"Faust" - Gete...

Delovi:

Posveta

Predigra u pozorištu

Prolog na nebu

Noć

Pred gradskom kapijom

Soba za rad

Auerbahov podrum u Lajpcigu

Veštičina kuhinja

Ulica

Šuma i pećina

San Valpurgine noći

Gete pripada predromantičarskoj fazi. Ogledao se u pisanju poezije, proze, drame. Knjige: "Mladi Verter".

Faust - tragedija u dva dela. Uticao na Tomasa Mana da i on napiše svog Fausta. Napisano je dosta studija i komentara o ovm delu. Umetnički svet je zagonetan i nosi dubinske slojeve. Ideja o pisanju dela kod Getea je trajala 60 godina, a 30 godina do nastanka drugog dela. Inspiraciju je našao u jednoj ličnosti (pustolovnoj) koja je živela u 16 veku. I 200 godina je prošlo, od prvog istinskog Fausta koji je putovao. Bio je anarhičan. Sputavao ga srednji vek inkvizicije. Izučio je teologiju, medicinu, alhemiju, magiju, sklopio savez sa đavolom. Sklon čudima i sve može. Ta priča uslovila je i nastanak Geteovog Fausta.

I deo bliži je realnosti, životu - otvoreniji je.

II deo je metafizika, od simbola, metafora, alegorija. 

I deo je pisao mlad i zaljubljen čovek, željan znanja i predan životu. II deo je pisao čovek iskustva. On je hermetičan i zatvoren. I deo ima nesređenu kompoziciju, nema prave drame i žižnog događaja. Tu je ređanje događaja, dijalozi, replike i po neka akcija.

Delo počinje predigrom u pozorištu, gde je upravnik pozvao pisca i glumca, i traži da mu pisac napiše jasno i razumljivo delo za teatar i interesantno za sve, od puno radnje, prizemnog humora, događaja. Jer tu dolaze i pismeni i nepismeni. Pisac se protivi tome i smatra da pisac mora biti iznad publike, ne sme da piše po narudžbini, jer bi umetnost bila poreknuta. Cilj pisca je da dosegne ono duhovno. Prolog na nebu - ima uvodni smisao. Gore je Gospod, anđeli, horska muzika, a tu je i đavo Mefist, koji je u bliskoj vezi sa Gospodom. Oni se klade da Fausta neće zavesti Mefist. A dolazi i do opklade na zemlji između Fausta i Mefista. Faust završio teologiju, medicinu, alhemiju. Učen je čovek, inteligentan. Mefist mu govori da je on samo crv, živi u prašini, glibu. Time ga Mefist vređa i želi  da unese sumnju u Faustovo opredeljenje i da ga pokoleba u nameri da istraje. Neda mu da spozna najskrivenije tajne na kojima počiva kosmos, svet. Kada se rodi sumnja u Faustu, on će početi da razmišlja, sumnja će se produbljivati, pašće u razočaranje i na kraju u jedno rastrojstvo i razočaranje u ono što čini. Bavi se magijom. Završio je sve ono što je zemaljski važno. Poštovan je i ljubljen od ostalih, svi ga vole i obožavaju. On se ne zadovoljava prirodnim i društvenim naukama, već želi da pronikne u kosmičko. Želi da dostigne kosmos i ono vasionsko, a smatrao je da će mu magija u tome pomoći. Želi da upozna suštinu svega, a takođe kaže da se njegov um razlikuje od uma drugih ljudi. On je genije. Želeo bi da vidi i obiđe sve, i da ode iz skučenosti i tame koja ga okružuje. On otvara jednu knjigu i priziva duha, svetskog duha koji luta i vlada svetom i koji je prisutan u svemu (predmetnom, materijalnom i nematerijalnom). Duh odlazi i on ostaje sam. Tu je gotska soba, koja je kao tamnica, a napolju je život i svet. On uočava još jedan apsurd: nije se primakao tajnama, nije mogao da ih dokuči, otkrije. Svi su sticali neko bogatstvo, imali neki imetak, titule, počasti, a on kao naučnik, koji se otuđio i izolovao od svega toga - nema ništa. Tamo gde je vlada, društevni status, blago - to je obeležje zemaljskog sveta i snalaženja u tome svetu. Razgovor sa njegovim kolegom Vagnerom - Vagner je njegov pomoćnik isto doktor. Govori Vagneru da želi da postane ptica i preleti sve (kosmičko vreme i da vidi ono što nije doživeo). U njemu je želja, unutrašnja potreba bez koje nema ovladavanja tajnama, nema otkrića, pregnuća, naučnih, tehnoloških, filozofskih dostignuća. Vagner - teži tituli, znanju, sujetan je, zadovoljava se onim što čini, ali u njemu nema duhovne vrednosti. On je kao preparirana punjena ptica. Sa Vagnerom odlazi na gradske kapije. To je uskršnji dan, veselje. Atmosfera je paganska. Ti su: devojke, služavke, vojnici, građani, prosjaci. Jednsoatvni su, neposredni. Nema tu mnogo izmišljanja, pretvaranja i oni imaju jednostavnu filozofiju: "Jednom se čovek rađa, jednom živi, pa treba taj život proživeti u radosti, veselju, provodu". Kod njih sve počiva i gradi se na čulnom, životinjskom. Svi ga poštuju, pružaju mu ruku, ali njemu to nije važno, ali ipak je ljubazan prema njima. On to veselje i svetkovinu doživljava kao svetkovinu svoje duše, jer je otkrio te svakodnevne radosti koje su trivijalne, sitne, male. A ako bi živeo takvim životom, to bi ga otuđilo i udaljilo od onoga što želi. On im ne zamera što tako žive. Na trgu zatiču crnog psa i vode ga kući. Faust u psu vidi duha, a Vagner u njemu ne vidi ništa. I kada je Faust ostao sam u sobi sa psom, dolazi do menjanja oblika psa - prvo je nilski konj, pa magla, a na kraju Mefist - biće plemićkog izgleda i sklapa dogovor sa Faustom i unosi sumnju da je čovek bezvredan, mali, da je njegov vek kratak, da je ništa pred kosmosom i svemirom i univerzumom. Faust traži da sklopi ugovor i prodaje mu svoju dušu. Tu je utkana legenda o tome kako je čovek prodao dušu đavolu. I oni kreću u izlazak, tj. u kafanu. U tom kafanskom životu Faust je video - pijanku mladih ljudi i studenata, koji pričaju o svemu i svačemu, šale se, jedni druge zadirkuju. To je običan prozaičan život koji vode. Sada treba preduzeti nešto da se u Faustu probude starsti i da se vrati u mlađe dane I Mefist ga odvodi kod veštice, koja mu daje napitak. Faust je ugledao Jelenu - antičku grčku boginju lepote i u njemu se budi ljubav. I Mefist mu govori da će mu od sada svaka biti kao Jelena. I oni odlaze i Faust na ulici sreće Margaretu (Gretu) i odmah se zaljubljuje u nju. Ona ima više od 14 godina, naivna je, neiskusna, jednostavna, plemenita iz siromašnog sveta, plebejka. Ona je uzor, primer čednosti, skromnosti, jednostavnosti, smernosti - i to su one vrline koje će ga privući. Faust je uz pomoć Mefista uspeo da zainteresuje Gretu pomoću nakita. A ona iako iskrena ne može da odoli toj ženskoj taštini na koju Mefisto i Faust ciljaju. Ona nalazi bisere i oduševljava se. Njena majka vraća sve to i daje u crkvu. Ali Mefist uspeva da ih približi, a takođe uz pomoć Gretine susetke Marte. Greta i Faust šetaju. Njihova ljubav je iskrena, obostrana. Mefist preduzima sve akcije da bi doveo i Gretu i Fausta do što većeg sagrešenja i da ih uvuče u što veći greh, jer Faust treba da izgubi svoju dušu, a Mefist treba da dobije opkladu sa Gospodom. Majka je prepreka toj ljubavi i Faust daje Greti tečnost kojom treba da uspava majku, kada se noću bude sastajala sa Faustom. I ona na taj način čini prvi greh. Zatim dolazi do bitke između Fausta i Gretinog brata Valentina, koji je čuo u krčmi da mu je sestra postala kurva. I Faust ga ubija. Gretu osuđuju i zatvaraju u tamnicu. A njen treći je greh kada je dete bacila u vodu. Društvo ju je osudilo na smrt. Mefist pokušava da udalji Fausta od Grete i vodi ga u  neke druge svetove u noć veštica na jedno brdo (Valpurgina noć). To je svet mrtvih, odvoejnih sila, svet bluda. Tu su propali pesnici, naučnici, ministri, idealisti, realisti, naturalisti. To je jedna orgija. Smatra se da je to alegorija na kraljevski dvor, gde se okupljaju ministri, gde su provodi, pijanstva, orgije i gde je nemoral. Ali ovde je imaginarni, bajkoviti svet, onostarni. Tu su mitološki likovi. 

