Romantizam kao metod i pravac...

-romantizam kao književni metod ili način doživljavanja sveta nije vremenski određen

-on je više u prirodi pojedinca - potreba da budem sanjar, da se predajem mašti i da na subjektivan način sa dosta idealizacije gledam na svet oko sebe

Romantizam kao pravac javlja se u vreme građanskih revolucija (to je vreme od 1789 do 1849, kao i u vreme borbi za nacionalno oslobođenje, kod onih naroda koji su živeli u ropstvu.

Uslovili su ga:

1. nezadovoljstvo životom

2. nezadovoljstvo racionalističkom i klasicističkom književnošću

Postoje dve faze romantizma:

-aktivni (početna faza) i

-pasivni romantizam

Osnovne odlike:

1. javlja se put slobode (sloboda stvaranja i mišljenja  i sloboda življenja)

2. u delima se stvaraju snažne ličnosti - naglašeni individualizam, ili: izuzetni likovi u izuzetnim okolnostima

3. mnogo je emocije i neukrotive mašte u delima romantičara

4. priroda kao motiv zauzima veliko mesto

5. nezadovoljstvo i pobuna protiv postojećeg života, a samim tim i buđenje revolucionarnih raspoloženja

6. oživljavanje prošlosti (nacionalne i herojske), kao alternativa sadašnjosti od koje se beži

7. likovi su idealizovani (ili su pozitivni ili samo negativni)

8. važna je forma dela, a ne sadržina

9. u prvi plan izbija lirika, epska pesma, poema - sve ono što omogućuje da se bolje ispolji subjektivna slika sveta

10. stil je patetičan, od biranih reči i velikog broja retorskih figura koje obezbeđuju dinamičnost, muzikalnost i lepotu pisanja

Suštinu romantizma najbolje je izrazila književnica Žorž Sand, u pismu Balzaku: "Vi uzimate čoveka onakvim kakvim ga sami vidite, a ja osećam u sebi potrebu da ga prikažem onakvim kakvim bih htela da ga vidim".

Romantizam je pravac koji se javlja s kraja 18 i traje do sredine 19 veka.

EPIGONI - oni koji nekoga sleduju, podražavaju.

Samopodržavanje - EPIGONSKO.

BAJRONIZAM - je pojam koji podrazumeva jednu struju u romantizmu, a koja dolazi od Bajrona i njegovog pesništva, kao snažan uticaj na evropske pesnike. Bajronizam podrazumeva snažno osećanje, pobunu protiv svakodnevnog života, izražen slobodarski duh i revolucionarno raspoloženje, nespokoj i težnja za neomeđenošću prostora, stil uzvišen i patetičan.

ROMANTIČARSKI STIL

Romantizam unosi novi stil, razbija ovoštala pravila i pomera granice među književnim rodovima i vrstama

1. stih je herojično-patetičan, odlikuje ga dinamičnost, uzvišenost i herojski prizvuk: boj, krv, zastave, mačevi, topovi, atovi. Koriste se arhaizmi kao što su: dušman, busija, bedem. Dolazi do identifikacije sa onim što je postojano i što izražava snagu u prirodi: oluja, gromovi, sunce, stena i tako se pravi iskorak u hiperbolu

2. hiperboličnost je stilski izražajni postupak koji nastaje u trenucima dubokih zanosa i provale snažnih osećanja. U takvim trenucima Đura Jakšić, sav u zanosu, izgovara: "Ja sam stena". Na hiperboli se gradi i tzv. prometejstvo iz koga izbija nezadrživa snaga, nepokor.

