"Proljeća Ivana Galeba" - Vladan Desnica...

Uputstva za čitanje romana "Proljeća Ivana Galeba"

-struktura i tipologija romana

-struktura i značenje lika

-jezičko znakovne tvorevine i višeznačnost romana

Vladan Desnica rođen (1905-1967) u Zadru u imućnoj i uglednoj porodici. Otac mu je bio čuveni advokat Uroš Desnica. Njegov deda Vladimir Desnica, bio je veleposednik i predsednik opštine u Obrovcu. Zastupao je nacionalne interese Srba u severnoj Dalmaciji. Bio je jedan od glavnih organizatora, sakupljanja pomoći za hercegovački ustanak 1875. Desnica je živeo u kući u kojoj su se neprestano okupljali intelektualci i napredni ljudi onog vremena, tako da je vrlo rano stekao zavidno obrazovanje. Već kao gimnazijalac, počeo je da se bavi književnošću i muzikom. U književnosti se pojavio kao pisac eseja. To je veoma neobično, jer da bi čovek mogao pisati eseje, mora da poseduje jedan širi krug znanja i da ima izgrađen pristup književnom delu. 1934 i 1935 sam je izdavao pisan ćirilicom "Magazin sjeverne Dalmacije" u kome je objavljivao i svoje eseje, pesme, književne prikaze i članke. Da bi se mogao razumeti ovaj pisac, mora se izvršiti analiza uticaja koji su neki književni stvaraoci izvršili na njega. Posebno je cenio srpske realiste: Lazu Lazarevića, Simu Matavulja. Voleo Lazu Kostića, a od stranih pisaca mnogo je čitao Stendela i Flobera. Kod Flobera je posebno cenio harmoničnost, preciznost stila reči i rečenice. Proučavao je Tolstoja, govoreći kako je u njegovom delu uspeo da pronikne u dubinu duše i epski polaganiji ritam pripovedanja, filozofiju i patnju bez koje se ne može zamisliti život. Roman "Proljeća Ivana Galeba" ima 73 poglavlja, a 46 poglavlja ima za moto: "daleko od Astapova", a Astapovo je ona železnička satnica u kojoj je umro Tolstoj, bežeći od kuće i od smrti. Desnica je cenio Turgenjeva, Dantea o čijem delu je napisao jedan esej, i imajući u vidu da je odlično poznavao književnost, filozofiju, estetičke teorije, da je govorio francuski, ruski, italijanski i bavio se prevodilačkim radom - možemo reći da je Desnica bio jedan od najkompletnijih intelektualaca našeg doba. Najznačajnije su mu 3 knjige: "Zimsko letovanje" (1950), "Olupine na suncu" (1952) i "Proljeća Ivana Galeba" (1957). Najsnažniji uticaj na ovog pisca izvršio je Njegoš svojim filozofskim delom "Luča Mikrokozma", gde se ovaj pisac uspeo na filozofski način da razdvoji zlo, niskost, podlost od svega što je dobro, lepo  i uzvišeno, a samim tim i večno.

Roman "Proljeća Ivana Galeba" je psihološki roman i to roman toka svesti. Okosnicu romana čini to što glavni junak Ivan Galeb 50-ogodišnji muzičar, violinista, iz bogate dalmatinske porodice, koja gubi  svoje bogatsvo u trenutku kada on stasava za života, biva predstavljen čitaocu u momentu kada se posle operacije pod narkozom vraća svesti i tako izdvojen u bolesničkoj sobi, onemogućen u kretanju, počinje da razmišlja o svom životu, vraćajući se najčešće u detinjstvo i veoma retko u godine zrelosti. Pisac će u ovom romanu u okviru 73 poglavlja razmišljati o vremenu, o smrti, o lepoti, religiji i bogu, iracionalnom i mitu, o samoći, patnji, krivici iz neznanja, umetnosti, filozofiji, strahu od bolesti i posebno o mogućnosti besmrtnosti (Athanatik). Podnaslovom "Igre proljeća i smrti" započinje roman. Radnja otpočinje 1936. Povredio se na izletu. Nije mogao ništa da da muzici. Dospeva u bolnicu, u izolaciju. Putuje samo mislima. 

I gubi svest i ide na operaciju i vraća se u svetlost. Priseća se svega. Svetlost i tama neprestano se prepliću. Ivan - kompleksna ličnost, mnogo čitao i pronikao u bit samog života. Vraća se u detinjstvo, u Zadar. Priseća se oca, majke, bake, tetaka, strica (koji je umro mlad), načelnika kuće, hodnika. Unutrašnje svetlosti i sene - to je njegova preokupacija. Osećaj hladnoće vodi ga u tamu, u zone tame.

