Roman toka svesti...

1. O  romanu toka svesti

Koreni "toka svesti" mogu se naći još kod Edgard Alan Poa, Remboa i Bodlera, a posebno kod nadrealista koji brišu granice između svesnog i nesvesnog. Na pojavu romana "toka svesti" naročito utiče mišljenje psihologa Viljema Džejmsa i Sigmunda Frojda, koji svojim delom "Uvod u psihoanalizu" (1910) ukazuje na slojevitost i zamagljenost psihičkog života. Sam pojam je došao sa shvatanjima Viljema Džejsma, koji još 1890 objašnjava svest čoveka. Isticao je da se svest ne može uverljivo opisati rečima, na pravi način, onako kako se pojavljuje. To je tako što svest nije nešto statično i od komadića, nego stalno teče. Kao takva može se dovesti u vezu sa rekom ili njenim tokom. Zato i treba reći "tok misli", "tok svesti", "strujanje svesti". Matica svesti je neprozirna i tajanstvena i ona nosi ostatke prošlosti i fragmente iz sadašnjosti. Veza između dva vremena uspostavlja se preko asocijacija i percepcija u sadašnjosti. Taj "tok svesti" nosi ono što je racionalno, ali i iracionalčno. I sve se to prožima i kao neki fluid traje i neprekidno menja svoj tok.

Roman "toka svesti" počiva na direktnom unutrašnjem monologu, koji iskljućuje i pripovedača i slušaoca. Na sceni je lik koji ostaje sam sa svojim proživljavanjima i unutrašnjim dešavanjima. Tako "tok svesti" postaje tehnika modernog romana, koja se koristi za izražavanje haotičnih trenutaka svesti, ludila ili unutrašnjih rastrojstava, tj. duševne raslojenosti junaka.

Pisci romana "toka svesti" su: Virdžinija Vulf, Džems Džojs, Viljem Fokner. Prvi je dosledno primenio "tok svesti" Džojs u  romanu "Uliks" (1922). Na toj tehnici je razvijena i struktura romana "Krik (Buka) i bes" (1929).

2. O Fokneru

Rođen 1897 u državi Misisipi, u  porodici koja je bila proslavljena. Pradeda bio veliki ratnik u ratu između Severa i Juga - bio poslovan čovek i autor vrlo čitanog romana "Bela ruža Memfisa". Život Foknera bio je vezan za grad Oksford, gde je učio školu i radio razne poslove i gde je upoznao prirodu ljudi sa američkog juga. Mnogo je slušao razne porodične priče, dijaloge između Crnaca, razgoovre farmera i trgovačkog sveta, a što će mu poslužiti kao građa za romane. Posle romana "Krik i bes" objavio je delo "Dok ležah na samrti" (1931), "Svetlost u avgustu" (1932), "Divlje palme" (1939), "Konjički gambit" (1949), "Rekvijem za opaticu" (1951). U poznim godinama ostavlja svetlosti velegrada i gradski život i odlazi da traje kao farmer, opijajući se do besvesti u svojim dugim samoćama. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1950, a umro 1962.

3. O romanu "Krik i bes"

a) Naslov romana je preuzet iz Šekspirovog dela "Makbet" iz iskaza istoimenog junaka, koji na kraju zločinačkog života utvrđuje da je: "Život priča koju idiot kazuje, puna krika i besa, a ne znači ništa". Analogno tome i u ovom romanu jedan idiot priča priču i kao gluvonem sve izražavajući krikom i kroz bes, koji ne može verbalno da iskaže.

b) Tema je uzeta iz života američkog juga, a u središtu Foknerovog pisanja je jedna južnoamerička porodica, nekada imućna, sada dovedena do raskola  i nemaštine. Porodica u kojoj je sve raslojeno: odnos među pojedincima, svest tih ljudi, njihov jezik.

