Ivan Gundulić - O životu...

1. Čovek se okrenuo od boga. Razmetni sin krenuo je stranputicom života. Nepromišljeni gestovi naveli su ga da ostavi zlatne prošle dane iza sebe. Vreme sreće i blagostanja u kome se sreće jedino pravda, ljubav, lepota, istina i dobrota, postali su nerazumljivi za bludnoga sina. Zavela ga je žena i njena lepota za kojom je išao i usled koje je stigao do razvratnog načina života. Lažljiva i lakomislena žena dovela je čovekovu misao do razaranja. Čovek ne može da se oslobodi poroka, ali ne može ni da nađe iskrenu i veliku ljubav u zagrljaju razvratnice. Sve je dao za tu ljubav koja je ostala neuzvraćena. Ogrezao je u bludu, nemoralu, gnevu, samomučenju i preziru. A ostao je i bez ikoga i ičega, a dušu mu je nastanila tuga.

2. Vremenom čovek dolazi do pravog saznanja o ženi, lepoti i životu. Ono što mu je nekada bilo blisko i drago, sada je postalo zastrašujuće. Život mami čoveka radostima kao more što mami svojom mirnoćom, a zatim se dignu talasi i počinje stradanje. Ništavilo. Smrt svega i svačega. Sve je prolazno, sklono padu i nestajanju. Iznad svega je neumoljivi oblak prolaznosti svih stvari. Čovek se ipak suočava hrabro i trezveno sa smrću, iako ona odnosi carstva, tvrde građevine, žene hvaljene zbog lepote, siromašne i bogate. Ipak sve što čini ovozemljski život podložno je  nirvanizmu i umiranju. Prolaznost je opšta i definitivna, a čovekova sreća promenljiva. Ono što je danas neće biti sutra.

3. Tišina, odmor i san. Sve je zamuklo. Jedino se čovek kaje zbog grešne duše. On se obraća bogu i traži milost. Spreman je i na najveća ispaštanja. Čovek zahvaljuje bogu na milosrđu i vraća se rasvetljenog uma sa dugog puta koji je čudan i mističan. Jedino pamet i dostojanstvo dale su mu snage i vere da se može preobraziti u biće koje žudi za mirom i ljubavlju... 

Derviš i smrt - Meša Selimović...

I deo

1. saznaje da mu je brat zatvoren i odlazi kod kadijine žene - Harun brat Nurudinov.

2. susret sa nepoznatim beguncem. Nurudin ga skriva u jednoj šupi.

3. Nurudin prisustvuje hapšenju ubice - ubio je nekog trgovca.

4. susret sa ocem.

5. susret sa Hasanom.

6. odlazi kod Muselima.

7. moli se u džamiji, oseća prisustvo begunca Isaha i ispoveda mu se.

8i. ispraća oca.

9. odlazi kod Hasana i Muhameda i Hasan mu priča o bratu - ostavlja mu poklon

10. susreće se sa dečakom.

11. odlazi kod Hasana - ukroćavanje konja, tera ga da se odrekne nasledstva, dolazak Dubrovčana.

12. na ulici ga susreću sejmeni.

13. odlazi kod kadije - Ajni efendije.

14. susret sa pasvandžijom.

15. susret sa nepoznatim čovekom.

16. odlazak kod muftije i susret sa Kara Zaimom.

17. Muhamed mu saopštava o ubistvu brata.

18. odlazi pred kapiju - tvrđavu.

19. četiri konja ga gaze, a Mula Jusuf ga nalazi.

20. piše tužbu, a nepoznati ljudi ga odvode u zatvor.

21. susret sa Džemalom, a potom i sa Isahom.

22. puštaju ga iz zatvora.

II deo

1. seća se dečaka - mule Jusufa.

2. Mula Jusuf pokušava da se obesi.

3. Nurudin zna za Jusufovo izdajstvo.

4. Nurudin i Hasan kreću kod zlatara.

5. susret sa Ali Hodžom.

6. razgovor Hasana i zlatara - derviš ugledao Isaha.

7. dolazi Muselim.

