Beket - rođen u Dablinu 1906. Živeo u Parizu. Najpoznatija prozna dela: "Moloa", "Malone umire", "Nemuštom", "Čekajući Godoa" (1951), "Završnica" (1957). Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1969. Sa Eženom Joneskom tvorac je antiteatra, tj. antidrame ili drame apsurda.
U svojim delima prikazuje starce i skitnice, svet koji je sveden na krug i bezizlaz. I u prozi i u dramama daje ljude bez korena i bez cilja, bez sutrašnjice i idnetiteta. I u njegovim delima i u junacima, sve je pokidano i bez pamćenja, pa zato u njegovim delima i nema prave radnje ni logičkog sleda. Sve deluje prazno, bez reda i nekog smisla. Mnogo je ćutanja, isprekidanih dijaloga i ponavljanja istih reči, zbog čega i sve nalikuje na buncanje i na nešto što nema konkretno značenje. U njegovim delima sve se dovodi u sumnju, jer sve je deformisano i bez prave svrhe. Sve je nalik na jedno veliko ništa. Pa i one vrednosti koje mislimo da postoje i imaju neku svrhu, pokazuju se kao najveći apsurd. U takvim okolnostima koristio se jezik koji će sve obezličiti i sve poništiti: i život oko bića, samo biće i sebe. U tom smislu Beket kaže: " Ne hteti reći, ne znati reći šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti...". To je suština Beketovog teatra i drame apsurda.
"Čekajući Godoa" je delo dramskog oblika i pripada tzv. antiteatru ili antidrami, jer se u svemu odstupa od klasičnog komada; nema onih faza kroz koje prolazi radnja, nema ni prave radnje ni velikih promena, nema dešavanja - bez čega pravi teatar i ne može da postoji. Odsustvo dešavanja najbolje označavaju reči Estragona iz dela: "Ništa se ne događa. Niko ne dolazi, niko ne odlazi, to je strašno...".
Junaci romana su Estragon Gogo i Vladimir Didi. Stoje na brisanom prostoru i pored jednog sasušenog drveta čekaju Godoa, koga niko niti je video, niti zna kako izgleda. Oni misle da će se sa njegovim dolaskom nešto izmeniti. On bi ih verovatno negde poveo i izbavio iz tog mrtvila i pustoši (GOD na engelskom znači bog). Vreme koje imaju na pretek popunjuje se razgovorom, koji je bez određenog smisla. Razgovaraju o cipelama i pertlama; pokušavaju da se sete koji je dan, da se sete nekog prošlog vremena i događaja, ali bez rezultata - ostali su bez pamćenja. Oni ne znaju ni otkud su pristigli - ljudi bez korena i porekla. Njihovu beskrajnu dosadu, neizvesnost i strah prekida dolazak Poca i roba Likija, koga Poco vodi na užetu. Rob je poslušan i sve njegove radnje se svode na automatizam. Veza između njih se ne može prekinuti, što upućuje na odnos gazde i potčinjenog. Malu promenu na sceni donosi izlazak dečaka koji iznosi vest da Godo neće doći.
U komadu je dosta tih aluzija na vek u kome se živi, na duhovnu pustoš i unutrašnje smanjivanje bića, na civilizaciju koja se tehnologizuje i u kojoj čovek ostaje bez duše i identiteta. Stoga, Beketovi likovi deluju komično, klovnovski, ali u svemu tome ima i prikrivene tragičnosti.
16. 12. 93.
"Čekajući Godoa" - egzistencijalni prostor je - suvo drvo, pustinja. Izlaza nema i čovek je nesrećan. Uzaludno je, užasno, dosadno i ništa. Vezani za Godoa. Nema događaja. Svako muči svoju muku. Nema nikoga. U haosu očekuju Godoa. Apsurdnost ovog trajanja i sveta. Sve ide u nihilizaciju. Sve se obesmišljava. Život je igra u mreži. Čovek je zapetljan u mrežu. Užas, čuđenje, zgrožavanje. nema svetla.
Lik savremenog čoveka je u Pocu. Čovek nema slobodu, podređen je, uvek za nekog radi, u funkciji. Ljudi su blesavi. Narod je đubrište, jer u njemu nema znaka pobune.
Zastupnici, predstavnici, račun u banci, trgovačke knjige - to su znaci koji otkrivaju aluziju na današnjicu. Vreme trgovaca i nakupaca. Oguljena civilizacija i isrcpljena. Čovek stupajući u odnos sa kapitalistom - on gubi slobodu.
Zamor i ubijanje lepote i duše u predmetu i biću. Sve se potire i gubi. Javlja se konotacija koja upućuje na gubljenje identiteta čoveka u svetu. Zaboravlja tradiciju i zato je čovek i nesrećan. Nema prošlosti i budućnosti. Sve je iščašeno i obezvređeno. Čovek se bavi sportom, jača organizam, ali on je šupalj iznutra. Odsustvo duha. Uprkos vežbama, čoveku se smanjuje duša. Bez mistike nema okrepljenja i lepote trajanja.
22. 12. 93.
Нема коментара:
Постави коментар