3. apostrofa je poseban postupak koji koriste romantičari, a koji se sastoji u obraćanju nekome ili nečemu u toku izlaganja (ono može biti obraćanje licima ili predmetima, prisutnim i odsutnim: "Gusle moje, ovam te malom, alo i ti, tamano budalo" (Radičević). "Srce moje, srce kivno, ubio te živi grom" (Laza Kostić)

4. u romantizmu izrazito mesto imaju pesnička ili retorska pitanja, koja ostaju bez odgovora i koja su posledica pojedinih osećanja, za koja se nema dovoljno reči i ne nalazi izlaz: "Srce moje samohrano, ko te dozva u moj dom?" "Što će momci? Što oružje svijetlo? Što li konji? Što li čadorovi?" (Mažuranić)

Pored retorskih pitanja, u pesmama  se javlaju i uzvične rečenice, povici, koji treba stilski da izraze buntovnički, borbeni zanos, ali i da unesu povišeni i patetičan ton

5. u poeziji romantičara javlja se i dijalog kao stilsko sredstvo preuzeto iz narodnih pesma

6. romantičari, nošeni osećanjima izostavljaju reči koje nisu mnogo važne, čime se želi i postiže jezgrovitost pevanja. U ovom slučaju govorimo o elipsi.

Teme za I pismeni zadatak:

1. o stvaranju, romantično (šta sve nosi, oslonac) doživljavanje sveta, romantizam danas, zanos, iluzija, da li je iščezlo ili prisutno, romantično na ovom svetu, kod pojedinca

2. Ruso (Nova Elioza) - neko pismo, emocije, sentimentu, razneženosti, iluzijama, sanjarijama, da ima formu pisma

3. neko sanjarenje (snovi, iluzije, želje, drukčije doživljavanje sveta)

Prosvetiteljske ideje i čovekoljublje Dositeja Obradovića...

Dositej Obradović je u nizu svojih tekstova i knjiga ("Pismo Haralampiju", "Život i priključenija", "Saveti zdravoga razuma", "Basne") izneo mnoštvo ideja u duhu racionalizma i evropskog prosvetiteljstva.

1. knjige, a ne zvonare (bolje jednu korisnu knjigu štampati, nego 12 zvonara sazidati), a to bi trebalo da znači manje religioznosti, a više nauke.

2. prvi je koji uspostavlja kult knjige na našim prostorima, one razgone mrak sujeverja i donose svetlost znanja, one caruju, vojuju i pobeđuju - govorio je

3. knjige treba da budu štampane na narodnom jeziku, kako bi ih razumeli i prosti seljani i kako bi mogle stići i do seljačkih koliba. Samo tako ih ljudi mogu čitati i "razum svoj prosvetiti, srce poboljšati, a narav ukrasiti".

4. treba ići napred i uvek težiti novom, jer "samo prostota i glupost zadovoljava se svagda starim..."

5. čovek u čoveku treba da gleda sebi bliskog, bez obzira na veru i zakon

6. nesporazumi i mržnje među ljudima dolaze iz prostote i neprosvećenosti: mnogo je pokvarenosti i pakosti, sebičnosti i sujete, a sve to truje ljude. To se može jedino knjigom i prosvećenjem uma umanjiti i odagnati

7. izjednačuje dobro sa korisnim, a to obavezno mora biti u skladu sa razumom i interesom naroda

8. treba raditi na otvaranju škola u kojima će se školovati i muška i ženska deca, jer nema prosvećenja i napretka za jedan narod "u kojem žene u prostoti i varvarstvu ostaju"

9. narodu trebaju bolnice koje moraju biti svetle i čiste u tišini i zelenilu

10. biblioteke i čitaonice su takođe potreba svakog naroda, pa zato i na njih treba misliti

MISLI DOSITEJA OBRADOVIĆA

Koren nauke je gorak, ali je plod sladak.

Znati svojim željama postaviti granice, izbavlja čovek mnogih briga i pričinjava mu mnoga zadovoljstva.

Vrednost se ne sastoji u tome da je čovek bez slabosti, nego da ih može zaustaviti i njima vladati.

Leži i ležaće do veka u ropstvu jedan narod čije srce ne zna šta je narodni ponos.

Ko misli da mu drugi ne trebaju, vrlo se vara; a misleći da drugi bez njega ne mogu još više se vara.

