Čovek je opčinjen i kreće se krvavim stazama na kojima nailazi na krv, sve dok ona u ratnim godinama ne preplavi vidike i ne pomrači svet. Čovek se kreće sunčanim stazama svog detinjstva, svog zavičaja i svoje dečje imaginacije. On se vraća na uspomene i pjezaže iz detinjstva, na rodno mesto i ljude.
SUNCE - zaboravi i zanese se igrom, zaplače setivši se ljudskog života i stvarnosti. U maštovitim uzletima u sunčanim prostorima bilo je grčenja i traganja za izgubljenom svetlošću. Čovek i kada je otkrio ponor nije gubio veru u svetliji život. U svetu nepravde i ugnejtavanja zaboravljao je i zanosio se.
KRV - simbol nasilnog uniranja, ubijanja, razaranja, rata. Razorno delovanje nekih sila koje provaljuju u ljudski život, izazivajući kompleks straha i jeze. Teče krv - crvena, topla i gusta.
Rat, bune, ubistva, osvete. Sile vladaju u čoveku. Čovek čezne za sunčanim predelima, a opsednut je mračnom krvlju, koja je u prirodi i ljudima. Tamna slutnja, miriše cvet smrti, sve se grči, nesposobno da se preda ljubavnom zanosu. Javlja se slutnja nečeg strašnog što ga zlokobno obuzima. Sa krvlju nestaje sve što se volelo i počinje tragika ljudskog postojanja. Tama je gusta kao krv. Svi događaji, svi svetli dani, sve radosti i sva stradanja traju u mračnom krilu krvi. Mučna opsednutost krvlju, koja iznenada izbija na površinu kao u neočekivanoj erupciji potisnutih duševnih isla. Krv je demonska. Poruke iz prošlosti, krvava stradanja, užasne posledice, od kojih pate generecije nisu opametile ljude. Ratovi i krvavi sukobi su zaboravljeni. Čovek se vraća u pradoba u doba kandži i zuba. Čoveka obuzima slepilo. U besnilu zaboravlja okove kroz vekove. Vizije krvi, rana, smrti koja je uvek strašna. Slika ustreljenih, iskrvavljenih i obešenih ljudski htela. Sveopšte uništenje. Čovek nije gubio veru u život. Zaneseno je lutao imaginarnim sunčanim stazama taržeći svetlost života. Strava u javnosti raste kao otrovno bilje. Civilizovana, avionska, bombaška, plinska vremena pretvaraju u noć glavoseča, krvoprolića, strepnji, nesanica i smrtničkog roptanja. U centru svega stoji NOŽ - strepnja. Za čoveka je postalo svejedno je li noć ili dan, java ili mora. Izgubio je radost.
"Krv je moje svijetlo i moja tama!". Ona nas dočekuje sevom munje i obuzima. Kao da je zauvek nestalo sunca, potamnele sve svetle drage slike srećnog vida, a ostala je krv, gusta i tamna, kao poslednje svetlo i tama. Krvavo oko u mozgu, lice, grkljan, rana, leš. Bodež, bič, bomba, čine ljudsku smrt strašnom. Iznad svega je NOŽ najhladnije ubojito sredstvo. Krvava stvarnost zločina je puna jeze i najstaršnijih prizora. Čovek stoji oko u oko, prsa u prsa sa zločinom. Zgrožen je od mučenja, smrti. Princip borbe: "Jer ćutim da sad tek živim makar možda mrijem" - optimizam. Svetlo se suprotstavlja krvi. Iza krvave ljudske drame, otkrivaju se sile od čijih sukoba zavisi čovekova kob. Žestoka borba vodi se na ivici jame, na rubu ništavila.
SUNCE - životvorna svetlost.
KRV - mrak nasilne smrti.
Sunce je nadvladalo demonske sile mraka. Sunce tinja kao iskra života. Iskra se prenosi i negasi ni kroz najmračnije ponore.
SUNČANE STAZE - nađene su u borbi protiv mraka i zla.
VOZ - se pojavljuje usled slutnje i nemira. On dolazi i nešto donosi, uz nečiji hrapav smeh. On tutnji kroz noć. On označava razaranje. Simbol revolucije, kojom se čovek suprotstavlja tmini. Voz juri negde u osvetu, budi narod, nacionalnu svest. Tutanj voza, odjekuje pesma. Noć i voz su crni, a čovek sluti i kako. Crni voz gazi ljude, naselja, tela. Ljudsko srce je prestravljeno i izgubljeno, grči se u strahu i muklo tuče. Voz dolazi iz daljine iz noći i tmine, protutnji strašno i nestaje u daljini, u noći i tmini. Krvave mrlje zločina zamračile su sunčane staze. Noćni voz kao nečista sila protutnjao je svetom, gazio sve pred sobom i ostavljao bolnu tišinu, ispunjavao je svet sablasnim zvukom smrti, a ljude crnom slutnjom bez kraja.
Ljudske tuge, boli, nesreće, gnječi, grči srce, lomi kosti, potresa živce, uzbuđuje krv.
Mutna spoznaja, drhtaji, strahovi.
Ustaški pokolji, jeziva mučenja, kopanje očiju, probadanje ušiju, provlačenje žica kroz probodene uši, bičevanje, klanje, bacanje u jamu, polevanje krečom. Grozota, jeza, trpljenje. Delo je iznad grobova, krvi, suza, jama, vekova. Jama je rođena u krvavoj borbi. To je potresni krik za osvetom, pravdom, borba protiv zveri. Zverstva, haos, krvava bura fašističkog bezumlja. Paklena stvarnost. Sve što je uništeno sada je san o mirnoj, toploj, miloj prošlosti, o budućnosti, o izlazu iz mrtvačke, jezive, mračne i ledene ustaške jave. "Osveta je ljubav. Osveta pravedna, nepogrešiva, bez greha, delo je ljubav, ljubavi za žrtvu, za čoveka, za život".
Jama - protest za neopisive zločine, osuda mraka, himna slobode.
Stravični trenuci i pokolji, gola fizička patnja, život kao pakao, svet crn i tragičan, bolan sarkazam, leševi putuju rekama. Čovek u ratu traje u večnom prokletstvu od koga nema spasa. Tama, beznađa, zločin, ratne kataklizme, pokolj, stravična mučenja, bacanja u jamu, tragična vizija tragičnog duha, užasna snoviđenja, stravična vizija, tama, beznađe.
Нема коментара:
Постави коментар