"Božanstvena komedija"...

Dante Aligijeri je najizrazitiji predstavnik humanizma i preteča renesanse u književnsoti. Živeo je s kraja 13 i na početku 14 veka. Napisao dva pesnička dela "Vita nova" (Novi život) i "Božanstvena komedija". Ovo pesničko delo spada u religiozne spevove, jer za temu ima srednjevekovno verovanje o ustrojstvu zagrobnog sveta. U delu su 3 celine:

Pakao

Čistilište i

Raj 

a svaka celina ima po 33 pevanja. U delu se peva kako je Dante u 35-oj godini lutao u nekoj mračnoj  i strašnoj šumi i kako se našao u podnožju jednog brega obasjanog svetlošću. Pred njega izlaze 3 zveri:

panter

lav i

vučica

Od zveri ga izbavlja rimski pesnik Vergilije, koji će ga povesti drugim putem. Njega je poslala zapravo Danteova ljubav Beatriče da ga provede kroz sva iskušenja odakle bi sa njom krenuo u raj. Prvo prolaze kroz pakao, koji ima 9 krugova:

I krug je limb i u njemu su duše nekrštenih, osuđenih na večnu čežnju bez nade

u II krugu vlada mrak i besni vihor, a u njemu su oni koji su se predavali strastima i ljubavnim zanosima, zaboravljajući na razum

III krug je namenjen proždrljivcima

a u IV su tvrdice i rasipnici

kroz V krug protiče reka Stiks i tu je mesto predviđeno za razne grešnike

u VI krugu su užareni grobovi, a u njima krivoverci

VII krug je predviđen za ubice, otimače i tirane

VIII krug ima 10 jaraka i tu je Dante susreo Odiseja (tu su lažni savetnici)

IX krug je poslednji - to je dno pakla i u njemu je Lucifer (satana, đavo) koji se pobunio protiv boga i koji je s neba bačen na zemlju

Čistilište je zamišljeno kao breg na jednom ostrvu okruženo velikom vodom. Do vrha vode spiralne stepenice, a na zarubljenom vrhu je raj. Raj je dat u vidu 9 nebesa, koja se vrte oko zemlje, koja je središte sveta. Dok u paklu vladaju patnje i mučenja grešnika i dok u čistilištu okajavaju svoje grehe, u raju vlada sreća, lepota, zadovoljstvo, spokojstvo. 

Jefimija - "Pohvala knezu Lazaru"...

XV vek.

1. isticanje kneževih vrlina:

-vaspitan u duhu svega onoga što je dobro i lepo

-dobrota i plemenitost prema podanicima (hrišćani)

-hrabrost i pobožnost

2. obraćanje mrtvom knezu Lazaru i traženje pomoći:

-za decu Stefana i Vuka

-za spas pravoslavne vere

-za spas svih koji traju u ropstvu

3. nemir i strah pesnikinje za sudbinu dece kneza Lazara, ali i celog naroda (strah koji ide do uspaničensoti iskazuje se glagolima i to u imperativu:

-saberi

-pomoli se

-javi

-pokreni

-uveri

-uzmi

-moli

a sve to kulminira u rečenici:

"Dođi nam, dakle, na pomoć, ma gde da si".

(Taj unutrašnji dinamizam, koji se može objasniti kao uznemirenost, strepnja i hitnja, iskazuje se  i samom konstrukcijom rečenice, koja je sastavljena od niza naporednih rečenica, ali bez veznika - kao asindetski niz. Na ovom mestu sve poprima dramatičan ton, sa utiskom da je moguća katastrofa koju ona ne bi mogla da preživi.

4. pesnikinja ispoveda sebe iskazujući svoj odnos prema knezu Lazaru

-u odnosu na kneza Lazara, ona sebe vidi kao malu (i sva njena činjenja su takođe mala i nedovoljna da izraze njenu ljubav prema njemu).

"Antigona" - Sofokle...

Grčka tragedija...

