Varoš ispod Pčinje, visoko zazidane avlije starog Vranja. Životna drama Sofke se odvija pod vrelim južnjačkim nebom, dnevnom plaveti i noćnim srebrom. Balkanska palanka. Vranjanska sevdalinka, jelo i sirdžade. Junaci su smoždeni unutrašnjom napetošću, lako gube prisustvo duha bez koga nema igre duha. Odsustvo humorističkih raspoloženja - tragizam Protivrečnosti života sa vranjske kaldrme. Zatvorena patrijarhalna priroda Vranjanaca. Nisu znali za društvenosti u kojoj je smeh i deo trgovačkog posla i razbibriga. Ima mnogo života, a nema komične situacije ni humorističkog trenutka.
Sofka - razborita, strastvena, neokušana u stavrnosti, snovi se hlade u pepeo otupele pomirenosti, trezvena, hrabra.
Marko - suzbijana ljubav i sapeta snaga u samoubilačku grižu savesti, novi gazda, malopređašnji seljak.
Sofkin nevoljan pristanak da pred ucenama spolja pođe za nedragoga predstavlja odlučujući trenutak u zaokruživanju nejnog lika. U tom dramatučnom času Sofka govori "NEĆU", a Efendi Mita "MORAŠ". Osnovna ideja je prećutana, potisnuta. Ona je pod prinudom, sažaljeva se na oca i ljubav prema ocu i kući, žrtvovanjem privremeno i prividno zaustavlja porodičnu propast. Patrijarhalna porodica otac je neprikosnoven u svojoj samovolji, a svi mlađi u svemu su mu poslušni. Ona nosi mušku volju, imala je snage da sebe ispita u stvarima na koje i sama pomisao je bila grešna. Drznula se da izađe pred oca i da mu saopšti "JA NE MOGU I... NEĆU". Rekla je to jer stvarno nije htela, i nije mogla. Nečuveno je to bilo što govori ocu, ali nikoga nije iznenadilo jer su naslućivali da neće biti od onih svetaca, devica, koje se odazivaju skokom kud otac pokaže okom i koje pogled upiru u zemlju, primaju pohvale i šamare. Pred oca je stala odlučno kao zrela i postojana ličnost, rešena da se suprotstavi istim razlozima kojima se i on rukovodio donoseći protivprirodnu i unižavajuću odluku da je uda za dečaka - "SRAMOTA! OD DRUGARICA I SVETA SRAMOTA ME TATO". Priznao je da i njega to muči "ZAR MENE NIJE SRAMOTA". Njega je više bilo sramota da se pred svetom pokaže u iscepanom mintanu, nego da jedinicu nadaleko čuvenu lepoticu ponizi pred svetom. Ona nije odolela. Godinama je sanjala i priželjkivala mladića kome bi slobodno i sa ljubavnim žarom poklonila svu svoju lepotu, ali su njena nadanja vremenom tanjila i prožimala sve crnom slutnjom da će ne samo devojaštvo već i ceo svoj život provesti u jalovom snatrenju, bludni, osami. Osećala je da su njeni devojački ideali iako prirodni suviše visoki i smeli za sredinu i vreme u kojima joj se život zalomio. Zbog svega toga ona prihvata poraz svojih mladalačkih žudnji i kao surovu, ali neizbežnu posledicu ropskog položaja žene u porodici i društvu i kao usud starenja i kao način bekstva iz usedelačkog samotništva, i kao žrtvu za dušu svoga čorbadžijskog reda. U odronjavanju nekadašnjeg porodičnog bogatstva i ugleda spremna je da pronađe i sopstvenu krivicu, podsvesno želi da saučesništvo u ispaštanju, kaznu za umrianje nezasluženo griže savesti. Ličila je sebi na kaktusov cvet koji donosi smrt i stabljici koja ga nosi i korenu koji ga hrani. Što taj cvet biva lepši smrt izgleda upadljivija i strašnija i zaslužnija. Sve joj je pisano nepisano pravilo patrijarhalnog društva koje niko nije mogao obesnažiti i suđeno je. Mogla je da odabere način na koji će sebe prineti kao žrtvu. Mogla je odbiti venčanje sa dečakom, ali bi dobila drugog nevoljnog od oca izabranog. Saznanje da je otac žrtvuje joj pada teško. Morala je da se odrekne neke svoje devojačke ljubavi. Nikada je nije ni imala, prisiljena da posumnja u očevu ljubav. Boli je, vređa, iznenađuje. Predosećala je od ranije materijalnu krizu - prodaju. Poderani mintan je slikovit izraz bede. Sve je naslućivala "ZNALA JE. KAKO DA NIJE ZNALA". Ono što ju je pobunilo i zbog čega se opirala očevoj volji je to što nije bila pitana, uskraćeno joj je verovanje da su je roditelji voleli, poštovali, da je za njih bila čovek. Iako je bila rešena da promeni odluku, ona ipak nemenja. Poseduje izdržljiv otpor, sumnju u očevu ljubav, sebe čini žrtvom. Otac je razuverio roditeljskim besom i nežnošću, razuverio je da je svejedno kome se daje. Kaje se ona što je se usprotivila. Nije stigla nikoga da zavoli, mladost i lepota prolaze i lakše joj je da se pred svetom pokaže kao plemenita i prihvati odluku. Otkriva udajom veličinu svoje žrtve, izgleda veća, nesebičnija, zagreva je to požrtvovanje i junaštvo. Žrtvovanjem ubija sebe, polazi ne samo za nedragog, već i za samo dete. Zadivila je i zaprepastila sve. Svet je mislio i nadao se da će pasti i pokleknuti. "SUTRA GOTOVO ONA PROBUDI TETKU TOLIKO SE ŽURILA SA TOM SVOJOM ŽRTVOM". Velikomučeničkim gestom spašava ubijeno dostojanstvo, poslednji trzaj u agoniji. Varala se da izazvati divljenej bez sažaljenja. Razuverila se u to i u amamu i tada je prvi put nemoćno zaplakala. Shvatila je da se žrtvom nije odbranila od uobičajene devojačke sudbine i da je njen život odavno izrečen narodnim legijama koje oko nje pevaju kupačice. Više nije slavna i nedostižna, već paćenica. Ismejana je u dugoj opojnoj ljubavnoj nadi i uzdrmana do dna svoga plemenitog i nedostižnog bića.
Struktura opisuje način života kao:
1. društveno istorijski trenutak, u porodicu nas uvodi
2. i prelazi se na opis glavnih likova. Roman se odvija. Sećanje Sofke na rane detinjstva.
Нема коментара:
Постави коментар