"Upotreba čoveka" - Aleksandar Tišma...

5. 5. 94.

Psihološki roman iz 1977 (toka svesti). Retrospektivno kazivanje.

U strukturi romana "Upotreba čoveka" uvodni deo naslovljen je kao "Gospođičin dnevnik". Sadrži sve ono čime će se pisac u romanu baviti. Dnevnik je pisala Ana Drentvernšek, Nemica, koja se sticajem okolnosti posle nauspelog braka našla u Novom Sadu. Počela ga je pisati 1935 (4 maja) u lepu ukoričenu svesku, koju je kupila od Nemca u najboljoj knjižari u gradu. Izboru ove sveske poklanja se posebna pažnja i u njenom životu on predstavlja izuzetnu vrednost, a biće i osnovna nit, koja spaja početak i kraj ove knjige, zaokružujući tako roman u jednu celinu.

S božijom pomoću

Nova bolest (bolest društva i ličnosti)

Umrla 19 decembra 1940.

6. 5. 94.

Novi Sad 30-ih godina predstavljao je više nacionalnu sredinu. U njemu su živeli Srbi, Mađari, Jevreji, Nemci i svi će oni zajedno biti gurnuti u neizvesnu ratnu zbilju, a njihovi životi krenuti svojim tokom. Ovo je psihološki roman. Roman toka svesti i pisac će se više baviti preživljavanjima i unutrašnjim svetom svojih junaka, nego što će ga zanimati konkretni događaji. Svaki događaj je u funkciji istraživanja psihološkog života junaka. Zloupotrebljeni mladi ljudi imaće svako svoj životni put, ali njihova psihička stanja zanimaju pisca i njihovom istraživanju sve je podređeno. Ana je kći hromog sajdžije, koga je napustila žena, kada je njoj i njenoj sestri bilo 5 i 7 godina. Dnevnik počinje da piše 4 maja 1935. "S božijom pomoću" ali su sva zbivanja o kojima se u romanu govori protekla bez te dragocene pomoći (Božije). U uvodnom delu romana upoznajemo se sa likovima: Vere Kroner, Sredoja Lazukića i Milinko Božića, čije će se životne sudbine čudno isprepletane, neprestano ukrštati. Oni su đaci ove gospođice i kako ih je sudbina spojila na časovima nemačkog, tako će se njihovi životni putevi ukrštati i preplitati. Pisac prati sudbinu mladih ljudi unesrećenih ratom, koji su ratom upotrebljeni i zloupotrebljeni. Porodica Roberta Kronera Jevrejina strada zbog vere kojoj pripada. On je čitav život ispaštao svoju grešku iz mladosti što se oženio jednom od Hercfeldkinih devojaka, izvevši je iz javne kuće. Njegova majka provodi život u molitvama gledajući kako joj sin polako kopni i gubi se zbog te žene, koja mu ni po čemu nije odgovarala. Nanevši sramotu sebi i svojoj porodici, on se nadao vedrom životu, a dobio je samo usamljenost od koje je tražio spas u kući Fercfeld. Usamljen bez prijatelja on će se jednog sumornog dana spustiti na svoj crni zimski kaput i pogledati smrti u oči (u logoru ga ubija jedan nacistički vojnki). Njegova majka skončava život u gasnoj komori logora u Poljskoj. Samo Reza njegova žena koja se po rođenju sina naglo otuđila od muža, nastaviće život u Nemačkoj u blagostanju. Gerhard Kroner psihički labilna ličnost, završiće život razbijene lobanje u policijskoj stanici. Živeći u takvoj porodici, Vera Kroner je douvek imala samo jednu želju - da pobegne negde daleko. Ona će preživeti strahote logora, zahvaljujući tuđem zloupotrebljavanju njenog tela i kasnije ponavljati kako je sve to izdržala samo zato što se "pomirila sa tim". Po povratku iz logora, ona će jedno vreme raditi kao poštanska službenica,  a zatim se podavati za sitne poklone. Rat je učinio da život za nju izgubi svaki smisao i ona se pita: ko je ona i koja je prava vera od svih koje žive u tom telu. Porodica Nemanje Lazukića - novosadskog Srbina nacionaliste, daće drugu po važnosti ličnost u ovom romanu. To je Sredoje Lazukić, koji će stupiti u neprijateljske redove, da bi kraj rata dočekao kao oslobodilac NO vojske i posle rata stradao kao informbirovac. Porodica Slavice Božić živi u siromašnom kraju i sin Milinko prvo je morao dovesti do kraja rat u spostvenoj kući. Samoubistvo njegovog oca oslobodilo ih je svakodnevnih svađa. Bio je vrlo učen. Sakupljao leksikone, jer su to knjige u kojima nema ničeg suvišnog. Bio je jedan od oonih koji je verovao u znanje i verujući  da kontroliše vreme, mislio je da upravlja svojom sudbinom. Njegov idealizam dovešće do toga da kraj rata dočeka kao truplo bez ruku, nogu, oslepljen. Sudbina Vere, Sredoja i Milinka od najranijeg detinjstva isprepletana, preplitaće se i u toku svesti u ovom romanu. Sve što se njima dešava, događaj koji će nam pisac ispričati, poslužiće da do izražaja dođe unutrašnji doživljaj sveta u okviru ratnih starhota. Razgovori koje vode Vera i Sredoje, kada se posle rata ponovo nađu, predstavljaju psihoanalizu ovih junaka. Njihovo raspoloženje kreće se od preterane razdraganosti, do svađe i histerije. Spaljivanjem gospođičinog dnevnika na kraju romana, kao da se oslobađaju sevga ružnog i mračnog u svojim životima. Oni pokušavaju da se razumeju. Sredoje koji tumarajući mračnim ulicama pronalazi  svoje žrtve, stupa u homoseksualne veze i Vera koja je iskusila strahotu apatije koja se rađa u trenucima beznađa. I sve postaje samo pepeo i žar, ali i saznanje da se sreća i nesreća ne mogu meriti činjenicama nego osećanjem. Na početku dnevnika gospođica je zapsiala sledeće: "Ponekad mi se čini da se nit života tanji... Ako se prekine niko zamnom neće pustiti suzu... Bože na nebu pošalji sunčevog sjaja u moje umorno srce, vdiim da je život do sad bio zabluda".

"Upotreba čoveka" - država, moćni

Uvek kad se javi namera da čoveka upotrebi u neke svrhe, odmah se javlja upotreba. U ratu. Totalitarni režim. Radni odnos. Kapitalistički, građanski odnos. Profit. Istorija ljudskog društva - u mirnodovskim uslovima pritajena. Biće je obezdušeno. Zapad . nagrđuje te dok može da te koristi. Kad se sve iscedi, gurne te u stranu. U jednopartijskim sistemima. Nesporazum i maltretiranje. Čovek izgubljen, zaboravljen. Osuda anticivilizacijskog ponašanja. Univerzalni - sve prisutni problem. Nacionalni sukobi.  

Struktura razgovora i teksta...

22. 4. 94.

Prilikom upotrebe jezika i kroz međusobno povezivanje reči u rečenicama i povezivanje samih rečenica, ostavruju se veće komunikacijske celine. Takva realizacija jezika u veznom govoru naziva se DISKUS. Diskus je osmišljeno povezivanje jezičkih i misaonih sadržaja u procesu izlaganja.

Svaki razgovor predstavlja vezani govor i čini jedan diskus. Pritom, do izražaja dolazi poznavanje pravila o upotrebi jezika, ali i poznavanje nepisanih pravila i opštenja i ponašanje u razgovoru. Tako sagovornik zna kada će početi sa pričanjem, kada će napraviti pauzu i dopustiti uključenje drugog, kako dati znak da dobro prati sagovornika. To su i prateće pojave govora - mimika i gestovi. Svaki razgovor podrazumeva učtivost i saradnju. Strukturu razgovora čine:

1. kvalitet - proverenost, iskrenost, istinitost;

2. kvantitet - znati šta reći i koliko pričati; ni malo ni mnogo;

3. odnos prema temi - govoriti direktno o onome što je predmet razgovora, a ne ono o "desetom";

4. način govorenja - jasno, bez okolišenja i dvosmislenosti, sređeno, dinamično;

To su sve konvencije da se ne bi govornik pretvorio u gnjavatora ili u onoga kome se ne bi moglo verovati. To su konverzaciona načela, bez kojih nema dobrih sagovornika i pravog i valjanog diskusa.

Tekst je proizvod, ishod ostvarenog diskusa: To je nadrečenična celina, veća ili manja, koja se ostvarjuje uvek iznova u procesu jezučke komunikacije. Tekst karakteriše organizacija i logika, smišljenost što mu obezbeđuje jedinstvo, celovitost i povezanost ili koherentnost. Ta koherentnost se ostvaruje pomoću tzv. komunikacione kohezije: intrepunkcije, elipse, anaforske kohezije ili upotreba zameničkih oblika. Pomoću vezivnih elemenata ili konektora, kao što su: međutim, uostalom, prema tome, naprotiv. 

28. 4. 94.

GOVORNIŠTVO

1. službeni razgovor (poslovni)
2. anketa
3. intervju
4. okrugli sto (polemike)
5. uvodna reč: nagoveštava temu skupa, pozdravlja, ko su gosti
6. izjava: daje se na zvanični zahtev, službenog i javnog karaktera
7. diskusija
8. voditeljstvo: vodi kviz, priredbu (najsloženiji oblik) 

Pragmatika i govorni činovi...

22. 4. 94.

Za razumevanje jedne rečenice potrebno je razumevanje i značenja reči u njoj. Potrebno je i nešto drugo: poznavanje govorne situacije i konteksta, tj. njenog mesta u sklopu drugih rečenica (kontekst je uzajamno povezivanje jezičkih jedinica na višem i nižem nivou, odnosno jezička govorna celina u kojoj se realizuje značenje neke jezičke jedinice).

Rečenica je jedinica jezičkog sistema, a iskaz je realizacija te jedinice u govoru. Iskaz je ostvarenje rečenice u komunikaciji i to u nekom kontekstu. Značenjem rečenice bavi se semantika, a iskazom - pragmatika, disciplina koja proučava upotrebu jezika poalzeći od komunikativnih namera govornika i dejstva, koje oni (govornici) postižu služeći se jezikom.

Ostvarenje rečenice u govoru može biti potpuno ili nepotpuno (eliptične i specijalne rečenice), ispravno ili neispravno, nejasno ili dvosmisleno.

Dve devojčice ujele kuce.

Veliki broj učesnika ometa nastavu.

Direktor je razgovara o pijanstvu s učenicima.

Primeri pokazuju da nije dovoljno poznavanje samo rečeničnog značenja za razumevanje nekog izraza, nego i poznavanje upotrebe jezika i kontekst u kome se iskaz ostvaruje.

Ideš li na žurku.

Čujem da će i Maksimović biti tamo.

Gde je Dragan? - Ipsred Verine kuće vidim ladu.

Vrata su otvorena.

Pragmatika je određena teorijom govornih činova, koja polazi od toga kakav čin proizvodimo izgovarajući neku rečenicu u određenoj situaciji, tj. kakvo je dejstvo nekog iskaza na nekog.

Postoje sledeće kategorije govornih činova:

1. tvrđenje, izveštaji (asertivi):

Inspektor je došao.

Diplomski ispit nije težak.

2. uputstva, naredbe (direktivi):

Lek uzimati dva puta dnevno.

Ne gazi travu.

3. obećanja, pretnje:

Obećavam da ću učiti.

Dobićeš jedinicu ako ne naučiš.

4. izvinjenja, zahvaljivanje, čestitke (ekspresivi):

Iskreno mi je žao.

Čestitam na nagradi.

5. deklarativi, kada ukazuju na promenu stanja:

Isključeni ste sa nastave.

Objavljujemo vam rat.

Bavljenje govornim činovima pokazuje da mi jezikom ne samo što saopštavamo, nego i molimo, zahvaljujemo, obećavamo, zapovedamo, vređamo, optužujemo. Odnosno da jezikom činimo, delamo, proizvodimo neko dejstvo, utičemo na tok stvari da se kreće u jednom ili drugom pravcu, da se iz toga izvlači korist ili šteta (reklame, rat, politika).

Matija Bećković...

29. 4. 94.

Stvaralac koji je započeo sa pevanjem po malo estradnim. Uspeo je da se dopadne mnogima. Počeo je sa poezijom koja je bila jaka, nezadrživa, koja je mamila svojom metaforičnošću i uz pesnike kao što je Brana Petrović, Danojlić, bio je jedan od najpopularnijih. A onda kao da mu je dosadila estradnost kakva je u zbirci "Tako je govorio Matija" - koja se odvaja od drugih pesama i postaje osobena, specifična, narodski okrenuta jednom starom jeziku. Jezik svoga plemena Rovaca, koji odumire sa starim svetom, trajno iščezava. On se javlja kao arheolog, koji taj jezik prikuplja, istražuje i u svoje pesme pretače. Zato to je dijalektički, razgovorni, zaboravljeni jezik. Deluje nam hermetično. Utoliko više što pesma hvata nardonu mudrost, koja se izriče poslovičnim stilom, pa često podseća na misaona sažimanja Petra Petrovića Njegoša, na junačka  i pesnička Marka Miljanovića. U njegovim pesmama koje imaju oblik poeme iskazuje se staro i novo. U formi koja je monološka ili dijaloška. Staro u tim poemama ima Njegoševu dimenziju, jer oličava ljudsko dostojanstvo, postojanost u neprilikama, jer sve ima snagu reči i odvažnosti. Reč je o čojstvu i podvižništvu, o onome što je epsko, po čemu se pamti i Crna Gora i Crnogorci. Jezik Rovaca iam tu funkciju da proslavlja to staro crnogorsko vreme, ali i jednu drugu funkciju da ismeje ono što je novo, novog Crnogorca, činovnika, podanika i karijeristu, koji je zaboravio na predačka dostojanstva. To što je novo Bećković dovodi do karikature i u tome izrabljivanju pokazao je svoju najveću umetničku snagu. Od njegovih poema izdavjaju se: "Međa vuka manitoga", "Reče mi jedan čoek", "Lele kuku", "Kažu", "Tanko Dužić", "Znam oca", "Ono", "Psoglav".

"Enciklopedija mrtvih" - Danilo Kiš...

25. 4. 94.

Ovo je novela. Ovde uključuje i svoju biografiju (M - žena Mirjana) - teatrolog. Ovo je priča (san) jedne žene, koja 2 meseca nakon očeve smrti odlazi u Švedsku. Gospođa Johanson je domaćica i ona je odvodi u biblioteku (dosta je prostorija, knjige zavezane lancima, sve je kao lavirint, oseća se promaja). Enciklopedijski je princip, mnogo je tomova knjiga, složeno po abecednom redu. Ona uzima tom pod slovom M. Otvara knjigu i ugledala je očevu sliku. Tu su svi detalji iz njegovog života, od rođenja do smrti. Odatle je saznala o njegovom detinjstvu, školovanje, prva služba, ženidba (sve i najmanje sitnice). 1925 odlazi u Zagreb. 1929 odlazi u Beograd i tu provodi 50 godina (sve stalo 5-6 stranica). U septembru se upisuje u geodetsku školu. 1933 odlazi u Užičku Požegu u prvu službu. 28 aprila 1935 odlazi na more. Opisano je bombardovanje Beograda (Jova ruši duhovno nastojenje). Radio u državnom katastru. Opisana je i politička situacija. Duševna stanja  u čoveku. U starosti počeo je da skuplja marke. U 66 godini putuje u Trst (kupio je cveće). Počinje da slika cveće po zidovima (predosećanje i slutnja bolesti, ali i opisivanje bolesti). Umro je na 12-i rođendan svoga unuka.

Budi se i odlazi kod dr Petrovića i saznaje da je njen otac opisao tok bolesti.

Ovo je neobična enciklopedija. Tu su oni koji su nacionalnu istoriju (društvo, svet) zadužili nekim radom. Ovde je obrnuto: može ući ako nije zapisan ni u jednoj drugoj enciklopediji. To su mali (anonimni) ljudi. Savki čovek ima svoje mesto, u pamćenju drugih ljudi. Svaki život je jedna velika knjiga za sebe. 

"Vreme smrti" - Dobrica Ćosić...

20. 4. 94.

Roman "Vreme smrti" je roman epopeja. Zahvata vreme I svetskog rata (1914-1915). To je vreme najvećih iskušenja, vreme golgote srpskog naroda. Sudeći po bogatoj tematici, radnja koja se račva u više pravaca, po mnoštvu ljudskih sudbina, koje se dodiruju za vreme smrti, može se reći da je to istorijski, sociološki i psihološki roman. Roman je dat u 4 knjige i po svom obimu i zahvatu događa, situacija i ljudskih sudbina, podeseća na Tolstojev roman "Rat i mir", na "Tihi Don" Mihaila Šolohova. Ćosić je hteo veliko i monumentalno delo o malom narodu, čija je istorija izuzetno velika. On kao da je sledio misao iz samog romana. Misao jednog junaka koji kaže: " Ako jedan narod nema velike knjige o sebi, to je dokaz da nema šta ni da pamti". Razvijajući radnju i psihologiju svojih junaka, u želji da bude poetičan, ali i istorijski tačan, Ćosić primenjuje mnoge postupke. Prvo koristi dokumentarnost kao postupak. U roman uvodi istorijske dokumente, zapsinike, neredbe, diplomatska pisma i telegrame. On se drži istorijske istine koja odslikava frontovsku strategiju bitke na Suvoboru i uopšte kada  prati pokrete neprijateljske vojske i naših armija. Koristi diajlog, unutrašnji monolog i polilog, kao govor masa kada odslikava kolektivne situacije, haotična stanja, paniku i užas. U ovom romanu nastavlja se život Prerovskog sveta i ovde su prisutniji Katići (Aćim Katić, Đorđe Katić, njegov sin Adam, Vukašin, sin Ivan, ćerka Milena i žena Olga). I ovde su Dačići (Tola Dačić i njegovi sinovi).

Dominantnu ulogu igra Vukašin Katić kao političar i evropejac u kulturi i njegova deca. Ali u prvom planu je kolektivni junak, a to je srpski narod, koji je dat u najrazličitijim životnim situacijama: u kući, na njivi, u odlasku na front, u samoj borbi, kada gine i kada uspaničen beži, kada špekuliše i u sebičnosti svojoj traje, ali i kada je pun i sam od nekih načela i plemenitih postupaka.

U I knjizi data je objava rata, dolazak Austrijanaca. Tu su oslikana stanja  u narodu. Svako na svoj način doživljava početak rata. U svemu ima nereda, konfuzije. Sve je u raskoraku i račvanju i kada je u pitanju front, pozadina, politika i komanda. U I knjizi je početak velikog stradanja i rasula.

U II knjizi je prikluplajnje snage i priprema za otpor Poćoreku - sukob vojvode Mišića i Poćoreka. To je onaj vojnički strategijski sukob, mada ne prestaju oni drugi sa komandom i ljudima iz komande. Vojvoda Mišić oslonac traži ne toliko u brojčanosti svoje vojske, koliko u mržnji prema nepriajtelju i ljubavi prema zavičaju, kućnom pragu i porodici. Oslonac je u rešenosti da se istraje, jer njegova misao je: "Ljudi se vide u patnji, narod na svadbi, a država u ratu". On kao i Kutuzov iz "Rata i mir" da je glavni činilac vreme, strpljenje i mudrost. On kaže. "Sa Srbijom je srvšio samo onda, ako njeni komandanti izgube pamet, a njeni vojnici ostanu bez vere. Bitke dobija onaj koji ima svoju nadmoćnu ideju, ko vlada vremenom i prostorom". On mudro zaključuje da se "svaka bitka mora najpre dobiti u svom srcu i svoj glavi, a u vojsci, najpre u štabu". Ono što vodi u pobedu i čini da se istraje i u porazu jeste misao o pravdi. Pravda je ono što daje podsticaj vojnicima da istraju. Od dolazi do spoznaje: "Ko je spreman da umre, može u ratu svakog da pobedi".

U III knjizi data je jedna druga bitka. Ona se vodi protiv drugoh neprijatelja - protiv tifusa. U središtu ove knjige je valjevska bolnica, haos oko bolnice i nered u  samoj bolnici, koja je mesto velikih umiranja  i pojedinačnih drama. Tu na scenu stupaju novi junaci, pojedini lekari, koji se pokazuju kao nesposobni, nemarni i sebični i drugi kao altruisti. Tu je Milena kao bolničarka, koja nad svakim bdije premda i sama umire. Na scenu stupa njena najka Olga, koja je došla iz Niša (tamo je srpska vlada) da bi izvukla svoju ćerku. Suočena sa katastrofom svog naroda i ona se uključuje u bitku za ljudske živote. Tu je upečatljiv portret i Nade (Nadežde) Petrović slikarke, koja spašavajući druge žrtvuje sbe.

U IV knjizi dato je idenje na jug, povlačenje i vojske i naroda. A u središtu je prolaz preko Albanije -  Golgota ili najveći udes srpskog naroda. To je put bespuća, neizvesnosti i umiranja, hladnoća, glad, umor, bolesti. Albanski napadi i zaseda - sve su to uzročnici velikih umiranja. Povlači se kralj i komanda, oficiri i vojnici, intelektualci, đaci, stariji i deca. Roman se završava izalskom na more i očekivanjem da ih francuske lađe povedu gde ima više svetlosti i života.

23. 4. 94.

MISLI IZ ROMANA "Vreme smrti"

Velika pobuna rađa se u umu; pobuna iz stomaka i srca lako se gase.

Ima takvih vremena u životu naroda kada se ne postupa najpametnije nego kako se mora i može.

Ljudski život je onoliko vredan koliko smo istina saznali o njemu (Ivan).

Čovek samo od ljudi i zbog ljudi može istinski biti nesrećan. Čak i kad nas vole i kad ih volimo.

Rađamo se u svetu koji nam je u skoro svemu neprijateljski. Koji nas je samim rođenjem učinio zavisnim i ugroženim. U takvom svetu prosto je čudo koliko je čovek dobar.

Narod ima 3 bitna svojstva: da proizvodi hranu, da glasa, da ratuje. I, ponekad da zbuni maštom i svirepošću.

Ljudi se vide u patnji, narod na svadbi,  a država u ratu.

Prva bitka uvek je protiv sebe. Ko je izgubi, izgubio je i poslednju.

Nestrpljenje odlikuje slabe i zastaršene.

Otadžbina se može razumeti samo u ratu i ozbiljno jedino voleti u porazu.

Opasnost osvešćuje ili osvetljava, životu daje pravi značaj.

Vreme nikad ne radi za slabe i male. Oni moraju da rade i za sebe i za vreme.

Svaka se bitka mora najpre dobiti u svom srcu, u svojoj glavi. A u vojsci, najpre u štabu.

Dobrota je najveća i najređa ljudska vrlina.

Mi smo srećni onoliko koliko volimo i koliko nas vole.

Ko je spreman da umre, može u ratu svakog da pobedi.

Bez života svog za sobom, smrt je konačna.

Pobeda bez pravde u sebi, nije pobeda. Ko samo mrzi, ne može biti pravedan.

"Koreni" - Dobrica Ćosić...

8. 4. 94.

Izdanak posleratnog vremena. Svoje partizansko iskustvo ugradio u delo "Daleko je sunce". On je pisac osobitih vrednosti. Doneo je jednu svežinu i dao im dimenziju. Okrivljuju ga i osuđuju na smrt. Kolebao je se i sumnjao. Romani: "Koreni" (1954), "Deobe", "Bajka" (alegorično delo, glavni junak đavo), "Vreme smrti", "Vreme zla", "Daleko je sunce".

"Koreni" su koren za niz (seriju, tomove) (kraj 19 veka) romana - (svi su povezani likovima, Katić i Dačić porodice). A to je roman "Vreme smrti" (I svetski rat, golgota, stradanje, prispeće u Albaniju). Roman "Deobe" (1941-1944 - taj period obuhvata). Roman trilogija - vreme između dva svetska rata - "Vreme zla" (30-ih godina 20 veka, "Grešnik", "Otpadnik", "Vernik"). To je politički roman, teren, komunistička partija (ubistva, vreme čistki). Koreni su podloga i osnova za sve romane koji će nići.

"Koreni" - za tematiku uzima i nalazi u društvenom i politčkom životu Srbije s kraja 19 veka (90-e godine 19 veka). Vremenski raspon pripovedanja je 10 godina. Ovo je sociološki roman, jer nudi umetničku sliku društvenih kretanja, socijalnih stanja, političkih previranja. Na tome gradi sagu o porodici Katić. Ovo je porodični roman. Fabula je nužna, samo koliko je potrebna. Roman se gradi na statičnoj fabuli. To je roman ličnosti i psihološki. Glavno mesto je unutrašnja drama u likovima. To je i poetski roman (tok svesti, refleksije, emocije, lirizam, bogata metaforičnost, mnogo je personifikacija i metafora). Ovaj roman ima zatvorenu kompoziciju, ima prolog i epilog, u kojima je prisutan narator (pripovedač) Nikola (80 godina), hajduk, prvi rudar Srbije, koji nalazi utičište u Prerovu (mesto radnje). Utočiste nalazi kod Aćima Katića. Mnogo je čuo, video i iskusio. On je svedok. Na kraju napušta Prerovo i ostavlja zapis, ispovest, hroniku o Katićima. Nikola je hroničar i svedok, koji priča o Katićima. Rođen je (1811). Za Prerovčane on je velika tajna.

Roman ima okvirnu (zatvorenu) kompoziciju i 4 dela (poglavlja). Likovi su gazda Aćim Katić (nezakoniti sin vodeničara). Ima 2 sina: Đorđa i Vukašina. Đorđa - ostavio za trgovca. Vukašina - priprema za intelektualca (šalje ga u Pariz na Sorbonu da studira pravo).

I Dominira božićni susret i sukob sa pristiglim Vukašinom - raskid sa sinom i odricanje od njega. Nije produžio političku liniju. Oženio se ćerkom najvećeg očevog neprijatelja.

II Prevovska buna - Đorđe i Simka nemaju dece i Aćim je frustriran time, pati, razočarao se u sina. U tom besu diže bunu - gde mnogi stradaju.

III Agonija Đorđa i Aćima se nastavlja. Đorđe (pije, odlazi u javne kuće po Beogradu). Simku je mrzeo. Uzeti Tolu Dačića ili popa da Simka zatrudni. Ona uzima Tolu Dačića. Iz te veze rađa se sin Adam. Ostala je sumnja i patnja).

IV Aćim pokušava atentat na M. Obrenovića. Zavladala epidemija i Simka umire.

Ćosić predstavnik posleratne savremene književnsoti. Dela: "Daleko je sunce" (1951), "Bajka", "Koreni" (1954), "Vreme smrti" (4 knjige), "Vreme zla" - trilogija: "Grešnik", "Otpadnik", "Vernik", "Deobe". Roman "Koreni" je psihološki roman (roman ličnosti), socijalni, porodični i poetski. Tematika romana je uzeta iz društevnog života Srbije s kraja 19 veka, vreme koje karakteriše patrijarhalni život, političke borbe i bune. Roman pruža sliku ondašnje Srbije, ali je i slika porodične drame Katića. Romanom je obuhvaćen život ove porodice u trajanju od 10 godina. Roman ima zatvorenu ili okvirnu kompoziciju - počinje prologom i završava se epilogom. U njima se otkriva lik hroničara (pripovedača) Nikole, koji će za sebe reći da je prvi rudar Srbije i rođen 1811. Prolog i epilog uokviruju 4 poglavlja, u kojima se javljaju dominantne tačke ili fokusna mesta:

I Raskid Aćima Katića sa sinom Vukašinom na Badnje veče. To je mala drama u kojoj učestvuju otac Aćim, stariji sin Đorđe i tek pristigli mlađi sin Vukašin.

II Prerovska buna, njeno gušenje i hapšenje Aćima Katića kao organizatora

III Rađanje Aćimovog unuka Adama

IV Ponovno hapšenje Aćima Katića, epidemija, smrt Simke i propast Aćimove političke akcije.

Pripovedanje je postavljeno u hroničarskoj formi, kao svedočenje 80-ogodišnajka, koji je mnogo video, oslušno i doživeo idući po Srbiji i živeći u Prerovu, u kući Aćima Katića.

Između likova vlada neslaganje i nesporazum, koji se iskazuje prigušeno kao duševna patnja, kao unutrašnja drama ili pak kao otvoreni sukob. Sukob je na svim relacijama: Aćim Katić-Đorđe, Aćim Katić-Vukašin, Đorđe-Vukašin, Đorđe-Simka. Na tim antinomijama i pokidanim bliskostima stvaraju se konfliktna znanja, čije je žarište u strahu da će ugledna kuća Katića ostati bez muškog naslednika, da će uvenuti porodični "Koreni" i tako se ugasiti porodično stablo, a zemlju drugi razgrabiti ili će opusteti neobrađena. Značenje naslova je polisemično. Ono upućuje na porodične korene, ali ukazuje i na korene građanskog društva. Upućuje na korene ili izdanke mlade inteligencije, koja počinje da se školuje na Zapadu i vraća obogaćena novim znanjem i modernim shvatanjima života. U ovom romanu su i koreni ili osnova za nastanak novih romana - "Vreme smrti", "Vreme zla" i "Deobe". Naracija ili pripovedanje stalno se menja. Narator, u ulozi hroničara, započinje i završava roman u I licu, da bi pripovedanje u samom romanu o Katićima teklo u III licu - tamo gde treba pratiti i kao sa distance voditi likove, da bi, potom, unutrašnja dešavanja (misli, emocije i lomovi) prepustio samim junacima - da u ispovednoj formi, govore sami o sebi i drugima. Monolog je dominantni oblik i to najčešće u formi doživljenog govora i direktnog unutrašnjeg monologa. Nekada se javljaju kao čisti oblici, a nekada u uzajamnom preplitanju.

1. Primer za doživljeni govor: "...ne sme da ćuti, jer otac izgleda kao da će da se tuče". (govor teče u III licu, ali pripada subjektu koji misli i oseća, samo što se to indirektno kazuje). Ili: "Zamisli se: kad je prestao da joj se raduje vraćajući se sa puta? Kad je prestao da joj donosi marame, šalove?".

2. Diretkni unutrašnji monolog (u I licu kao neko proticanje: Aćim: "Ode, Aćime, tvoja kuća, u ambis. Ugasiti se ognjište". Ili kada Vukašin misli, u toku razgovora: "Hajdučko pozorište... Seljačka patetika, to je on. Preživeo, život ga zgazio...".

3. Kombinacija unutrašnejg monologa i doživljenog govora (unutrašnji govor III lice): "Od mene počinje život naše loze. Ja sam i koren i stablo (direktni). Uvek je tako mislio (direktni). Mislio sam (direktni). Nije mu to rekao... Ni mene više ne pamtiš. Ali, još danas čućeš ko je tvoj otac".

4.  Monolog i unutrašnji monolog: "Ja imam pravo da to zahtevam. Uostalom, sutra putujem. Služba... (ne, večeras se mora sve svršiti)".

5. Monolog i doživljeni govor: "Treba da znate da se ženim. Da, prvo to... Ne sme da ćuti, jer otac izgleda kao da će da se tuče".

Funkcija monolga je prezentacija toka misli i toka svesti. Preko njega se izriče područje podsvesti. Zatim se daje jedna verzija događaja ili nudi posebna tačka gledišta. Preko toka svesti, osvetljava se trenutak sadašnjosti, ali rekonstruiše i prošlost. Unutrašnji monolog podstiče razgovor i radnju i najbolje određuje ličnost i njenu karakterologiju.

13. 4. 94.

I i III lice pripovedanja

LIK NIKOLE

Hroničar i narator. Došao je bežeći od Timočke bune. Bio je čudan. Šetao je noću po magli. Mislili su da je buntovnik, četovođa, ubica. Javlja se kao enigma i zagonetna ličnost. Držali su ga u zatvoru. Za neke je bio ludak. Bio je sluga kod Aćima. Živeo je u podrumu. Seća se oca, koji je bio avanturista, prvi rudar Srbije, tragao za zlatom. Otac mu je bio nabijen na kolac. Odatle i potreba da se sveti. Svoju pažnju usmeravao prema Simki. Sažaljavao je se na nju i to kada ju je Đorđe tukao. Na kraju oseća potrebu da ode, tj. posle Simkine smrti.

Fabula je u II planu. Više je unutrašnjih dešavanja. Fabula je statična.