Lenjost je gadna i sramotna sama po sebi, a potom je još najgora što na svako zlo uči i navlači.

Književni jezik srpske pisane književnosti do 18-og veka...

Prvi slovenski jezik je staroslovenski, čiju osnovu predstavlja dijalekat makedonskih Slovena iz okoline Soluna. On je nesato, ali je ostao književni jezik, koji će se dugo koristiti samo u crkvama, zbog čega je pozant i kao crkvenoslovenski jezik.

Tokom vremena, već krajem 12-og veka u ovaj jezik unose se elementi i narodnog jezika - vrši se približavanje narodnom jeziku. Dolazi do takozvanih redakcija ili recenzija, među kojima je i srpska redakcija koja uslovljava takozvani srpskoslovenski jezik. Ovim jezikom je napisano i pozanto Miroslavljevo jevanđelje.

Dolazak Turaka i dugogodišnje ropstvo prekida ovu tendenciju približavanja književnog jezika narodnom i u upotrebu ponovo se vraća crkvenoslovenski jezik.

17-i vek  donosi velike seobe: Srbi prelaze Savu i Dunav, a sa njima i učeni ljudi kaluđeri. Na tlu današnje Vojvodine započinje nova književna aktivnost, koju prati iznova približavanje književnog jezika narodnom izrazu - opet oživljava duh srpskoslovenskog jezika, kojim će pisati Venclović, Orfelin, Jovan Rajić idr. Međutim, sa dobiajnjem većih autonomija i sa sve većim zahtevom da se otvaraju nove škole, dolazi do novih promena u jeziku, a sve pod uticajem ruskih učitelja i ruskih knjiga. Počinje razdoblje staroslovenskog jezika u ruskoj redakciji poznatog kao ruskoslovenski ili ruskocrkveni jezik. To je bilo novo udaljavanje od izvornog srpskog jezika. Pod snažnim zahtevom građanskog društva, koje se tek rađa, dolazi do stvaranja nove mešavine poznate kao slavenosrpski jezik (u ruskoslovenski jezik unose se elementi narodnog srpskog jezika). Ovim jezikom će pisati i Orfelin i Dositej i drugi učeni ljudi srpskoga roda sve do prve polovine 19-og veka, do pojave Vuka Karadžića i pobede njegove reforme.

Zaharije Stefanović Orfelin...

-rođen je u Vukovaru 1725

-živeo je do 1785 kada umire u nemaštini i bedi

-bio je jedan od izuzetno učenih ljudi svoga vremena, a njegova svestranost pokazuje se u činjenici da je bio slikar, bakrorezac, kartograf, pisac prirodnjačkih i bogoslovskih knjiga, istoričar, izdavač prvog časopisa u nas i pesnik, a neki ga i smatraju i začetnikom nove srpske pesme, prvi je pokrenuo i u Srba objavio časopis za pouke, razonodu i informisanje pod nazivom "Slavenoserbski magazin". Razmišljao je pod uticajem racionalističkih ideja i smatrao da sve što se radi mora biti od opšte koristi za ljudski rad

-voleo je nauku i sam joj se posvećivao, tražeći da se premudrosti sačinjene knjige pišu na narodnom jeziku. U tom smislu on je prethodnik Dositeja Obradovića

Orfelin je napisao i monografiju pod naslovom "Žitije Petra Velikog". Od njegovih pesama posebno se izdvajaju "Plač Serbiji" i "Sjetovanije". Sjetovanije znači jadikovanje, žaljenje, plač. Orfelin jadikuje što mu mlade godine prolaze, što ne može biti od koristi, što nema nikakvu službu, a toliko je učio, lišavao se i nadao se dobrom, a to je zato što je nauka pogažena, što su umni ljudi u blato bačeni i što se umesto znanja misli na bogatstvo. Ipak, on bogatstvo ne priželjkuje, jer zna da sa njime ne ide duh čoveka. On ne želi ni da se oženi, jer bi time lance navuko - morao bi da se pokorava tuđim naravima. Ne želi ni monah da postane, jer se plaši da neće biti dosledan, da može srce nadvladati i on krenuti za nekom lepoticom. Život mu je prazan i mučno mu pada glasno razmišljanje drugih kako se eto mučio i učio sa naukom drugovao, a ipak u besposlici provodi vreme. Njega prosvećenog boli i to što preovladava nova filozofija: "Biti bogatim, ali ne znanjem, nego novcima. Novce sticati je imperativ vremena".