Tri generacije se međusobno sukoblajvaju i razdiru. Prva generacija: Džejson Kompson-Karolina. Druga generacija njihova deca: Kedi (ćerka)-Kventin-Džejson-Mori (Bendžamin, Bendži, Ben). Treća generacija: Kventina (Kedina ćerka).

v) Vreme u romanu: Od 1910 do 1928, dok njihova sećanja započinju od 1898. Vreme u "Dodatku" zahvata još veći vremenski raspon od polovine 18 veka do 1945. Tu su i 3 generacije Crnaca: kuvarica Dilzi i njen muž Roskus, sin Veri koji će biti prvi Bendžaminov pratilac, zatim sin Ti-Pi i unuk sluškinje Dilzi Laster, koji će biti stalni drugi pratilac Bendžamina.

g) Kratak sadržaj romana - Svojeglava i neobuzdana Kedi ima ljubavnika Daltona. Gubi nevinost i ostaje trudna. Aprila 1910 udaje se za Sidnija Herberta Heda. Brat Kventin je zaljublejn u svoju sestru i ubija se iz ljubomore 2 juna 1910, kao student Harvardskog univerziteta. Posle godinu dana, ostavljena od muža, svoju devojčicu Kventin predaje roditeljima. Otac ubrzo umire od pijanstva, a žena ostaje da u bedi živi sa svojim sinovima i malim detetom. Džejson je podmukao i sadista, usredsređen samo na zaradu i kao takav sve u kući mrzi. Bendži je idiot. Izišavši jendom iz dvorišta, napastvuje jednu devojčicu, zbog čega će biti uškopljen. Od tada, on uvek praćen od Lastera, luta po okolini i izražava se samo kricima. Kedina kći Kventin izrasta u sedamnaestogodišnju i poput majke vodi nemoralan život. Ujak Džejson je progoni i mrzi. Iz te mržnje prema svemu što je Kompsonovo on i prodaje kuću i odlazi u grad.

4. Tehnika kazivanaj u romanu

Fokner je zamislio roman kao priču o deci koju udaljuju iz kuće u vreme bakinog pogreba 1898. Bezazlenost dece i ono što se događalo između njih u raznim situacijama, prikazuje se iz raznih perspektiva: iz perspektive jednog idiota, iz perspektive brata Kventina, iz perspektive Džejsona za koga pisac kaže da je najveći gad kojeg je on stvorio. Javlja se i četvrto gledište koje pripada autoru romana, pod datumom 8 april 1928. On je napisao i peti deo romana "Dodatak". U svemu ovome je sumrak svesti na fonu jedne porodice koja definitivno propada.

5. Likovi i njihovo funkcionisanje

a) Prvi tok sveti pripada Bendžiju, najmlađem bratu, koji je gluvonem i sva unutrašnja stanja izražava krikom. On im 33 godine, ali je po moći rasuđivanja na nivou trogodišnjaka. Njegov deo toka svesti datira i pod datumom je 7 april 1928. Njegova svest ne razlikuje vreme i zadržava se samo na nivou viđenog, samo na dešavanjima. On se seća prošlosti koja se budi asocijativno i prelazi preko više sekvencija. Reč "Kedi" asocira ga na detinjstvo i doživljaj sa sestrom Kedi. Lasterovo traženje novčića pored reke izaziva asocijaciju na kupanje u reci i Kedi. Sledeća sekvenca je promena imena da ne bi više brukao ujaka Morija. Kedi i sećanje na njen parfem. Kedi na ljuljašci i momak sa crvenom kravatom. Bendži im 13 godina i više ne može spavati sa sestrom. Kedi se vraća sa ljubavnog sastanka i Bendži plače, odvodi je u kupaonicu. Zajedno plaču. Sećanje na vlastitu tragediju: izleteo je iz kuće, napao devojčicu i kastrirali su ga. Kventinova smrt i sahrana. Očeva smrt... Tok svesti Bendžija prolazi kroz 103, a neki kažu 99 vremenskih sekvenci.

