Raičković pripada savremenoj književnosti. Pisao je poeziju, prozu, eseje. Poznate knjige pesama su mu: "Detinjstvo" (1950), "Pesma tišine", "Balada o predvečerju", "Kasno leto", "Kamena uspavanka", "Prolazi rekom lađa", "Zapisi o Crnom Vladimiru" (poema). Izašla su mu izabrana dela u 10 knjiga 1983. Tu je i proza: "Gurije", "Beleške o poeziji", "Intimne mape". Raičković ne pripada posebnim književnim strujama i ne eksperimentiše stihovima. Teži jasnoći i iskrenosti pevanja. U njegovom pesništvu se na tradicionalno nadovezuje moderno. Raičković peva o biću čoveka, o usamljenosti i prolaznosti; peva o odnosu bića prema prirodi. Mir prirode i tišina u njoj, je ono što smiruje i što se u nejgovu pesmu prenosi. Ići za tišinom znači tonuti u tišinu, oblikovati tišinu u sebi. To je uslov za harmoniju u sebi, za harmoniju između bića i predmeta. Njegovo pevanje natapa i misao o prolaznosti, koja doovdi do pesimizma i osećanja tragičnosti života. Priroda je velika tema pesnika. Jedna od njegovih najzrelijih pesničkih tvorevina je knjiga "Kamena uspavanka" (1983), a koja je dobila naziv po istoimenoj pesmi. Sve pesme u njoj deluju nekako povezano i kao da čine poemu. Knjiga je ispevana u formi soneta i ima ih 50. U njoj je prisutan san o lepoti ovoga sveta, sveta o smrti i misao da se sve svodi na prošlost. Pesnik je okrenut svojoj mani u kojoj vodi dijalog sa samim sobom, dijalog sa pesmom, sa svetom, a preko njega i dijalog sa smrću. On u svemu vidi nadiranje biće prema nebiću, u kome i završava.
KAMENA USPAVANKA
Ispevana u sonetu, u jednoj strogoj formi u kojoj sve mora biti uobličeno i izvedeno. Prizvuk narodne vrste pevanja - to je uspavanka. Sonet da bude i da ima oblik uspavanke, treba samo svojoj formi da pokaže predstavu o skladu povezanosti, harmoničnim odnosima. Peva detetu pre nego što će zaspati; lakoću kada se tone u san; obraćanje nežno.
Kamen - statičnost, težinu, nepomičnost. Obavezuje da se pesmi priđe iznutra, da se shvati naslov, alhemija odnosno veza. Obraćanje neodređeno deluje, sveobuhvatno, kosmičko, apsolutno. Obraća se bićima. Prvo počinje uspavanka. Ljudima se obraća da ostanu gde jesu, u istom položaju. Ne pravi razliku. Tu su grubi zanesenjaci, dobri - gorki. Najuzvišeniji čin prirode se okameni. Svi su podložni naestajanju i u smrti svi se jednače. Sve je u kontrastima (beličasta pena) prenosi se na vodu, mostove. Vreme pravi rugobu. Obraća se biljnom svetu i drugim predmetima i živim bićima. Obraća se ptici i da se ona okameni. Let čoveka sa zemlje je izrazito poetski. Kameni san stanje radnje, zbivanja i sve je obuhvaćeno od jedne iste reči. Narušena zvučnost - izdvojeno.
Pesma koristi oblike soneta, ali u njoj ima elemenata uspavanke i to one narodne pesme koja mami da se tone u san. Sonet i uspavanka bude predstavu o skladu među svim datostima u svetu. Reč kamen sugeriše težinu i nepomičnost, a uspavanka lakoću, što sintagmu čini u tom njenom spoju i značenju neobičnom. Reč kamen varira svoj oblik, pa se javlja kao pridev i glagol, čime se usklađuje sveobuhvatnost.
Pesničke reči su upućene svima: ljudima, dobrim i zlim, grubim i nežnim, jer smrt sve poništava. Obraća se predmetima i bićima iz spoljašnjeg sveta, kao i nekim životnim situacijama. Svemu onome što je kratkog daha i efemerno, a tako bitno za intimu i subjekltivni doživljaj bića. To obraćanje postaje sveobuhvatno, jer nije upućeno nekome, nego svima - ima univerzalni smsiao. Pesma ispevana u imperativu ima glagole kao: spavati, zarasti, neuvenuti, a to bi trebalo da znači: zaustaviti se, stati, odustati od idenja, od prolaznosti, zaroniti u mir i nedešavanje, da se tako očuva trenutak punoće sveta, raznorodnost i lepota podložna nestajanju, jer sve iščezava i gubi se: i let ptice, i dodir ruku i usana, i boja cveta, pa i predmeti kao što je most. Poslednja strofa ispisuje još jednu neodređenost, obraćanje "poslednjoj ptici", uvodeći u krug pevanja i promišljanja lik pesnika i ime uz koje stoji zamenica OVO. U toj poslednjoj strofi pesnik kao da odustaje od poslednje rime, kao da svemu tome želi dati dimenziju jednog skrivenog i dubljeg značenja, a to je: pesnik svojim odlaskom sa ovog sveta ne želi da sve nestane, nego opraštajući se od svega iskazuje želju da se stanja, zbivanja i situacije sačuvaju i da traju kao da ih nosi neka kamena uspavanka. Zato i zahtev da sve porpimi formu statičnog i skamenjenog poretka, kao da se time želi nadmudriti vreme i zadržati lepota i punoća sveta. Na ovaj način se izriče prigušena strepnja i strah od prolaznosti i smrti, od nestajanja, kojeg niko nije pošteđen.
1. 12. 93.
Нема коментара:
Постави коментар