u tom "HRAMU" sve je simbol. Utisak je pesnika da se kreće kroz šumu simbola. Simbol je ono što oko vidi. Simbol je i zvuk i miris i sve se to sliva u "JEDINSTVO, MRAČNO, DUBOKO" i "OGROMNO KO NOĆ I SVETLOST". I boje imirisi i zvuci traju u nekoj bliskosti ili srodnosti, u nekoj vezi koja stvara neizemrno prostranstvo harmonije, bez obzira što su tako različiti i jedni od drugih odudaraju. Ta raztlika u prirodi kao da se poništava na planu celine. Na njima se upravo grade svi zanosi naših čula i našeg duha, koji u tom izobilju i beskraju, nalazi podsticaje za svoje snove i analogije, tj. za otkrivanje sličnosti i poređenja, za sveže pesničke slike i skrivena jezička značenja.

ALBATROS

U letu:

-silan

-kralj neba

-krilati putnik

-prekrasan

-vladar oblaka

Na palubi:

-nevešt

-trom

-sputan

-mali

-smešan

-uklet

-džinovska mu krila smetaju da hoda, da se snalazi

PESNIK, kada stvara je kao albatros  u letu, a kada je  u društvu izgleda kao albatros na palubi. 

Impresionizam...

Impresionizam kao pravac ili struja, prvo se javlja u Francuskoj i to u slikarstvu. Potiče od reči IMPRESIJA - UTISAK. Naziv je došao slučajno: na izložbi odbačenih slikara 1874 u Parizu. Bilo je oko 30 slikara, među kojima i Klod Mone. On je izložio svoju sliku impresija "Rađanje sunca". Nekom novinaru je to bilo smešno, pa je sve te slike nazvao impresionističkim, a sve umetnike impresioniste.

Osnovne odlike:

1. Slikar ostavlja atelje i odlazi u prirodu, kao što je to pokazano i na Maneovoj slici "Doručak na travi"

2. Na slikama je mnogo svetlosti, prozračnosti i odsjaja. Mnogo je žarkih boja i njihovog kontrastiranja sa tamnim tonovima

3. Nije važan sadržaj predmeta i detalji na njemu, jer umetnik ne želi da ga reprodukuje, već želi da naslika i osmisli svoj utisak, koji on na njega ostavlja u jednom trenutku. Važna je boja i forma slike iz koje izvire lepota

4. Na slikama nema oštrog odvajanja boja i naglašavanje linija. Sve je u vidu mrlja, koje se raspoređuju jedna pored druge ili nanose jedna na drugu, čineći tako prelive i harmoniju.

Impresionizam u književnosti nema tako snažan utisak, kao u slikarstvu. Naročito je prisutan u pesmi. Insistira se na slici i detaljima iz prirode, sa željom da se plastično dočara bogatstvom boja, mirisa i zvukova, da se u pesmu prenese utisak i emotivno stanje koje stvara taj utisak (radost, tuga). Lepota pesničkog dela je u harmoničnom rasporedu slika i čulnih senzacija, u ritmu i zvučnom skladu stihova.

Impresionističku dramu karakteriše odsustvo naglašene fabule. Nema spoljašnjih sukoba i velikih zbivanja. Daje se atmosfera življenja i kolorit društvene sredine. Junaci takve drame su intelektualci sa umetničkim naklonostima, vrlo su osetljivi na svet oko sebe. Ističe se sklonost ka uživanju i statičkom životu. Nijansiranja se vrše na nivou psihologije likova.

Predsatvnici impresionizma u slikarstvu su: Klod Mone, Eduard Mane, Ogist Roden, Sezan. U poeziji: Matoš, Vladimir Vidrić, Jovan Dučić. Od dramskih pisaca: Čehov.

 

MODERNA - nova književnost...

MODERNA kao pojam podrazumeva sve one tendencije novoga u književnosti i umetnosti, koje se javljaju od 80-ih godina 19 veka i koje traju do I svetskog rata.

Drukčiji naziv za modernu je DEKADENCA, a što bi trebalo da znači opadanje, propadanje, odnosno vraćanje na ono što je bilo donekle viđeno u romantizmu.

Modrenu uslovljavaju:

-nezadovoljstvo stvarnošću u kojoj se traje

-nezadovoljstvo realističkom književnošću, koja je postala jednolična, suvoparna i lišena lepote, kao i pojava novih filozofskih kretanja u kojima je težište na metafizici, intuiciji i nesvesno (Bergson, Niče, Šopenhauer, pa i romani Dostojevskog)

Moderna donosi:

-kult subjekta ili samog JA

-nezadovoljstvo životom (razočaranje i pesimizam)

-bežanje od života

-oslobađanje dela od ideja

Osnovni princip je:

-umetnost radi umetnosti ili LARPURLARTIZAM, po kome važna je lepota dela, a ne njegov sadržaj.

Dolazi do odumiranja proze i procvata poezije.

Najpoznatiji pravci su:

-impresionizam

-simbolizam

-kubizam

-futurizam

-ekspresionizam

-dadaizam

-neromantizam

-neoklasicizam

-secesija

-parnasizam

-artizam

-estetizam

Misli iz romana "Na Drini ćuprija"..

1. Nema slučajnih građevina, izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle, iz njegovih potreba, želja i shvatanja, kao što nema proizvoljnih linija i bezrazložnih oblika u neimartsvu.

2. Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspe da  pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa nekom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ne ostaje u nejgovom sećanju.

3. Narod lako izmišlja priče i brzo ih širi, a stvarnost se čudno i nerazdeljivo meša i prepriće sa pričama.

4. Naša je sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i čovek je dužan da istraje u toj borbi i onda kada je potpuno  bezizgledna.

5. Zaborav sve leči, a pesma je najlepši način zaborava, jer u pesmi se čovek seća samo onoga što voli.

6. Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestnao troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto "kao na Drini ćuprija".

7. Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.

"Tihi Don" - Mihail Šolohov...

Roman o kozacima i njihovom životu, običajima, verovanjima. KOZACI - kmetovi, koji su bili vezani za zemlju spahija. Bežali u nepregledne stepe da bi sačuvali svoju samostalnost. Delili su stepe, zadržavali tatarske najezde. Vodili borbe sa Turcima, stvarali svoj svet i svoju autonomiju. Reku Don veličali. Ona ih je napajala, hranila. Saživeli su se sa njom. Stepa je majčica, a Don baćuška. Don - decenijama teče i ispisuje sudbinu Kozaka. Sve je oko tihog Dona, a u prvom planu su Kozaci i njihova etnologija, običaji, verovanja. I život je tiho proticao sa sitnim događajima i malim radostima. Plavo nebo iznad stepa. Prostoru su se predali i bez njega ne mogu. Ponosni na Pugačova, Suvorova, na velikane, cara. Brane ono što imaju živeći sa tradicijom.

I-IV deo

Oslobodilački rat protiv sila koje kidišu. Tu je i Grigorije Melehov.

Prokofije vratio se iz turskog rata i doveo je Turkinju. Ona je bila iz drugog sveta, zatvarala se u kuću. Sredina - intrige, pobuna. Jednog dana ja  i napadaju. Nazvali je čak i vešticom. Ona rađa dete i umire. Ženi se Kozakinjom i dobija dva sina (sina Petra i Grigorija i Dunjaška). Grigorije odlazi u vosjku. Počinje nemačko-austrijski rat. Dobio je dosta zasluga - krst Sv. Đorđa i svoj puk. Bio je ranjen 13 puta. Dobio 4 krsta Sv. Đorđa. Kozaci pred kraj rata se zamaraju. Nisu hteli da ratuju van granica Dona. Masovno napuštaju front. Vraćaju se i počinje građanski rat. Boljševici - crvenoarmejci i beli. I Grigorije će opet biti na pogrešnoj strani. Pridružuje se boljševicima. U bolnici se sreće sa Kozakom koji mu priča o boljševicima. Jedan od oficira će ga i pokolebati. Bezemljaši se bore za hleb, a mi treba da se borimo za mir, a mir ćemo imati ako budemo imali autonomiju. Grigorije nailazi na omalovažavanje. On menja mišljenje. Oficiri ga obezvređuju i prebacuju mu što je bio sa bolješvicima. I on odlazi opet u bolješvike, ali oni mu ne veruju. Pretili su mu prijatelji, čak i zet. Vraća se u selo. Umro mu otac, Natalija (jer je htela da ubije dete u sebi; dete ostaje, a ona umire). Dunjaška se udala za Miška. Miška mu preti, progoni ga i Grigorije želi da pobegne sa Aksinjom. Nju ubijaju, a on odlazi u bandu koje plajčkaju seljake. On se predaje vlastima, pre nego što je donet zakon o amnestiji. TRAGIČNA LIČNOST - nije bio karijerista, ideološki obojen i zaslepljen. Veliki junak, neustrašiv, predan borbi. Sebe nije osmsilio u tom kolebanju. Nije bio pljačkaš i na intimnom planu promašen - zaljubio se Aksinju (otac je silovao, a majka i brat ga ubijaju. Udaje se. Stepan je tukao, smatra je za grešnicu. Život bez lepote). Grigorije - prvi put se očarao kada ju je video pored Stepana kako leži. U početku ona se bojala veze. Bio je mlađi od nje, ali Grigorije je bio uporan. O Aksinji i Grigoriju - susret na Donu. U početku tajno su se viđali. To saznaje i njegov otac. Bila je to velika bruka. Stepan još u vojsci saznaje o tome. Grigorijev otac namerava da ženi Grigorija. Ženi ga Natalijom, koja je hladna, neprivlačna. Natalija se vraća kući. Grigorije odlazi sa Aksinjom u Jagodno. Blizu je i služba. Pantelej im dolazi u posetu i donosi mu opremu. Natalija dolazi kod Aksinje i moli da ostavi Grigorija, ali ona neće. Grigorije odlazi, a Aksinja ga vara sa Listincki. Ćerka joj umire. Grigorije dolazi u Jagodno i napušta Aksinju i vraća se Nataliji.

