Rođen 1909 u Šapcu. Studirao u Beogradu i Parizu. Predstavnik međuratne i savremene književnosti. Pripadao nadrealističkom pokretu i bio najizrazitiji stavralac toga usmerenja. Revolucionarno opredeljen. Poeziju nadrealizma obojio je optimizmom i snom o boljoj sutrašnjici. U nju je unosio bunt i revolucionarno raspoloženje. Nasuprot drugima koji su stvarali nerazumljivu poeziju, Davičo je pevao o robijama i prkosima o buntu - i borbenom zanosu. Prvu zbirku Anatomija 1930 objavio, a 1931 Manifest srpskog nadrealizma. Položaj nadrealizma u društvenom procesu 1939 objavljuje ciklus pesama Hana. Najpoznatije njegove pesničke knjige su: Zrenjanin, Višnja za zidom, Nastanjene oči, Flora, Kairos, Tropi, Snimci, Sunovrati, Čovekov čovek, Trg Em, Pročitani jezik. Pisao je i romane: Beton i svici, Generalbas, Pesma, Teatralogija (4 knjige), Ćutanje, Gladi, Tajne, Bekstvo. Poslednja knjiga proze Gospodar zaborava. Pisao je eseje - Poezija i otpori, kritike i polemike.
Davičo je pesnik nemirenja sa postojećim. On sve ruši i sa svim se obračunava. Kao nadrealista bujne mašte u poeziju je unosio nov pesnički jezik, bunt novoiskovanih reči i neočekivanih obrta i metafore. To je sočan jezik kojim se iskazuje velika navala osećanja i strasti. U njegovoj poeziji sve naliči na vulkan i avanturu. Nadolaze bujice reči i iz njih kao da se stvaraju slapovi emocija, bilo da peva o ljubavi, preziru ili borbi. Sa Davičom je došao i SUNOVRATIZAM. On peva o sunovratu koji je metafora za veliku psihičku i duhovnu energiju kojom se kreće u pesničku avanturu. To je ludo i nekontrolisano padanje i propadanje, trenutak kada se biće predaje strastima i dopušta da ga one nose, ne želeći da bude kontrolisano od razuma. Bez sunovrata nema pevanja, nema ljubavi, nema borbe. Svemu se treba predavati bez ostatka, dok se u tome ne sagori. Pošto je u sunovratu sve neočekivano, to se u stihu i jeziku Daviča javlja poput bleskova, nove reči, koje obeležavaju nepredvidiva i dovedena u vezu sasvim različita stanja. Sve se prepliće i biva jedno u tom olujnom zanosu. U ciklusu Hana sasatvljenoj od 16 pesama različitih po formi, on peva o Hani Jevrejki koju je ugledao u izlogu i zaljubio se do ludila. Hana je početni i osnovni pesnički motiv za koji se vezuje ljubavno osećanje. Na tu pesničku temu i to polazno osećanje nadovezuju se i drugi motivi i niz drugih raspoloženja. To utiče i na formu ciklusa po strukturi (šesterac, jedanaesterac, dvanaesterac). Pesme sa različitim brojem i strofa - SONETI. Na početku je dato buđenje ljubavi i strasti. Ljubav dobija nove dimenzije i prerasta u vrtoglavicu i sunovrat. I sve se to vezuje za Hanu, za njenu pojavu i pojedinosti koje oblikuju njenu nesvakidašnju lepotu, zbog čega će je nazvati i kolonijalna Hana. U potonjim pesmama strast prema Hani i prisustvo Hane toliko slabi i ustupa mesto drugim pesničkim kretanjima i emotivnim dešavanjima. Za ljubav se nadovezuje motiv smrti, tu je pobun protiv postojećeg, pomešana sa rodoljubivim osećanjima koja imaju vezu sa poreklom, sa precima i epskom tardicijom. Javlja se sećanje na sva moguća stradanja i želja da se postojeći okovi skinu. Pesnik je pod snažnim utiskom socijalne nepravde i zato nemir, prkos i spremnost za velika dela. Podstaknut početnom ljubavlju, a zatim pokrenut silinom nezadovoljstva u sebi, on oseća potrebu za novim sunovratima. Njegov stih je "Nek tvoje bude, sve, daj meni sunovrate", a to bi značilo živeti punim intenzitetom i kada ne bude ništa ostalo okončati mirno i u miru. Sunovrat nije samo u vezi sa ženom i osećanjima koje prati. Sunovrat se javlja kada je u pitanju zemlja i narod, jer samo se iz toga mogu izroditi pokliči, ustanci, borba i spremnost na smrt. Hana se javlja u pesmi kao simbol obilja, strasti i erosa. Od njenih gore oči, u pesničkom zanosu i zato što u njoj traži i nalazi obilje nazvaće je kolonijalna Hana. Reći će za nju da je "zenica od bibera", da ima pramenje koje je od vanile, da su joj prsti kao sveće, da je sva začin, lisnatog bilja, da je njen nos dinjak, a prsa bibavo more, kada govori njene se usne svlače. Zubi su sneg što veje, a smeh joj je radosni bunar. Ustima ljubi kao mlado kuče i ljulja poljupcima bez severa i smera. Reći će i sintagmu životinja Hana, ukazujući na biološko, na telesno i strastveno u njoj. Hana je raskalašna i neobuzdana, ali na jedan naivan način. Ona je oslobođena od onoga što je malograđansko i pokazuje se kao biće bez predrasuda.
Нема коментара:
Постави коментар