Ovo je idejni, filozofski, psihološki roman, kao i tragedija, usled velikog broja ubistava, samoubistava, moralnih padanja i ljudskih patnji, kao i smrti po ulicama. Prava velegradska hronika. Socijalni roman sa akcentom na kriminalni roman, prikazuje hroniku Petrograda 60-ih godina. Objavljen je po prvi put u "Ruskom vesniku" 1866. Tema i siže romana krije se u samom naslovu, a zločin je glavni motiv, koji se proteže kroz celo delo i koji osmišljava fabulu. Roman se sastoji iz 6 delova.
Već na početku romana saznajemo o teškom položaju glavnog junaka Raskoljnikova, koji je suočen sa problemom alijenacije i apsurdne egzistencije. Raskoljnikov je podstanar skromnog pansiona. Zbog teške materijalne situacije ne plaća redovno stanarinu, pa iz tog razloga uvek žuri pri izlasku iz sobe. Susrete sa gazdaricom je izbegavao, jer je to za njega bilo isuviše bolno, a pre svega bojažljivo. Pored toga, osećao je dozu stida usled prevelikog duga. Prijatelje nije imao. Povukao se u samoću. Neprijatno mu je bilo da zastaje i razgovara sa drugim ljudima. Osećao se malim i slabim u petrogradskoj varoši. Iznad svega, njegovu psihu opsedala je sirotinja i težak materijalni položaj. Prekinuo je sa studijama i nastavio je život kakav obično biva kod bivših studenata. Počeo je da podučava đake, misleći da će time poboljšati svoju trenutnu ugroženost. Međutim, ubrzo shvata da je i to apsurdno, pa prekida sa tim.
Jednog sparnog julskog predvečerja Raskoljnikov se našao na ulici. Prevelika omorina otežavala mu je dah. Prašina i neprijatan miris petrogradskih krčmi, činili su atmosferu odvratnom, ostavljajući pri tom ružnu i pomalo patetičnu sliku ruske varoši. Raskoljnikov iako lepog fizičkog izgleda, neobične lepote (crne oči, smeđa kosa, visok i gibak stas) u očima drugih bio je ništa drugo do čovek bedno obučen i izderan. Raskoljnikov je bio svestan toga, pa je to jedan od glavnih razloga njegove usamljenosti i otuđenosti. Pijani ljudi su ga vređali, a on je crveneo i strahovao. Dobro je znao da mu je odelo iznošeno, bledo, pocepano i umazano. Znao je da svima zapada za oči i da odstupa od najnovijih modnih konvencija. Iako su to samo sitnice i manje važne stvari, one znaju naprotiv da utiču na sled budućih doživljaja i da sve poremete i izbace iz koloseka. Idući stiže do kuće bogate babe zelenašice lihvarke, koja je uzimala stvari u zalog i odlazi kod nje u stan. Zvonio je i posle podužeg oklevanja baba ga prima. Bila je to starica od 60 godina, sitna i mršava, prosede kose. Soba je bila mala i žuta, puna cveća. Raskoljnikov je merio sve pogledom trudeći se da zapamti sve do detalja. On je gledao i beležio, iako u sobi nije bilo ništa od izuzetne važnosti. Nameštaj iako star mirisao je na čistoću. Raskoljnikov je zapazio još jedna vrata koja su vodila u drugu sobu. Izvadio je stari srebrni sat pružajući ga starici Aljoni Ivanovnoj. Baba mu daje novac i on odlazi napominjući da će opet navratiti sa novim zalogom. Ljubazno se oprostio sa staricom i sa čudnom zbunjenošću izašao na ulicu. Osećao je odvratnost i besmislicu. Uzbuđenje ga je sve više bunilo i gušilo. Usled duševnog tereta teturao se ulicom. Sudarao se sa prolaznicima u potpunoj zanesenosti, ne osećajući ništa. Ušao je u jednu krčmu i zavukao se u mračan ugao. Sedeo je za prljavim stolom. Pivo koje je popio oslobodilo ga je duševne opterećenosti, tako da je počeo ljubopitivo i prijateljski da posmatra lica oko sebe. Iako je osećao odvratnost prema pijanim licima, nešto se prelomilo u njemu i privuklo ga jednom čoveku. Bio je to čovek od 50 godina, osrednjeg rasta, proćelav, otečena lica. Odelo mu je bilo pohabano, zgužvano i uprlajno. Bio je to bivši činovnik Marmeladov. Igrom slučaja stupaju u kontakt i otpočinju razgovor. Ustvari, Marmeladov počinje da izlaže svoju kratku biografiju. Marmeladov mu priznaje da je samo zbog bednog položaja potražio utehu u piću. Oženjen je sa Katarinom Ivanovnom ćerkom bivšeg oficira. To je žena velikog srca