GRAĐANSKI RAT

Dolazi do rascepa između oficira i Kozaka. Jedini cilj je da sačuvaju mir i svoju zemlju, da slobdono obrađuju stepe. Neki su videli u crvenim nešto novo (Miška i Koševoj). Dolazi do bratoubilačkog rata. Gorela su sela, deobe i cepanja bića, nabijene glave.

TIHI DON

I DEO

1.Opis Grigorija. Otac je otkrio njegovu vezu sa Aksinjom. Sviđala mu se još kao mladiću. Jedno jutro otišao je da probudi njenog muža Stepana. Susreli se se i na Donu. On joj u razgovoru nagoveštava svoju ljubav. Bio je mnogo slobodan. Drugi susret je kada love ribu po nevremenu. Sedeli su u senu, po kiši. Pokušao joj je da se približi, ali mu nije dala. Kad su se sreli na Donu osetila je da je nešto vuče Griški. Bila je vesela zbog njega. Odlučila je da se viđa s njim. Aksinja išla po kosidbama. Satlno mu je bila pred očima. Ona ga je privlačila, ali ga je gledala mrskim pogledom. Ona se plaši te veze, ali ga je ipak volela i želela. Posle kosidbe ona se promenila. Zavide joj žene. Bila je ponižena. Svi su saznali u selu. Oni tu vezu nisu krili. Pantelej je čuo i odlazi kod Aksinje, a ona bestidno govori mu sve oči. Otac je odlučio da ga ženi. I Stepan je čuo. Aksinja i dalje uživa u ljubavi, ali se plašila. Dolazi Stepan, tuče je. Prose Nataliju. U početku Aksinja je bila ravnodušna, ali je htela i da ga odvarti. Grigorije prizanje Nataliji da je ne voli. Aksinja je trudna i odlazi sa Griškom da žive u Jagodno. Grigorije čezne za selom. Aksinja se porodila, a Griška odlazi u 12-i puk. Priprema se rat. Natalija dolazi kod Aksinje. Umire Aksinji ćerka, a ona vara Grigorija sa Litinckim. Griška dolazi i to saznaje i napušta Aksinju.

III DEO

Nemci ušli u krajinu. Ustanak donjo Donaca protiv boljševika. Prvo su bili zajedno, pa se razišli. Grigorije bio u crvenim, a Petar postao oficir. Grigorije oseća prezir prema Petru. Ne može da se snađe u ratnom vihoru. Kad je video da crveni pljačkaju i pale, napušta ih. Listincki se ženi, a Aksinja napušta kuću. Stepana su zarobili. Vratio se iz Nemačke. Aksinja mu se vratila. Kozaci su pljačkali po selima, a Grigorije je protiv toga. Bio je protiv rata.

IV DEO

Natalija trudna. Umire. Danjuška se udala za Mišku. Aksinja biva ubijena dok je bežala sa Grigorijem.  

 

"Starac i more" - Ernest Hemingvej (1898-1961)...

-izgubljena generacija

Američki pisac, novinar, izveštač mnogih listova u vreme I svetskog rata. Pisao je reportaže do završetka rata, kada se mlad i neiskusan kao pisac našao u Parizu, gde je upoznao krug pisaca i ženu Getrudu Stejn (Štajn). Od nje će dobijati prva upustva kako se treba oslobađati reportažnog jezika koji mnogo ne traje, kako eliminisati opise i neposredno, direktno govoriti o pojedinim stanjima svesti i životnim situacija i počeće nejgovo stvaranje: pripovetke, romani i jedan intenzivan, avanturistički život. Učestvovao je u I svetskom ratu kao izveštač i upoznao je sve strahote rata. Bio je i na Soči i to će biti osnova da napiše roman "Zbogom oružje". Rat je pokidao spone među ljudima i Getruda mu je rekla: "Svi ste vi izgubljena generacija". A on je o tome napisao roman "Sunce se ponovo rađa". Voleo je koride. Kada je izbio građanski rat u Španiji, on se uključuje i piše roman "Za kim zvono zvoni". Išao je i u  Afriku, u lov, svuda gde je mogao da iskuša sebe. Iz ljubavi prema divljini i prirodi, napisao je i delo "Zeleni bregovi Afrike (Snegovi Kilimandžara)". Imao je 5 avionskih nesreća. Bio je i strastan ribolovac i oblikovao je novelu "Starac i more". Voleo je Kubu i tu provodio dane. Pisao je pripovetke "Priče o Niku", knjiga "Imati nemati". Uzeo je lovačku pušku i 1961 ubio se. Prozom je pokazao da treba živeti, biti uporan i voleti život. Nikada se ne predavati kao što čine svi njegovi junaci. Bez obzira na ishod treba istrajavati. Čovek može biti uništen, ali ne i pobeđen. Treba živeti intenzivno. Život se meri sadržajem. Bolje živeti 1 godinu kao lav, nego 100 godina kao ovca.

"Starac i more" - novela

84 dana ništa nije ulovio. I rešio je da se otisne daleko na pučinu. Pomagao mu je jedan dečak, koga nije poveo sa sobom. Starac je počeo da postavlja mamce. Radnja traje 3 dana ima 2 lika. Tri celine:

I glavni lik se upoznaje

II glavni događaj

III  povratak na kopno

Dolazi mu ptica, delfin. Razočarao se, jer nije bila riba. Doziva ribu. Riba se uhvatila. Bila je velika i otpočinje dijalog sa njom. Dolaze i dva delfina. Već je jutro. On se još uvek bori sa ribom. Sa ribom razgovara kao da ona razume to. Sve je to iz zadovoljstva, trijumfa i želi da pobedi elementarno, ono što je u prirodi. Borba će trajati 2 dana. Ruke su izgrebane, žeđ, glad, jako sunce. Osvanulo je i treće jutro. Starac skupi svu snagu i ubi ribu. Započinje novi vid borbe. Tu su ajkule i morski psi, koje mami krv od ribe. Bori se nožem, veslom, maljem. I na kraju kada nije imao čime da se brani, ajkule su pojele ribu. Stiže u pristanište. Stigao je sa kosturom ribe. Gledali su, merili, čudili se, davali mu priznanje, a starac je jedva disao. Dečaku je bilo žao starca.

Tema: Borba sa prirodom.

Ideja: Čovek može da bude uništen, ali nikada poražen. Treba biti istrajan i boriti se. Čovek može biti uništen, ali ne i pobeđen. Želja da se bori i traje ostala je do kraja.

Odnos: Čovek i priroda. Čovek je neraskidivi deo prirode.

Priroda je čovekova sudbina. Okean - je ta priroda. Iskazuje se u svojoj veličini, grandioznosti. Čovek sa čamcem je mirko detalj. Priroda je veličanstvena. Ona plaši tom svojom veličinom, a čovek je uvek upućen na nju, traje u njoj. I vodi borbu. Priroda se otima. Čovek mora da spašava, postavlja prepreke radi svog spasenja. Priroda mrvi, a čovek se u borbi iscrpljuje. Priroda je neizmerna i život čini neizvesnim. A nekada je mrina sa bogatim pitomim talasanjima. Ona usrećuje, čini čoveka zadovoljnim, a on se stapa sa njom. Čovek mora da ima volje, želje i žeđi za trajanjem. 

Čovek i odnos drugih prema njemu

Čovek samoća - čovek prijateljstvo

SAMOĆA - vezana za starost. On ostaje sa svojim nevoljama. Unutrašnje, psihološko stanje. Čovek je suvišan, nepotreban, odbačen. Čovek se prepušta sam sebi. Osvrt na prošlost, pronalaženje vlastitog identiteta. Susret sa Crncom, seća se putovanja. Biološki onemoćao, nema nikoga. Sumoran i obeshrabrujući život. Javlja se dečak kao prijatelj. Privrženi su. Svoje iskustvo prenosi na dečaka. Univerzalne dimenzije - i potreba starčeva za nečijim prisustvom.