Antigona
Ismena - kćeri Edipove (oženio se svojom majkom)
Kreont, car tebanski
Euridika, žena njegova
Hemon, sin njihov
Tiresija, prorok
Stražar
Prvi glasnik
Drugi glasnik
Hor staraca tebanskih
 

Tok radnje i zbivanja u tragediji "Antigona"

-razgovor između Antigone i Ismene. Antigona traži od sestre da joj pomogne da sahrani brata Polinika. Ismena zna za naredu Kreonta (car tebanski) i ne pristaje, jer se plaši nove tragedije. Antigona ljutita odlazi. Dolazak stražara, koji obaveštava Kreonta da je neko pokopao telo Polinika. Kreont naređuje da krivac bude otkriven i kažnjen. Stražar dovodi Antigonu i njeno priznanje da je uslišila volju bogova i da je nad njom nadjačala ljubav sestre prema bratu. Dolazak Ismene koja pokušava da odgovornost podeli sa Antigonom, ali u tome ne uspeva. Susret oca Kreonta i sina Hemona. Pokušaj Hemanov da pokoleba oca. Antigona sa tužbalicom na usnama odlazi da bude živa sahranjena. Prorok Tiresije i njegov susret sa Kreontom. Kreont ispravlja svoju odluku - naređuje da se Polinik pokopa. Odlazak Kreonta u grobnicu sa namerom da spase Antigonu. Ubistvo Antigone (obesila se). Smrt Hemona (ubio se nožem). Smrt majke Euridike (ubila se nožem, zbog gubitka sina). Kajanje i tužbalica Kreonta.

Misli iz drame "Antigona"

1. "Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena".

2. "Kad bujice zimi udare, drveće što se svija grane očuva, a što se opre, s korenom se izvadi".

3. "Za čoveka je ponajviša čast kad svako znanje pamet kiti njegovu".

4. "Lepota je i drugu mudru čuti reč".

5. "Istina je svagda uspravna".

6. "Bezumlje čoveka od svih jada jad je najveći".

7. "Najlepša zla su ona što su najkraća".

8. "Od svega blaga razum je najbolje, a luda pamet ponajveći jad".

9. "Najveća je slast  od mudra savetnika savet primati".

"Prvi put s ocem na jutrenje" - Laza Lazarević...

Tema - materijalno propadanje jedne građanske porodice.

Ideja - kocka je jedan od najvećih poroka i svako će propasti ko nije dovoljno jak da izdrži sve muke na koje nailazi.

Fabula (tok radnje)

1. očev portret - uvod

2. početak radnje - sat izgubljen na kartanju

3. značajni momenti:

-dalji gubici na kartanju

-Mitar gubi celokupnu imovinu

-Mitrova odluka da se ubije i oproštaj od dece i žene

4. vrhunac radnje:

-dijalog između Mitra i Marice

5. preokret (peripetija): 

-Mitrovo odustajanje od samoubistva

6. završetak radnje (rasplet):

-Mitar se vraća porodici i peripetija o Zelembaću

Lik Mitra

1. izgled:

-nosio se turski (džemadan od crvene kadife), ćuće(?) od zelene čohe, silaj (?) šaran zlatom, harbija s drškom od slonove kosti, čakšire sa svilenim gajtanom, abonos - čibuk, zlatom i đinđuvama izvezena duvankesa.

Portretna deskripcija u funkciji vremena i socijalnog porekla junaka.

2. narav - (svojstva, sklonosti, način ponašanja i reagovanja, karakter, priroda): ozbiljan preko mere, osorljiv, lako se naljuti i tada: gricka donju usnu, desni brk suče i izdiže ga naviše, crne oči sevaju, neće popustiti ni za živu glavu, nikad se nije šalio, uvek hladan, imao je svoje društvo.

Zaključak o Mitru

Kicoš i gord, jer je bogat i skorojević; zatvorena priroda, krut i samovoljan, čovek naglih reakcija, teži da bude iznad svih - autoritativan, patrijarhalnog morala (strog, krije osećanja, traži poslušnost, ženu ne priznaje za sebi ravno biće), sklon poroku.

Mitrova psihička stanja i način njihovog ispoljavanja

1. nežan prema deci: "Pokrivao nas je, istina, noću kad se otkrijemo i nije nam dao da se nadnosimo na bunar".

2. nelagodnost zbog gubitka na kartama: "Namrgodio se. Gleda na stranu".

