Retorika...

Retorika se javlja kao teorija i tehnika besedništva (govorništva). Pojavljuje se još u straoj Grčkoj, ali njeno značenje je bilo šire nego danas - obuhvatalo je sve vrste književnog izraza.

Govorništvo:

-službeni razgovor

-anktea

-intervju

-okrugl isto (polemike)

-uvodna reč - nagoveštava temu skupa, pozdravlja, ko su gosti

-izjava - daje se na zvanični zahtev, službenog i javnog karaktera, diskusija, voditeljstvo

Besedništvo je jedan od najsavršenijih oblika usmenog izražavanja. Mnogi ga vide i kao krasnorečje. Međutim, lepota reči nije svrha i cilj govorništva. Lepota reči je samo veština u službi istine, za koju se govornik zalaže, a koja mora da se kaže na način koji je čini jasnom i koji doprinosi da govornik bude ubedljiv.

Retorika kao disciplina o govorništvu predviđa niz pravila bez kojih nema veštine usmenog izlaganja. Ta pravila podrazumevaju sledeće:

1. iznalaženje dokaza ili sakupljanje građe

2. raspoređivanje građe  i njeno raščlanjavanje, oblikovanje i slaganje materijala

3. sistematičnost u izlaganju, učenje

4. ubedljivost, realizacija

5. moć vladanja sobom

Uvodni deo besede uvek treba da bude kratak, jednostavan. Govornik u njemu naznačava probelm i zauzima stav prema probelmu o kome će govoriti.

Iza toga dolazi dokazni postupak, kao razrada teme. Dokazni postupak se može izvesti na više načina. Prvi je tzv. KONTRARIUM - polazi se od suprotnih gledišta i vrši njihovo pobijanje, da bi se obezbedila valjanost za istinu. U ovom postupku treba pobijati sve činjenice na kojima se zasniva suprotno ili protivničko gledište. Pri tome, svakoj osporenoj činjenici, govornik suprostavlja svoju, koju mora ubedljivo da izloži. Retorika nalaže da se prema protivniku mora biti korektan, jer ponižavanje, ismejavanje i obezvređivanje, neće doneti ubedljivost našoj istini.

Drugi način u dokaznom postupku je ANALOGIJA, tj. upoređivanje različitih ili sličnih slučajeva, koji će pojačati zaključke koje iznosimo kao istinu. Npr. Da bi se pobila tvrdnja o kršenju narodnih prava u nas, mora se napraviti analogija sa pravima manjina u drugim zemljama (u Turskoj, Americi, Mađarskoj, Hrvatskoj).

Kao postupak u izvođenju istine može se koristiti i INDUKCIJA, kada se na osnovu nabrojanih slučajeva izvodi zaključak. Kod tih nabrajanja treba primeniti obrazac gradacije, tako da se završi navođenjem najjačih vrednsoti u kojima je i najveća snaga uverljivosti (ubedljivosti) onoga što branimo (o čemu govorimo).

Treći način je DEDUKCIJA - prvo se postavi opšti sud, konačan zaključak, pa se onda navode primeri, kojima se potvrđuje osnovanost onoga što se zaključuje.

Četvrti je dokaz AUTORITETOM, citiranjem, koja može da se kombinuje sa bilo kojim od ovih načina.

UBEDLJIVOST u postupku dokazivanja više je problem psihološke prirode. Ubedljivost se izražava u boji glasa, u jačini glasa, u melodiji rečenice, dakle, u snazi misaonog angažovanja. Ubedljivost zavisi i od držanja govornika. Ne treba biti kip dok govoriš, ali ne i mnogo gestikulirati. Traži se prirodan pokret, usklađen sa sadržajem. Pogled mora biti diskretan. I izraz lica mora biti prilagođen sadržini govora. Tu je i vizuelni kontakt sa slušaocima. Pogled treba da šeta po publici, a ne da se gleda samo u jednu tačku. Ako se čita, onda treba češće da se podiže pogled i usmerava prema publici, sa povremenim zadržavanjem na pojedinim licima. 

Vladanje sobom podrazumeva i oslobađanje od straha, a  to se postiže ubeđenošću u ono što se govori. Misli se prekinu ili brzo naviru i govornik treba usredsređeno da kontroliše svaku reč i svaku rečenicu. Misao ne treba izgovarati, dok se ne pronađe prava reč, dok misao ne posatne puna, zrela, zaokružena.

Snalažljivost u nepredviđenim okolčnostima je takođe značajna komponenta dobrog besedništva.

12. 3. 94.