Zatvoreni prostor u koji vodi jedan ulaz i u njega se ulazi jednom, a izlaza nema. Svet apsurda i uzaludne nade. Enigma. Čovek egzistira u vakumu unutar zgrade. Sve istinsko je irealno. Sumrak sveta koji odlazi, koji je izgubio smisao za idilu, koji je predosećao posledice duboke metamorfoze, koji se preobražuje. Čovek je oruđe, igračka u rukama monstruozne sile. Čovek se preko noći našao u nimalo idiličnoj zbilji, već sa svetskim ratom na pragu doma - tehnika, zakoni, proizvodnje, pokreti otkrivaju da je čovekov položaj idealizovan. Čovek je počeo gubiti povlašćen položaj, koji su mu odredili drevni humanisti. Glomazni dinosaurus razjeda čoveka. Sa kapitalizmom propadale su tradicionalne vrednsoti. Svet je ispresecan nevidljivim apsurdnim zidovima, između kojih je čovek zatočen bez krivice, osuđen bez suda. U svetu otuđenja ljudska odluka postala je nemoguća.
STVARNO I NESTVARNO
Usijanje, znakovi, istina su poremećeni i isprepletani. Stvarno je nestvarno, nestvarno stvarno. Težak je put do spoznaje sudbine i na kraju nije siguran da li je to njegova sudbina ili sudbina čoveka uopšte.
Čovek se zapliće u nevidljivu mrežu razapetu oko njega. Trivijalnost ambijenta. Čovek oseća nevinost. Sud je monstruozna institucija, sklon korupciji. Birokratizam i nerazumljiva hijerarhija - neljudskost. Apsurdni i nevidljivi jazovi, okružuju čoveka, životni proces je sve manji, traži utočište. Egzistencijalno nespokojstvo postaje snažnije i emocionalno dublje. Nesigurnost nastanila se u svesti kao mora. Zbunjuju čoveka "Kazna je pravedna koliko i neizbežna". Nevidljive i nepremostive zamke onemogućuju da sazna o svom položaju. Mreža je sve gušća. Sve je zahuktalo u ne vidljivoj mašineriji. Sve je podređeno strogoj hijerarhiji. Do zakona se stiže kroz vrata, pred kojima stoji vratar. Sve je zasnovano na laži. "Ne mora se sve smatrati istinitim, već samo nužnim". Čovek je shvatio da ne sme uzeti nož i sam ga zabosti, jer ne sme im pružiti to zadovoljstvo. Ispod mirnog i povučenog života, dešavali su se duboki poremećaji. Čovek je žrtva neumoljive tiranije. Svet je sablazan, iščezla je drevna prisnost među ljudima i prirodom. Granica između postojećeg i zamišljenog nije jasna i povučena. Život je "večna muka umiranja". Spuštenost horizonta, mrak, mora. Vreme je paralizovno, a prostor je smešten u svesti. Čovek je žrtva naslednog greha. Put do pravde je proizvod stvaralačkog dogovora, konstruisani model. Konflikt čoveka i društva je narazrešiv. Sredina je deformisana. Čovek je opterećen strahom, beznađem, nesigurnošću. Nalazi se na raskršću nada i očajanja. Odabira put koji vodi propasti. Slepi užas doživljavanja sveta. Čovek je nevina žrtva neumoljive tiranije. Despotizam monarhističke vlasti. Čovek se suočava sa ogromnim, nerazumljivim, bezličnim mašinama, čija snaga i obim ga ispunjavaju osećajem nemoći. Zagonetni i bezimeni nosioci vlasti. Za birokratiju ne postoje čovečni obziri, već predmeti. Potajna sila se skriva u pozadini. O slučaju se rešava u tami. Čovek je nemoćan i suočen sa aparatom sile. Država je otuđena od čoveka. Pravi se lud i ćuti. Besmisao, slučajnost, volja za mestom u svetu, želja za bogom, očajanje i teskoba. Mističke snage pokreću sudski mehanizam. Čovek se nepresatno otima. Čovek je osuđen da živi u svetu u kome je jedino dostojanstvo interpretacija sveta. U čoveku je ogromna i neuništiva snaga ljudskosti. O promeni odlučuju druge sile. Putevi se množe, a izlaz iz tame, iz izgubljenog sveta ne postoji. Čovek gubi živce i na prvom preslišavanju počinje se zapletati u konce nepoznatog sudskog kodeksa. Pobunjenom čoveku, njegov bunt smeta. Život je sterilan, lišen ljubavi i produktivnosti, ceo život zavisio od drugih, nije se želeo lišiti detinjstva. Poznavao je jedan moralni zakon i strogi autoritet. "Ti moraš slušati". Čovek se ne može nigde smiriti. Imaginarni sud, nedohvatljiva pravda, nepostojeći i nerazumljivi zakoni su prepreke, koje stoje pred čovekom. Besmisao ratova i revolucija. Koncentracioni logori.
