"Lelejska Gora" - Mihailo Lalić...

Lalić pripada savremenoj književnosti. Pisao je pesme, reportaže, pripovetke i romane. Poznati naslovi: "Staze slobode" (pesme 1948). "Izvidnica" (priče 1948), roman "Svadba" (1950), koji je doneo nešto novo na planu oblikovanja likova, "Prvi sneg" (priča), "Zlo poleće", "Raskid", roman u dve verzije "Hajka", "Lelejska Gora" (2 verzije), "Pramen tame", "Ratna sreća", "Zatočnici", "Dokle gora zazeleni", "Gledajući dole na drumove". Učesnik rata koji je iskusio sve deobe oko sebe i u sebi, sva gladovanja i samoće, borbene zanose i posustajanja, sve hajke i skrivanja. Rat je bio dugo njegova opsesija, ali na jedan umetnički i kolektivan način. U početku to je prepoznatljiv odnos i postupak, ono objektivističko pripovedanje u III licu, sa idejnom podlogom koja sledi provereni obarazc razmišljanja (četnici su izdajnici i odrod, a partizani junaci i oličenje ljudskog). Kasnije, sve se to preinačava u modernističko shvatanje književnosti: kompleksno se sagledava lavirint unutrašnje psihologije prostora uz primenu doživljenog govora solilokvija (unutrašnjeg monologa) i toka svesti. On oblikuje romane ličnosti. U II etapi stvaranja, otiskuje se u predratna prošla vremena, primenjujući neke druge postupke. Postaje sve više istoričar i dokumentarist, nego li blistavi poznavalac ljudskih stanja i ljudske duše.

"LELEJSKA GORA"

Javlja se u 2 verzije:

I objavljena 1957

II objavljena 1962. Roman se sastoji iz 5 velikih delova:

