Prvi deo
I
Početkom jula Raskoljnikov, negde predveče izlazi na ulicu iz svoje sobe. Pri izlasku iz sobe pokušava da izbegne susret sa gazdaricom. Izašao je i krenuo ka mostu. Njegova soba bila je mala. I uvek kada bi izašao iz nje, morao je proći i pored gazdarice. Susret sa njom bio mu je bolan i bojažljiv. Stideo se, a bio je dužan gazdarici za stan. Pa otuda i strah na pomisao da će se susresti sa njom. On se udaljio od prijatelja i povukao u samoću. Bojao se da se sastane sa bilo kim. Mučila ga je sirotinja i tegoban položaj. Prestao je da daje časove. Sada je samo bivši student. Odlučio je da se više ne plaši gazdarice. Već je na ulici. Velika je vrućina, omorina, teško se diše, zapara je, na sve strane skele, cigle, prašina. Zadah krčmi, pijanog sveta. Sve je to davalo odvratnu i tužnu sliku Petrograda. Osećali su svi odvratnost prema njemu. On je bio lepog izgleda sa divnim zagasitim očima, smeđ, povisok, gibak i stasit. Ali je bio bedno odeven i padao je svima u oči. Zbog toga se i stideo da izađe na ulicu u ritama. Otišao je ka Senskom trgu gde je bilo dosta radničkih i zanatskih radionica, tj. radničko stanovništvo. Živeli su u zbijenim ulicama. Njima nije bilo upadljivo Raskovljnikovljevo odelo. Nije voleo da sreće poznanike i drugove. Jedan pijan čovek mu se ismevao. Raskoljnikova je obuzeo stid i strah. Znao je da mu je šešir iznošen, izbeledeo, pun rupa, mrlja, bez oboda, iskrivljen u jednu stranu. Znao je da ga svi uočavaju i da takav šešir niko ne nosi. Iako su to bile sitnice, one znaju uvek i da upropaste sve. Približavao se kući. Znao je koliko koraka ima. Ima 730. To je jednom izbrojao. Dok je išao padao je u maštu. Stigao je do jedne kuće kojoj je dolučio da priđe. Bila je to kuća bogate babe zelenašice, lihvarke. Kuća je bila izdeljena na stanove u kojima su stanovali krojači, kuvarice, zanatlije, bravari, javne žene, sitni činovnici, Nemci. Služila su 4 vratara. Raskoljnikov je uspeo da se popne na četvrti sprat mračnim i uzanim stepenicama. Došao je do babinog stana i zazvonio. Baba je malo odškrinula vrata, oklevala, posmatrala Raskoljnikova i otvorila vrata. Stajala je pred njim ćuteći i gledala ga je netermice i upitnim pogledom. Baba je bila sićušna sa zlobnim očima, gologlava sa šilajtim nosem, kosa svetle boje malo proseda. Vrat joj je bio dugačak i tanak. Predstavio se i rekao joj je da je dolazio pre mesec dana. Baba ga se setila i pustila ga unutra. Soba je bila mala sa žutim tapetama, sa dosta saksija sa cvećem, sa zavesama na prozorima. Raskoljnikov je odmeravao sve po sobi i težio je da upamti tačan raspored svih stvari. U sobi nije bilo ništa od naročitog ineteresovanja. Nameštaj je bio od žutog drveta. Sve je bilo čisto, caklilo se i blistalo. Prašine nije bilo. Raskoljnikov je opazio vrata koja su vodila u još jednu sobu. Ceo stan se sastojao od dve sobe. Raskoljnikov je doneo kao zalog stari srebrni pljosnati sat. Baba ga je napomenula i za prošli dug, a on je obećao da će za mesec dana sve to isplatiti. Tražio je za sat 4 rublje, ali Aljona Ivanovna mu je dala 1 rublju i 15 kopejki. Pri polasku joj je rekao da će za koji dan založiti i srebrnu kutiju za cigarete. Pozdarvio se sa babom i otišao je. Izašao je sav zbunjen, a zbunjenost je sve više nadolazila i pojačavala se. Idući ulicom osećao je odvratnost. Sve mu je izgledalo besmisleno. Razmišljao je o prljavštini pakosnoj i gadnoj. Bio je uzbuđen. To ga je gušilo i bunilo. Išao je kao pijan ulicom. Nije opažao prolaznike. Sudarao se sa njima. Bio je zanet. Ušao je u jednu krčmu i seo u mračan, a prljav ugao za lepljiv sto. Naručio je pivo i ispio ga. Sve mu je bilo odvratno. Sve je prezirao. Ali, odjednom se oslobodio duševnog tereta i počeo je prijateljski da posmatra ljude oko sebe. U pivnici je bilo malo ljudi, tek po neki pijan čovek. Pili su...
Нема коментара:
Постави коментар