LIK SANTJAGA

Starac, ribari u golfskoj struji. Živi sam. Ožiljke nosi na rukama i to od konopca. Siromašan, živi u kolibi. Dečak mu pomaže. More doživljava kao ženu, jer ono raduje, uzbuđuje, valovito je, voli se. Posle 84 dana dolazi do usrećenja i zadovoljenja bića. More je isečak, fragment prirode. Stihija koja nadolazi i ima svoje principe trajanja. Oseća strah. Ona ga ugrožava. Deluje impozantno, veličanstveno, zastrašujuće. Duhovan veza - između starca i dečaka. Čovek ne može bez prijatelja. Prijateljstvo ispunjava čoveka. To je jedan kvalitet.

"Gospoda Glembajevi" - M. Krleža...

O M. KRLEŽI

Krleža je stvarao između dva svetska rata i posle rata. Živeo je od 1893 do 1982. Kao čovek velikog znanja i velike energije, pokretao je i uređivao časopise "Plamen", "Književna republika", "Danas", "Pečat". Pisao je poeziju, novele, drame, romane, eseje i polemike, putopise. Sa poezijom počinje 1917 kada objavljuje svoje simfonije i poeme: "Pan", "Podne", "Suton", "Noturno". Objavljuje "Pjesme" u 3 knjige: "Liriku", "Balade", "Petrice Kelempuha(?)" (na kajkavskom) 1936 i "Pjesme u tmini". Knjiga ratnih novela, nosi naslon "Hrvatski bog Mars" u kojoj se posebno izdvajaju bitka kod "Bistrice Lesne", "Baraka 5B" i  "Cvrčak pod vodopadom". Sa temom iz I svetskog rata su mu i drame: "U logoru", "Vučjak" i "Golgota". Pre ovih drama napisao je i nekoliko čisto ekspresionističkih dramskih ostvarenja: "Legenda", "Aretej", "Adam i Eva". Romani: "Povratak Filipa Latinovića", "Banket u blitvi", "Na rubu pameti" i "Zastave". Polemička knjiga "Moj obračun s njima" i "Dijalektički antibarbarus" u kome polemiše sa predstavnicima socijalne literature između dva rata, braneći književnost od  uprošćavanja i banalizacija.

Krleža je posebno poznat po ciklusu o Glembajevima, a koji čine 11 novela i 3 drame: "Gospoda Glembajevi", "Leda" i "U agoniji". Glembajevi su prikazani kao povorka od nekoliko generacija, čije je početak registrovan sredinom 18 veka i doseže do 30-ih godina ovoga evka (20 veka). U I generaciji oni su bezimeni, siromasi, svet sa blatnjavih njiva. Oni su svoj dolazak nagovestili pljačkom i ubistvom (Prvi Glembaj je ubio zlatara u jednoj šumi). Počeo je kupovanje njiva, vinograda, vodenica da bi došli do rudnika i postali industrijalci, osnivači banaka, ljudi od ugleda i na velikim položajima. Njihov prosperitet su: bezobzirna otimanja, pljačke, ubistva, ukartko - kriminal. Oni su postali mračna povorka koja iz blata preko zločina i laži se domogla profita i gospodskog života. Pisac kaže da je to "kretanje iz tmina u svijetlost". Nakon tog punog zamaha koji je došao sredinom 19 veka, započeće i njihov pad, materijalni i psihološki. Započeće degeneracija kada oni sada stupaju u međusobne obračune, kada završavaju na klinikama ili izvršavaju samoubistva. Tako Glembajevska krv čije je svojstvo agresivnost, bezosećajnost i nemoral, poprima obeležje bumeranga i postaje zla krv, koja razara sve što je Glembajevsko. Jedna od drama koja govori o sumraku Glembajevih je i "Gospoda Glembajevi". Drama je intelektualna konstrukcija i pripada drami u užem smislu. Ona se bavi lomovima među ljudima, ali i samim ljudima. Građena je na oštrim sukobima, koji vode do samorazaranja. Radnja se odigrava 1913 i u jednoj noći. I čin u vremenu od jedan posle ponoći do pola tri. Radnja II čin od 2.30 do 3.30 i radnja III čina oko 5 izjutra. Glavni likovi su: bankar Ignjat Glembaj (69 godina), Baronica Kasteli (njegova II žena, 45 godina), sestra Anđelika (Beatriče), Leoneova snaja, Leone, udovica najstarijeg Glembajevog sina Ivana, advokat Puba Fabrici i sveštenik Zilberbrant.

"GOSPODA GLEMBAJEVI"

I ČIN

Leone dolazi posle 11 godina, radi jubilarne proslave firme. Neurotičan. Mutno-nagonsko, iracionalno. Beatriče - kaže da je sve tamno.

Prvi blok je razgovor Leona i Anđelike. Ona je staložena, spokojna. Razgovaraju i gledaju u slike. Govore i o njenom portretu. Velike simpatije prema njoj i čistoti njene duše. Drugi razgovor - kada dolazi Fabrici i Zilberbrant. (Na principu teze i antiteze dolazi do verbalnih duela). Hvale Glembajeve, njihove karaktere. Kriminal, otimačine, pljačke. Istorija Glembajevih - Ludviga se utopila zbog slikara, Glembaj izvšio ubistvo trovanja. Treći razgovor - kada dolazi Puba dolazi i Ilija Glembaj i čitaju aferu o gospođi Kasteli. Puba advokat terba da ih oslobodi i nađe pravno rešenje. Leone još više reaguje i stvara kod njega psihološki naboj i izriče osude gospođe Kasteli. Razilaze se. Ostaje Leon i Zilberbrant, a Leone govori da baronica spava sa sveštenikom i da je išla sa nekim siromahom. Glembaj je to čuo i to je povod za II čin. Oblačno, grmljavina.

II ČIN

Munje, gromovi. Leone se sprema da ode i napusti dom. Dolazi Zilberbrant i traži da od Leona da porekne ono što je rekao. Dolazi i Glembaj. Zilberbrant odlazi. Leone i Glembaj razgovaraju. Udara sina posle istine koju mu je Leon sasuo u lice. Leone govori da je spavao sa baronicom. Glembaj umire.

III ČIN

Započinju priču o smrti Puba, Fabrici, Zilberbrant. Dolazi Leone. Zvone telefoni. Leone im priča o dugovima. Odlaze, a Leon ostaje sam. Dolazi Anđelika. Ona ga smiruje. Leone - proradila migrena. Dolazi Šarlota (Kasteli) vrišti i izaziva Leona. On ustaje i ubija je makazama. Sada nestaju munje, kiša. Umor i klonuće u ljudima. Cvrkut ptica.

LIK LEONA (38 godina)

Sin Ignjata Glembaja. Slikar, intelektualaca, nervozna osoba. Otišao od kuće posle majčine smrti i vraća se posle 11 godina. Ne voli oca, plaši se njegove ruke. I zbog gospođe Kasteli je otišao. Gaji mržnju prema Kasteli, jer je ona došla na majčino mesto.  Ona oko sebe sve šarmira i osvaja i poništava sve vrednosti. Leon je hteo da pobegne od te krvi, a vratio se zbog dragih likova - Anđelika (Beatriče). Razume se u slike, sa znanjem raspravlja. Konstrukcija njegove rečenice je izgrađena. Migrena se javlja i bolovi u glavi javljaju se kada Zilberbrant i Fabricio izriču laž i licemerje. On je kritičar. Sreće se ironija koja je izraz nemoći i intelektualnosti. Svoje replike emotivno boji i to negativno: kada govori sa Zilberbrantom i kada je u sukobu sa ocem. U njegovom ćutanju ogleda se to glembajevsko. Kinji i prkosi ocu. Neodoljiva želja da mu sve saspe u lice i to je glembajevsko. Mržnja prema ocu kada govori ocu da je spavao sa baronicom. Leone nije uspeo da se oslobodi glembajevskog - na kraju u rastrojstvu i pomračenosti uma ubija baronicu. Bio je svestan da će biti žrtva glembajevskog u sebi. To je nasleđeno i genetsko.

GOSPOĐA KASTELI

Sa 12 godina postala uličarka, lutalica. Imala brak sa baronom Kasteli i postaje baronica. Pre braka sa Glembajom - njegova porodica je to osećala - kupio joj trospratnicu i to je dotuklo Leonovu majku. Dobijala je nakite, skupe stvari. Bila je bezobzirna, kad je došla na sahranu Leonove majke i stavila krzno na svoje kuče - njena negativna strana i kada je odbila ženu bez vizitkarte. Cilj joj je da uspe i ima dosta novca. Lepa je i duhovita. Ne ide za razumom, već ide za instinktima, nema granice, gubi dostojanstvo. Zavela i šarmirala sve, od činovnika do Leona. Sve potčinila sebi. Rasturila jednu porodicu. Kad saznaje da je izgubila novac - dostiže bes vrhunac. Pokušava još jednom da zavede Leona, nalazi ga sa Anđelikom i vulgariizuje ih i banalizuje. To je ta njena kleveta. Leone je ubija. Svirala je i klavir. 