b) Drugi deo romana obrađuje tok svesti najstarijeg brata Kventina, a data je pod datumom 2 jun 1910. Unutar ovog toka ima 9 isečaka. On je intelektualac i neurotik, tako da je njegov prilaz istim stvarima drukčije postavljen, mada im je početna tačka zajednička - babina smrt. Osnova te svesti je opsednutos sestrom Kedi. Sledeći prizori su: prizor sa devojčicom Natalijom, igra koju prekida Kedi, trčanje za Kedi, prljanje blatom i kupanje u reci. Sledeći prizor Kedi ima mladića i ljubi se s njim, Kventinova ljubomora. Kedin gubitak nevinosti. Susret Bendžija i Kedi, kupanje u reci i svađa sa njom, Kedi mu se nudi, ali on odbija. Objava venčanja. Kedino venčanje. Susret Kventina sa zetom Herbertom. Kventinova sadađnjost: odlazak u Boston, razgovor sa sajdžijom, dolazak na kameni most i susret sa devojčicom, odlazak na izlet sa studentom koga upoznaje, vraćanje u Kembridž i pripreme za samoubistvo.

v) Džejson - sve je podređeno materijalnom, škrt je, zlovoljan, sarkastičan, mrzi Kventinu ćerku svoje sestre, jer u njoj vidi kurvu. Mrzi sve u kući pa i trgovca kod koga radi. Kventin beži iz kuće i odnosi mu ušteđevinu. Traganje za njom. Prodaja kuće i odlazak u Memfis. Oterao je Dilzi i rasturio dom Kompsonovih.

g) IV deo je priča data iz perspektive autora i u prvi plan istura Crnkinju Dilzi, čovekoljupca, koja mora o svima da se brine.

11. 2. 94.

"Tražim pomilovanje" - Desanka Maksimović...

Uvek iskrena i otvorena. Negovala klasični poznati obrazac. Ne prihvata avangardizam. Ne tone u narcisiodnost, ne prihvata ono što bi uništilo izvor emocije. Napisala 40 knjiga. Na detinjstvo gleda kao na vrt izobilja. Sve se nudi kao beskraj. Dolazi do spajanja sa prirodnim. Mnogo je lepršavosti, smeha, lepote. Zavičaj kao prvobitno iskustvo, kao amajlija i talisman u duši pesnikinje. Tu su njive, proplanci, miris cveća, zelenilo. Jedan idiličan svet. Zavičaj je ono što konkretizuje domovinu. Stvara u prirodi i razmišlja o sebi, o čoveku, efemernosti i večnim suštinama, koji ovaj svet čini. Figurira istorijski elemenat i prošlost. U poeziji intime se okreće sebi - iščekivanje, treperenje, zebnja, crna slutnja, ničija zemlja, sve nestaje. Okupirana je prolaznošću. Ide u refleksivnu liriku. Ima elegičnih, misaonih, ljubavnih pesama. Kruna njenog humanizma je u ciklusu "Tražim pomilovanje".

"Tražim pomilovanje" - Predtekst (polazište, podloga, metatekst) je Dušanov zbornik. I tu otkriva nejednakost, strašnu surovost koja je u funkciji moći pojedinca. Ona reaguje na to i kao humanista zalaže se da se sve sagleda, razume  i nađe razumevanje za pojedine akcije. Ona kao pesnik ustanovljuje svoje zakone, koji se zasnivaju na humanizmu. Traži praštanje i pomilovanje za sve i za sveobuhvatnost čoveka. Iza grubosti i nepravde krije se nekada dobrota. Čovek je bivalentan. Puno toga je u njemu. U uvodnom delu nas upoznaje sa onim što sadrži taj zakonik. Svi ljudski zakoni, treba da iščeznu i da se pokriju sa nekoliko paragrafa i tome se ona protivi. U ovom zakoniku prepoznala je glas i eho moćnika i silnika. Njene rečenice imaju u sebi istorijskog i prošlog. Ovaj zakon nastupa u ime pokoravanja i poništenja prava na slobodu.

9. 2. 94.

