"KORA"
Ranih 50-ih godina ovoga veka (20 veka) došla je do izvesnih pomeranja u modernoj sprskoj poeziji. Istoričari književnosti jednog dana neće moći, a da pojavu jednog pesnika i jedne knjige ne obeleže kao prelomni trenutak u srpskoj poeziji. Pesnik je V. Popa, knjiga pesnička zbirka "Kora". Objavljena je 1953 i stoji kao kamen međaš u našoj književnosti. Jednog trenutka kada je terbalo da se dogodi nešto, pojavio se ovaj pesnik u punoj svojoj pesničkoj zrelosti. U poeziju je doneo svoju sintezu, svoj pesnički izraz, svoj pesnički iskaz i svoje nagoveštaje. Doneo je svoju potpunu pesničku zrelost opsednutu problemima svog doba. Od početka celovit, od početka jedinstven, Popa je svoje čitaoce i svoje kritičare odmah stavio u situaciju izbora. Samo je jedno sasvim sigurno: da ravnodušnost nikada nije zapretila ovom pesniku. Bio je, ili uzbuđeno hvalejn ili oštro napadovan i kritikovan. Neki su mu prebacivali da je nerazumljiv i da je njegova poezija ustvari samo "nadrealističko buncanje". Zna se da je nadrealizam jedan čisti psihički automatizam, kojim se ostvaruje delovanje misli u odsustvu svake kontrole, koju bi vršio razum. DA LI JE POEZIJA V. POPE NADREALISTIČKO BUNCANJE??? Iste godine kada je objavljena zbirka, Popa je dobio odbranu u liku Zorana Mišića, koji je na pravi način protumačio njegovo delo. Mišić kaže: "Razlika između poezije V. Pope i poezije nadrealista je u funkciji imaginarnog u delu". Čim se pojavio ovaj pesnik je doneo svoj jedinstevni neponovljivi iskaz. Taj iskaz kasnije se menjao samo toliko koliko je zahtevala sadržina. U "Kori" je dao naznake sveta što će kasnije uraditi u poeziji. Tu su date smernice i sve je pretočeno u jezik, u pokret jezika, u budućnost, pa time i u budućnost čovečanstva. U ovoj pesničkoj zbirci, kao i u kasnijim, Popa definiše način opstanka na ovim prostorima. Zbirka se sastoji od 4 ciklusa: "Opsednuta vedrina", "Daleko u nama", "Predeli", "Spisak". "Opsednuta vedrina" je najzančajniji ciklus, koji u potpunosti otkriva pokretače ove pesničke avanture. U njoj je Popa nagovestio čime će se baviti njegova poezija, a baviće se traganjem za velikim ljudskim integralom. Najpoznatije pesme su: "Poznanstvo", "Razgovor", "Odlazak", "Putovanje" u kojoj kaže: "Za razmišljanje vremena nemam putujem". Ovaj pesnik smatra da ne postoji neprobojni mir, ne postoji ni odmor i zato pesnik započinje bitku, započinje odbranu ljudskosti (napadane spolja i iznutra), one ljudskosti koja boravi negde na prostorima "Nepočin polja". U ciklusu "Daleko u nama" pesnik je započeo bitku za ljubav prema neljubaznom, za ljubav koja u samoodbrani brani ljudsko dostojanstvo. U ciklusu "Predeli" i "Spisak" ovaj pesnik je bio najkomunikativniji i najviše provokativan za sluh okoline. Za pesnički opus V. Pope može se reći da se tamo ništa nije dogodilo slučajno, izvan proverenih koordinata jedne poetike.
15. 11. 93.
"SPISAK"
U ciklusu "Spisak" V. Popa nas suočava sa spiskom živih i neživih stvari. Svaki predmet iz ovog spiska, metaforiše izvesnu situaciju postojanja, koja u određenoj meri može da bude i situacija ljudskog postojanja. Sudbina stvari sa "Spiska" veoma je slična čovekovom udesu. Sve ove pesme žive samostalno, kao pesme skice, životinja, biljaka ili predmeta. Čovek upravlja predmetima sa ovog spiska, pa kroz ove pesme Popa traži odgovor na pitanje: "Da li se možda i čovek sam nalazi, na nekom univerzalnom spisku?". O Popinoj poeziji može se govoriti proučavajući ga sa nekoliko aspekata, kao pesnika modernog, neobičnog: pesnika koji je u stih uneo toliko muzikalnosti bez ikakve stvarne pretenzije da metrički bude savršen. Zna se da je imao veoma kritičan odnos prema rečima i bio je vrlo selektivan u odnosu na leksičku građu. On je težio maksimalnoj funkcionalnosti svake upotrebljene reči. Reči su u njegove pesme ugrađivane tako da u kontekstu budu opterećene samo do granica nosivosti. Svaka reč mora da deluje punom težinom svog smisla. Jedna od osnovnih osobina njegove poezije je čulnost, konkretnost, doživljaja materijalnog sveta od čijih elemenata on i gradi svet svoje poezije. Pesnik je uspeo da postigne jedisntvo suprotnosti u svojoj intonaciji, čak i u impulsu koji nose stihovi. Svaku ekspresiju on sažima u najjednostavniju delotvornu formulu. Ponekad je bio sklon jarkom, bizarnom, čak senzualnom, metaforičnom, neobičnom izražavanju. Sve ove elemente u nejgovoj poeziji Zoran Mišić je razvrstao na klasicističke i barokne. Rekao je da je Popa najbolji kad klasicistički elemenat prevagne nad baroknim. Muzikalnost ove poezije je očigledna. Ovaj pesnik ne upotrebljava simbole kao sistem određenih konvencionalnih znakova, već reči koje nizom asocijativnih slika, treba da nas dovedu do simbola. Pevajući ništavilo i prevladavanjem ništavila, ovaj pesnik nas dovodi suštinskoj ljudskosti kao uzvišenom idealu kome treba težiti.
17. 11. 93.
Poznate knjige Popine poezije su: "Kora" (1953), "Nepočin polje" (1956); zbirka "Od zlata jabuka" (1958), "Urnebesnik" (1960) - zbirka humorističke poezije; (1962) - "Ponoćno sunce", (1968) - "Sporedno nebo"; (1972) - "Uspravna zemlja"; (1975) knjige: "Vučija so", "Živo meso", "Kuća nasred druma"; (1981) zbirka "Rez".
19. 11. 93.
Нема коментара:
Постави коментар