NORMA je skup pravila koja opisuju strukturu jednog jezika kao i način njegove upotrebe.
Normu karakteriše njena određenost ili kodifikovanost (pravila su utvrđena i opisana u priručnicima). Tako je GRAMATIKA osnovni i glavni priručnik za upoznavanje jezičke norme, drugi priručnik je PRAVOPIS.
Druga odlika jezičke norme je njena stabilnost - pravila postoje i moraju se primenjivati. Ali i pored toga javljaju se situacije kada se pruža mogućnost da se nešto izrazi ovako ili onako kada opet bude ispravno. U tom slučaju govorimo o tzv. elastičnoj stabilnosti jezičke norme.
Treća karakteristika je promenljivost norme. Sa razvojem nauke i umetnosti, sa promenom organizacije i kulture življenja, menjaju se reči i njihovi oblici, a što zahteva i promenu nekih jezičkih pravila. Ti novi oblici, nova frazeologija, novonastale reči i njihov izgovor - bivaju sve prisutnije ne samo u svakodnevnom govoru, već i u pisanju. One prosto traže da se izvrši nova standradizacija jezika, da sve to nađe svoje mesto u književnom jeziku i da bude podvedeno pod određene norme.
Norma jednog jezika ima za cilj stvaranje jezika koji će sa što manje razlika biti sredstvo sporazumevanja svih pripadnika jedne društveno jezičke zajednice. Norma isključuje one osobine jezika koje unose razliku između pojedinih grupa na prostoru istog jezika. Norma traži i pronalazi one karakteristike u jeziku koje su zajedničke za više govora ili dijalekata, polazeći uvek od onog govora koji je najrasprostranjeniji i kojim govori najveći broj ljudi.
Jezička norma podrazumeva niz drugih normi i pravila u njima. Postoje:
1. pravopisna norma - propisuje pravila pisanja
2. ortoepska norma - određuje pravila izgovora reči (akcenat)
3. fonetskomorfološka norma - donosi niz pravila koja se odnose na upotrebu glasova i glasovne promene u rečima, na oblike reči i njihovo građenje
4. leksička norma - utvrđuje opšta pravila za izbor reči koje ulaze u književni jezik
5. sintaksička norma - donosi pravila o strukturi rečenice i njenim delovima
Нема коментара:
Постави коментар