1. Bješe tama

2. San

3. S đavolom

4. Đavo lično

5. Prođe ljeto

Svaki od ovih delova ima po 60 glava (poglavlja). Radnja se odigrava 1942 (od proleća do kraja leta). Prostor dešavanja je Crna Gora, konkretnije prostor između Berana, Andrijevice, Kolašina. To je prostor na kome je pisac rođen i koji mu je dobro znan. Roman počinje razgovorom između Lada Tajevića, Vasilja, Ivana Vidrića u planini, gde se skrivaju od potera. U pećinu je došao i Niko Sajkov i Jakša. Oni su ostali u obruču i kao grupa su se pritajili do pogodnog trenutka. Reč je o partizanskoj grupi koja je u kritičnom trenutku ostala po zadatku da u zavičaju održava vatru revolucije, dok su se drugi povukli u Bosnu. Skrivanja, zasede, hajke, izdajstva i strahovi su njihovi pratioci. Oni često doživlajvaju psihološku teskobu i uzajamnu netrpeljivost. Kreću se u grupama i tako opstaju. Niko se odvojio od grupe i zalutao, a Jakša naviknut na samoću ne želi da ga traži. Seljaci su sebični i usredsređeni samo na sebe. Sakrivaju žito i namernice. Napadati ih i otimati im ono što imaju nije uputno. Dići će poteru na sebe, jer svuda su Iatlijani i četnici. Niko Doselić nepripremljen na samoću izbezumio se i predao neprijatelju. Lado u potarzi za Nikom sve više se udaljava od grupe i gubi u planini, dok nije naišao na poteru (zasedu) od koje beži u Lelejsku Goru, gde ostaje potpuno sam. U samoći ga prate tužne Nikove oči. Počinju da ga muče crne slutnje, očaji, glad i nepodnošljiva sloboda samoće. Lelejsku Goru doživljava kao pakao, stvarajući u njemu još jedan pakao, dileme, oštra sukobljavanja između onoga što je dosad bio i što mora biti, da bi opstao. Tako borba sa samim sobom postaje najteža borba. Ako je dobije spasiće sebe, ako je izgubi stradaće kao čovek. Tada dolazi do spozanje da su ideali i principi za druge okolnosti, gde je život i gde su ljudi. Principi nisu za izolaciju, samoću i u svetu hajke i zla, jer to je ravno samoubistvu. Rascep u Ladu Tajeviću dobija 2 tendencije. Na jednoj strani je razumski deo njega, ono prošlo i onaj komunistički princip: ne ukradi i ne ubij, a na drugoj ono nagonsko, drugo JA, dotad potisnuto, a sada usredsređeno na preživljavanje, koje sugeriše borbu za opstanak, ne birajući pritom sredstva. Taj drugi deo Ladovog JA simbolički je obeležen i personifikovan kao đavo. On je bio pritajen u njemu i sada se odjednom pojavio. Zato mu je bila potrebna samoća, koja umara i obesmišljava čoveka, zatim glad, strah i bezizlaz. Đavo na trenutak odnosi prevagu. U I fazi je eksponiran kao gospodin u crnom odleu i sa kovčežićem. Stalno ga prati i sugeriše mu šta i kako da čini. Tako se u delu "S đavolom" javlja kao saputnik, kao paralelni lik Lada Tajevića. Drugujući s đavolom i nagovaran od njega, Lado započinje akciju samoodržanja. Započinju njegove osvete, uzimanja, ubijanja. Lado pada u reminiscencije na dane detinjstva, studiranja i uključivanja u ustanak. Pati od košmarnih snova i halucinacija, jer mu se priviđaju čudne stvari. Vid i sluh postaju oslonac njegovog trajanja, ali i raznih uobrazilja. U II fazi đavo nije njegov pratilac, nego se đavo nastanjuje u njega i on postaje đavo lično. Ubio je odbeglog vola. Pio je krv i jeo živo meso. Upao u Munovu kuću, uzeo veš i okupao se na potoku. Potražio je Magu, ali je naišao na njenu sestru Nedu i vodi ljubav sa njom. Ubio je Masnika i Nedinog svekra. Naišao je na ženu sa tovarom brašna na konju i to joj je oteo. Potere su učesatle, ali on odoleva. Tamna strana njegovog bića prevagnula je, mada nije u potpunosti i do kraja uništeno ono svetlo u njemu. U lutanju po Lelejskoj Gori nailazi na Jakšu i sve biva drukčije. Zajedno jašu na konjima i izazivaju četničke straže. Upadaju u kuću Jakšinog strica i uzimaju mu oficirsku uniformu i Lado se oblači u nju. Neda koja je ostala u drugom stanju luta po Lelejskoj Gori i traži Lada. Njih dvojica nalaze ranjenog Vasilja i prenose ga u zemunicu. Lado počinje da gubi želju za ubijanjima. Izašao je iz tame, bespuća i magle u kojoj je bio tako dugo. Roman počinje glavom "U magli", a završava se simboličnim naslovom "Iz magle". Junak se vraća u otvoreni prostor na svetlu stazu, koja vodi u život i društvo, gde sve poprima novi smisao. Čovek je odneo pobedu - sačuvao je sebe.

24. 3. 94 

PRIPOVEDANJE  

I problem - kakvo je pripovedanje, u kom licu teče i kakav je smisao? Direktno se čuje glas junaka Lada (on je junak i narator). Sve što se čulno doživlajva, sve se to pretače kroz svest glavnog junaka i nudi se kao vlastiti doživljaj. Tako se vrši subjektivizacija sveta. Objektivno i subjektivno se stapa. Briše se granica između vremenskih tokova. Iammo prošlo vreme (detinjstvo, studije), sadašnjost i budućnost, koja se ima na umu. Vreme se personalizuje. Lado kao narator je svestran, zalazi u skriveno i imaginarno. Postavlja se kao sveznajući pripovedač. Sugestivno, nadahnuto i poetski je sve opisao. Dobija se roman ličnosti, u kome je sve personalizovano. Tu je i solilokvij, unutrašnji monolog i dijalog, tok svesti (stvarno i fiktivno, svesno i podsvesno, prisutno i odsutno). Struktura romana - slojevita i zgusnuta.

