Prvo parnasovac, da bi potom bio jedan od vodećih simbolista, onaj koji mu je dao intelektualnu dimenziju i umeo da preko simbola izrazi svu složenost duha i intelekta. Zalagao se za čistu poeziju u kojoj će sugestija ili asocijacija biti iznad direktnog kazivanja stvari.
Poezija je, prema njemu, nagoveštavanje slika koje lebde i iščezavaju. Pošto jasnoća jezika nije mogla da izrazi išta značajno za svet, to se treba prepustiti rečima, dopustiti da reči nose biće, jer se samo tako mogu otvoriti slike i vizije. A to znači da stih nastaje nepredviđeno, u jednom tenutku. U tome i jeste neizmernost i prava lepota pevanja. Pisao je: Postoji samo lepota, a ona ima smao jedan savršeni izraz - Poeziju. Za njega je rečeno da su mu stihovi puni kristala koji blješte i morskih biljura (?) koji su neuhvatljivi, ali veoma privlačni.
Stefan Malarme poznat je po poemi "Popodne jednog fauna", po kojoj je Debisi komponovao muziku. Poznat je i po knjigama stihova "Madrigali", "Sabrane pesme" i "Lutanja". Jedna od njegovih najuspešnijih pesma je "Labud".
LABUD
Tradicionalni simbol. Pesma je ispevana u obliku soneta, na intelektualni način, tj. pomoću intelektualnih simbola. Malarme razmatra sudbinu i udes pesnika u ovome svetu. Pesnički motiv ili centralni simbol u pesmi je - Labud. Poznato je da on oličava eleganciju, neokaljanost i ljupkost. Njegova belina je oglašavanje svetlosti. Simbol je nadahnutog pesnika i pesništva uopšte, jer on umire pevajući i peva umirući (labudova pesma) peva za sebe i svet.
Međutim, ovde kao da se desilo nešto strašno: jezero se zaledilo, a labud je ostao zarobljen, pretvoren i sam u belu sablast. Jezero se sada pokazuje kao njegova tamnica, jer nema više gracioznog "jedrenja" po jezeru, nema one slobode bez koje sve postaje besmisleno. Mraz je doneo i čamu, i to je ono što ga još više obesmišljava. Dogodilo se nešto najstrašnije: njegova "zanesena krila" kao da su pala u mrtvilo, nemoćan za pokret, a što bi trebalo da znači - nemoćna za pesmu kojom bi odagnao čamu i razbio led oko sebe. I da hoće, izgleda, ne može. "Užas tla" zaustavio mu je pokret perja i zamah krila. U tom uhvaćenom stanju on deluje sablasno i izganički. I ono što je najgore u svemu tome - izostala je pesma, zbog čega i ljutnja pesnika kako na svet i prozaičnost života koja sputava i mrvi, tako i na svoju pesničku nemoć da se pokrene i odupre zamahom krila (stvaralačkim činom) i pesmom kojom se prevazilazi postojeći egzistencijalni okvir.
Pesma, dakle, pokazuje nemir pesnika, njegovu razočaranost i klonulost u koju je zapao, upućuje i na njegovu nemoć, da do kraja osmisli i usreći sebe u svetu nerazumevanja i trivijalnih (banalnih) sadržaja. I kakav je to pesnki, koji nije ispevao svoju labudovu pesmu.
Нема коментара:
Постави коментар