Za Sebra - iskonska snaga koja održava život, egzistenciju. Vitalizam koji se gradi na večnoj nadi. Sebar -  nosi u sebi nešto kmetovsko, siromaško, ratar, seljak. Žive iskonski anoniman život, koji se vezuje za zemlju u znaku okućnice. I to što zasadi može se izbrojati. Sve je neposno i neplodno, kukavno, malo, nedovoljno, siromaško. Ali postoji posvećenje tome i ljubav prema životu. U njemu ne treba gledati krivca zbog nekog propusta, već treba gledati njegov znoj, muku i patnju. Očaja i pesimizma nema, iako se pati. Iluzija ga ne ostavlja. Žeđ za životom je neuništiva. Sutra će biti bolje. On se venčava sa prirodom u svom trajanju. To ga čini vitalnim. Pokušava da ishrani decu. Uprkos svemu trajati, postojati. Zahvaljujući potomcima život se nudi kao nepresušna reka. U njemu ima i prometejskog.

Za vojnička groblja - pusta su, zaboravljena. Vezana za tuđinu, idvojena su. Deluju uređeno, ali su sumorna i ubijaju dušu. Jednoobrazni su, bez rastinja. Samo krstače i po koje zimzeleno drvo. Niko ne navraća. Ni sveće, ni cveće. I ptice beže. Ako je neki vojskovođa - on je izdvojen. Podugnut mu je velelepni spomenik. Dok su ovde obični ljudi, Sebri. Majke ih još čekaju ceo život i nadaju se da će se pojaviti. U svemu ima besmisla i apsurda - ostaviti sve i po nečijoj naredbi otići i okončati.

Za nerotkinje - nisu dale caru vojnike. One čeznu za decom, sanjaju o njima. One kao da su obeležene, neblagoslovene, uklete, nose žig. One pate. Predodređene su na samoću, koja ubija, koja je teška... Osećaj promašenosti, razočaranja, izgubljenosti. Neke tu neostvarenost nadoknađuju radom. Razvija druge iluzije i snove. Odaju se provodima, uživanjima. Vezuju se za prirodu i druge hobije. Tu su i poznate žene: Jefimija, Tereza, Safo, Jovanka od Arka (Jovanka Orleanka). Zanete mišlju, snovima, imaginacijama. Nedovršene su, jer život ne doživljavaju  kao ispunjenje.

10. 2. 94.

"Čekajući Godoa" - Samjuel Beket...

Beket - rođen u Dablinu 1906. Živeo u Parizu. Najpoznatija prozna dela: "Moloa", "Malone umire", "Nemuštom", "Čekajući Godoa" (1951), "Završnica" (1957). Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1969. Sa Eženom Joneskom tvorac je antiteatra, tj. antidrame ili drame apsurda.

U svojim delima prikazuje starce i skitnice, svet koji je sveden na krug i bezizlaz. I u prozi i u dramama daje ljude bez korena i bez cilja, bez sutrašnjice i idnetiteta. I u njegovim delima i u junacima, sve je pokidano i bez pamćenja, pa zato u njegovim delima i nema prave radnje ni logičkog sleda. Sve deluje prazno, bez reda i nekog smisla. Mnogo je ćutanja, isprekidanih dijaloga i ponavljanja istih reči, zbog čega i sve nalikuje na buncanje i na nešto što nema konkretno značenje. U njegovim delima sve se dovodi u sumnju, jer sve je deformisano i bez prave svrhe. Sve je nalik na jedno veliko ništa. Pa i one vrednosti koje mislimo da postoje i imaju neku svrhu, pokazuju se kao najveći apsurd. U takvim okolnostima koristio se jezik koji će sve obezličiti i sve poništiti: i život oko bića, samo biće i sebe. U tom smislu Beket kaže: " Ne hteti reći, ne znati reći šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti...". To je suština Beketovog teatra i drame apsurda.