Sablasno hladna birokratija, otuđen zakon i institucije nadvijau se nad ljude kao mora, koja seče i ruši i guši sve ljudsko. Vlada slepa sila sa apstraktnim zakonima. Neznanje i nepoznavanje birokratskog duha mrvi i razara. U očima suda, čovek je unapred kriv. Kazna dolazi pre krivice. Čovek nije upoznat sa tajnama društvenog aparata. Ovaj jaram greha dovodi nesrećnog čoveka do osećaja krivice. Čoveka razjedaju u birokratski uređenom svetu. Zakon je nepoznat sa svojim tajnim klauzama, a čovek se okreće oko neke fikcije.
Mehanizam se prenosi dalje lančano. Čovek je nesiguran, razgrižen sumnjama i bolesnim proračunavanjima i odmeravanjima najfantastičnijih mogućnosti. Ako je jedan apsurd dobio svoje pravo, i drugi će ostavriti. Birokratsko - militarističko. Život u pretpostavkama, sumnjama i nagađanjima, opasan kineskim zidom, neprobojan i nepristupačan, stran - čovek uporno nastoji da uđe u njega.
Ljudi su navikli na stvarnost, srasli su s njom. Čovek voli i obožava robu i stvari i sam postaje stvar. Čovek se tretira kao UŠ. Društvo i rodbina shvataju ga kao nekog ko živi u oblacima i poput UŠI čim čovek počne da razmišlja. Ljudska stvarnost je nedokučiva i transcendentalna, a msiterija, mistika i magija dobijaju svoju stvarnost. Čovek nema moći, prognan je, pati se, nemoćan da uđe bilo gde i nađe svoj mir. Zid je između čoveka i stvarnosti "Ko traži, ne nalazi, no ko ne traži, biva nađen". Život u mogućnostima, zatvoren krug beskonačnog kalkuliranja i kombiniranja s njim. Nema pomoći. "Bolje živi golub na krovu nego zgrčen polumrtav vrabac u ruci". Birokratija je iracionalna mašinerija. Ona pokreće monstruozne procese i sama kreira krivce. Čovek se vrti u bezizlaznom krugu. On je uvek bio otuđen do svoje idealne, zamišlejne biti i apstraktne. Krug nema pravog početka i kraja. Izvršenje kazne nije kraj. Uvek se iznova vodi proces protiv čoveka koji sumnja. Čovek je pod fašističkim terorom. Apsurdna logika birokratije i terora sile. Sudbina čoveka na ovom svetu glasi: "Prilagođeni otuđenju unapred su izgubili, a neprilagođeni će izgubiti tek na kraju".
Zemaljska egzistencija je veliki sudski organizam, koji večito lebdi i koji je nepristupačan za dokazna sredstva. Sve se uništava. Čovek na motivacijama zasniva život. Čovek gubi konvencionalni osećaj za vreme. Ne mogu da usklade svoju orjentaciju sa svakidašnjicom. Satni mehanizam je zaustavljen, a kazaljke su nepokretne. Čovek u vremenskoj praznini ne može da se prilagodi društevnim normama. Čovek je izbačen iz ravnoteže, gubi osećaj za normalno proticanje vremena. Čovek je potčinjen diktaturi vremena. Čovek sledi stazu metafizičke samospoznaje, carstvo koje oni nikad ne dostižu.
Нема коментара:
Постави коментар