Rođen u selu Tršiću 1787. kod Loznice, kao šesto dete siromašne porodice kojoj su sva ranija deca umrla. Dobija ime Vuk kako bi se smrt uplašila i pobegla od tog doma. Pismenosti se vrlo rano naučio. Do knjiga je dolazio preko svog rođaka Jevte Savića i to samo do nekih ruskih bukvara. Kao najpismeniji čovek u Srbiji 1804. postaje pisar kod vojvode Ćurčije. Kasnije, željan znanja odlazi da nastavi školovanje u Dositejevoj Velikoj školi u Beogradu, zatim odlazi u Sremske Karlovce. Posle propasti I sprskog ustanka mnogi ustanici su prešli u Austriju. Vuk je 1813. otišao u Beč. Ubrzo je napisao jednu knjigu o propasti ustanka, koja je dospela u ruke Jerneja Kopitara glavnog cenzora slovenskih knjiga u Beču. On je odmah uočio Vukovu izuzetnu darovitost i poznavanje srpskog narodnog jezika. Knjižicu mu nije objavio, ali ga je potražio. Od njihovog prvog susreta pa sve do Kopitareve smrti trajaće jedno veliko prijateljstvo i njihova zajednički rad na stvaranju sprskog književnog jezika na narodnoj osnovi. Od najranijeg detinjstva željan znanja i sklon učenju, Vuk je oduševljeno prihvatio Kopitareve podsticaje i pomoći. S takvom strašću je prionuo na posao da je već 1814. objavio dve knjige - Malu prostonarodnu slavenoserbsku pjesnaricu i Pismenicu serbskoga jezika, koju je napisao uprošćenom azbukom. Pjesnarica je bila I štampana zbirka sprskih narodnih pesama, a Pismenica I gramatika sprskog jezika. Tim dvema knjižicama Vuk je obeležio dva glavna pravca svoga rada - a to su: prikupljane i objavljivanje narodnih umotvorina i reforma jezika i pravopisa. Za tako kratko vreme Vuk je uz Kopitarevu pomoć došao do saznanja da je neophodno odmah i sasvim napustiti slavenoserpski jezik i zameniti ga narodnim. To je značilo uvođenje promena na svim jezičkim nivoima: u azbuci, pravopisu, gramatici, leksici. Neke promene je u izvesnoj meri Vuk izvršio već u Pismenici. Ističući u predgovoru PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ, A ČITAJ KAO ŠTO JE NAPISANO, Vuk je najavio potpunu reformu azbuke i pravopisa. Na Kopitarev podsticaj Vuk je 1815. počeo skupljati građu za Srpski rečnik. Oslanjao se na vlastito znanje, a kao podsetnik su mu služili drugi rečnici. Posle svega 3 godine objavio je Srpski rječnik 1818. Rečnik obuhvata 27270 reči iz narodnog govora Vukovog kraja. To nije Rečnik književnog jezika, već delo koje sadrži osnovicu budućeg književnog jezika. Reči je na nemački i latinski preveo Kopitar. Vukov rečnik iz 1818. se smatra jednim od najkrupnijih događaja u istoriji srpske kulture. To je I delo koje je štampano novom Vukovom ćirilicom, koja se i danas upotrebljava. U ovom delu je I put ostvareno načelo idelane azbuke - da se svaki glas obeležava samo jednim slovom i to uvek istim i da svako slovo uvek ima jednaku glasovnu vrednost. To je I delo u kojem je potpuno ostvarena Vukova pravopisna reforma, po kojoj se reči posledno pišu onako kako se izgovaraju. U Rečniku primenjen je pravopis uz kasnije sitnije izmene pojedinosti, upotrebljava se i danas. Reči u Rečniku su akcentovane. Iako se akcenatski znaci delimično razlikuju od današnjih oni verno predstavljaju akcenatske likove reči Vukovog govora. Uz Rečnik je Vuk priključio i sprsku gramatiku koja je neuporedivo bolja od pismenice. Ta gramatika je značajna po tome što od nje počinje normiranje srpskohrvatskog jezika. Preko te gramatike svet je upoznao naš jezik. Nju je na nemački preveo i 1824. izdao Jakob Grim. Dok je rečnik među slavistima u svemu dobio visoke ocene, učeni Srbi su ga osim nekih Vukovih prijatelja, dočekali sa ogorčenjem, najviše zbog ijekavskog izgovora, slova J i nepristojnih reči koje je Vuk uneo u Rječnik. Predgovor Rječniku ima programski karakter i u pogledu stvaranja zajedničkog srpskohrvatskog književnog jezika...
Нема коментара:
Постави коментар