 

Drama...

-komedija

-tragedija

-drama u užem smislu

Tri književna roda:

1. lirika

2. epika

3. drama

Naziv potiče od grčke reči DRAMA što znači RADNJA. Javlja se u 6 veku pre nove ere. Nastala je iz horske pesme, a tvorcem se smatra Tespis, koji je iz hora izdvojio pojedinca i od njega načinio prvog glumca. Radnja se ostvaruje kroz dramske situacije, iz odnosa ili sukobljavanja likova. Radnja izvire iz dijaloga. Likovi su dati u direktnoj akciji: govore, kreću se, sukobljavaju se. Drama je namenjena pozorištu (teatru). TEATROLOGIJA je nauka koja izučava pozorište u drami. Radnja je zgusnuta, teče intenzivno. Puno je nesporazuma i sukoba, što u gledaocu izaziva napetost  i interesovanje, koje ne slabi do kraja. (Najviše 5, najmanje nijedan). Vlada princip jedinstva radnje, koje se ostvaruje čvrstom kompozicijom dramskog dela. Prolazi kroz 5 etapa:

1. ekspozicija

2. zaplet

3. kulminacija

4. peripetija (preokret)

5.  rasplet.

Radnja se odvija postepeno, gradacijski, po etapama. Radi preglednosti, predaha glumaca i sređivanja utisaka kod gledalaca, radnja se deli na manje celine ČINOVE i POJAVE (SCENA, PRIZOR). Drama ima veze sa epikom i lirikom. Lirska mesta sadržana su u monologu, kad lik ispoveda sebe. Epski elementi prisutni su u napomenama koje važe za glumce ili reditelja, a koje se zovu REMARKE ili DIDASKALIJE. Likovi su dati kao pozitivni i negativni, da bi bilo neslaganja i sukoba.

DIDASKALIJE - uputstva pisca dramskog dela, stavljene u zagradu, namenjene reditelju, glumcima, čitaocu.

DIJALOG - postupak oblikovanja književnog dela, kojim se kroz govor junaka otkriva karakter i tok radnje

DRAMA - književni rod koji obuhvata sve vrste dramske književnosti.

DRAMSKE VRSTE:

1. FARSA - vulgarni humor

2. PASTORALA - renesansna pastirska igra

3. MASKERATA - renesansna šaljiva igra

4. VODVILJ - laka komedija sa pevanjem

5. OPERA - tekst libreto

6. OPERETA

7. MELODRAMA - sentimentalna igra sa muzičkom pratnjom

EKSPOZICIJA - uvodni deo književnog dela (prava, zadržana u tekstu, obrnuta na kraju dela)

EPIZODA - sporedni događaj od značenja za opšti smsiao dela.

EPILOG - dodatak posle raspleta.

KALAMBUR - smišljena igra reči.

MONOLOG - razgovor sa samim sobom, glasno razmišljanje.

GLUMA - umetnička delatnost koji gestom, mimikom, igrom, uz masku, kostim predstavlja junaka.

GLUMAC - izvođač, umetnik.

REŽIJA - scensko uobličavanje dramskog teksta za pozorište, film, radio, TV.

REDITELJ - oživljava delo.

SCENARIO - kratak sadržaj radnje izdeljen na scene.

 

JAMA...

Čovek je opčinjen i kreće se krvavim stazama na kojima nailazi na krv, sve dok ona u ratnim godinama ne preplavi vidike i ne pomrači svet. Čovek se kreće sunčanim stazama svog detinjstva, svog zavičaja i svoje dečje imaginacije. On se vraća na uspomene i pjezaže iz detinjstva, na rodno mesto i ljude.

SUNCE - zaboravi i zanese se igrom, zaplače setivši se ljudskog života i stvarnosti. U maštovitim uzletima u sunčanim prostorima bilo je grčenja i traganja za izgubljenom svetlošću. Čovek i kada je otkrio ponor nije gubio veru u svetliji život. U svetu nepravde i ugnejtavanja zaboravljao je i zanosio se.

KRV - simbol nasilnog uniranja, ubijanja, razaranja, rata. Razorno delovanje nekih sila koje provaljuju u ljudski život, izazivajući kompleks straha i jeze. Teče krv - crvena, topla i gusta.

Rat, bune, ubistva, osvete. Sile vladaju u čoveku. Čovek čezne za sunčanim predelima, a opsednut je mračnom krvlju, koja je u prirodi i ljudima. Tamna slutnja, miriše cvet smrti, sve se grči, nesposobno da se preda ljubavnom zanosu. Javlja se slutnja nečeg strašnog što ga zlokobno obuzima. Sa krvlju nestaje sve što se volelo i počinje tragika ljudskog postojanja. Tama je gusta kao krv. Svi događaji, svi svetli dani, sve radosti i sva stradanja traju u mračnom krilu krvi. Mučna opsednutost krvlju, koja iznenada izbija na površinu kao u neočekivanoj erupciji potisnutih duševnih isla. Krv je demonska. Poruke iz prošlosti, krvava stradanja, užasne posledice, od kojih pate generecije nisu opametile ljude. Ratovi i krvavi sukobi su zaboravljeni. Čovek se vraća u pradoba u doba kandži i zuba. Čoveka obuzima slepilo. U besnilu zaboravlja okove kroz vekove. Vizije krvi, rana, smrti koja je uvek strašna. Slika ustreljenih, iskrvavljenih i obešenih ljudski htela. Sveopšte uništenje. Čovek nije gubio veru u život. Zaneseno je lutao imaginarnim sunčanim stazama taržeći svetlost života. Strava u javnosti raste kao otrovno bilje. Civilizovana, avionska, bombaška, plinska vremena pretvaraju u noć glavoseča, krvoprolića, strepnji, nesanica i smrtničkog roptanja. U centru svega stoji NOŽ - strepnja. Za čoveka je postalo svejedno je li noć ili dan, java ili mora. Izgubio je radost.

"Krv je moje svijetlo i moja tama!". Ona nas dočekuje sevom munje i obuzima. Kao da je zauvek nestalo sunca, potamnele sve svetle drage slike srećnog vida, a ostala je krv, gusta i tamna, kao poslednje svetlo i tama. Krvavo oko u mozgu, lice, grkljan, rana, leš. Bodež, bič, bomba, čine ljudsku smrt strašnom. Iznad svega je NOŽ najhladnije ubojito sredstvo. Krvava stvarnost zločina je puna jeze i najstaršnijih prizora. Čovek stoji oko u oko, prsa u prsa sa zločinom. Zgrožen je od mučenja, smrti. Princip borbe: "Jer ćutim da sad tek živim makar možda mrijem" - optimizam. Svetlo se suprotstavlja krvi. Iza krvave ljudske drame, otkrivaju se sile od čijih sukoba zavisi čovekova kob. Žestoka borba vodi se na ivici jame, na rubu ništavila. 

SUNCE - životvorna svetlost.

KRV - mrak nasilne smrti.

Sunce je nadvladalo demonske sile mraka. Sunce tinja kao iskra života. Iskra se prenosi i negasi ni kroz najmračnije ponore. 

SUNČANE STAZE - nađene su u borbi protiv mraka i zla.

VOZ - se pojavljuje usled slutnje i nemira. On dolazi i nešto donosi, uz nečiji hrapav smeh. On tutnji kroz noć. On označava razaranje. Simbol revolucije, kojom se čovek suprotstavlja tmini. Voz juri negde u osvetu, budi narod, nacionalnu svest. Tutanj voza, odjekuje pesma. Noć i voz su crni, a čovek sluti i kako. Crni voz gazi ljude, naselja, tela. Ljudsko srce je prestravljeno i izgubljeno, grči se u strahu i muklo tuče. Voz dolazi iz daljine iz noći i tmine, protutnji strašno i nestaje u daljini, u noći i tmini. Krvave mrlje zločina zamračile su sunčane staze. Noćni voz kao nečista sila protutnjao je svetom, gazio sve pred sobom i ostavljao bolnu tišinu, ispunjavao je svet sablasnim zvukom smrti, a ljude crnom slutnjom bez kraja.

Ljudske tuge, boli, nesreće, gnječi, grči srce, lomi kosti, potresa živce, uzbuđuje krv.

Mutna spoznaja, drhtaji, strahovi.

Ustaški pokolji, jeziva mučenja, kopanje očiju, probadanje ušiju, provlačenje žica kroz probodene uši, bičevanje, klanje, bacanje u jamu, polevanje krečom. Grozota, jeza, trpljenje. Delo je iznad grobova, krvi, suza, jama, vekova. Jama je rođena u krvavoj borbi. To je potresni krik za osvetom, pravdom, borba protiv zveri. Zverstva, haos, krvava bura fašističkog bezumlja. Paklena stvarnost. Sve što je uništeno sada je san o mirnoj, toploj, miloj prošlosti, o budućnosti, o izlazu iz mrtvačke, jezive, mračne i ledene ustaške jave. "Osveta je ljubav. Osveta pravedna, nepogrešiva, bez greha, delo je ljubav, ljubavi za žrtvu, za čoveka, za život".

Jama  - protest za neopisive zločine, osuda mraka, himna slobode.

Stravični trenuci i pokolji, gola fizička patnja, život kao pakao, svet crn i tragičan, bolan sarkazam, leševi putuju rekama. Čovek u ratu traje u večnom prokletstvu od koga nema spasa. Tama, beznađa, zločin, ratne kataklizme, pokolj, stravična mučenja, bacanja u jamu, tragična vizija tragičnog duha, užasna snoviđenja, stravična vizija, tama, beznađe. 

Svet Kafkine fantazije...

Zatvoreni prostor u koji vodi jedan ulaz i u njega se ulazi jednom,  a izlaza nema. Svet apsurda i uzaludne nade. Enigma. Čovek egzistira u vakumu unutar zgrade. Sve istinsko je irealno. Sumrak sveta koji odlazi, koji je izgubio smisao za idilu, koji je predosećao posledice duboke metamorfoze, koji se preobražuje. Čovek je oruđe, igračka u rukama monstruozne sile. Čovek se preko noći našao u nimalo idiličnoj zbilji, već sa svetskim ratom na pragu doma - tehnika, zakoni, proizvodnje, pokreti otkrivaju da je čovekov položaj idealizovan. Čovek je počeo gubiti povlašćen položaj, koji su mu odredili drevni humanisti. Glomazni dinosaurus razjeda čoveka. Sa kapitalizmom propadale su tradicionalne vrednsoti. Svet je ispresecan nevidljivim apsurdnim zidovima, između kojih je čovek zatočen bez krivice, osuđen bez suda. U svetu otuđenja ljudska odluka postala je nemoguća.

STVARNO I NESTVARNO

Usijanje, znakovi, istina su poremećeni i isprepletani. Stvarno je nestvarno, nestvarno stvarno. Težak je put do spoznaje sudbine i na kraju nije siguran da li je to njegova sudbina ili sudbina čoveka uopšte.

Čovek se zapliće u nevidljivu mrežu razapetu oko njega. Trivijalnost ambijenta. Čovek oseća nevinost. Sud je monstruozna institucija, sklon korupciji. Birokratizam i nerazumljiva hijerarhija - neljudskost. Apsurdni i nevidljivi jazovi, okružuju čoveka, životni proces je sve manji, traži utočište. Egzistencijalno nespokojstvo postaje snažnije i emocionalno dublje. Nesigurnost nastanila se u svesti kao mora. Zbunjuju čoveka "Kazna je pravedna koliko i neizbežna". Nevidljive i nepremostive zamke onemogućuju da sazna o svom položaju. Mreža je sve gušća. Sve je zahuktalo u ne vidljivoj mašineriji. Sve je podređeno strogoj hijerarhiji. Do zakona se stiže kroz vrata, pred kojima stoji vratar. Sve je zasnovano na laži. "Ne mora se sve smatrati istinitim, već samo nužnim". Čovek je shvatio da ne sme uzeti nož i sam ga zabosti, jer ne sme im pružiti to zadovoljstvo. Ispod mirnog i povučenog života, dešavali su se duboki poremećaji. Čovek je žrtva neumoljive tiranije. Svet je sablazan, iščezla je drevna prisnost među ljudima i prirodom. Granica između postojećeg i zamišljenog nije jasna i povučena. Život je "večna muka umiranja". Spuštenost horizonta, mrak, mora. Vreme je paralizovno,  a prostor je smešten u svesti. Čovek je žrtva naslednog greha. Put do pravde je proizvod stvaralačkog dogovora, konstruisani model. Konflikt čoveka i društva je narazrešiv. Sredina je deformisana. Čovek je opterećen strahom, beznađem, nesigurnošću. Nalazi se na raskršću nada i očajanja. Odabira put koji vodi propasti. Slepi užas doživljavanja sveta. Čovek je nevina žrtva neumoljive tiranije. Despotizam monarhističke vlasti. Čovek se suočava sa ogromnim, nerazumljivim, bezličnim mašinama, čija snaga i obim ga ispunjavaju osećajem nemoći. Zagonetni i bezimeni nosioci vlasti. Za birokratiju ne postoje čovečni obziri, već predmeti. Potajna sila se skriva u pozadini. O slučaju se rešava u tami. Čovek je nemoćan i suočen sa aparatom sile. Država je otuđena od čoveka. Pravi se lud i ćuti. Besmisao, slučajnost, volja za mestom u svetu, želja za bogom, očajanje i teskoba. Mističke snage pokreću sudski mehanizam. Čovek se nepresatno otima. Čovek je osuđen da živi u svetu u kome je jedino dostojanstvo interpretacija sveta. U čoveku je ogromna i neuništiva snaga ljudskosti. O promeni odlučuju druge sile. Putevi se množe, a izlaz iz tame, iz izgubljenog sveta ne postoji. Čovek gubi živce i na prvom preslišavanju počinje se zapletati u konce nepoznatog sudskog kodeksa. Pobunjenom čoveku, njegov bunt smeta. Život je sterilan, lišen ljubavi i produktivnosti, ceo život zavisio od drugih, nije se želeo lišiti detinjstva. Poznavao je jedan moralni zakon i strogi autoritet. "Ti moraš slušati". Čovek se ne može nigde smiriti. Imaginarni sud, nedohvatljiva pravda, nepostojeći i nerazumljivi zakoni su prepreke, koje stoje pred čovekom. Besmisao ratova i revolucija. Koncentracioni logori.

Sablasno hladna birokratija, otuđen zakon i institucije nadvijau se nad ljude kao mora, koja seče i ruši i guši sve ljudsko. Vlada slepa sila sa apstraktnim zakonima. Neznanje i nepoznavanje birokratskog duha mrvi i razara. U očima suda, čovek je unapred kriv. Kazna dolazi pre krivice. Čovek nije upoznat sa tajnama društvenog aparata. Ovaj jaram greha dovodi nesrećnog čoveka do osećaja krivice. Čoveka razjedaju u birokratski uređenom svetu. Zakon je nepoznat sa svojim tajnim klauzama, a čovek se okreće oko neke fikcije.

Mehanizam se prenosi dalje lančano. Čovek je nesiguran, razgrižen sumnjama i bolesnim proračunavanjima i odmeravanjima najfantastičnijih mogućnosti. Ako je jedan apsurd dobio svoje pravo, i drugi će ostavriti.  Birokratsko - militarističko. Život u pretpostavkama, sumnjama i nagađanjima, opasan kineskim zidom, neprobojan i nepristupačan, stran - čovek uporno nastoji da uđe u njega.

Ljudi su navikli na stvarnost, srasli su s njom. Čovek voli i obožava robu i stvari i sam postaje stvar. Čovek se tretira kao UŠ. Društvo i rodbina shvataju ga kao nekog ko živi u oblacima i poput UŠI čim čovek počne da razmišlja. Ljudska stvarnost je nedokučiva i transcendentalna, a msiterija, mistika i magija dobijaju svoju stvarnost. Čovek nema moći, prognan je, pati se, nemoćan da uđe bilo gde i nađe svoj mir. Zid je između čoveka i stvarnosti "Ko traži, ne nalazi, no ko ne traži, biva nađen". Život u mogućnostima, zatvoren krug beskonačnog kalkuliranja i kombiniranja s njim. Nema pomoći. "Bolje živi golub na krovu nego zgrčen polumrtav vrabac u ruci". Birokratija je iracionalna mašinerija. Ona pokreće monstruozne procese i sama kreira krivce. Čovek se vrti u bezizlaznom krugu. On je uvek bio otuđen do svoje idealne, zamišlejne biti i apstraktne. Krug nema pravog početka i kraja. Izvršenje kazne nije kraj. Uvek se iznova vodi proces protiv čoveka koji sumnja. Čovek je pod fašističkim terorom. Apsurdna logika birokratije i terora sile. Sudbina čoveka na ovom svetu glasi: "Prilagođeni otuđenju unapred su izgubili, a neprilagođeni će izgubiti tek na kraju".

Zemaljska egzistencija je veliki sudski organizam, koji večito lebdi i koji je nepristupačan za dokazna sredstva. Sve se uništava. Čovek na motivacijama zasniva život. Čovek gubi konvencionalni osećaj za vreme. Ne mogu da usklade svoju orjentaciju sa svakidašnjicom. Satni mehanizam je zaustavljen, a kazaljke su nepokretne. Čovek u vremenskoj praznini ne može da se prilagodi društevnim normama. Čovek je izbačen iz ravnoteže, gubi osećaj za normalno proticanje vremena. Čovek je potčinjen diktaturi vremena. Čovek sledi stazu metafizičke samospoznaje, carstvo koje oni nikad ne dostižu.

"Jama" - I. G. Kovačić...

