Drugi deo
I
Uhvatila ga je jeza. Razgledao je odelo i tražio tragove od krvi Stvari iz babinog sanduka sakrio je u sobni ugao u rupu ispod tapeta. Klonuo je i tresao se. Bio je u bunilu. Skinuo je petlju i iskrzala vlakna na kojima se uhvatila krv. Iščupao je i levi džep od pantalona i na čarapi je ugledao krv. Obuzimala ga je zima. Jak udar u vrata ga razbudi. To je bila Nastasja i vratar. Ušli su i saopštili mu da je dobio poziv iz policije i da treba da se javi. Sa strahom je čitao poziv, ali ti je bio običan poziv da se javi u policiju. Obukao se i krenuo. Pomišljao je da će mu pretresti stan dok bude odsutan. Došao je u policiju. Sobe su bile male i niske. Pokazao je pozivnicu i dobio uputstva gde treba da se javi. Raskoljnikov je bio nesređen. Bojao se da neće moći vladati sobom. Od njega su tražili novac. Saopštili su mu da ga je prijavila gazdarica zbog neplaćanja stana. Morao je ili da plati dug ili da se pismeno obaveže da će dug u datom roku isplatiti. Posmataro je svađu poručnika koji je nasrnuo na Lizu Ivanovnu iz razloga što se kod nje stalno dešavaju skandali. Ilja Petrovič saopštava Fomiču o Raskoljnikovu, tj. o njegovom neplaćanju dugova. Raskoljnikov se branio i govorio je da je bolestan i siromašan, da ga ubija sirotinja. I obećao je da će isplatiti sav dug kada dobije novac od majke. Pričao je kako mu je gazdarica ukinula obroke i kako joj je dao usmeno obećanje da će se oženiti njenom ćerkom. Ali ta devojka je umrla od tifusa. Pričao je o obećanjima koje mu je obećavala gazdarica i o kreditima. Sve vreme je osećao mučninu. Mučila su ga mračna osećanja. Osećao je beskonačnu usamljenost i otuđenost. Delovođa mu je diktirao izjavu. Time se obavezao da će platiti dug, a da sve vreme neće napustiti grad. Hteo je čak da priđe Nikodimu Fomiču i da mu prizna za zločin. Nešto iznutra ga je nagonilo na to. Čuo je kako Fomič i Petrovič razgovaraju o ubistvu babe i o Kohu i o Pestrakovu, kako su zatekli prazan stan i otvorena vrata. I o tome da je Koh kriv što je odlazio od vrata. Raskoljnikov se osvestio i vidi da sedi na stolici i da mu daju vodu. Pitali su ga da li je juče izlazio iz kuće. Rekao je da jeste i to oko 8 sati uveče. Odgovarao je kratko i jasno. Bio je bled, zažarenih očiju. Jedva je stajao na nogama. Ustao je i izašao. iI na ulici dolazi potpuno sebi...
Нема коментара:
Постави коментар