3. samozadovoljstvo i davanje do znanja da je dobio na kartama: "Nakrivio jednu astrahansku šubaru, preko prsiju zlatni lanac... Nešto je dobre volje... Kad uđe, izvadi sahat iz pojasa, da vidi koliko je...".

4. nerovoza i strast: "Daj! Brže!... Daj sve!".

5. nesređenost (unutrašnji haos): "Razdrljio džamadan, raspučio košulju".

6. iscrpljenost i slomljenost: "Došao u licu kao zemlja... Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom pa se ne miče".

7. psihička utučenost zbog gubitka imanja i osramoćenosti: "Brkovi se opustili, lice potamnelo, ostarilo. Ali oči, oči! Čisto posuhnule utekle u glavu!".

8. osustvo-rastrojstvo: "Besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno... Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku".

9. neverica u ono što čuje: "Gleda je u oči, čisto prožiže!".

10. krivica, kajanje i ganutost dobrotom Marice: "Marice - poče on - zar ti? - Zagrcnu se, pa pokri oči rukom i ućuta".

11. smirenost i vera u novi život: "Otkad ih nisam video!... Sine! Ustani, da idemo u crkvu".   

O priči i pričanju...

Beseda Ive Andrića "O priči i pričanju" održana 1961. godine prilikom primanja Nobelove nagrade

O priči i pričanju Ivo Andrić ističe:

-počev od najdrevnijih vremena (od kolibe i sedenja pored vatre) pa do danas, ipsred se priča na raznim jezicima i kroz mnoge generacije, i to uvek o čovekovoj sudbini; to je priča bez kraja i prekida.

-načini i oblici pričanja se menjaju, ali potreba za pričom uvek ostaje i to u milion varijanata.

-pričom kao da se nešto odlaže (možda prolaznost i smrt) i nešto zaborava (možda strah) i tako se stvara iluzija o životu i trajanju. Možda je u pitanju i nešto drugo: da se čoveku pomogne da sebe nađe i da se bolje snađe u ovom zamršenom svetu.

-da se iznese i upozna istorija čovečanstva ili pak da se pruži zadovoljstvo onima koji ne umeju da pričaju ili pak nisu stigli da ispričaju svoju priču.

-može se pričati o prošlosti i sadašnjosti; pričanje o prošlosti nije zapostavljanje sadašnjosti, zato što je ono uvek vezano za čoveka i za pojave i probleme koji ga muče; za priču nije važno toliko da li govori o prošlosti ili sadašnjosti; važno je ono što je nadahnulo pripovedača i što iz nje zrači kao poruka; nema pravila za nastajanje priče; ona treba da teče slobodno, prema unutrašnjem duhu, umeću i snazi reči.

A smisao priče i pričanja Andrić ovako objašnjava: "Pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu, ako ne služe čoveku i čovečnosti".

Gete: "Umetnikovo je da stvara, a ne da govori!". 

Umetničko delo...

Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost ili se smelo zaleće u budućnost. Ono što je pritom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo...

Da bi jedno delo bilo umetničko - šta je potrebno???... Mora da bude duhovno. Mora kod primaoca (čitaoca) da izazove osećaj lepog. 

Šta je predmet umetničkog dela???... Sve ono što slika, sve ono što služi muzičaru za komponovanje, što ga inspiriše - a to je život i čovek.

Kad kažemo da je umetničko delo - savršeno delo i šta to znači???... Da je prisutno u svakom vremenu. Da ga svi razumeju. 

Od čega zavisi umetnički doživljaj književnog dela???... Zavisi od primaoca, od njegovog uzrasta, njegovog čitalačkog iskustva.

Umetničko delo je subjektivno delo, zato što u njega stvaralac unosi svoja osećanja, misli, maštu.

Inspiracija je nadahnuće ili neodoljiva potreba za stvaranjem. Stvaraocima je potrebna mašta (fantazija, imaginacija), zato što oni pomoću nje izazivaju nešto što je daleko i nemoguće.

Čulni doživljaj.

Razlika između stvaroca i sveta: intenzivno misli, oseća, moć zapažanja, smisao za originalnost.

Umetničko delo je samostalno, zato što je lična slika, zbog subjektivnosti koje u sebi nosi - neponovljivo...

Marin Držić - "Novela od Stanca" i "Dundo Maroje"...