8. derviš odlazi kod Abdul efendije i traži bratovljevo telo.

9.  Ali hodža izjavljuje saučešće.

10. Hasan priča dervišu priču o dva neprijatelja u šumi i o ženi iz Višegrada.

11. Hasan odlazi 15 dana u Dubrovnik.

12. Hasanova sestra saopštava ocu da je trudna.

13. Osman beg traži prenoćište u tekiji.

14. derviš saznaje da je zlatarev sin postao carski SILAHDAR.

15. derviš traži od Jusufa da ode kod kadije i optuži zlatara.

16. hapšenje zlatara.

17. derviš susreće zlatara i sejmene.

18. derviš i Alij aga pišu pismo zlatarevom sinu u Carigrad.

19. derviš šalje pismo po Tataru.

20. pucanj u noći i nalazak mrtvog mladića.

21. derviš postaje kadija.

22. prosi Hasanovu sestru.

23. Pir vojvoda traži hapšenje Hasana.

24. Kara Zaim ga upozorava na pogubljenje

25. susret sa mladićem iz Devetka.

26. pomisao na jednu ženu koju je ikada voleo...

 

Koreni Crnjanskovog sumatraizma i njegova suština...

Tragika pri povratku, bezumlje i potištenost. Nalaze iznevereni ljubav, prljave ulice, krst i grob. Nema kuće, utehe i otadžbine. Čovek se vraća iz rata. Generacija preživelih se vraća iz rata. Sa sobom su poneli dramatične scene i stravične vizije. I umesto trijumfa doživeli su veliko razočaranje, tragediju i umor. Posle svega sve je prazno i polomljeno. Sve se ruši i osipa. Čovek je odlučio da pobegne od društva koje ga okružuje i sve više pritiska. Počeo je da sanja o opuštanju i odmoru, o čistoti i harmoniji. Potreba za mirom i ljubav prema svetu nosili su ga misaono ka nepostojećoj zemlji HIMERI u kojoj čovek postaje svestan svoje lakoće i duhovno moralne čistote. Verovao je u plave obale i mora rumenim od sjaja. Želja  ka besprekornoj tišini, dalekim morima i ostrvima, vaskrsava čoveka u belim daljinama. Čovek poput skitnice luta i traži svet koji ne postoji i koji niko ne može da nađe. On želi po svaku cenu da se vine u nebeske sfere. Sve više i odlučnije suprotstavlja se ovozemljskom svetu gliba i blata, a svoje dlanove pruža ka astarlnom i zvezdanom svetu. Ni u daljini čovek nema mira. On boluje i neizemrno čezne za zavičajem. U tuđini, usamljen je i zamišljen. On neumorno traje i ide. Ni jednoga časa misao mu ne napušta pomisao o rodnom kraju, koji je negde tamo daleko. Život mu je u znaku sumatraističkog bitisanja. Seta i melanholija ne mogu da ponište njegov san o visinama. On uporno traga i traži svetlost i lepotu zavičaja. Put satkan od sna i jave, od bunta do izmirenja, od materije do duha, od čulnosti do metafizike, postaje put preobražaja vidljivog u nevidljivo, čujnog u nečujno. Iako je verovao u plave obale i plava mora, a Srbija je postala jedno veliko priviđenje za njega. Čovek je u neraskidivoj vezi sa prirodom i kosmosom. On je svugde i on je sumatraista. Iako se prožima i blisko i daleko, Srbija je veliko priviđenje, mesto gde se nikada neće stići i što će ostati veliki san, želja i čežnja golema... 

Đura Jakšić...

Rođen u Srpskoj Crnji 1832., a umro 1878. u Beogradu. Poznati književnik, pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Izrazita pojava sprskog romantizma. Piše tragedije  u stihu SEOBA SRBALJA, JELISAVETA, STANOJE GLAVAŠ, PESME i PRIPOVETKE I-IV. Pisao je rodoljubive, ljubavne i opisne pesme. Izraziti liričar. Jedan od najnesrećnijih pesnika 19 veka. On odlazi u Sabantu, jedno mesto blizu Kragujevca. Ni tu neće biti bolje za njega. Oženio se. Potom su došla i deca. Živeo je samotnički i kada je žena otišla sa decom, ostaje sam u Sabanti. Ipsevao je pesmu NA LIPARU. Ostao je sam bez utehe. Motive nalazio u herojskoj prošlosti svoga naroda.

Đurin otac beše sveštenik i vaspitan je u patrijarhalnom duhu. Hoće ljubav za sve ono što je epsko, srpsko, junačko. Bio je izuzetno nadaren za slikarstvo. Slikarski zanat učio je u Pešti. Bio je đak Konstantina Danila. Sa 16 godina kreće u revoluciju na strani Austrougarske. Sa puškom u ruci  boriće se protiv Mađarske. Otiće u Beograd da uči slikarstvo i upoznaje Zmaja. Probudiće mu se želja za pisanjem. Počeće da službuje kao učitelj i neće imati ni mira. Uhodi predstavnike vlasti. To je ono što će mu odrediti život da se muči. Službovao u Srbiji, Kragujevačkoj Rači, Kragujevcu. Živeo je životom onoga koji nema ništa, koji zna za čemer, jad, kafanu, utapanje sebe u alkohol da bi zaboravio ono što ga pritiska i da izrazi svoju misao. Pred kraj života jedan general koji je bio u Lenjingradu, delo Ranjenik, isprebijao ga na mrtvo. Pred kraj života odlazi u Beograd i živi u Skadarliji. U Beogradu u blizini poznatih kafana TRI ŠEŠIRA. Bio je veliki patrista. On je to pokazivao na slikama, pesmama, postupcima. Kada je bio spsko-turski rat 1876., on umire 1878 u bedi, nemaštini. Kao slikar rasipa talenat svuda gde je stigao za bokal vina, a slikao je motive po kafani. Slikao supruge i kćeri trgovaca. Tragao za motivima iz prošlosti. Želeo je da prikaže seobu Srba, kraljevića Marka. Poznata je njegova slika STRAŽA i DEVOJKA PLAVA. Pisao je pesme, lirske, epske, pripovetke, drame. U lirskom pesništvu rodoljubive pesme, socijalne, satirične, elegične. Pesme - OTADŽBINA, PADAJTE BRAĆO, DVE STAZE, JA SAM STENA, OTAC I SIN, ŠVALJA, RATAR, PUT U GORNJIK, NA LIPARU. Kao dramski pisac napisao je JELISAVETA KNJEGINJA CRNOGORSKA, SEOBA SRBALJA, STANOJE GLAVAŠ. Sve su to tragedije, istorijske pesme i prošlost. Njegova proza po tematici može se podeliti na pripovetke sa tematikom, na prošlost iz davnih vremena, sadašnje vreme i na prošlost iz srbijanskog života, kao što je bila Kućica iz vojvođanskog života, Srpsko čobanče, Sestra banaćanka, Pop Tihomir, sa pesmama iz rata Ratnik, Ranjenik. Pisao satirične priče od kojih se izdvaja Komadić svajcarskog sira. U svojim lirskim pesmama iznosio je ličnu tremu i prkose koji idu do buntovnosti i nemirenja sa postojećim. Iznosio je i svoje saučestvovanje u nevoljama onih koji ginu i koji pate u nemaštini. U svojoj poeziji koju je ostvario pod uticajem Bajrona i Petefija dao je sliku tog titanskog uha koje se odmara i ne odustaje od istine, pravde i dostojanstva.

ORAO

Kamen svemu odoleva. Poredi sebe. Čekanje.

1. sjao čovek koji je težio ka visinama, jak, dostojanstven, gordost, svojstvene su visine. Oseća se slobodnim, car. Ono što ga čini , što jeste. Na zemlji se sve ruši, nestaje. Razapet između dva carstva - zemaljskog i nebeskog. Zemlju prezire i ne može da ostane.

Nebo - magle, bruje. On se sa njima nosi dok ima života. Ustreljen kad više nestaje snage, on na zemlju pada. Na zemlji mrak, pakao. Mora da se spusti dole u carstvo mraka, gliba, krvari. Orao simboliše čoveka, gord, drži se do časti, koji prezire tamu, ide za visinama, uzvišenijim. Divljenje onome što je video u njemu, prepoznaje sebe. Teže visinama, ali ne može da se oslobodi zemljine teže i opet se na zemlju vraća...    

 

Faust - Gete...

Variranje, težnja i nemoć da se izađe iz nepoznatog. Čovek je kolektivno biće. S nebesa kroz svet u pakao.  Đavo gubi opkladu, a čovek iz teških zabluda uvek teži boljem. On se može spasiti. Bogat, šaren, raznolik život. Čovek se oseća nevoljno u skučenim i uobičajenim zemaljskim okvirima. Čovekove težnje ne mogu biti zadovoljne ni najdubljim poniranjem u nauku, ni uživanjem u najvećim  dobrima. On kuša sve strane života, i sve je nesrećniji. Čovekova tragika prouzrokovana je njegovim ograničenim moćima i beskonačnom žudnjom za snažnim afirmisanjem. Čovek je dobio kratak trenutak, nejako telo i omeđen duh i neodoljiva potreba da se potvrdi, produži, uveća, proširi, ovekoveči, spoji sa rajskim i vanljudskim svetom. Vezan je za repove konjima koji besomučno jure u raznim pravcima - ka saznanju, ljubavi, stvaranju. Čoveku su otvoreni zamaljski i nebeski prostori i sva vremena doveo je u dodir s njjim - boga, i đavola, veštice, anđele, džinove, utvare. U svojoj tamnoj žudnji čovek je svestan da je udruživanje s đavolom klonuće. Iz crnog psa, zle unutrašnje tame, rađa se Mefist. Čovek poraste iznad sebe visoko samo kada se buni, traži, želi...

Među javom i med snom - Laza Kostić..

I

Pesma u sebi sadrži skrivenu i duboku misao o ljudskoj prirodi, stremljenima, željama i padovima, o raskoraku sna i jave. Pesma je izražena u obliku apostrofe gde se pesnik obraća svom srcu.

Srce je personifikacija - oživelo. Srce je izvor i pokretač života. Ono je najosetljiviji deo čovekove prirode - simbolično, tj lirski aparat koji pokreće čovekove snove i maštanja.

II

Metaforičnost jave i sna java je pesnikova životna realnost, a san fantazija, mašta. To su misli koje streme prema nečem višem, savršenijem. Mašta je uvek iznad stvarnosti.

III

Pesnik želi da se trgne do "neumorne pletisanke" ali ne može. Pesnik gradacijski i različitim epitetima opisuje srce - samohrano, ludo, kivno.

I slika - srce je neumorni pokretač i proizvođać

II slika - snovi su neostvareni

III slika - svako prema svojim sposobnostima i htenjima ispunjava svoje želje, a granica između jave i sna ne postoji.

Mozgom i razumom čovek mašta, želi da pronikne u nepoznato i neuhvatljivo, nedohvatljivo. Maštu želi da ostvari, a sve to postiže granicama svoje moći.

dan - java - svesno ja, um, razum

noć - san - podsvensno ja, osećanja, strasti, ono što je nekontrolisano

PESMA

"Zločin i kazna" - Dostojevski, prvi deo, I...

Prvi deo

I

Početkom jula Raskoljnikov, negde predveče izlazi na ulicu iz svoje sobe. Pri izlasku iz sobe pokušava da izbegne susret sa gazdaricom. Izašao je i krenuo ka mostu. Njegova soba bila je mala. I uvek kada bi izašao iz nje, morao je proći i pored gazdarice. Susret sa njom bio mu je bolan i bojažljiv. Stideo se, a bio je dužan gazdarici za stan. Pa otuda i strah na pomisao da će se susresti sa njom. On se udaljio od prijatelja i povukao u samoću. Bojao se da se sastane sa bilo kim. Mučila ga je sirotinja i tegoban položaj. Prestao je da daje časove. Sada je samo bivši student. Odlučio je da se više ne plaši gazdarice. Već je na ulici. Velika je vrućina, omorina, teško se diše, zapara je, na sve strane skele, cigle, prašina. Zadah krčmi, pijanog sveta. Sve je to davalo odvratnu i tužnu sliku Petrograda. Osećali su svi odvratnost prema njemu. On je bio lepog izgleda sa divnim zagasitim očima, smeđ, povisok, gibak i stasit. Ali je bio bedno odeven i padao je svima u oči. Zbog toga se i stideo da izađe na ulicu u ritama. Otišao je ka Senskom trgu gde je bilo dosta radničkih i zanatskih radionica, tj. radničko stanovništvo. Živeli su u zbijenim ulicama. Njima nije bilo upadljivo Raskovljnikovljevo odelo. Nije voleo da sreće poznanike i drugove. Jedan pijan čovek mu se ismevao. Raskoljnikova je obuzeo stid i strah. Znao je da mu je šešir iznošen, izbeledeo, pun rupa, mrlja, bez oboda, iskrivljen u jednu stranu. Znao je da ga svi uočavaju i da takav šešir niko ne nosi. Iako su to bile sitnice, one znaju uvek i da upropaste sve. Približavao se kući. Znao je koliko koraka ima. Ima 730. To je jednom izbrojao. Dok je išao padao je u maštu. Stigao je do jedne kuće kojoj je dolučio da priđe. Bila je to kuća bogate babe zelenašice, lihvarke. Kuća je bila izdeljena na stanove u kojima su stanovali krojači, kuvarice, zanatlije, bravari, javne žene, sitni činovnici, Nemci. Služila su 4 vratara. Raskoljnikov je uspeo da se popne na četvrti sprat mračnim i uzanim stepenicama. Došao je do babinog stana i zazvonio. Baba je malo odškrinula vrata, oklevala, posmatrala Raskoljnikova i otvorila vrata. Stajala je pred njim ćuteći i gledala ga je netermice i upitnim pogledom. Baba je bila sićušna sa zlobnim očima, gologlava sa šilajtim nosem, kosa svetle boje malo proseda. Vrat joj je bio dugačak i tanak. Predstavio se i rekao joj je da je dolazio pre mesec dana. Baba ga se setila i pustila ga unutra. Soba je bila mala sa žutim tapetama, sa dosta saksija sa cvećem, sa zavesama na prozorima. Raskoljnikov je odmeravao sve po sobi i težio je da upamti tačan raspored svih stvari. U sobi nije bilo ništa od naročitog ineteresovanja. Nameštaj je bio od žutog drveta. Sve je bilo čisto, caklilo se i blistalo. Prašine nije bilo. Raskoljnikov je opazio vrata koja su vodila u još jednu sobu. Ceo stan se sastojao od dve sobe. Raskoljnikov je doneo kao zalog stari srebrni pljosnati sat. Baba ga je napomenula i za prošli dug, a on je obećao da će za mesec dana sve to isplatiti. Tražio je za sat 4 rublje, ali Aljona Ivanovna mu je dala 1 rublju i 15 kopejki. Pri polasku joj je rekao da će za koji dan založiti i srebrnu kutiju za cigarete. Pozdarvio se sa babom i otišao je. Izašao je sav zbunjen, a zbunjenost je sve više nadolazila i pojačavala se. Idući ulicom osećao je odvratnost. Sve mu je izgledalo besmisleno. Razmišljao je o prljavštini pakosnoj i gadnoj. Bio je uzbuđen. To ga je gušilo i bunilo. Išao je kao pijan ulicom. Nije opažao prolaznike. Sudarao se sa njima. Bio je zanet. Ušao je u jednu krčmu i seo u mračan, a prljav ugao za lepljiv sto. Naručio je pivo i ispio ga. Sve mu je bilo odvratno. Sve je prezirao. Ali, odjednom se oslobodio duševnog tereta i počeo je prijateljski da posmatra ljude oko sebe. U pivnici je bilo malo ljudi, tek po neki pijan čovek. Pili su...