Tragika pri povratku, bezumlje i potištenost. Nalaze iznevereni ljubav, prljave ulice, krst i grob. Nema kuće, utehe i otadžbine. Čovek se vraća iz rata. Generacija preživelih se vraća iz rata. Sa sobom su poneli dramatične scene i stravične vizije. I umesto trijumfa doživeli su veliko razočaranje, tragediju i umor. Posle svega sve je prazno i polomljeno. Sve se ruši i osipa. Čovek je odlučio da pobegne od društva koje ga okružuje i sve više pritiska. Počeo je da sanja o opuštanju i odmoru, o čistoti i harmoniji. Potreba za mirom i ljubav prema svetu nosili su ga misaono ka nepostojećoj zemlji HIMERI u kojoj čovek postaje svestan svoje lakoće i duhovno moralne čistote. Verovao je u plave obale i mora rumenim od sjaja. Želja ka besprekornoj tišini, dalekim morima i ostrvima, vaskrsava čoveka u belim daljinama. Čovek poput skitnice luta i traži svet koji ne postoji i koji niko ne može da nađe. On želi po svaku cenu da se vine u nebeske sfere. Sve više i odlučnije suprotstavlja se ovozemljskom svetu gliba i blata, a svoje dlanove pruža ka astarlnom i zvezdanom svetu. Ni u daljini čovek nema mira. On boluje i neizemrno čezne za zavičajem. U tuđini, usamljen je i zamišljen. On neumorno traje i ide. Ni jednoga časa misao mu ne napušta pomisao o rodnom kraju, koji je negde tamo daleko. Život mu je u znaku sumatraističkog bitisanja. Seta i melanholija ne mogu da ponište njegov san o visinama. On uporno traga i traži svetlost i lepotu zavičaja. Put satkan od sna i jave, od bunta do izmirenja, od materije do duha, od čulnosti do metafizike, postaje put preobražaja vidljivog u nevidljivo, čujnog u nečujno. Iako je verovao u plave obale i plava mora, a Srbija je postala jedno veliko priviđenje za njega. Čovek je u neraskidivoj vezi sa prirodom i kosmosom. On je svugde i on je sumatraista. Iako se prožima i blisko i daleko, Srbija je veliko priviđenje, mesto gde se nikada neće stići i što će ostati veliki san, želja i čežnja golema...
Нема коментара:
Постави коментар