Radnja se događa u Dubrovniku, pored jedne česme. U noć su se susrela dva mladića: Vlaho i Miho. Oni vode dijalog i razgovaraju o životu omladine...

Marin Držić zvani Vidra. Živeo je u Dubrovniku. Pisao je u petrarkističkom duhu, a kasnije je pisao drame (komedije). Poznati je komediograf. U Italiji je studirao crkveno pravo. Oduševljen prizorom u Italiji, ona zaboravlja na svoju obavezu i zapostavlja učenje. Posebno se interesovao za zabave na privatnim feudalnim dvorovima. Kasnije su te zabave i zabranjivane. U jednoj raciji je čak i bio uhapšen i tada je dubrovačka vlada uvidela da od njihovog pitomca nema ništa. Prilikom dolaska austrijskog grofa u Dubrovnik, on je tražio nekog šaljivdžiju. Preporučili su mu Držića. Organizovao je zajedno sa družinom pozorišne predstave (smešnog karaktera). Napisao je 11-12 komada (Dundo Maroje, Novela od Stanca, Skup). U tim delima je na komičan način iskazivao duh Dubrovnika i način života u to vreme.

Radnja se događa na trgu u Dubrovniku, pored javne česme. U noć su se susrela dva mladića Vlaho i Miho. Oni vode dijalog i razgovaraju o životu omladine. Miho govori Vlahi da mu otac brani da izlazi i da ga zaključava u kuću. Miho mu govori da mu je otac smešan što tako postupa. Oni su znali da su i njihovi očevi izlazili kada su bili mladi, samo što oni neće da to priznaju. Miho govori Vlahi da je u grad došao neki Vlah smešan - seljak. Pošto u gradu nije našao stan, on se prislonio uz fontanu. Onda ga je upitao hoće li da ide da se šale sa njim. Nailazi i treći, još veći vragolan od njih Dživo. Oni odlučuju da odu do Stanca i da ga nadmudre. Stanac im se žali i kaže im da ga niko nije primio u kuću. Bio je pomalo blentav čovek, koji ne poznaje grad i ljude u njemu - pomalo je naivan. Dživo mu je pričao da se u doba karnevala pojavljuju vile i da su ga one učinile mladim - nekakvim travama. Stanac se veoma obradovao i imao je jaku želju da ponovo bude mlad kao i njegova žena Miona. Dživo odlazi kod drugova. I dogovaraju se da idu da vide šte će Stanac uraditi. Prerušili su se u vile. Stanac doziva vile. Oni dolaze obučeni kao vile i rugaju se Stnacu. Oni ga vežu i odsecaju mu bradu. Potom su ga opljačkali i pobegli. A Stanac je ostao vezan i dovikivao je u pomoć.   

DUNDO MAROJE

Otac šalje sina u Italiju u Firencu da se bavi trgovinom. Kada je Maro došao u Italiju, on odlazi u Rim i zaljubljuje se u Lauru. Laura je volela raskalašan život i vrlo skupocene stvari. Pošto je ludovao za njom on počinje da troši novac na Lauru i tako ona počinje da živi sa njim. Pojavljuje se i grof iz Austrije, koji je bio škrt. I on se zaljubljuje u Lauru. Sluga Pomet ga savetuje da počne da troši više novca od Mara. I tako i čini - i Laura ostavlja Mara. On tuguje i pati, a Pomet mu govori da počne još više novca da troši. On zapada u krizu i ostaje bez novca. U Dubrovnik stiže vest da se Maro ne bavi trgovinom i da je u Rimu gde raskalašno živi. Otac i verenica odlaze u Rim. Kada je Dundo ugledao Mara, Maro beži od njega i govori policiji da ga uhapse. A Maro da se ne bi obrukao kod oca, uzajmljuje od Laure novac i kupuje robu i stavlja je u magacin. Hteo je da ocu dokaže da je on ustvari trgovao i kupovao robu. Pomet preko nekakvih veza oslobađa Dunda. I kada  je Dundo izašao iz zatvora, Maro mu pokazuje robu. Dundo je pokupio robu i spakovao je na brod i sa Marovom verenicom kreće kući u Dubrovnik. Maro pošto vidi da ga otac ne primećuje i više ne mari za njega, odlučuje i polazi kući.