II problem je rat i deoba. Rat je društevni fenomen, veliko zlo, zastaršujuće, unosi kolebanje, dilemu, izbezumljuje. Deobe - univerzalna deoba je podeljenost sveta (uopšte na tlu Evrope), socijalna (nacionalna) deoba - izdajnici (četnici) i partizani, deoba (polarizacija jedinke i mase, grupe). Nastaju hajke. Jedni su tragači, lovci, a drugi koji treba da budu pronađeni. Deobe unutrašnje, psihološke (glad, nesigurnost, opredeljenje čoveka da postane ono što jeste, da sačuva ono etničko, ili da se otisne strminom života i sebe poništi).

Rat donosi mnoga stanja i svuda je isti. Lado - spas traži u dubini Lelejske Gore (u prostoru koji je uklet). Lelejska Gora - geografski prostor. Tu su nazivi brda, vrhova, jaruga, ponora, izvorišta, pećina. Taj prostor ima svoje prostranstvo i svoju dubinu. Nastanjuju je stoletna trula stabla. Svuda su magle, izmaglice, koje ga čine mističnim. Ovde je mitološki prostor - živi u svesti svakog čoveka, u pamćenju (kolektivno). Niko govori da je to mesto gde čovek ne živi, petao ne peva, prostor kletvi, đavola, demona, nečistih isla. Tu devojke ne češljaju kosu. Nema ničeg ljudskog. To je tamni vilajet prisutan u basnama. Cela Crna Gora postaje Lelejska Gora, kao i ceo Balkan. Lado nalazi spas u njoj, ali počinje da pati (našao se na dnu hladne, mračne i zastrašujuće gore). Otuda strah i halucinacije. Kada je počela glad, klonuće, iscrpljenost, započinju i halucinantna stanja (pramenovi magle, senke mraka i svetlosti, čudne slike). Slušno i vidno su njegov glavni oslonac. Priviđa mu se. Pogleda u stenu i vidi Nika (prebijene noge, unakaženu glavu). Iza svega se krije griža savesti. Vidi i Nikove oči. Asocijacije: truli panj - vidi čoveka u crnom fraku sa kovčežićem, gradi ga od lišća i granja; vatra - život, dom, ognjište, idiličan i utopljen prostor, pomsiao na smrt, umiranje, ubijanje, borba, pucnjevi, prolivanje krvi. Đavo - najdominantniju ulogu ima (javlja se iz panja). Prati ga i ima ljudski oblik. Đavo je došao preko kolektivnog i nesvesnog, a čitao je i "Fausta" (komunisti - crveni đavoli). Đavo je stalno uz njega i podstiče ga nekom, besedom i retorikom. U tome je sadržano drugo JA (tamno, nagonsko) koje je skriveno u Ladu. (Lado kaže: on bez mene ne bi mogao da postoji). Oni su srodnici i jedno. Druga faza - Lado preuzima ulogu đavola i kreće u samoodržanje na prostoru opšte nesigurnosti i zla u sebi. Na kraju gubi potrebu za ubijanjem i vraća se u normalno stanje.

Motivi psihički: samoća, glad (kao škorpija i zver koja je u njegovoj utrobi i koja ga ujeda).

Vrši se eterizacija bića, svesti. On grabi ka svetlosti, nije izgubio smisao za lepotu.

Lado (čovek) - pokušava da održi komunistička pravila, ali ono drugo JA mu govori da su principi i norme potrebni u zajednici. Ravni su samoubistvu. Đavo unosi pometnju i sumnju. Lado prihvata zlo samo kao nužno, alternativa da se izađe. Zlo prihvata samo da bi preživeo i opstao (ubija vola, krade iz kuća, vodi sa Nedom ljubav). Sve su to destrukcije i odstupanje od morala. Sve je ružno, ali i potrebno. Čovek postaje zver, kreće se za instinktom (animalizam), pije krv i jede živo meso - vraća se na stadijum prvobitnog čoveka (kameno doba). To je privremeno. Čovek pobeđuje.

25. 3. 94.