Pripada hrvatskoj međuratnoj književnosti i literaturi, koja je stvarana u toku II svetskog rata. Svoje stvaranje započeo je pisanjem pripovedaka, koje na jedan nov i moderniji način tretiraju patnju, stradanje i mučninu siromašnog čoveka. Zbirku priča "Dani gnjeva" objavio je 1936. Pisao je i poeziju na kajkavskom. To je zbirka "Ognji i ruže". Veliki zaokret je napravio kada sa V. Nadzorom ostavlaj Zagreb i 1942 odlazi u partizane, da bi već naredne godine u borbama oko Sutjeske bio zarobljen i ubijen. Pre nego što će se desiti taj kraj, on je spoznao zločine koje su ustaše činile nad srpskim življem iste 1941. Na početku rata u Livanskom polju bilo je bačeno u jame oko 2 hiljade zaklanih Srba. O tim jamama i zločinima, on je slušao od izbeglica, onih retkih, koji su preživeli, ali je imao priliku da i sam vidi te jame. Taj krvavi čin biće toliko potresan i toliko će u njemu pokrenuti stvaralačke snage da će napsiati jedno od najuspelijih dela sa temom iz rata. Napisaće izuzetnu poemu "JAMA", koja će te iste 1943 biti i govorena pred ratnicima. "Jama" ima 393 stiha uglavnom jedanaesterca sa povremenim odstupanjima, koja vode u deseterce, dvanaesterce. Sva dešavanja u njoj data su u 10 pevanja. Na početku čin kopanja očiju žrtvama. Trenutak kada umesto svetlosti nastupa tama i kada životonosnu svetlost zamenjuje ona sablasna, razorna, praćena krvlju. Zločin se nastavlja provalčenjem žice kroz uši oslepljenih i novim vidovima ne samo fizičkog, već i psihičkog mučenja. Naredni trenutak je privođenje kolone jami. Pre nego što će započeti bacanje u jamu, dogodiće se još jedna orgija velikog klanja nemoćnih i nedužnih. I sve to kao da se dešava pred vratima pakla i u paklu kakav ne poznaje ni Danteova "Božanstvena komedija". Nakon udaranja nožem u grlo i leđa žrtva završava u jami. Deo poeme koji govori o padu žrtve i njenom doživljaju u samoj jami ističe snagu čovečnosti, koja ne gasne ni onda kada je najteže. Ali i svedoči o užasima koje je rat donosio i donosi na ovim prostorima. Posebno mesto u tom nizu mučenja i potresnih svedočenja, ima susret žrtve sa nedokalnom ženom u gomili nedoklanih leševa, kada će žrtva umesto oslonca koji traži prtsima dodirnuti dno očnih duplji starije žene. Jaukove žrtve biće veći od jauka starice. To je jauk duše zbog bola koji se nanosi drugome. Zločini ne prestaju. U jamu se bacaju ljudsak tela, ali i bombe da bi se prekratile i poslednje iskre života. Potom dolazi polivanje žrtava krečom. U 8 i 9 pevanju događa se malo čudo. Onaj koji o svemu ovome svedoči, nedoklan izvućiće se iz jame. I u svojoj slepoći krenuće u život. Pošto vid ne igra nikakvu ulogu, žrtva će čulom mirisa spoznati da je selo spaljeno i da je kuća izgorela i započeće u svesti rojenje mnogih uspomena na ono što je bilo svetlo, što je donosilo radost, što je činilo život idiličnim i beskrajno lepim. Sa tim uspomenama, doći će i optužba protiv mržnje, zla i rata. Ali, pre toga žrtva, gladna i žedna, ide četveronoške po livadi, jede travu i pije rosu. To predstavlja vraćanje na neke prapočetke. Biće je time animalizovano u čemu leži i optužba pesnika protiv rata. Kraj poeme je u znaku dolaska svetlosti i vraćanja životu. Svetlost dolazi sa pesmom partizana i osvetom, a sa njom i želja da se traje i svedoči o onome što je bilo i što ne bi trebalo da se ponovi. Istorija nikada nije bila učiteljica života, jer da je bila to se ne bi ponovilo. Ljudsko bezumlje nema mere ni granice.
1. Pesma počinje bez uvoda, scenom koja je dramatična. Svetlost - divna, nebeska, kosmička, životonosna. Sve je u zanku beline. Sve što natapa svetlost postaje svetlo, belo kao majčino mleko. Postoji potonja svetlost, od krvnikove kože i noža. To je sablazan i smrtonosna svetlsot. Žrtva mesto očiju ima očne duplje, koje narastaju u kvrge. Odsevi vatre od rane i bola - su unutrašnji plamenovi. Žrtva ne oplakuje gubitak vida. Misli na druge, na majku, ljubav, nežnost, dobrotu, brigu, utopljenje. Humanistička dimenzija žrtve. Zločin kulminira.
2. Mučenje se nastavlja. Biće se ponižava. Šamara, probada šilom. Smeh - jeziv, zastrašujući. Krvnici ih teraju da se smeju. Avetinjska slika. Klokot - novi vid mučenja. Neslane šale, bezosećajnost mučitelja. Pesma ptice ublažuje bol, pada ko melem na ranu.
3. Bol dostiže takve razmere, ne smao da su oči uništene, već su i uši od bola. Poludela žena. Kuća - je glava, njen život. Žrtva se i verbalno muči. Nanosi se veći bol. Uvrede (dupljaši, ćore, sove, mrtvačke lobanje, ćorave mačke). Cvrčak peva - ublažava patnju.
4. Novo se čulo aktivira, sve sluti. To je čulo sluha. U jami preovlađuje čulo dodira (taktilno čulo). Sluhom žrtva određuje mesto i rekonstruiše sve pojave u prirodi. Videti sluhom na osnovu iskustva koje je prethodilo.
5, 6, 7, 8, 9,10.
Smisao poeme: poetsko svedočanstvo o zločinima, stradanju nevinog stanovništva, o zlu i ljudskoj mržnji, koji nemaju granice.
Druga poruka: sadržana u 10 pevanju. Rat je veliko zlo. On animalizuje ljudsko biće, vraća ga na pra trenutke.
Treća: Opomena da se to nikada ne dogodi, jer slike koje su ovde oblikovane treba uvek da žive u svesti čoveka i da budu opomena i kočnica ka sunovratu.
Нема коментара:
Постави коментар