"Čekajući Godoa" je delo dramskog oblika i pripada tzv. antiteatru ili antidrami, jer se u svemu odstupa od klasičnog komada; nema onih faza kroz koje prolazi radnja, nema ni prave radnje ni velikih promena, nema dešavanja - bez čega pravi teatar i ne može da postoji. Odsustvo dešavanja najbolje označavaju reči Estragona iz dela: "Ništa se ne događa. Niko ne dolazi, niko ne odlazi, to je strašno...".

Junaci romana su Estragon Gogo i Vladimir Didi. Stoje na brisanom prostoru i pored jednog sasušenog drveta čekaju Godoa, koga niko niti je video, niti zna kako izgleda. Oni misle da će se sa njegovim dolaskom nešto izmeniti. On bi ih verovatno negde poveo i izbavio iz tog mrtvila i pustoši (GOD na engelskom znači bog). Vreme koje imaju na pretek popunjuje se razgovorom, koji je bez određenog smisla. Razgovaraju o cipelama i pertlama; pokušavaju da se sete koji je dan, da se sete nekog prošlog vremena i događaja, ali bez rezultata - ostali su bez pamćenja. Oni ne znaju ni otkud su pristigli - ljudi bez korena i porekla. Njihovu beskrajnu dosadu, neizvesnost i strah prekida dolazak Poca i roba Likija, koga Poco vodi na užetu. Rob je poslušan i sve njegove radnje se svode na automatizam. Veza između njih se ne može prekinuti, što upućuje na odnos gazde i potčinjenog. Malu promenu na sceni donosi izlazak dečaka koji iznosi vest da Godo neće doći.

U komadu je dosta tih aluzija na vek u kome se živi, na duhovnu pustoš i unutrašnje smanjivanje bića, na civilizaciju koja se tehnologizuje i u kojoj čovek ostaje bez duše i identiteta. Stoga, Beketovi likovi deluju komično, klovnovski, ali u svemu tome ima i prikrivene tragičnosti.

 

16. 12. 93.

"Čekajući Godoa" - egzistencijalni prostor je - suvo drvo, pustinja. Izlaza nema i čovek je nesrećan. Uzaludno je, užasno, dosadno i ništa. Vezani za Godoa. Nema događaja. Svako muči svoju muku. Nema nikoga. U haosu očekuju Godoa. Apsurdnost ovog trajanja i sveta. Sve ide u nihilizaciju. Sve se obesmišljava. Život je igra u mreži. Čovek je zapetljan u mrežu. Užas, čuđenje, zgrožavanje. nema svetla.

Lik savremenog čoveka je u Pocu. Čovek nema slobodu, podređen je, uvek za nekog radi, u funkciji. Ljudi su blesavi. Narod je đubrište, jer u njemu nema znaka pobune.

Zastupnici, predstavnici, račun u banci, trgovačke knjige - to su znaci koji otkrivaju aluziju na današnjicu. Vreme trgovaca i nakupaca. Oguljena civilizacija i isrcpljena. Čovek stupajući u odnos sa kapitalistom - on gubi slobodu.

Zamor i ubijanje lepote i duše u predmetu i biću. Sve se potire i gubi. Javlja se konotacija koja upućuje na gubljenje identiteta čoveka u svetu. Zaboravlja tradiciju i zato je čovek i nesrećan. Nema prošlosti i budućnosti. Sve je iščašeno i obezvređeno. Čovek se bavi sportom, jača organizam, ali on je šupalj iznutra. Odsustvo duha. Uprkos vežbama, čoveku se smanjuje duša. Bez mistike nema okrepljenja i lepote trajanja.

22. 12. 93.

"Faust" - Gete...

Delovi:

Posveta

Predigra u pozorištu

Prolog na nebu

Noć

Pred gradskom kapijom

Soba za rad

Auerbahov podrum u Lajpcigu

Veštičina kuhinja

Ulica

Šuma i pećina

San Valpurgine noći

Gete pripada predromantičarskoj fazi. Ogledao se u pisanju poezije, proze, drame. Knjige: "Mladi Verter".