Pripada hrvatskoj međuratnoj književnosti i literaturi, koja je stvarana u toku II svetskog rata. Svoje stvaranje započeo je pisanjem pripovedaka, koje na jedan nov  i moderniji način tretiraju patnju, stradanje i mučninu siromašnog čoveka. Zbirku priča "Dani gnjeva" objavio je 1936. Pisao je i poeziju na kajkavskom. To je zbirka "Ognji i ruže". Veliki zaokret je napravio kada sa V. Nadzorom ostavlaj Zagreb i 1942 odlazi u partizane, da bi već naredne godine u borbama oko Sutjeske bio zarobljen i ubijen. Pre nego što će se desiti taj kraj, on je spoznao zločine koje su ustaše činile nad srpskim življem iste 1941. Na početku rata  u Livanskom polju bilo je bačeno u jame oko 2 hiljade zaklanih Srba. O tim jamama i zločinima, on je slušao od izbeglica, onih retkih, koji su preživeli, ali je imao priliku da i sam vidi te jame. Taj krvavi čin biće toliko potresan i toliko će u njemu pokrenuti stvaralačke snage da će napsiati jedno od najuspelijih dela sa temom iz rata. Napisaće izuzetnu poemu "JAMA", koja će te iste 1943 biti i govorena pred ratnicima. "Jama" ima 393 stiha uglavnom jedanaesterca sa povremenim odstupanjima, koja vode u deseterce, dvanaesterce. Sva dešavanja u njoj data su u 10 pevanja. Na početku čin kopanja očiju žrtvama. Trenutak kada umesto svetlosti nastupa tama i kada životonosnu svetlost zamenjuje ona sablasna, razorna, praćena krvlju. Zločin se nastavlja provalčenjem žice kroz uši oslepljenih i novim vidovima ne samo fizičkog, već i psihičkog mučenja. Naredni trenutak je privođenje kolone jami. Pre nego što će započeti bacanje u jamu, dogodiće se još jedna orgija velikog klanja nemoćnih i nedužnih. I sve to kao da se dešava pred vratima pakla i u paklu kakav ne poznaje ni Danteova "Božanstvena komedija". Nakon udaranja nožem u grlo i leđa žrtva završava u jami. Deo poeme koji govori o padu žrtve i njenom doživljaju u samoj jami ističe snagu čovečnosti, koja ne gasne ni onda kada je najteže. Ali i svedoči o užasima koje je rat  donosio i donosi na ovim prostorima. Posebno mesto u tom nizu mučenja i potresnih svedočenja, ima susret žrtve sa nedokalnom ženom u gomili nedoklanih leševa, kada će žrtva umesto oslonca koji traži prtsima dodirnuti dno očnih duplji starije žene. Jaukove žrtve biće veći od jauka starice. To je jauk duše zbog bola koji se nanosi drugome. Zločini ne prestaju. U jamu se bacaju ljudsak tela, ali i bombe da bi se prekratile i poslednje iskre života. Potom dolazi polivanje žrtava krečom. U 8 i 9 pevanju događa se malo čudo. Onaj koji o svemu ovome svedoči, nedoklan izvućiće se iz jame. I u svojoj slepoći krenuće u život. Pošto vid ne igra nikakvu ulogu, žrtva će čulom mirisa spoznati da je selo spaljeno i da je kuća izgorela i započeće u svesti rojenje mnogih uspomena na ono što je bilo svetlo, što je donosilo radost, što je činilo život idiličnim i beskrajno lepim. Sa tim uspomenama, doći će i optužba protiv mržnje, zla i rata. Ali, pre toga žrtva, gladna i žedna, ide četveronoške po livadi, jede travu i pije rosu. To predstavlja vraćanje na neke prapočetke. Biće je time animalizovano u čemu leži i optužba pesnika protiv rata. Kraj poeme je u znaku dolaska svetlosti i vraćanja životu. Svetlost dolazi sa pesmom partizana i osvetom, a sa njom i želja da se traje i svedoči o onome što je bilo i što ne bi trebalo da se ponovi. Istorija nikada nije bila učiteljica života, jer da je bila to se ne bi ponovilo. Ljudsko bezumlje nema mere  ni granice. 

1. Pesma počinje bez uvoda, scenom koja je dramatična. Svetlost - divna, nebeska, kosmička, životonosna. Sve je u zanku beline. Sve što natapa svetlost postaje svetlo, belo kao majčino mleko. Postoji potonja svetlost, od krvnikove kože i noža. To je sablazan i smrtonosna svetlsot. Žrtva mesto očiju ima očne duplje, koje narastaju u kvrge. Odsevi vatre od rane i bola - su unutrašnji plamenovi. Žrtva ne oplakuje gubitak vida. Misli na druge, na majku, ljubav, nežnost, dobrotu, brigu, utopljenje. Humanistička dimenzija žrtve. Zločin kulminira.

2. Mučenje se nastavlja. Biće se ponižava. Šamara, probada šilom. Smeh - jeziv, zastrašujući. Krvnici ih teraju da se smeju. Avetinjska slika. Klokot - novi vid mučenja. Neslane šale, bezosećajnost mučitelja. Pesma ptice ublažuje bol, pada ko melem na ranu.

3. Bol dostiže takve razmere, ne smao da su oči uništene, već su i uši od bola. Poludela žena. Kuća - je glava, njen život. Žrtva se i verbalno muči. Nanosi se veći bol. Uvrede (dupljaši, ćore, sove, mrtvačke lobanje, ćorave mačke). Cvrčak peva - ublažava patnju.

4. Novo se čulo aktivira, sve sluti. To je čulo sluha. U jami preovlađuje čulo dodira (taktilno čulo). Sluhom žrtva određuje mesto i rekonstruiše sve pojave u prirodi. Videti sluhom na osnovu iskustva koje je prethodilo.

5, 6, 7, 8, 9,10.

Smisao poeme: poetsko svedočanstvo o zločinima, stradanju nevinog stanovništva, o zlu i ljudskoj mržnji, koji nemaju granice.

Druga poruka: sadržana u 10 pevanju. Rat je veliko zlo. On animalizuje ljudsko biće, vraća ga na pra trenutke.

Treća: Opomena da se to nikada ne dogodi, jer slike koje su ovde oblikovane treba uvek da žive u svesti čoveka i da budu opomena i kočnica ka sunovratu. 

"Proces" - Kafka...

Delo je fragmentalno. Nije pisano klasičnim načinom. Nemački ekspresionizam. Kafka poreklom Jevrejin. Poukšavao da studira književnost. Studirao pravo. Bio činovnik u osiguravajućem društvu. Poštovao pravila ponašanja u društvu. Svetlost je bila neka Milena. Bio je bolešljiv. Nosio teskobu, patnju. Civilizacija paklena. Pisao prozu, pripovetke: "Amerika", "Zamak", "Proces", "Preobražaji", "Pisma Mileni". Kao košmar doživeo sve. Želi da da naličje života. Pribegava simbolici, od proze pravi metaforu. Strah, teskobe, samoća, otuđenost, ravnodušnost koja prekriva sve. Svako je okrenut sebi i ne mari za druge. Čvek - država (odnos) . apstraktno. Ništa ne vidiš, a uništava pojedinca.

Jozef K - činovnik u banci. Ima stan. Gazdarice jednog jutra nema sa doručkom. U život i stan upadaju neka dvojica. Vrše premetačine, traže, sumljiče. Došli po nalogu. Misteriozni, zastrašujući. Crni šeširi i tamni kaputi. K retko se družio sa ljudima. Smatra da je to zabuna i da će se otkloniti. Neko plete mrežu oko njega. Odlazi na isleđivanje. Jedva našao kuću. Prolazio kroz mrak, teskobe, lavirint. Hodnici, sobe, stanari, sirotinja. Stiže do tavana, mračni prostor, tajanstven. Prašina, ostava. Ljudi - ravnodušni, nezainteresovani za njegov proces. Sreće stražare - batinaše. Ponovo odlazi u sudnicu. Sreće ženu poslužitelja, koja je bila sudijina ljubavnica. Dolazi i student i dovodi ženu. A K razgovara sa poslužiteljem. Dolazi u sud - siromašan. Susreće se sa jednom devojkom i činovnikom. Dolazi mu ujak. Dolazak kod advokata. Upoznaje fabrikanta, koji ga upućuje na slikara. Postoje 3 procesa: prividno (biće slobodan, ali će morati da se javlja sudu), stvarno i odugovlačenje - da ga mrcvare. Upoznaje trgovca Bloka. Oslobađa se advokata. Odlazi u katedralu. Nema događaja. Na kraju uoči 31 rođendana odvode ga u kamenolom i ubijaju ga. Poslednja misao: "kao pseto" - upućuje sebi prekor, jer nije se borio za svoje spasenje. Svetlost - daje nadu, osvešćenje, ali nema akciju.