III govori o dedovoj pomorskoj agenciji i o dvema geografskim kartama. Teži za daljinama, nešto traži. Priča o dedi, stubu porodice. U dnu srca leži neka toplina, kada se vraća kući u mislima. 

22. 11. 93.

Roman je objavljen 1958. pripada modernom romanu. To nije roman sa fabulom, nema događaja, niti nosi hronologiju zbivanja. Umesto pripovedanja, širokih opisa i dijalogiziranja javlja se introspekcija (samoposmatranje) direktni i indirektni unutrašnji monolog glavnog junaka, koji prerasta u solilokvij (razgovor sa samim sobom). To je intelektualizovana proza oblikovana na refleksijama i meditacijama (razmišljanjima), vrlo razvijenim komentarima ili meditativnim jedinicama, o pojedinim pojavama, problemima i fenomenima života, a što prelazi u eseiziranje o svemu i svačemu, zbog čega je i kompozicija romana fragmentalna, jer misao naratora i glavnog junaka Ivana Galeba, podsticana i uslovljena raznim senzacijama (vidnim, zvukovnim) ide u raznim pravcima, zahvata razna razdoblja i vremenske ravni (sadašnjost, prošlost, detinjstvo, dečaštvo). Mahom su to reminiscencije (sećanja) na mesto rođenja, na detinjstvo, na dečaštvo, mladost i zrelo odba. Tu su i razmišljanja koja vode u različite duhovne oblasti: u muziku, poeziju i pozorište, u umetnost, religiju, državu i pravo, meditacije o pisanju i piscu, o romanu, razmišljanja o ljudima i susretima, o životu i smrti, o samoći i sitnicama koje život znače, o prolećima koja su prošla i koja su radost i poezija živovanja.

Poetiku i strukturu romana sam je pisac odredio u jednom svom eseiziranju, ističući da bi voleo prozu, konkretno roman, u kome nema radnje, događaja, hronologije i katera (likova); knjigu u kojoj se ne bi događalo baš ništa, u kojoj bi pričao šta mu padne na pamet; prosto bi ćaskao sa čitaocem o svemu i svačemu, punio bi mu uši svakojakim buncanjem i maštanjem, čime je anticipirao ili predvideo današnju srpsku post modernu prozu, koja počiva baš na takvim zahtevima.

"Proljeća Ivana Galeba" je roman-esej, čija je struktura određena koncepcijom pisca, koju on i ne krije, ali je motivisan i strukturom samoga lika u romanu, onim što on jeste. Junak Ivan Galeb je intelektualac, vrlo obrazovan i muzički nadaren, pa je i prirodna njegova sklonost ka meditacijama. Tu je i njegova predispozicija ka sanjarenjima i maštanjima, čoveku koji je više živeo od duhovne svetlosti i ozarenja, nego li od realnosti. Tu su i pozne godine, bolest i bolnička samoća, tišina i mogućnost da se razmišlja o svemu i svačemu. U takvim okolnostima meditacije su izlaz i mogućnost da se zaboravi na vreme i sumornu atmosferu trajanja.

Sadašnje personalno (lično) vreme samo je podsticaj za prošlo. Prošlo vreme je u sećanjima i evokacijama, nastanjeno je slikama, situacijama, naizgled beznačajnim susretima i pojedinostima, pa i raspoloženjima koja se nose i živo pamte. A do svega toga se dolazi asocijativno: dovoljno je da se čuje jedan šum, bilo koji zvuk ili ugleda slika, detalj na liku lica u prolazu, pa da se pokrene lavina misli, koje će prerasti u bogat intelektualni solilokvij.

25. 11. 93. 

O UMETNIKU - IVAN GALEB

Umetnik je sinteza duha, uma i talenta. Umetnik je kontenplantivna (misaona)  priroda. Umetnik se oslanja na prirodu, ali je ne podražava do kraja i u potpunosti. Umetnika određuje njegova valstita priroda (ono njegovo BITI) a ne volja (HTETI).

Umetnik otkriva sitne, tanane unutrašnje momente u čoveku. On napušta ustaljene forme i iznalazi nove mogućnosti, ali nikada ne ide u krajnju originalnost, koja bi bila u stanju da obesmisli umetničko delo. Rad umetnika je ispit savesti i potvrda njegovog sveukupnog bića.

26. 11. 93.