Pod pretnjom i pritiskom, srpski narod je po ko zna koji put proteran sa svojih ognjišta u novu domovinu, u obećanu zemlju. Kolone izbeglica krenule su u zbeg i potragu za izgubljenom srećom i beskrajnim plavim krugom i njegovom zornjačom. Lutali su po nepoznatim staništima, izmoreni, promrzli i gladni. Gazili su po blatu do kolena. Lutali su bespućima, žutim baruštinama, blatom i ljubičastim ravnicama koje su svojom parom gušile i zatvarale vidike. Dovedeni do apsurda selili su se iz mesta u mesto, držeći čvrsto u ruci ikonu svoga sveca.
Kiše su lile, a vetrovi su nemilosrdno svirali i šibali sa svih strana. Išli su putem neizvesnosti prevaljujući kilometre. U potrazi za svojom himerom doživeli su i preživeli mnogo. Probijali su se kroz ševar, mulj, glib, prašinu, magle, modre šibljake i tvrde ledine. Koračali su kroz mrak, tminu i sivilo. Put je iscrpljivao, ali je i kalio. Znali su da su izgubljeni i nesrećni i da im povratka nema. Iako izmučeni, zamornim i dugim hodom, u srcima su očuvali svest o slovenskom duhu i svetosavlju. Padali su u psihološke krize i patnju. Bili su potišteni i duhovno prazni, puni nemira i nespokoja. Tražili su put i izlaz. Nijednog trena ne nalaze konačni cilj. Nalaze ništa. Svetlosti kao da nema, a volje za životom u izgnanstvu i "emigraciji" je sve manje. Polako gube životni elan i polet. Postaju tromi, teški i bledi u licu. Sve više tonu u sivilo i prazninu. Žuta i troma reka otiče, a sa njom i njihove tragične sudbine.
Stigli su u novu naseobinu i započeli su novi život u privremenim staništima. U srcima su nosili veru i nadu da će se vratiti, mada su znali da je to nemoguće. Raseljeni i raštrkani srpski narod nije ni slutio da se sudbina vrti u krug, i da će i njihova deca trajati istom zlokobnom sudbinom, u večnom lutanju i zbegu. U svojoj uzaludnosti i naivnosti, trčali su sa tuđim oružjem u ruci. Ginuli su po tuđim šumama, vodili krvave ratove za tuđe interese i tuđe uzvišene ideale. Smelo su jurišali u ambis, sunovrat i ništavilo. Gubili su se u prevelikoj maglli i gustom dimu. Postajali su prah i pepeo neke tuđe i daleke zemlje, a trag im je nestajao u tami.
Zemlja od koje su očekivali mnogo izneverila ih je i učinila još tragičnijim. Želeli su da vaskrsnu i da se vaznesu nad svojom tragikom i prokletstvom koje ih je gutalo i uništavalo. Snevali su i čeznuli za pravoslavljem, svojom maticom i svojom idelanom zornjačom - Srbijom. Verovali su u bolje sutra. Patriotsko osećanje bilo je jače od vulkanske erupcije i sve više je plavilo srpske napaćene duše. Hteli su da premoste svoje kosti u svoj zavičaj, koji ih sve više mami i priziva. Gde naći svoju mnogovekovnu istinu i kako povratiti sebe u prapostojbinu?
Sanjali su o nevinosti i čistoti, o duhovnoj slobodi i moralnoj uzvišenosti. I želei su samo jedno. Jarko su želeli da se vrate iz daleke tuđine, preko Save i Dunava, na svoje Kosovo, Liku, Kordun, Knin... Nisu se vratili, a seobe još uvek traju u nekom novom pravcu. Možda je to obnavljanje nekih starih puteva i staza...
Нема коментара:
Постави коментар