Prostor - gradski. Mračni hodnici. Odigrava se noću po tavanima, mračni i gradski prostor. Svet se povukao sa ulica, zatvorio, uplašio. Mrak, sivilo. Avetinjski deluje. Nema ozarenja. Čovek je otvorio prozor. Život je automatizovan. Sudbina društva, koje počiva na  birokratskom. Statičan, monoton život. Korupcija. Banka, sud - iza zavese, iz senke komanduje.
Pojedinac i država  - rade po nalogu. Vrše prepad i premetačine. Misteriozni, zastrašujući. Sumljiče. Nose crna odela, stare duge praznične kapute. Svuda mrak, para, prašina. Stražari su vucibatine, svašta brbljaju, obmanjuju ljude, čak i za sopstveno odelo. Žele mito i novac. U sudnici vlada magla i nepodnošljiva para. Organizacija koja je sastavljena od podmitljivih stražara, tupoglavih nadzornika, istražnih sudija (koji su skromne pameti), sudije višeg i nižeg ranga (mali i veliki, budžaklijski), svita poslužitelja, pisara, žandara, pomoćnog osoblja i dželata. Hapse nevina lica i protiv njih vode besmislen proces. Oni pružaju svoje nevidljive ruke i hvataju optuženog za vrat. Pletu mrežu. Noću se sve dešava. Male crne oči činovnika zveraju okolo. Na okovratniku nose zančke. To je korumpirana banda. Osnivaju svoj stranački tabor. Oni su slušaoci, ali i njuškala. Osnivaju stranke. To su hulje i pokvarenjaci. Lenji su i zaboravni. Drski su i prosipaju grube reči. Sudske kancelarije se nalaze gde ubogi ljudi bacaju svoje prnje i starudije. Unutrašnjost suda, a i njegova spoljašnjost su odvratni. Siromašan sud. Navikli su na vazduh, čađ. Obaveštač razgovara sa strankom, a činovnici skupljaju pare i kupuju mu elegantno odelo. Činovnici ne troše mnogo novca za odelo. Oni tu i spavaju. Važno je imati vezu. Svi izgledaju mirni, ali su razdražljivi. Slikar poverljiva ličnost suda. Sve pripada sudu. Pred zakonom je vratar. Od laži grade poredak. Čovek moli vratara da ga uvede u zakon. Avetinjski deluje, nema ozarenja. Čovek u košmarnom i nepreglednom svemiru luta bez smera, a opterećen je sumnjom i krivicom. On traži svrhu postojanja. Vlast je zla, a čovek joj je podčinjen. On ide kroz lavirint nerazmrsivih naredbi. On želi da se oslobodi unutrašnjih opterećenja. Jedinka je usamljena. Svuda očaj i bezizlaz. Malograđanska svakidašnjica je svemir, koji je pun tajni i napetosti i straha. Čovek je ugrožen i ranjen. Besmislenost življenja. Čekaju boga. Čovek je nesiguran. Oseća telesnu slabost, zamor tela i duše. Ništa nije izvesno. Čovek nije zatvoren. Hapšenje je izgovorena reč i grize čoveka i opterećuje ga. Svuda čudna i neshvatljiva zbivanja. On ne uspeva da pređe prag vlasti i zakona. Sve je odlučeno i pre početka. Proces se završava pogubljenjem. Izvršitelji su obične figure i prosti izaslanici pakla. Birokratija je pakao, kojem oni pripadaju. Svet uplašen i zatvoren. Statičan, monoton i automatizovan život. Država i stranka zasedaju po tavanima, prebivaju po gostionicama. Sud je nasilje, a hapšenje je prepad. On uništava psihu i nevidljiv je. Čovek je izgubio poverenje u čoveka, stvari, boga. Svet je neki tuđi predeo. Čovek želi da se uklopi u krug kolektivnosti. Svuda su lavirinti i hodnici. Sud nevidljivo krči sebi put. Čovek ne može da se pouzda ni u koga. Sud uništava na stari način - nožem. Sud je nepoznata i nerazumljiva ustanova. Službenici i  funkcioneri imaju položaje, ali se moraju lukavo boriti, oprezno. Ovim aparatom vladaju mračne sile. Zakoni su s one strane ljudskih normi. Pravni sistem je nedokučiv, ali precizno deluje. Imaginarnom sudu služe i batinaši. Oni su u funkciji bez svesti. Čovek ne može da mrzi mučitelje, ali ne može ni da ih voli. Odnos čoveč-čovek je neostvarljiv. Na sud se utiče jedino preko žena (služavka Leni, čistačica). Stvari su svakodnevne, reči jednostavne. Ništa nije osigurano i čvrsto. Čovek je pred ponorom. I u snovima su užasi, strah od senovitog sveta. Strah je univerzalan, sveobuhvatan. Svet birokratije je haotičan. To je nevidljiva i svemoćna birokratija. Zaseda na napuštenim tavanima, budžacima, predgrađu i ostavama. Zagušljive, prašnjave sobe. Čovek se bori sa imaginarnim silama. Pakao intelektualne svesti. Čovek se bori protiv organizovanog pakla, sistema pakla, mašine vlasti, procesa fašizma. Proces je simbol pravičnosti, zamak nedostižnog, milosti, što se nikada neće postići.

Lik Jozefa K - činovnik u banci. 31 godina. Vodio miran život. Posle hapšenja sve se menja.

(Napomena: 8. 5. 93. usmeno odgovarala na temu "Kafka-Proces: pojedinac i država u romanu" i dobila 5, a 19. 5. 93. Četrvti pismeni zadatak na temu "Kafkin svet u romanu Proces" - dobila 4+ - 22. 5. 93.)... 

Kakav treba da bude stručni rad...

12. 10. 1993. (sa časova dodatne nastave iz Srpskog jezika)

1. Nepočinjati izlaganje suviše iz daleka, nego onde gde je to nužno i neophodno (razlog: može doći do nesrazmernosti u kompoziciji i do promašenosti)

2. Neunositi u rad ništa što nije u neposrednoj vezi s temom (došlo bi do udaljavanja teme, do digresije)

3. Nepretrpavati rad beznačajnim pojedinostima - uočiti dobro važno od nevažnog (Šopenhauer: "Bolje izostaviti u radu nešto dobro, nego unositi u njega nešto beznačajno")

4. Naponavljati ono što je već na neki način rečeno, izuzev kada na kraju treba dati rezime

5. Nerazlagati i objašnjavati stvari koje su same po sebi dovoljno razumljive (Monteskje: "Tajna dobrog pisanja se sastoji u tome da se ideje koje se same po sebi podrazumevaju preskoče")

Uopšte gledano, stručni rad treba da odlikuje:

1. Jedinstvo (glave, poglavlja, paragrafi) sve mora biti posvećeno jednoj stvari

2. Sklad - između svih delova i celina postoji ligička povezanost

3. Originalnost

4. Pravilno rasuđivanje:

a) da svaka tvrdnja bude obrazložena

b) da zaključivanja budu pravilna i da se ne uzima ono što kritički nije ispravno

TRAGANJE ZA GRAĐOM - KARTICE

1. Pronalaženje dokumenata i prikupljanje građe:

a) primarna literatura - originalna dela

b) sekundarna literatura - članci i studije

2. Sastavljanje bibliografije na osnovu onoga što ima u biblioteci ili što pak može biti pozajmljeno iz privatnih biblioteka i centralne biblioteke.

Knjižno blago biblioteke sadržano je i obrađeno u katalozima.

PREDMETNI KATALOG

IMENSKI KATALOG (autorski katalog)

NASLOVNI KATALOG

Katalozi mogu biti:

1. Imenski katalog - uređen po abecednom ili azbučnom redu prema početnom slovu prezimena. Npr. Selimović, Meša; Andrić, Ivo; Crnjanski, Miloš. Pod tom odredbenicom su sva njegova dela

2. Predmetni katalog - rađen je na predmetnim odredbenicama. Npr. Avangarda, Simbolizam, Romantizam.

3. Naslovni katalog - uređen prema naslovima knjiga i časopisa.

Katalozi se sastoje od kataloških listića, veličine 7,5X12,5 cm. Najvažniji elemenat kataloškog listića je SIGNATURA, broj koji upućuje gde se knjiga tačno nalazi u depou ili magacinu. Kataloški listić sadrži:

-broj signature (negde stoji u levom, a negde i u desnom uglu)

-prezime i ime autora

-naslov dela (ako je prevedeno ime i prezime prevodioca)

-mesto izdavanja (gde je izdata knjiga)

-izdavač

-godina kada je knjiga izdata

-broj strana

19. 10. 93.

PRIKUPLJANJE GRAĐE

Ovaj postupak podrazumeva pronalaženje dokumenata. Koja će se dokumenatcija tražiti zavisi od teme koja je postavljena ili koju smo sami odabrali. Rad na temi počinje obradom literature o predmetu. To je potrebno da bi smo se upoznali sa svim onim što je rečeno u temi, ali da bi smo i lakše shvatili samu temu. Prvo se prouče glavni izvori, ono što je najnovije i najbolje, a onda i ostali tekstovi. I tek nakon toga pristupa se sosptvenom istraživanju koje započinje iščitavanjem primarnih izvora (knjiga o kojoj treba da se piše).

Prikupljanje građe obuhvata dve faze:

1. čitanje tekstova

2. pisanje zabeležaka

ČITANJE TEKSTOVA

Čitanje mora da bude aktivno, produktivno i znalačko. Mora da se razmišlja o pročitanom. Mora da se uočava plan pojedinih delova teksta. Mora da se razlikuju bitne od nebitnih činjenica. Gete je na čitanje gledao ovako: "Ljudi ne znaju koliko je vremena i muke trebalo da neko nauči kako se čita. Ja sam za to trebao 80 godina, pa ni sada još ne mogu reći da sam na cilju".

Smisao aktivnog čitanja je da se postupno shvati i razume svaki odlomak, svaka rečenica i reč i sve to mora da bude propraćeno intenzivnim razmišljanjem i sve to mora biti dovedeno u vezu sa znanjem koje o tome već imamo. Čitalac ne sme uvek da veruje piscu, nego mora da se kritički odnosi prema svakom njegovom mišljenju.

Mesta koja ne razume i koja kod njega ostavljaju dilemu, čitalac treba da čita ponovo i više puta.

Kada se priprema dokumentacija za stručni rad, ne mora da se pročita cela studija ili knjiga, već samo onaj deo koji se odnosi na temu. Čita se i "dijagonalno" - to je čitanje kada se preleti preko nekih delova knjige ili studije, ali sa zadrškom na onom delu koji je bitan za određenu temu.

PISANJE ZABELEŽAKA

Pravljenju zabeležaka prethodi podvlačenje u tekstu onoga što je  bitno, sa kratkim napomenama na marginama iz kojih bi se videlo na koji se problem fiksirana građa odnosi. Nakon toga dolazi pravljenje zabeleški - uočavanje i beleženje onoga što je bitno za jednu temu. Beleške služe - ako su bogate i tačne - kao građa za izradu rada. Bez njih se ne može zamisliti ni jedan ozbiljniji rad. Kineska poslovica kaže: "I najbleđe mastilo na hartiji mnogo je pouzdanije od najboljeg pamćenja".

Beleške sadrže: doslovne ispise (citate), parafraze (prepričavanje), rezime. Beleške mogu da se prave: u svesci, na listovima sveske ili na fišama (kartice). FIŠE u toku rada treba da zadrže istu dimenziju. Na jednoj fiši, po pravilu, trebalo bi jedan citat da se nađe, jedna misao ili samo jedno razmišljanje, jednog autora o jednom problemu. Pored sadržine koja se ispisuje na fiši, u gornjem delu, krupnim slovima ili drugom bojom ispisuje se naslov teme, odnosno naziv problema o kome je reč. Ako je citat ili parafraza nečijeg prosuđivanja, onda treba da stoji ime i naslov, strana odakle je uzeto.

26. 10. 93.

IZRADA PLANA

Iščitavanje fiša više puta pomaže da ono što smo zabeležili (citat, naše zapažanje, promišljanje drugih) pomaže da se što više oživi u našoj svesti. Tako prikupljena građa postaje nam bliska sa utiskom da nema tajni i sa izgledom da dobije pravi smer naših promišljanja o problemu. Sagledani su svi aspekti problema, uočena je veza među njima i na osnovu toga rađa se plan stručnog rada. Kada je sve uočeno i razmotreno, pristupa se izradi teza na osnovu kojih se pravi plan.

Tema: VUKOV RAD NA JEZIKU

I Uvod

1. Mnogostranost delovanja V. Karadžića

2. Najvažniji cilj - uvođenje narodnog jezika u književnost

II Razrada

1. Pismenica Serpskog jezika 1814

a) pokušaj pre Vuka da se dobije gramatika - Avram Mrazović

b) prva gramatika govora prostog naroda

v) pravopisni fonetski princip: Piši kao što govoriš...

g) uprošćavanje azbuke - 30 slova

2. Srpski riječnik 1818

a) velika pomoć Jerneja Kopitara i sistematizaciji jezičkog blaga

b) prvo i drugo izdanje Riječnika

v) leksikografski zančaj Riječnika

g) Riječnik kao enciklopedija narodnog života

3. Kritike i polemike u borbi za srpski jezik i pravopis

a) kritika jezika u romanima Vidakovića

b) polemika sa Jovanom Hristićem

4. Sledbenici V. Karadžića i konačna pobeda u reformi književnog jezika

III Zaključak

1. Kulturni značaj Vukove reforme jezika

Kada je napravljen plan, onda po njemu raspoređujemo i grupišemo fiše, na kojima su citati, beleške. Svaka grupa fiša, pre nego što se počne sa pisanjem, dobro se prouči da bi se i unutar jednog poglavlja uspostavila unutrašnja logika i jedinstvo i progresija napsianog.

Rad se piše u dve ili više verzija. Prva verzija treba da pokaže koliko smo ušli u problematiku i kako funkcionišu pojedini delovi i rad kao celina od tih delova. Zato se pristupa sistematičnom iščitavanju prve verzije koje treba da otkrije sve promašaje i nedorečensoti. Da bi se izvršilo redigovanje na najbolji način, potrebno je da se prva verzija pročita više puta. Prvo čitanje se usredsređuje na sadržinu da bi se uočilo da li je sve obuhvaćeno, da li je dovoljno svako poglavlje na zadovoljavajući način razvijeno, šta je izostalo, šta je nedorečeno i u čemu su greške. Drugo čitanje prati samo kompoziciju - kako su delovi rada složeni i kako međusobno funkcionišu, da li postoji sklad u izlaganju građe. Treće čitanje usmerava se na stil i jezik - kakva je rečenica, kakav je red reči, da li može nešto da se bolje i drugačije iskaže. Četvrto čitanje istražuje tehničku stranu napisanog, kao i interpunkciju (prate se citati, njihova tačnost u obeležavanju, podaci u fus noti, da li su interpunkcijski znaci pravilno upotrebljeni, da li je nešto trebalo podvući i posebno istaći ili ne).  

 

Pavić - Albahari - Kovačević...

16. 5. 94.

MIODRAG PAVIĆ - "HAZARSKI REČNIK"

Delo pravljeno u vidu rečnika, leksikona, enciklopedija. Ima 100 hiljada reči. Sve je u vidu lekseme i odrednica. Ovo je biblioteka od mnogo knjiga. Svaka leksema je knjiga u malom.

19. 5. 94.

DAVID ALBAHARI - Postmodernizam

Priče: 

Razaranje i nastajanje priče. Ostale su konture. Nestalo je klasične forme, uzbuđenja. Sve je u znaku asocijacija. Tu su crteži, fragmenti.

 

Moja žena voli mačke

Moja žena ima plave oči

Poetika kratke priče

Cink

Basara

Crtež

Priča:

Dosta je poleta. Priča teče. Sve je iščašeno, u paradoskima. Ne guši čitaoca.

Albahari (knjige proze: "Porodično vreme", "Sudija Dimitrijević", "Obične priče", "Opis smrti", "Fras u šupi", "Jednostavnost")

25. 5. 94.

"BALKANSKI ŠPIJUN" - Dušan Kovačević

Politička komedija. Posleratni period. Tema je uzeta iz perioda posle informbirovaca. Glavni junak je bivši informbirovac. Drama se sastoji iz 2 velike celine ili 10 manjih slika.

Danica ljušti krompir i sluša radio (vesti). Dolazi Ilija i započinju dijalog. Ilija se vratio iz policije. Oni se svađaju i raspravljaju o podstanaru. Sa podstanarom sve se komplikuje (zaplet).

Ilija je opterećen i sumnja na podstanara. On misli da treba biti budan, a to je posledica Golog otoka. Neprijatelj je među njima, treba sumnjati. I započinje špijunažu. Prati podstanara. Uzeo je godišnji odmor. Zadužuje se. On umišlja i smatra da su pokušali i da ga ubiju. U igru uvlači i brata Đuru. Odlazi u Niš kod podstanarevog strica. Slika podstanara i pravi slajdove, koje analizira naknadno. Saslušava podstanara i na kraju se bori za život (infarkt). Kulminiranje radnje je u vreme saslušanja.

26. 5. 94.

Ovako postavljena radnja ima za cilj da pokaže srpski mentalitet. Ilijino  ponašanje je ponašanje paranoičara, fanatika, bolesnog čoveka. Želi da pokaže društvu da je rodoljub. Društvo ga je učinilo suludim i bolesnim. 50-e godine karakterišu ožiljci Golog otoka. Svuda i u svemu tražio se neprijatelj. Jača socijalizam. Svakoga treba uhoditi i kontrolisati. Sve zavisi od volje vlasti, da li će te proglasiti neprijateljem. Uzroke treba tražiti u vremenu, društvu i politici.

Ilija je uključen u igru preko koje želi da se rehabilituje. Doživeo je moralnu (etičku) i psihičku krizu.