Javlja se pomisao da bude i službenik na nekom dvoru, ali opet strah da se ne izgubi sloboda i duhovnost. Međutim, izlaz nije ni u tome da se ostane među prostima i siromasima, jer je tek tamo prazno i pusto. Sem žalosti, on nema ničeg drugog: ni spokojstva, ni sreće, ni neke nade da njemu čoveku od nauke može biti bolje.

 

Gavril Stefanović Venclović...

-rođen oko 1680, umro 1749

-život u znaku velikih seoba Srba

-učenik Kiprijana Račanina

-za potrebe crkve pisao na srsko-slovenskom, a za obični svet na narodnom jeziku

-pisao stihove, legende, besede i sakupljao narodne mudrosti

-nailazi se u njegovim delima na duh narodnog, biblijskog i savremenog

-stil jezika karakteriše BAROKNO PISANJE: retko direktno kazuje svoje misli, pribegava aluziji, metafori, alegoriji

-ističe kult knjige i nauke, kritikuje neznanje i primitivizam

-prosvećenje shvata kao spasenje duše

U pesmi "Besede, legende, pesme" - jezik je nalik na mreže, u njemu je govor i besede. I kao što se u mreži mogu uhvatiti ribe zle i dobre, tako je i sa besedama u jeziku. Čovek treba da se oslobađa zlih i teških beseda i da zadrži samo ono što je dobro, što neće dovesti do neprijatnosti i zla.

U pesmi "Crni bivo u srcu" biće pesničkog subjekta je uznemireno: zavičaj uma nastanjuje nešto drugo, jače. Na pitanje šta bi moglo biti silnije i u svom hodu nezadrživo, odgovara da su to čovečije želje i zle ćudi. To je zato što um odmerava, ispituje i gladno nastupa, a ljudske želje i strasti to ne poznaju, kad one progovore, ne mari se za opasnost i prepreke ne postoje.

U besedi "Pohvala knjizi" Venclović ide za znanjem, poredi ga sa ljudima koji kopaju sa majdana sledeći uporno zlatnu žicu sve dok postoji nada da će se opet pojaviti. Tako i svaki čovek treba da radi na sticanju onoga što je vredno. On se kritički odnosi prema onima koji ništa ne rade, koji se dosađuju i zaboravljaju na knjigu i čitanje. Ne opravdava ni one ljude koji se izvlače da nemaju vremena i da su zauzeti drugim poslovima. Čovek mora da čita, jer je knjiga ta koja ga savetuje i pruža mu nauk. Život je kao morska pučina po kome se pliva i gnjuri i u mnogo čemu greši. A kako će se znati šta treba činiti ako se ne čita. Mnogo je prkosa, tuge, bahatosti i mnogo toga što je loše. Samo knjiga od toga oslobađa i čovekovu prirodu menja. 

Racionalizam, prosvetiteljstvo i sentimentalizam...

-javlja se u 18 veku u Engleskoj

-RATIO - razum (latinska reč)

-isticanje i naglašavanje moći i snage čovekovog razuma

-usmerenost protiv crkve, njenog učenja i sujeverja

-sve što ne podleže razumu i proveri u praksi predstavlja laž i obmanu

-razum treba prosvetiti, obogatiti znanjem

-kult knjige i škole

-pojava racionalizma u Francuskoj pod nazivom PROSVETITELJSTVO

-PROSVETITELJI - učeni ljudi koji su se zalagali za prosvećenje uma

-stvaranje ENCIKLOPEDIJE (enciklopedija: pregled ljudskog znanja iz svih naučnih oblasti)

-ENCIKLOPEDISTI: ljudi koji su radili na enciklopediji i koji su posedovali znanja iz više oblasti (Deni Didro, Žan Žak Ruso, Volter)

-cilj prosvetiteljstva: stvaranje slobodnog pojedinca, prirodnog čoveka

-ustajanje protiv prisila i ugnjetavanja i zalaganje za versku toleranciju među ljudima

PROSVETITELJSTVO KOD NAS

-prosvetiteljstvo se prvo javlja u krajevima pod austrougraskom vlašću

-reforme u duhu racionalizma prihvataju i sprovode Marija Terezija i sin Josif, mada one stižu i iz Rusije

-Srbi u Vojvodini dobijaju autonomiju školstva i crkve

-otvaraju se osnovne škole, zatim prva srpska gimnazija (1791) i bogoslovija u Karlovcima (1794)

-dolaze prvi učitelji iz Rusije i donose knjige

-začetnici prosvetiteljstva kod Srba: Kiprije Račanin (prvi Bukvar), Jerotije Račanin (prvi putopis kod Srba), Zaharije Stefanović Orfelin (prvi časopis za pouku), Gavril Stefanović Venclović (poezija) i Dositej Obradović (najznačajniji predstavnik srpskog prosvetiteljstva)

SENTIMENTALIZAM

-javlja se pri završetku prosvetiteljske epohe i na početku romantizma, zbog čega često i naziv PREDROMANTIZAM

-nastao u Engleskoj, nasuprot razumu, ističe osećanja (srce, dušu)

-javlja se u prozi u formi pisanja, dnevnika i intimnih ispovesti - iz njih zrači "osećajna duša" koja zna da shvata i pati

-pun je dirljivih ternutaka, uzdaha, suza i saučestvovanja sa onima koji pate

-naglašavanje vrlina, čednosti, lepote duše, prijateljstva i srećne porodice

Poznata dela: "Manon Lesko" od Prevola, "Jadi mladog Vertera" od Getea, "Nova Elioza" od Rusoa, "Usamljeni junoša" od Milovana Vidakovića.

 

Stvaralaštvo Oskara Daviča...

Rođen 1909 u Šapcu. Studirao u Beogradu i Parizu. Predstavnik međuratne i savremene književnosti. Pripadao nadrealističkom pokretu i bio najizrazitiji stavralac toga usmerenja. Revolucionarno opredeljen. Poeziju nadrealizma obojio je optimizmom i snom o boljoj sutrašnjici. U nju je unosio bunt i revolucionarno raspoloženje. Nasuprot drugima koji su stvarali nerazumljivu poeziju, Davičo je pevao o robijama i prkosima o buntu - i borbenom zanosu. Prvu zbirku Anatomija 1930 objavio, a 1931 Manifest srpskog nadrealizma. Položaj nadrealizma u društvenom procesu 1939 objavljuje ciklus pesama Hana. Najpoznatije njegove pesničke knjige su: Zrenjanin, Višnja za zidom, Nastanjene oči, Flora, Kairos, Tropi, Snimci, Sunovrati, Čovekov čovek, Trg Em, Pročitani jezik. Pisao je i romane: Beton i svici, Generalbas, Pesma, Teatralogija (4 knjige), Ćutanje, Gladi, Tajne, Bekstvo. Poslednja knjiga proze Gospodar zaborava. Pisao je eseje - Poezija i otpori, kritike i polemike.

Davičo je pesnik nemirenja sa postojećim. On sve ruši i sa svim se obračunava. Kao nadrealista bujne mašte u poeziju je unosio nov pesnički jezik, bunt novoiskovanih reči i neočekivanih obrta i metafore. To je sočan jezik kojim se iskazuje velika navala osećanja i strasti. U njegovoj poeziji sve naliči na vulkan i avanturu. Nadolaze bujice reči i iz njih kao da se stvaraju slapovi emocija, bilo da peva o ljubavi, preziru ili borbi. Sa Davičom je došao i SUNOVRATIZAM. On peva o sunovratu koji je metafora za veliku psihičku i duhovnu energiju kojom se kreće u pesničku avanturu. To je ludo i nekontrolisano padanje i propadanje, trenutak kada se biće predaje strastima i dopušta da ga one nose, ne želeći da bude kontrolisano od razuma. Bez sunovrata nema pevanja, nema ljubavi, nema borbe. Svemu se treba predavati bez ostatka, dok se u tome ne sagori. Pošto je u sunovratu sve neočekivano, to se u stihu i jeziku Daviča javlja poput bleskova, nove reči, koje obeležavaju nepredvidiva i dovedena u vezu sasvim različita stanja. Sve se prepliće i biva jedno u tom olujnom zanosu. U ciklusu Hana sasatvljenoj od 16 pesama različitih po formi, on peva o Hani Jevrejki koju je ugledao u izlogu i zaljubio se do ludila. Hana je početni i osnovni pesnički motiv za koji se vezuje ljubavno osećanje. Na tu pesničku temu i to polazno osećanje nadovezuju se i drugi motivi i niz drugih raspoloženja. To utiče i na formu ciklusa po strukturi (šesterac, jedanaesterac, dvanaesterac). Pesme sa različitim brojem i strofa - SONETI. Na početku je dato buđenje ljubavi i strasti. Ljubav dobija nove dimenzije i prerasta u vrtoglavicu i sunovrat. I sve se to vezuje za Hanu, za njenu pojavu i pojedinosti koje oblikuju njenu nesvakidašnju lepotu, zbog čega će je nazvati i kolonijalna Hana. U potonjim pesmama strast prema Hani i prisustvo Hane toliko slabi i ustupa mesto drugim pesničkim kretanjima i emotivnim dešavanjima. Za ljubav se nadovezuje motiv smrti, tu je pobun protiv postojećeg, pomešana sa rodoljubivim osećanjima koja imaju vezu sa poreklom, sa precima i epskom tardicijom. Javlja se sećanje na sva moguća stradanja i želja da se postojeći okovi skinu. Pesnik je pod snažnim utiskom socijalne nepravde i zato nemir, prkos i spremnost za velika dela. Podstaknut početnom ljubavlju, a zatim pokrenut silinom nezadovoljstva u sebi, on oseća potrebu za novim sunovratima. Njegov stih je "Nek tvoje bude, sve, daj meni sunovrate", a to bi značilo živeti punim intenzitetom i kada ne bude ništa ostalo okončati mirno i u miru. Sunovrat nije samo u vezi sa ženom i osećanjima koje prati. Sunovrat se javlja kada je u pitanju zemlja i narod, jer samo se iz toga mogu izroditi pokliči, ustanci, borba i spremnost na smrt. Hana se javlja u pesmi kao simbol obilja, strasti i erosa. Od njenih gore oči, u pesničkom zanosu i zato što u njoj traži i nalazi obilje nazvaće je kolonijalna Hana. Reći će za nju da je "zenica od bibera", da ima pramenje koje je od vanile, da su joj prsti kao sveće, da je sva začin, lisnatog bilja, da je njen nos dinjak, a prsa bibavo more, kada govori njene se usne svlače. Zubi su sneg što veje, a smeh joj je radosni bunar. Ustima ljubi kao mlado kuče i ljulja poljupcima bez severa i smera. Reći će i sintagmu životinja Hana, ukazujući na biološko, na telesno i strastveno u njoj. Hana je raskalašna i neobuzdana, ali na jedan naivan način. Ona je oslobođena od onoga što je malograđansko i pokazuje se kao biće bez predrasuda.