U II delu Faust se ženi Jelenom iz grčke mitologije. Mefist želi da zavede Fausta i da ga natera da zaboravi sudbinu Grete i na taj način Faust gubi i ono malo duše što mu je ostalo. To je doticanje dna života, silaženje u glib, u nemoral, u blato. Gubi ono ljudsko i čovečansko. On se svađa sa Mefistom i odlazi kod Grete. Greta je u ludilu, nervnom rastrojstvu. Ona jedva raspoznaje Faustov glas i na kraju traži od boga da joj oprosti grehe. I iz daljine čula je glas koji joj je rekao da joj je sve oprošteno. A jedini spas joj je smrt na ovom svetu na kome će ostati njeni gresi, a otići će čiste duše na nebo. I Faust odlazi, a ona viče za njim: Henriče, Henriče. I tu se završava I deo. 

II deo - je jedna zatvorena, hermetična alegorija. Faust prolazi kroz razna iskušenja, gubi se u trivijalnom, običnom životu. U I delu je teoretičar, dok je u II čovek mislilac, koji pokušava da nadoknadi izgubljeno i da više pruži pomoći čoveku. Doživljava pozne godine i na kraju će oslepeti. I kada umire u susret mu ide Greta i njegovu dušu odvodi na nebo, spašava je i tako đavo gubi bitku. Što se i slutilo od samog početka.

Ovde nema centralnog događaja, nego događaji idu naporedo, jedan pored drugog. I ovo nije prava, istinska drama, nego ima samo oblik drame.

Teme za pismeni:

-Solilokvij u samoći

-Dok je veka biće i faustovsko u njemu (čoveku)

-Faustovsko i mefistofelsko (njegov duh u današnjem svetu). Dok je čoveka, pregnuća, ideala u njemu će biti faustovsko koje ne umire, već biva potisnuto na trenutak. To faustovsko traje u čoveku vekovima. Dok mefistofelski duh kola, obilazi i šunja se kao i na našim prostorima što je slučaj.

-Solilokvij (unutrašnji monolog, tok svesti, nekontrolisan, košmarno stanje, jedan problem, neka pojava u svetu, deo svoje intime, razmišljanja o pisanju, samoći, umetniku, drami).    

10. 12. 93.