i doslednog vaspitanja, senzibilna i širokogruda. Žive u malom i vlažnom stanu. Katarina pored troje male dece neprestano pere od jutra do mraka. Navikla je na čistoću, a usled neprestanog pranja u hladnoj vodi oslabila je i zdarvlje joj je popustilo. I pored dodeljene zlatne medalje i pohvalnog lista predodređena je na nemilosrdno istrajavanje. Vaspitanje u gubernijskom pansionu nisu poboljšali njen položaj. Marmeladov ju je oženio kao udovicu sa troje sitne dece. Katarina je bila žena pešadijskog oficira. Marmeladov je takođe ostao udovac. Iz prvog braka ima ćerku Sonju, koja radi u šnajderskoj radnji i koja im u mnogome pomaže. Stanuje kod krojača Kapernauma. Obično dolazi noću da ih obiđe. Marmeladov i Katarina žive u stanu Amalije Fjodorovne Lipeveksel. Posao je izgubio zbog neumerenosti u piću. Već je 5 dana izvan kuće. Uzeo je novac od Katarine, tj. ukrao ga i lutao po krčmama. Raskoljnikov ga vodi kući. Stižu u sobu bednog izgleda. Na sve strane razbacani predmeti i krpe. Oskudna u nameštaju, vlažna i stešnjena. Deca su ležala na podu udišući zagušljivi vazduh. Marmeladov je pao na vratima, a Katarina je skočila i zgrabila ga za kosu. Deca su briznula u plač i to je ono čega se Marmeladov najviše plašio: dečji plač, Katarinini uzdasi i rumena boja jagodica. Katarina sva razbesnela napadala je Raskoljnikova, a radoznala masa ljudi se tiskala na vratima posmatrajući ishod situacije. Raskoljnikov ostavlja novac i odlazi u svoju malu sobu punu prašine. Dolazi služavka Nastja donoseći mu čaj i nešto hrane i saopštava mu da će ga gazdarica tužiti policiji zbog neizmirenih dugova. Daje mu pismo koje je dobio od majke i ostavlja ga samog. Poljubio je pismo i počeo da ga čita. Iz pisma saznaje da je dobijeni novac pozajmljen. Dunja više ne služi u kući Svidrigalovih, jer je osramoćena i bila je prinuđena da ode. Svidrigajlov joj se udvarao, nudi nagrade, čak i bekstvo u inostarnstvo. Marfa Petrovna njegova žena čim je čula za to tera Dunju iz kuće. Dunja je klevetana i kaljana po mnogim kućama. Međutim, Svidrigajlov pokazuje pismo u kome ga Dunja blagodarno odbija. A Marfa je pismo nosila po kućama pričajući o Dunjinoj iskrenosti. Dunja čak dobija i ponudu za brak od gospodina Lužina Marfinog rođaka koji će uskoro doći u Petrograd u posetu Raskoljnikovu. A za njim će doći Pulherija Raskoljnikova sa ćerkom Dunjom. Raskoljnikov pročitavši sve ovo zaplaka se. Misli su mu se komešale i uznemirile. Srce mu je lupalo u grudima. Izašao je na ulicu pričajući sam sa sobom. Bio je besan i ogorčen sadržinom pisma. Nije mogao da prihvati Dunjinu žrtvu. Osećao je slabost i krenuo je ka klupi da sedne. Sreće pijanu devojku od 15-16 godina i jednog gospodina koji je motrio na nju. Raskoljnikov ne želeći da jadna devojka bude iskorišćena i kreće da udari gospodina, ali ga u tome sprečava policajac. Videvši devojku setio se sestre koje je spremna da stupi u brak samo da bi obezbedila bratu novčanu podršku. Raskoljnikov daje novac policajcu moleći ga da devojku odvede kući. Ostaje sam ne znajući gde i kuda da krene. Ustao je i krenuo. Posmatrao je terase, balkone, zelenilo, decu, žene i cveće. Skrenuo je u žbunje i zaspao. I počinje da sanja. Sanjao je detinjstvo što pokazuje njegovo vremensko udaljavanje od egzistencije. Ima 7 godina i šeta sa ocem. Prolazili su pored jedne krčme gledajući pijana lica koja su ga plašila. U blizini bilo je groblje i crkva. Priseća se babinog parastosa i groba brata koji je umro u 6 mesecu života. U svoj gužvi ispred krčme primećuje velika kola u koja se uprežu teretni konji. Grupa pijanih ljudi upregla je jedno mršavo seljačko kljuse u kola, posedali su i počeli da ga šibaju. Kljuse je klecalo i trzalo se. Jedva je disalo. Razbesneli čovek silazi sa kola i počinje da ga udara pesnicama. Kljuse je izdahnulo, a Raskoljnikov je plakao žaleći što nije mogao da pomogne jednom nejakom biću...
Администратор блога је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши