Fjodor Dostojevski - Zločin i kazna, 2...

Raskoljnikov se budi sav mokar od znoja. Drhtao je osećajući strah. Verovao je da on nije taj koji će sekirom razmrskati lobanju i koji će gaziti u krvi do kolena. Znao je da to neće izdržati, ustaje i kreće. U prolazu je saznao da baba sutra u 7 sati ostaje sama, jer njena sestra Lizaveta odlazi kod trgovca. Svratio je u jednu krčmu i sluša razgovor između jednog studenta i oficira, koji su razgovarali o babi zelenašici. Za njih ona je gad, zla bubašvaba. Svoju sestru Lizavetu svirepo izrabljuje od jutra do mraka. Oni bi poharali i ubili babu, jer je ona nepotrebna i šteti svima. Bolje je njenim novcem nahraniti 100 gladnih usta, nego dopustiti babi da truje druge. Raskoljnikova uzbudiše ove reči i odlazi kući. Počinje da sanja i to nekakvu oazu u Egiptu, karavn koji se odmara ispod palmi daleke Afrike. Iako svi njegovi snovi otkrivaju njegova moralna osećanja koja se ne poklapaju sa svešću i idejnim uverenjem, Raskoljnikov ovim drugim snom pokušava da se udalji prostorno. Ustao je načinio petlju u unutrašnjosti kaputa, zamotao drvenu daščicu belom hartijom, ukrasio mašnama i uputio se ka kuhinji da ukrade sekiru. Pošto je video Nastasju u kuhinji osetio je prvu poraženost. Nije znao šta će i odlazi u vratarevu kućicu i krade sekiru. Išao je ulicom polagano, strogo i po sve ozbiljno. Stigao je do babine kuće. Došao je do vrata, oslušnuo i pozvonio. Baba mu otvara i on ulazi dajući babi zalog. Ušao je sav se tresući bledog lica. Baba je uzela zalog i počela da ga odvija. Okrenula mu je leđa, a on sav uplašen zgarbio je sekiru i udario babu 2-3 puta sekirom. Uzeo je ključeve i otišao u drugu sobu. Učinilo mu se da je baba živa, pa je otišao i lupio je još jednom babu. Uzeo je novčanik i pokupio novac. Vratio se ponovo u sobu, izvukao sanduk ispod kreveta i počeo da pretura po stvarima. Čuo je da neko dolazi. Zgrabio je sekiru i pojurio prema vratima. Video je Lizavetu prema kojoj je jurnuo i ubio je. U jednoj kofi je oprao ruke i sekiru i navukao rezu. Čuo je nečije korake i stajao je sav ukočen. Isrred su stajali Koh i Pestrakov. Bilo im je čudno što niko ne otvara, pa je jedan otišao po vratara, a i drugi se za trenutak udaljio od vrata. Raskoljnikov je u tom trenutku izašao iz stana i sakrio se u prazan stan u kome su prethodno radili moleri. Sačeko je da se sve smiri i istrčao je na ulicu. Bio je mokar od znoja i jedva je stajao na nogama. Stigao je do kuće i uspešno vratio sekiru. Otišao je u sobu i legao. Sav u panici razgledao je odelo tražeći tragove krvi. Stvari koje je ukrao sakrio je u rupu ispod pocepanih tapeta. Osećao je klonuće i drhtanje ruku. Obuzimala ga je jeza. Osetio je udaranje na vratima. U sobu ulazi Nastasja i vratar koji mu saopštavaju da je pozvan da dođe u policiju. Krenuo je da ide, ali ga je neprestano mučila pomisao da će možda upasti u stan da ga pretresu dok on bude odsutan. U policiji su mu rekli da ga je tužila gazdarica i da treba što pre da izmiri dugove. Raskoljnikov je obećao da će ispaltiti dug čim mu pošalje majka. Sve vreme razgovora osećao je mučninu. U glavi su mu se komešale razne misli. Osećao je bezgraničnu usamljenosti i otuđenost. Unutrašnji glasovi nagonili su ga da prizna zločin. Onesvestio se. Kada je došao sebi video je da sedi na stolici i da mu daju vodu. Na njihovo pitanje da li je napuštao stan, rekao je da je izlazio oko 8 sati. Bio je bled i slab i jedva se doteturao do sobe. Čim je stigao proverio je da li su sve stvari na broju. Uzeo ih je i pošao da ih negde zakopa. Opazio je jedno napušteno dvorište i tu je ispod jednog kamena ostavio sve. U glavi su mu se komešale sve laži i podlosti koje je izrekao. Lica prolaznika su mu bila gadna i odvratna. Posmataro je Nevu idući kod Razumihina jedinog prijatelja. Razumihin iznenađen što ga vidi u takvom stanju nudi mu posao. Raskoljnikov odbija i odlazi sav rastrojen. Idući ulicom osetio je jak udarac po leđima. Bio je to udarac kočijaša, koji je jedva izbegao da ne zgazi Raskoljnikova. Osetio je nečiju ruku u džepu. Bila je to žena koja mu je dala novac. Uzeo je novac i bacio ga u Nevu. Gledao je u daljinu. Sve mu se činilo poznatim što mu je probudilo sećanje na univerzitetske dane. Sećao se prošlih dana. Došao je u sobu i legao, ali ga je probudila strašna vika. Drhtao je sav. Čuo je Ilju Petroviča koji je bio gazdaricu, a ona je jaukala i ječala. Svi iz stana su izašli i gledali stravičnu scenu. Ulazi Nastasja i donosi mu supu i ubeđuje ga da se ništa nije desilo, već da mu se sve priviđa. Raskoljnikov je bio izvan sebe, groznica ga je tresla i bacala u bunilo. Nije znao da li leži mesec dana ili samo dan. Izgubio je orjentaciju vremena. Dolazi Razumihin i donosi mu 35 rubalja koje mu šalje majka, daje mu i menicu kojom mu gazdarica ukazuje poverenje. Razumihin mu saopštava da je dolazio sa Zosimovim i da su ga čuli kako u bunilu traži nekakve lančiće, čarapu. A kada su mu dali čarapu prestao je da plače. Razumihin uzima 10 rubalja i odlazi da mu kupi garderobu, a Raskoljnikov ostavši sam pomišlajo je na bežanje, ali nije mogao. Razumihin se vraća sa kupljenim odelom. Dolazi potom i doktor Zosimov koji posle pregleda Raskoljnikova izjavljuje da mu je stanje izvrsno. Razumihin poziva doktora i Raskoljnikova na zabavu koju priređuje u čast preseljenja u novi stan i odmah potom doktor Zosimov i Raskoljnikov otpočinju govor o moleru koji je osumljičen za svirepi zločin. Raskoljnikov je osećao kako mu trne ruka, a telo mu se oduzimalo. Raskoljnikov je čuo sve, kao i to da se ubistvo dogodilo baš pred njegovu bolest istog tog dana se onesvestio u policiji. Jedan seljak gazda pivnice Dušan prijavio je molera Nikolku policiji, jer mu je Nikolka dao jednu kutiju moleći ga da to uzme kao zalog. Posle 3 dana Nikolaj je opet svratio u krčmu kod Duškina, ali je odmah pobegao videvši da ga svi traže. Uhvatili su ga u jednoj štali u kojoj je pokušao da se obesi. Policiji je govorio da je nevin, a kutiju je našao na trotoaru, a minđuše u sobi. Čak je i Koh posvedočio da su to njegove minđuše i Nikolaj je ostao jedini osumljičeni za sada. Njihov razgovor o zločinu prekida Lužin, i saopštava mu da je našao stan za Dunju i njenu majku, koje očekuje svakog časa da stignu. Razumihin se zgrozio kada je čuo za nađeni stan. To su bili stanovi na lošem glasu u kojima su se dešavali najskandalozniji slučajevi. Kada ga je Raskoljnikov upitao zašto mu je draža siromašna i dobar devojka, Lužin se rasrdio i počeo da vređa Raskoljnikovljevu majku, govoreći da je ona sve izvrnula. Raskoljnikov je počeo da viče i Lužin odlazi uvređen, a za njim i Razumihin, Zosimov i Nastasja. Ubrzo odlazi i Raskoljnikov koji luta bez cilja. Davao je novac verglašima, deci koja su pevala. Sada je osećao potrebu za konverzacijom, pa je otpočeo razgovor sa jednim mladićem, razgovarajući o ulučnom pevanju. Pijani ljudi, vreva i zvuk gitare, sve mu se činilo zanimljivim. Ušao je u krčmu, uzeo novine i počeo da lista. Našao je rubriku o zločinima i drhtavim rukama počeo da traži članak o ubistvu babe zelenašice. Do njega seda Zametov kome Raskljnikov priznaje šta je zapravo čitao. Međutim, Zametov mu saopštava da su uspešno uhvaćeni falsifikatori novca. Potom su i jedan i drugi pričali šta bi uradili da su oni bili na njihovom mestu. Zametov smatra da je samo smela glava rizikovala da ubije babu, koju je samo čudo spasilo, ali nije izdržao jer su mu ruke zadrhtale. Raskoljnikov mu govori da je on možda taj zločinac i navaljivao je na Zametova da poveruje  u to. Raskoljnikov iako razdražljiv, osećao je umor, krenuo je i na izlazu susreće se sa Razumihinom koji počinje da se dere i viče na Raskoljnikova. Raskoljnikov odlazi želeći da ga svi ostave samog u besprekornom miru, ali Razumihin ga je ubeđivao i molio da dođe na zabavu... 

Fjodor Dostojevski - Zločin i kazna, 1...

Ovo je idejni, filozofski, psihološki roman, kao i tragedija, usled velikog broja ubistava, samoubistava, moralnih padanja i ljudskih patnji, kao i smrti po ulicama. Prava velegradska hronika. Socijalni roman sa akcentom na kriminalni roman, prikazuje hroniku Petrograda 60-ih godina. Objavljen je po prvi put u "Ruskom vesniku" 1866. Tema i siže romana krije se u samom naslovu, a zločin je glavni motiv, koji se proteže kroz celo delo i koji osmišljava fabulu. Roman se sastoji iz 6 delova. 

Već na početku romana saznajemo o teškom položaju glavnog junaka Raskoljnikova, koji je suočen sa problemom alijenacije i apsurdne egzistencije. Raskoljnikov je podstanar skromnog pansiona. Zbog teške materijalne situacije ne plaća redovno stanarinu, pa iz tog razloga uvek žuri pri izlasku iz sobe. Susrete sa gazdaricom je izbegavao, jer je to za njega bilo isuviše bolno,  a pre svega bojažljivo. Pored toga, osećao je dozu stida usled prevelikog duga. Prijatelje nije imao. Povukao se u samoću. Neprijatno mu je bilo da zastaje i razgovara sa drugim ljudima. Osećao se malim i slabim u petrogradskoj varoši. Iznad svega, njegovu psihu opsedala je sirotinja i težak materijalni položaj. Prekinuo je sa studijama i nastavio je život kakav obično biva kod bivših studenata. Počeo je da podučava đake, misleći da će time poboljšati svoju trenutnu ugroženost. Međutim, ubrzo  shvata da je i to apsurdno, pa prekida sa tim.

Jednog sparnog julskog predvečerja Raskoljnikov se našao na ulici. Prevelika omorina otežavala mu je dah. Prašina i neprijatan miris petrogradskih krčmi, činili su atmosferu odvratnom, ostavljajući pri tom ružnu i pomalo patetičnu sliku ruske varoši. Raskoljnikov iako lepog fizičkog izgleda, neobične lepote (crne oči, smeđa kosa, visok i gibak stas) u očima drugih bio je ništa drugo do čovek bedno obučen i izderan. Raskoljnikov je bio svestan toga, pa je to jedan od glavnih razloga njegove usamljenosti i otuđenosti. Pijani ljudi su ga vređali, a on je crveneo i strahovao. Dobro je znao da mu je odelo iznošeno, bledo, pocepano i umazano. Znao je da svima zapada za oči i da odstupa od najnovijih modnih konvencija. Iako su to samo sitnice i manje važne stvari, one znaju naprotiv da utiču na sled budućih doživljaja i da sve poremete i izbace iz koloseka. Idući stiže do kuće bogate babe zelenašice lihvarke, koja je uzimala stvari u zalog i odlazi kod nje u stan. Zvonio je i posle podužeg oklevanja baba ga prima. Bila je to starica od 60 godina, sitna i mršava, prosede kose. Soba je bila mala i žuta, puna cveća. Raskoljnikov je merio sve pogledom trudeći se da zapamti sve do detalja. On je gledao i beležio, iako u sobi nije bilo ništa od izuzetne važnosti. Nameštaj iako star mirisao je na čistoću. Raskoljnikov je zapazio još jedna vrata koja su vodila u drugu sobu. Izvadio je stari srebrni sat pružajući ga starici Aljoni Ivanovnoj. Baba mu daje novac i on odlazi napominjući da će opet navratiti sa novim zalogom. Ljubazno se oprostio sa staricom i sa čudnom zbunjenošću izašao na ulicu. Osećao je odvratnost i besmislicu. Uzbuđenje ga je sve više bunilo i gušilo. Usled duševnog tereta teturao se ulicom. Sudarao se sa prolaznicima u potpunoj zanesenosti, ne osećajući ništa. Ušao je u jednu krčmu i zavukao se u mračan ugao. Sedeo je za prljavim stolom. Pivo koje je popio oslobodilo ga je duševne opterećenosti, tako da je počeo ljubopitivo i prijateljski da posmatra lica oko sebe. Iako je osećao odvratnost prema pijanim licima, nešto se prelomilo u njemu i privuklo ga jednom čoveku. Bio je to čovek od 50 godina, osrednjeg rasta, proćelav, otečena lica. Odelo mu je bilo pohabano, zgužvano i uprlajno. Bio je to bivši činovnik Marmeladov. Igrom slučaja stupaju u kontakt i otpočinju razgovor. Ustvari, Marmeladov počinje da izlaže svoju kratku biografiju. Marmeladov mu priznaje da je samo zbog bednog položaja potražio utehu u piću. Oženjen je sa Katarinom Ivanovnom ćerkom bivšeg oficira. To je žena velikog srca i doslednog vaspitanja, senzibilna i širokogruda. Žive u malom i vlažnom stanu. Katarina pored troje male dece neprestano pere od jutra do mraka. Navikla je na čistoću, a usled neprestanog pranja u hladnoj vodi oslabila je i zdarvlje joj je popustilo. I pored dodeljene zlatne medalje i pohvalnog lista predodređena je na nemilosrdno istrajavanje. Vaspitanje u gubernijskom pansionu nisu poboljšali njen položaj. Marmeladov ju je oženio kao udovicu sa troje sitne dece. Katarina je bila žena pešadijskog oficira. Marmeladov je takođe ostao udovac. Iz prvog braka ima ćerku Sonju, koja radi u šnajderskoj radnji i koja im u mnogome pomaže. Stanuje kod krojača Kapernauma. Obično dolazi noću da ih obiđe. Marmeladov i  Katarina žive u stanu Amalije Fjodorovne Lipeveksel. Posao je izgubio zbog neumerenosti u piću. Već je 5 dana izvan kuće. Uzeo je novac od Katarine, tj. ukrao ga i lutao po krčmama. Raskoljnikov ga vodi kući. Stižu u sobu bednog izgleda. Na sve strane razbacani predmeti i krpe. Oskudna u nameštaju, vlažna i stešnjena. Deca su ležala na podu udišući zagušljivi vazduh. Marmeladov je pao na vratima, a Katarina je skočila i zgrabila ga za kosu. Deca su briznula u plač i to je ono čega se Marmeladov najviše plašio: dečji plač, Katarinini uzdasi i rumena boja jagodica. Katarina sva razbesnela napadala je Raskoljnikova, a radoznala masa ljudi se tiskala na vratima posmatrajući ishod situacije. Raskoljnikov ostavlja novac i odlazi u svoju malu sobu punu prašine. Dolazi služavka Nastja donoseći mu čaj i nešto hrane i saopštava mu da će ga gazdarica tužiti policiji zbog neizmirenih dugova. Daje mu pismo koje je dobio od majke i ostavlja ga samog. Poljubio je pismo i počeo da ga čita. Iz pisma saznaje da je dobijeni novac pozajmljen. Dunja više ne služi u kući Svidrigalovih, jer je osramoćena i bila je prinuđena da ode. Svidrigajlov joj se udvarao, nudi nagrade, čak i bekstvo u inostarnstvo. Marfa Petrovna njegova žena čim je čula za to tera Dunju iz kuće. Dunja je klevetana i kaljana po mnogim kućama. Međutim, Svidrigajlov pokazuje pismo u kome ga Dunja blagodarno odbija. A Marfa je pismo nosila po kućama pričajući o Dunjinoj iskrenosti. Dunja čak dobija i ponudu za brak od gospodina Lužina Marfinog rođaka koji će uskoro doći u Petrograd u posetu Raskoljnikovu. A za njim će doći Pulherija Raskoljnikova sa ćerkom Dunjom. Raskoljnikov pročitavši sve ovo zaplaka se. Misli su mu se komešale i uznemirile. Srce mu je lupalo u grudima. Izašao je na ulicu pričajući sam sa sobom. Bio je besan i ogorčen sadržinom pisma. Nije mogao da prihvati Dunjinu žrtvu. Osećao je slabost i krenuo je ka klupi da sedne. Sreće pijanu devojku od 15-16 godina i jednog gospodina koji je motrio na nju. Raskoljnikov ne želeći da jadna devojka bude iskorišćena i kreće da udari gospodina, ali ga u tome sprečava policajac. Videvši devojku setio se sestre koje je spremna da stupi u brak samo da bi obezbedila bratu novčanu podršku. Raskoljnikov daje novac policajcu moleći ga da devojku odvede kući. Ostaje sam ne znajući gde i kuda da krene. Ustao je i krenuo. Posmatrao je terase, balkone, zelenilo, decu, žene i cveće. Skrenuo je u žbunje i zaspao. I počinje da sanja. Sanjao je detinjstvo što pokazuje njegovo vremensko udaljavanje od egzistencije. Ima 7 godina i šeta sa ocem. Prolazili su pored jedne krčme gledajući pijana lica koja su ga plašila. U blizini bilo je groblje i crkva. Priseća se babinog parastosa i groba brata koji je umro u 6 mesecu života. U svoj gužvi ispred krčme primećuje velika kola u koja se uprežu teretni konji. Grupa pijanih ljudi upregla je jedno mršavo seljačko kljuse u kola, posedali su i počeli da ga šibaju. Kljuse je klecalo i trzalo se. Jedva je disalo. Razbesneli čovek silazi sa kola i počinje da ga udara pesnicama. Kljuse je izdahnulo, a Raskoljnikov je plakao žaleći što nije mogao da pomogne jednom nejakom biću...

Ujka Vanja - Likovi, Sonja, Telegin, Marina, Vera Petrovna...

SONJA

Dosadno joj. Gde je klima blaža manje se snage troši na borbu sa prirodom i zato je čovek tamo blaži i nežniji, tamo su ljudi lepi, vitki, lako se oduševljavaju, govor im je lepši, pokret graciozniji. Kod njih cveta nauka i umetnost, njihova filozofija nije tako mračna, odnosi prema ženama puni su divne plemenitosti. Dopada joj se Astrov, zaljubljena je. Srdi se na oca i Jelenu i ne govori sa njom 2 nedelje. Ljuti se na Vojnickog što se napio sa Atrovom. "Sivi sokolovi združili se". Astrov je uvek takav, ali Vanja nije, to ne dolikuje njegovim godinama. Govori Astrovu da ne daje Vanji da pije, jer mu to škodi i moli Astrova da ne pije, jer mu ne dolikuje. Žali što nije lepa, za nju je to strašno. "Ona je dobra, velikodušna, ali šteta što nije lepa". Ljuta na Jelenu što se udala za oca iz računa. Sonja od dana venčanja kažnjavala je Jelenu svojim nepoverljivim umnim očima. Zaslužuje sreću. Ostavila svoj posao i došla Jeleni na razgovor. Razlenjila se. Ima divnu kosu. Muči je Astrov, jer gleda Jelenu. Ona je bez nade, očajna je, nema ponosa, snage da gospodari sobom, ne može da se savlada. Priznala i Vanji da je zaljubljena i posluga zna, svi znaju. Plemenita, dobra, čita, jadna devojka. Treba biti milostiv. Najviše radi od svih, zamara se, okleva, vezala se za ljude koji su statični. "Trpi ujko" Trpi!".

Zaljubljena u  Astrova, srdi se na oca i Jelenu, dobra, velikodušna, ali nije lepa, ima divnu kosu, nema nadu, očajna je, nema ponosa, snage, ne može da se savlada, pametna, čita, jadna devojka, najviše radi od svih, zamara se, okleva, vezala se za ljude koji su statični...

TELEGIN, OBLANDA - zbog rošavog lica, ILJA ILJIČ

"Ko izneveri ženu ili muža taj je nevernik, taj može da izneveri i otadžbinu". Zbog njegove ružnoće žena je posle svadbe pobegla sa čovekom koga je voelela. On je još uvek voli, veran joj je, pomaže joj, dao joj je imanje i školuje decu koja nisu njegova. "Sreću sam izgubio, ali mi je ostao ponos". A njoj mladost prošla, lepota pod uticajem prirodnih zakona uvela, ljubljeni čovek umro. Krstio je Sonju - pomoćnik i njena desna ruka.

MARINA - dadilja

Obožava profesora, izneverilo je pamćenje, nežna prema profesoru, govori da i nju u nogama boli, zove ga "sunce moje", žali ga, daje mu čaj, greje mu "nožice", moli se bogu za njega, on je dirnut, ne voli nikoga osim sojih brošura i profesora. Voli samo njega i njegove brošure.

VERA PETROVNA - profesorova prva žena, Vojnickova sestra

Divno blago stvorenje, čisto kao plavo nebo, plemenita, velikodušna, imala više obožavalaca nego on đaka, volela ga kao što vole čisti anđeli, čiste i pravedne, po čitave noći nekad nije spavala, mrtva umorna, mnogo volela profesora, tj. muža.

 

Ujka Vanja - Likovi, Jelena...

JELENA - 27 godina

Profesorova druga žena, lepotica, mudrica, udala se za njega kada je bio star, dala mu mladost, lepotu, slobodu, svoj sjaj, verna mu. A ta vernost je lažna od početka do kraja. "Izneveriti starog muža koga ne možeš da trpiš to je nemoralno, a ugušivati u sebi kukavnu mladost i živo osećanje to nije nemoralno". Na Jelenu svi gledaju sa sažaljenjem: ima starog muža, snebivljiva je, nije ljubazna prema Astrovu, a za njega je opet opaka, nesnosna i dosadna, mlada, zdrava, lepa, hoće da živi. Malaksava, jer Serebrjakov je davi svojim pričama, muči je. Teši muža da će i ona kroz 5-6 godina biti stara. Namučila se sa mužem, jedva stoji na nogama, nervozna, 20 puta zaplakala u jednom danu. Za nju je nesreća u kući, dosadno joj je sa Vojnickim. Vojnicki je upoznao pre 10 godina kod pokojne sestre. Imala je 17, a on 37. Kaje se što se tada nije zaljubio i zaprosio je. Njena retorika, lenji moral, glupe lenje misli o propasti sveta - sve mu je odvratno. Divna, jede, spava, šeta, zanosi sve svojom leoptom, nema nikakve dužnosti. Za nju drugi rade. Jelena se zaklinje da se udala iz ljubavi. Zanela se njime kao obrazovanim i poznatim čovekom, a to nije prava iskusna ljubav, ali njoj se onda činilo da je prava. "Ja nisam kriva" i govori Sonji da treba verovati svima, inače se ne može živeti. Ona nije srećna. Volela bi da ima mladog muža. Priznaje da joj se Astrov sviđa. Nesnosno, epizodno stvorenje, epizodno lice, u muzici, kući svoga muža, u romanima, nesrećna, šeta, lepo se klati, ljupka, umire od dosade. Sonja joj govori da s e zanima sa nečim, gazdinstvom, da uči, leči, ali nju to ne zanima i ona ne ume. Sonja je ne razume. Dosada i lenjost su veoma zarazne, u njenim žilama teče rusalkina krv, u nedoumici govori da je Astrov čudan čovek i obećava Sonji da će sa njim razgovarati i to izdaleka i obazrivo. Za Jelenu je istina bolja od neizvesnosti, a za Sonju je bolja neizvesnost. Jelena se zanela s njim, dosadno joj je kad on nije tu, smeši se kad misli o njemu. Kukavica, stidljiva, lukava. Sonja pati, a Astrov Jelenu voli. "Grabljivice draga ne gledaj me tako ja sam stari vrabac. Lepa maljava kunice. Lepa meka zverčice". Mangup Astrov nepoštuje je.

Lepotica, mudrica, svi su sažaljivi prema njoj, ima starog muža, snebivljiva, neljubazna prema Astrovu, opaka, nesnosna, dosadna, mlada, zdrava, hoće da živi, muči je muž, malaksala je, nervozna, lenja, njene msili su glupe, divna je, jede, spava, šeta, zanosi sve svojom lepotom, nema nikakvih dužnosti, za nju drugi rade, volela bi da ima mladog muža, priznaje da joj se sviđa Astrov, nesrećna je, umire od dosade, kukavica, stidljiva, lukava, grabljivica draga, maljava kunica, čarobnica...

  

Ujka Vanja - Likovi, profesor Serebrjakov...

PROFESOR SEREBRJAKOV

Od jutra do duboko u noć, sedi u svom kabinetu i noću čita, traži čaj, budi poslugu, veliki naučnik, namrštenog čela, napregnutog uma, penzionisani profesor, matora tvrdica, učena riba. Podagra, reumatizam, migrena, jetra mu otekla od surevnjivosti i zavisti. Živi na imanju svoje prve žene, živi po nevolji, jer mu kesa ne dopušta da živi u gradu. Večito se žali na svoje nesreće, "a neobično je srećan". Sin običnog pojca, đak stare bogoslovske škole, dogurao do naučnika, dobio katedru, posato ekselencija, zet senatora. 25 godina čita i piše o umetnosti, a ne poznaje umetnost. 25 godina preživa tuđe misli o realizmu, naturalizmu. 25 godina čita i piše o tome što pametni već znaju, a za glupake nije zanimljivo. 25 godina pretače iz šupljeg u prazno, ohol, pretenciozan, u penziji. Niko ne zna za njega, nepoznat je. 25 godina je zauzimao tuđe mesto, "a korača kao polubog", uliva strahopoštovanje, tašt, svi ga napadaju, "prokleta, odvratna starost, vrag da je nosi". Otkako je ostareo mrzi sam sebe, a i svima je rmzak, starac, gotovo lešina, dosadan je, svi su malaksali zbog njega, propada svima mladost zbog njega. On se naslađuje životom i zadovoljan je. Sve je naučio. Njegov glas je odvratan. Svi su nesrećni kad on priča, egoista, despot, ceo život radio za nauku. Naviknuo se na svoj kabinet, na slušaonicu, na uvažene drugove, a sada se našao u kosturnici, među glupim ljudima, sluša beznačajne razgovore. Hoće da živi, voli uspeh, slavu, huk, a ovde je kao na robiji, jadikuje za prošlošću. Prati uspeh drugih, boji se smrti, nema snage, nedelikatan, neće da primi doktora i govori da se Astrov razume u medicinu kao i on u astronomiju. Nema poverenja u Vojnickog, plaši se da ga ne uguši. On uživa. Svi su malaksali i ne spavaju. Nervozan, ženi ne veruje, Vojnickog se boji, svim gradovima dosadio sa svojom podagrom. Razmažen, žene ga razmazile, ima tešku narav, utonuo u svoju podagru i knjige. Kad je bolestan muzika ga razdražuje. Piše koješta, gunđa, ljubomorno bdi. Naučnik, čovek od knjige, učeni čarobnjak, nesposoban, blesav, iskvaren, odmara se, zamlata...

Čita, piše, penzionisan, matora tvrdica, učena riba, boluje do podagre, surevnjiv, zavistan, živi nevoljno, žali se na svoje nesreće, ohol, pretenciozan, nepoznat, pretače iz šupljeg u prazno, uliva strahopoštovanje prema tašti, svi ga napadaju, mrzi sve, star je, gotovo lešina, dosadan je, svi se osećaju malaksalo zbog njega, svima upropastio život, mladost, sve je namučio, glas mu je dovratan, svi su nesrećni kad on priča, egoista, voli uspeh, slavu, huk, jedikuje za prošlošću, nema snage, boji se smrti, nedelikatan odbija Astrova, neveruje nikome, nervozan, boji se Vojnickog, na ženu ljubomoran, žene ga razmazle, teške je naravi, kada je bolestan muzika ga razdražuje, piše koješta, gunđa, čovek od knjige, učeni čarobnjak, nesposoban, blesav, zamlata, odmara se...

