Gavril Stefanović Venclović...

-rođen oko 1680, umro 1749

-život u znaku velikih seoba Srba

-učenik Kiprijana Račanina

-za potrebe crkve pisao na srsko-slovenskom, a za obični svet na narodnom jeziku

-pisao stihove, legende, besede i sakupljao narodne mudrosti

-nailazi se u njegovim delima na duh narodnog, biblijskog i savremenog

-stil jezika karakteriše BAROKNO PISANJE: retko direktno kazuje svoje misli, pribegava aluziji, metafori, alegoriji

-ističe kult knjige i nauke, kritikuje neznanje i primitivizam

-prosvećenje shvata kao spasenje duše

U pesmi "Besede, legende, pesme" - jezik je nalik na mreže, u njemu je govor i besede. I kao što se u mreži mogu uhvatiti ribe zle i dobre, tako je i sa besedama u jeziku. Čovek treba da se oslobađa zlih i teških beseda i da zadrži samo ono što je dobro, što neće dovesti do neprijatnosti i zla.

U pesmi "Crni bivo u srcu" biće pesničkog subjekta je uznemireno: zavičaj uma nastanjuje nešto drugo, jače. Na pitanje šta bi moglo biti silnije i u svom hodu nezadrživo, odgovara da su to čovečije želje i zle ćudi. To je zato što um odmerava, ispituje i gladno nastupa, a ljudske želje i strasti to ne poznaju, kad one progovore, ne mari se za opasnost i prepreke ne postoje.

U besedi "Pohvala knjizi" Venclović ide za znanjem, poredi ga sa ljudima koji kopaju sa majdana sledeći uporno zlatnu žicu sve dok postoji nada da će se opet pojaviti. Tako i svaki čovek treba da radi na sticanju onoga što je vredno. On se kritički odnosi prema onima koji ništa ne rade, koji se dosađuju i zaboravljaju na knjigu i čitanje. Ne opravdava ni one ljude koji se izvlače da nemaju vremena i da su zauzeti drugim poslovima. Čovek mora da čita, jer je knjiga ta koja ga savetuje i pruža mu nauk. Život je kao morska pučina po kome se pliva i gnjuri i u mnogo čemu greši. A kako će se znati šta treba činiti ako se ne čita. Mnogo je prkosa, tuge, bahatosti i mnogo toga što je loše. Samo knjiga od toga oslobađa i čovekovu prirodu menja.