Faust - tragedija u dva dela. Uticao na Tomasa Mana da i on napiše svog Fausta. Napisano je dosta studija i komentara o ovm delu. Umetnički svet je zagonetan i nosi dubinske slojeve. Ideja o pisanju dela kod Getea je trajala 60 godina, a 30 godina do nastanka drugog dela. Inspiraciju je našao u jednoj ličnosti (pustolovnoj) koja je živela u 16 veku. I 200 godina je prošlo, od prvog istinskog Fausta koji je putovao. Bio je anarhičan. Sputavao ga srednji vek inkvizicije. Izučio je teologiju, medicinu, alhemiju, magiju, sklopio savez sa đavolom. Sklon čudima i sve može. Ta priča uslovila je i nastanak Geteovog Fausta.

I deo bliži je realnosti, životu - otvoreniji je.

II deo je metafizika, od simbola, metafora, alegorija. 

I deo je pisao mlad i zaljubljen čovek, željan znanja i predan životu. II deo je pisao čovek iskustva. On je hermetičan i zatvoren. I deo ima nesređenu kompoziciju, nema prave drame i žižnog događaja. Tu je ređanje događaja, dijalozi, replike i po neka akcija.

Delo počinje predigrom u pozorištu, gde je upravnik pozvao pisca i glumca, i traži da mu pisac napiše jasno i razumljivo delo za teatar i interesantno za sve, od puno radnje, prizemnog humora, događaja. Jer tu dolaze i pismeni i nepismeni. Pisac se protivi tome i smatra da pisac mora biti iznad publike, ne sme da piše po narudžbini, jer bi umetnost bila poreknuta. Cilj pisca je da dosegne ono duhovno. Prolog na nebu - ima uvodni smisao. Gore je Gospod, anđeli, horska muzika, a tu je i đavo Mefist, koji je u bliskoj vezi sa Gospodom. Oni se klade da Fausta neće zavesti Mefist. A dolazi i do opklade na zemlji između Fausta i Mefista. Faust završio teologiju, medicinu, alhemiju. Učen je čovek, inteligentan. Mefist mu govori da je on samo crv, živi u prašini, glibu. Time ga Mefist vređa i želi  da unese sumnju u Faustovo opredeljenje i da ga pokoleba u nameri da istraje. Neda mu da spozna najskrivenije tajne na kojima počiva kosmos, svet. Kada se rodi sumnja u Faustu, on će početi da razmišlja, sumnja će se produbljivati, pašće u razočaranje i na kraju u jedno rastrojstvo i razočaranje u ono što čini. Bavi se magijom. Završio je sve ono što je zemaljski važno. Poštovan je i ljubljen od ostalih, svi ga vole i obožavaju. On se ne zadovoljava prirodnim i društvenim naukama, već želi da pronikne u kosmičko. Želi da dostigne kosmos i ono vasionsko, a smatrao je da će mu magija u tome pomoći. Želi da upozna suštinu svega, a takođe kaže da se njegov um razlikuje od uma drugih ljudi. On je genije. Želeo bi da vidi i obiđe sve, i da ode iz skučenosti i tame koja ga okružuje. On otvara jednu knjigu i priziva duha, svetskog duha koji luta i vlada svetom i koji je prisutan u svemu (predmetnom, materijalnom i nematerijalnom). Duh odlazi i on ostaje sam. Tu je gotska soba, koja je kao tamnica, a napolju je život i svet. On uočava još jedan apsurd: nije se primakao tajnama, nije mogao da ih dokuči, otkrije. Svi su sticali neko bogatstvo, imali neki imetak, titule, počasti, a on kao naučnik, koji se otuđio i izolovao od svega toga - nema ništa. Tamo gde je vlada, društevni status, blago - to je obeležje zemaljskog sveta i snalaženja u tome svetu. Razgovor sa njegovim kolegom Vagnerom - Vagner je njegov pomoćnik isto doktor. Govori Vagneru da želi da postane ptica i preleti sve (kosmičko vreme i da vidi ono što nije doživeo). U njemu je želja, unutrašnja potreba bez koje nema ovladavanja tajnama, nema otkrića, pregnuća, naučnih, tehnoloških, filozofskih dostignuća. Vagner - teži tituli, znanju, sujetan je, zadovoljava se onim što