Ujka Vanja - Likovi, Astrov...

ASTROV - lekar, 36-37 godina

Došao je u mesto pre 11 godina. Njegov život je stalno u pokretu i ispunjen radom. On voli šume, pejzaže, uživa u prirodi. Bavi se očuvanjem šuma. Slika pejzaže. Opčinjen je prirodom. Njemu je to bavljenje prirodom izvor zabave, zadovoljstva. Priroda ga oplemenjuje. Odnos prema okolini: govori o seljacima sa kojima se sreće svakodnevno. On Jelenu smatra lepom, privlačnom ženom. Ona osim te spoljašnje lepote nema ništa i odbija ga svojom duhovnom lenošću. On misli da je izlaz čoveka  bavljenejm duhovnim stvarima.  Misli da su seljaci usko orjentisani. Izdvaja se od sredine u kojoj živi. Ljudi neshvataju taj njegov rad i nazivaju ga različitim imenima. Čovek sa velikim brkovima i malim sposobnostima. Ima imanje, rasadnik, održava državnu šumu, voli šumu. Mlad čovek po izgledu 36-37 godina. Svake godine sadi novu šumu. Dobio bronzanu medalju i diplomu. "Šume ulepšavaju zemlju, uče čoveka da razume lepotu i da mu ulivaju veličanstveno raspoloženje. Šume ublažuju surovu klimu" Dopušta da se šume seku, ali ne da se satiru. "Treba biti glupi varvarin da bi sagorevao u svojoj peći tu lepotu, rušio ono što ne možemo stvoriti". Vojnicki ga zbog toga gleda s podsmehom. Njemu je to neozbiljno, osobenjak.  Ima umorno, nervozno lice, divno, zanesenjak Postao neučtiv i drzak, a kad je pijan preduzima najteže operacije. Vrši ih odlično. Crta planove budućnosti, osobenjak. Čovečanstvu donosi korist. Ne bi mogao ni mesec dana živeti u ovoj kući, ugušio bi se, nezadovoljan kao i Vanja gunđa. Voli život uopšte, ali život palanački, ruski, okovani ne podnosi i mrzi iz dubine duše, a u svom ličnom životu nema ničeg dobrog, radi. Sudbina ga šiba bez prestanka. Ponekad neizmerno pati, ali pred sobom vidi svetlost. Za sebe ništa ne očekuje. Ljude ne voli, nikoga. Nežnost oseća samo prema dadilji i to iz navike. Seljaci su za njega  jednoliki, neprosvećeni, žive u prljavštini, sa inteligencijom se teško slaže, jer ona zamara. Plitko misle, osećaju, ne vide dalje od svog nosa, glupi su. A oni pametniji i intelektualniji su histerični, nagrizeni analizom, refleksijom, boluju, zavide, bolesnički klevetaju, udaraju čoveka s boka, gledaju ga ispod oka, psihopata i frazer, osobenjak. Voli šumu, ne jede meso, otmen, ima nežan glas, lep. Govori da mu je vreme prošlo, da je kasno, ostareo, naradio se, iskvario, osećanja mu otupela, nikoga ne voli i neće voleti. Jedino ga lepota greje, nije ravnodušan prema njoj. Jelena bi mogla da mu zavrti pamet za 1 dan, ali to nije ljubav i odanost. Stresa se, bolesnik mu umro, ne može da voli, glava mu nije time zanesena, duša i srce mu je skrivena od Sonje, ali ona je srećna iako joj ništa nije rekao. Njegov glas treperi i miluje je, pametan, leči i sadi šumu, sve zna, sve može, talenat, smelost, slobodna misao, široki zamah. Pije, ponekad grub, darovit, redak, radi, bori se iz dana u dan i čuva čistotu i trezvenost. Pre dolazio retko, a sada svaki dan. Napustio i šume i medicinu, zbog Jelene čarobnice. Ne vidi Sonju. Lep, prekrasan, zanimljiv, sjajan mesec u tami, interesantan, originalan. Ljudima zamera lenjost i učmalost duha. Ljudi uništavaju šumu. Pored prirode lepota se još krije u ljudima. On kaže da na čoveku mora da bude lepa i duša, a ne samo fozički izgled, već unutrašnja duhovna lepota se podrazumeva pod unutrašnjom lepotom. "Oboje, on i vi, zarazili ste nas svojim besposličenjem. Dakle, kuda god ste stupali vi i vaš muž, svuda ste unosili haos. Kada bi ste vi ostali zgarište bi bilo ogromno".

