Francuski književnik. Rembo je kao i Bodler, jedan od ukletih pesnika. Nazivali su ga "kradljivcem vatre" (burno sve doživeo, veliki sanjar, maštar, kratak život. U 19 godini napisao sve, pojavi se i brzo nestane). Malo je živeo (svega 37 godina) i malo je bio prisutan kao stvaralac, ali je zato mnogo dao francuskoj i evropskoj poeziji. Bio je veliki buntovnik i u društvu i u poeziji. Kada se definitivno razočarao u svet, u ljude i u poeziju otišao je na Bliski Istok da trguje kolonijalnom robom (kaučuk, pamuk). Umro je u Marselju, u luci, nepoznat i dalek svima.
Rembo je iza sebe ostavio knjigu pesama "Boravak u paklu" i pesme u prozi "Iluminacija", koja predstavlja odbleske njegove duše. Za sebe je govorio da je pronašao boju vokala, da je zapisivao tišine i beležio neizrecivo. U stihiji trajanja i neredu duha, pronalazio je svoje "iluminacije" (ono što svetli). Pisao je da treba biti vidovit i u rastrojstvu (pijanstvu) čula doći do neznanog. O sebi je pevao kao o "pijanom brodu" koji juri nošen vetrovima i talasima. Tako je spozano "vrtloge i struje", doživeo "haos veličanstven", "vodene sunovrate", "ogromne močvare" i "brodolome grdne". U tom idenju i lutanju on je otkrio i "zvezdane arhipelage", imao osećaj da je "zvezdano prožet" i da je "večiti tkač nepomičnih vedrina" (sanjar). Bio je avanturista u životu i alhemičar u pevanju. Iza njega su ostale pesme kao što su: "Samoglasnici", "Pijani brod", "Pariske orgije", "Spavač u dolini", "Ofelija".
OFELIJA
Ljudska nevinost koja se našla u opakom svetu (surovom i grubom). Glvani motiv pesme "Ofelija" preuzet je iz Šekspirovog dela "Hamlet" u kome se ona javlja kao jedan od retkih ženskih likova. Mlada i tragična poslužila je Rembou kao povod za pesmu u kojoj je podignuta na nivo simbola. Pesma ima3 dela. U I delu pesme Rembo asocijativno oživljava neke slike iz Šekspirovog dela: Ofelija u beloj haljini, sa vencem na glavi, u reci... Nosi je voda, tamna i duboka. Izvršeno je kontrastiranje bele i crne boje. Na crnom valu bela Ofelija. Taj odnos suprotnosti još više se naglašava u narednoj strofi: Tužna Ofelija tako plovi, sablast bela, rekom što crna teče. Njena ludost je kratka, nesvesna i mesečarska, zaljubljenička, Ona zna samo za romanse čiji smisao jedino ona razume. Taj prizor i njeno tiho pevanje, nasleđeno od Šekspira, traje već vekovima u svesti svih sanjara i čednih ovoga sveta. U III strofi belina njenog vela, mladenačkog, posebno se ističe. Tako su se na jednom prostoru našli belina, sjaja i tama... plač, uzdasi i snevanja.
U II delu pesme predstava o Ofeliji se produbljuje. Bila je bela Ofelija, tužna Ofelija, a sada će za nju reći: bleda Ofelija. Ona je lepa poput snegova. Za nju kao predmet pevanja, vezuje se motiv SLOBODE kao nešto što je bilo samo želja i san zaljubljene duše. U stihovima koji imaju oblik direktnog obraćanja na pesnički način potencira se i njena romantična priroda ili duh što sanja, duh koji registruje uzdah noći i tužaljku granja. Priroda je ovde nosilac unutrašnjeg ili psihičkog stanja. Pesnik hoće reći da to njeno biće uzdiše, da njena duša pati, da bi na kraju završila u grcaju za onim koji joj se pokazao u svom ludilu. U pitanju je lepi bledi vitez (Hamlet), zbog koga će se i sama naći u svetu ludila. U ludilu kao da je našla ono što je sanjala: raj, ljubav i slobodu.
U III celini koju čini samo jedna strofa kao da je dat zaključak: ona putuje kao kroz večnost, dolazi na zemlju i traži ono isto cveće koje je nekada brala i da još jednom drugi vide te njene bele velove, na vodi i kako ona Ofelija plovi (osuda sveta, sve što je ljupko, strada i pati).
Нема коментара:
Постави коментар