čini, ali u njemu nema duhovne vrednosti. On je kao preparirana punjena ptica. Sa Vagnerom odlazi na gradske kapije. To je uskršnji dan, veselje. Atmosfera je paganska. Ti su: devojke, služavke, vojnici, građani, prosjaci. Jednsoatvni su, neposredni. Nema tu mnogo izmišljanja, pretvaranja i oni imaju jednostavnu filozofiju: "Jednom se čovek rađa, jednom živi, pa treba taj život proživeti u radosti, veselju, provodu". Kod njih sve počiva i gradi se na čulnom, životinjskom. Svi ga poštuju, pružaju mu ruku, ali njemu to nije važno, ali ipak je ljubazan prema njima. On to veselje i svetkovinu doživljava kao svetkovinu svoje duše, jer je otkrio te svakodnevne radosti koje su trivijalne, sitne, male. A ako bi živeo takvim životom, to bi ga otuđilo i udaljilo od onoga što želi. On im ne zamera što tako žive. Na trgu zatiču crnog psa i vode ga kući. Faust u psu vidi duha, a Vagner u njemu ne vidi ništa. I kada je Faust ostao sam u sobi sa psom, dolazi do menjanja oblika psa - prvo je nilski konj, pa magla, a na kraju Mefist - biće plemićkog izgleda i sklapa dogovor sa Faustom i unosi sumnju da je čovek bezvredan, mali, da je njegov vek kratak, da je ništa pred kosmosom i svemirom i univerzumom. Faust traži da sklopi ugovor i prodaje mu svoju dušu. Tu je utkana legenda o tome kako je čovek prodao dušu đavolu. I oni kreću u izlazak, tj. u kafanu. U tom kafanskom životu Faust je video - pijanku mladih ljudi i studenata, koji pričaju o svemu i svačemu, šale se, jedni druge zadirkuju. To je običan prozaičan život koji vode. Sada treba preduzeti nešto da se u Faustu probude starsti i da se vrati u mlađe dane I Mefist ga odvodi kod veštice, koja mu daje napitak. Faust je ugledao Jelenu - antičku grčku boginju lepote i u njemu se budi ljubav. I Mefist mu govori da će mu od sada svaka biti kao Jelena. I oni odlaze i Faust na ulici sreće Margaretu (Gretu) i odmah se zaljubljuje u nju. Ona ima više od 14 godina, naivna je, neiskusna, jednostavna, plemenita iz siromašnog sveta, plebejka. Ona je uzor, primer čednosti, skromnosti, jednostavnosti, smernosti - i to su one vrline koje će ga privući. Faust je uz pomoć Mefista uspeo da zainteresuje Gretu pomoću nakita. A ona iako iskrena ne može da odoli toj ženskoj taštini na koju Mefisto i Faust ciljaju. Ona nalazi bisere i oduševljava se. Njena majka vraća sve to i daje u crkvu. Ali Mefist uspeva da ih približi, a takođe uz pomoć Gretine susetke Marte. Greta i Faust šetaju. Njihova ljubav je iskrena, obostrana. Mefist preduzima sve akcije da bi doveo i Gretu i Fausta do što većeg sagrešenja i da ih uvuče u što veći greh, jer Faust treba da izgubi svoju dušu, a Mefist treba da dobije opkladu sa Gospodom. Majka je prepreka toj ljubavi i Faust daje Greti tečnost kojom treba da uspava majku, kada se noću bude sastajala sa Faustom. I ona na taj način čini prvi greh. Zatim dolazi do bitke između Fausta i Gretinog brata Valentina, koji je čuo u krčmi da mu je sestra postala kurva. I Faust ga ubija. Gretu osuđuju i zatvaraju u tamnicu. A njen treći je greh kada je dete bacila u vodu. Društvo ju je osudilo na smrt. Mefist pokušava da udalji Fausta od Grete i vodi ga u  neke druge svetove u noć veštica na jedno brdo (Valpurgina noć). To je svet mrtvih, odvoejnih sila, svet bluda. Tu su propali pesnici, naučnici, ministri, idealisti, realisti, naturalisti. To je jedna orgija. Smatra se da je to alegorija na kraljevski dvor, gde se okupljaju ministri, gde su provodi, pijanstva, orgije i gde je nemoral. Ali ovde je imaginarni, bajkoviti svet, onostarni. Tu su mitološki likovi. 

