Đura Jakšić...

Rođen u Srpskoj Crnji 1832., a umro 1878. u Beogradu. Poznati književnik, pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Izrazita pojava sprskog romantizma. Piše tragedije  u stihu SEOBA SRBALJA, JELISAVETA, STANOJE GLAVAŠ, PESME i PRIPOVETKE I-IV. Pisao je rodoljubive, ljubavne i opisne pesme. Izraziti liričar. Jedan od najnesrećnijih pesnika 19 veka. On odlazi u Sabantu, jedno mesto blizu Kragujevca. Ni tu neće biti bolje za njega. Oženio se. Potom su došla i deca. Živeo je samotnički i kada je žena otišla sa decom, ostaje sam u Sabanti. Ipsevao je pesmu NA LIPARU. Ostao je sam bez utehe. Motive nalazio u herojskoj prošlosti svoga naroda.

Đurin otac beše sveštenik i vaspitan je u patrijarhalnom duhu. Hoće ljubav za sve ono što je epsko, srpsko, junačko. Bio je izuzetno nadaren za slikarstvo. Slikarski zanat učio je u Pešti. Bio je đak Konstantina Danila. Sa 16 godina kreće u revoluciju na strani Austrougarske. Sa puškom u ruci  boriće se protiv Mađarske. Otiće u Beograd da uči slikarstvo i upoznaje Zmaja. Probudiće mu se želja za pisanjem. Počeće da službuje kao učitelj i neće imati ni mira. Uhodi predstavnike vlasti. To je ono što će mu odrediti život da se muči. Službovao u Srbiji, Kragujevačkoj Rači, Kragujevcu. Živeo je životom onoga koji nema ništa, koji zna za čemer, jad, kafanu, utapanje sebe u alkohol da bi zaboravio ono što ga pritiska i da izrazi svoju misao. Pred kraj života jedan general koji je bio u Lenjingradu, delo Ranjenik, isprebijao ga na mrtvo. Pred kraj života odlazi u Beograd i živi u Skadarliji. U Beogradu u blizini poznatih kafana TRI ŠEŠIRA. Bio je veliki patrista. On je to pokazivao na slikama, pesmama, postupcima. Kada je bio spsko-turski rat 1876., on umire 1878 u bedi, nemaštini. Kao slikar rasipa talenat svuda gde je stigao za bokal vina, a slikao je motive po kafani. Slikao supruge i kćeri trgovaca. Tragao za motivima iz prošlosti. Želeo je da prikaže seobu Srba, kraljevića Marka. Poznata je njegova slika STRAŽA i DEVOJKA PLAVA. Pisao je pesme, lirske, epske, pripovetke, drame. U lirskom pesništvu rodoljubive pesme, socijalne, satirične, elegične. Pesme - OTADŽBINA, PADAJTE BRAĆO, DVE STAZE, JA SAM STENA, OTAC I SIN, ŠVALJA, RATAR, PUT U GORNJIK, NA LIPARU. Kao dramski pisac napisao je JELISAVETA KNJEGINJA CRNOGORSKA, SEOBA SRBALJA, STANOJE GLAVAŠ. Sve su to tragedije, istorijske pesme i prošlost. Njegova proza po tematici može se podeliti na pripovetke sa tematikom, na prošlost iz davnih vremena, sadašnje vreme i na prošlost iz srbijanskog života, kao što je bila Kućica iz vojvođanskog života, Srpsko čobanče, Sestra banaćanka, Pop Tihomir, sa pesmama iz rata Ratnik, Ranjenik. Pisao satirične priče od kojih se izdvaja Komadić svajcarskog sira. U svojim lirskim pesmama iznosio je ličnu tremu i prkose koji idu do buntovnosti i nemirenja sa postojećim. Iznosio je i svoje saučestvovanje u nevoljama onih koji ginu i koji pate u nemaštini. U svojoj poeziji koju je ostvario pod uticajem Bajrona i Petefija dao je sliku tog titanskog uha koje se odmara i ne odustaje od istine, pravde i dostojanstva.

ORAO

Kamen svemu odoleva. Poredi sebe. Čekanje.

1. sjao čovek koji je težio ka visinama, jak, dostojanstven, gordost, svojstvene su visine. Oseća se slobodnim, car. Ono što ga čini , što jeste. Na zemlji se sve ruši, nestaje. Razapet između dva carstva - zemaljskog i nebeskog. Zemlju prezire i ne može da ostane.

Nebo - magle, bruje. On se sa njima nosi dok ima života. Ustreljen kad više nestaje snage, on na zemlju pada. Na zemlji mrak, pakao. Mora da se spusti dole u carstvo mraka, gliba, krvari. Orao simboliše čoveka, gord, drži se do časti, koji prezire tamu, ide za visinama, uzvišenijim. Divljenje onome što je video u njemu, prepoznaje sebe. Teže visinama, ali ne može da se oslobodi zemljine teže i opet se na zemlju vraća...