Voli šumu, ima sumorno nervozno lice, divan je, zanesenjak, drzak kada popije, crta planove budućnosti, osobenjak, koristi čovečanstvu, nezadovoljan, gunđa, voli život uopšte, a palanački ruski okovani život mrzi i ne podnosi, radi, ponekad pati, pred sobom vidi svetlost, ne voli nikoga, nežnost oseća samo prema dadilji i to iz navike, voli šumu, ne jede meso, osobenjak, otmen, nežnog glasa, lep, osećanja mu otupela, jedino ga lepota greje, sve zna, sve može, talenat, darovit, čuva čistotu i trezvenost, mangup, prekrasan, zanimljiv, sjajni mesec u tami, interesantan, originalan... 

Ujka Vanja - Likovi, Vojnicki...

VOJNICKI - 47 godina

Živi na imanju sa sestričinom, nezadovoljan je životom. Ceo svoj život posvetio je zetu, učeći za njega, a sada kada je odrastao ispostavilo se da ništa nije postigo u životu. Zaljubljen je u Jelenu, u ženu njegovog zeta. Kaje se što je nije zaprosio pre 20 godina. Kako mu je došao zet samo spava, jede, pije. Život mu i pre zetovog dolaska nije bio ispunjen - odaje se piću. Divi se Jeleni: "A KAKO JE ONA DIVNA! KAKO JE DIVNA! U ŽIVOTU NISAM VIDEO LEPŠE ŽENE... OČI... DIVNA ŽENA!... NIŠTA. SVE JE STARO. JA SAM ISTI KAKAV SAM I BIO, A MOŽDA SAM I GORI, JER SAM SE RAZLENIO, NE RADIM NIŠTA, SAMO FRČEM KAO STARKELJA"... Zavidi profesoru, jer profesor ima uspeha kod žena - nijedan Don Žuan nije ima takav uspeh kao profesor. Govori da treba da prestanu da čitaju brošure. Bio je čovek određenih uverenja, svetla ličnost. Noću ne spava od jeda, ljutine, glupo je propustio vreme, a mogao je imati sve što mu sada godine ne dopuštaju. Voli da se greje drvima i seče šume, osobenjak, sitničar. Prepirao se za doručkom sa Aleksandrom, mrzi ga, mrsko mu je i dosadno da živi, nesnosan i dosadan. Voli Jelenu. Ona je njegova sreća, život, mladost, samo želi da je gleda i sluša, da govori o svojoj ljubavi. Najveća sreća za njega je ako ga ne otera od sebe. Namučio se sa sobom, 3 noći ne spava. Serebrjakova ne trpi, otvoreno prezire majku, obrazovan i pametan čovek. Život mu nepovratno propao. "Prošlosti nema, ona je glupo straćena ni u šta, a sadašnjost je strašna u svojoj besmislenosti". To je njegov život, ljubav, ne zna kuda će i šta će, njegovo osećanje propada uzalud, pati, jer pored njegovog propada i Jelenin život. On je pijan, "Pa i to je život", pije i priča mnogo. Jelenu zove "Draga moja bajna". Ostareo. Jelena ga ne razume. Prevario se, jer  je obožavao profesora, kukavnog podagrika, radi za njega ko vo. On i Sonja izvlačili. Ponosi se njime, njegovom učenošću. Živeo je, disao za njega. Sve što je rekao i izrekao, činilo mu se genijalno, a sada je u penziji i sada se vidi njegova vrednost. "Posle njega neće ostati nijedna stranica rada, on je sasvim nepoznat, on nije ništa. Mehur od sapunice. A ja sam obmanut vidim glupo obmanut". Tužan, zaljubljen u profesorku, nema pravog života, pa živi od priviđenja. Zanemario rad na imanju. Sonja radi sama, malaksala je. Pun čamotinje po ceo dan pecka, ništa ne radi, ide za Jelenom kao senka, uzbuđuje se kada je čuo za prodaju imanja. Darovit, uman, smeo i da je živeo normalno mogao je biti Šopenhauer, Dostojevski. Sada beneta, poludeće, očajan je, neuračunljiv, lakrdijaš. Sramota ga. Već je kasno da promeni život. Na kraju se ipak okreće radu da bi ispunio to vreme. On život oseća uzaludan. On oseća da bi uspeo u životu da se bavio vrednijim stvarima. Samokritičan je, oseća prekor i stid prema sebi, zato što nije umeo da živi.  

Divi se Jeleni, zavidi profesoru, 47 godina, noću nespava, pun je jeda, ljutine, glupo je propustio vreme, osobenjak, sitničar, voli da seče šume, nesnosan, dosadan, mrsko mu je da živi, njegova sreća, život mladost je Jelena, otvoreno prezire majku, obrazovan i pametan, pati jer pored njegovog propada i Jelenin život, prevario se u profesora, tužan jer je zaljubeljn u Jelenu, živi od priviđenja, zanemario rad, pun je čamotinje, po ceo dan pecka, ide kao senka za Jelenom, uzbuđuje se kada je čuo za prodaju imanja, darovit, uman, smeo, beneta, očajan je, neuračunljiv, lakrdijaš, sramota ga je, čini mu se da će poludeti...