U II delu Faust se ženi Jelenom iz grčke mitologije. Mefist želi da zavede Fausta i da ga natera da zaboravi sudbinu Grete i na taj način Faust gubi i ono malo duše što mu je ostalo. To je doticanje dna života, silaženje u glib, u nemoral, u blato. Gubi ono ljudsko i čovečansko. On se svađa sa Mefistom i odlazi kod Grete. Greta je u ludilu, nervnom rastrojstvu. Ona jedva raspoznaje Faustov glas i na kraju traži od boga da joj oprosti grehe. I iz daljine čula je glas koji joj je rekao da joj je sve oprošteno. A jedini spas joj je smrt na ovom svetu na kome će ostati njeni gresi, a otići će čiste duše na nebo. I Faust odlazi, a ona viče za njim: Henriče, Henriče. I tu se završava I deo. 

II deo - je jedna zatvorena, hermetična alegorija. Faust prolazi kroz razna iskušenja, gubi se u trivijalnom, običnom životu. U I delu je teoretičar, dok je u II čovek mislilac, koji pokušava da nadoknadi izgubljeno i da više pruži pomoći čoveku. Doživljava pozne godine i na kraju će oslepeti. I kada umire u susret mu ide Greta i njegovu dušu odvodi na nebo, spašava je i tako đavo gubi bitku. Što se i slutilo od samog početka.

Ovde nema centralnog događaja, nego događaji idu naporedo, jedan pored drugog. I ovo nije prava, istinska drama, nego ima samo oblik drame.

Teme za pismeni:

-Solilokvij u samoći

-Dok je veka biće i faustovsko u njemu (čoveku)

-Faustovsko i mefistofelsko (njegov duh u današnjem svetu). Dok je čoveka, pregnuća, ideala u njemu će biti faustovsko koje ne umire, već biva potisnuto na trenutak. To faustovsko traje u čoveku vekovima. Dok mefistofelski duh kola, obilazi i šunja se kao i na našim prostorima što je slučaj.

-Solilokvij (unutrašnji monolog, tok svesti, nekontrolisan, košmarno stanje, jedan problem, neka pojava u svetu, deo svoje intime, razmišljanja o pisanju, samoći, umetniku, drami).    

10. 12. 93.

"Bašta sljezove boje" - Branko Ćopić...

(1970) objavljena i za nju je dobio "Njegoševu nagradu". To je njegova poslednja zbirka. Sve se svodi na jednu situaciju, jedan tren. Sve je efemerno. Sastoji se iz 3 dela: Jutra plavog sleza, Nesmireni ratnik, Dani crvenog sleza.

Dragi moj Zijo - ubijen u Jasenovcu i pisac razmišlja o njemu. Seća se dana, koje je provodio sa njim. I on i Zijo su tu i gledaju na Granadu i sećaju se Lorke. Ćopić je pisao ovo delo u strahu i slutio je apoklaipsu koja će doći. Predvideo je ono što će se desiti u Bosni. Mnogi su odvedeni, a grob im se ne zna. Ono što je slutio za stolom ispunilo se. Sva naša sećanja vezuju se za pitome starce i njihove bajke. Rat nije uspeo da iskoreni sećanja na detinjstvo, koje je odisalo toplinom i koje je bilo ispunjeno ružičastim bojama. Sačuvan je dlan iz detinjstva. Može ubiti telo, ali ne može ubiti sećanje.

Bašta sljezove boje - priča o dedi Radu koji nije poznavao boje dobro. A i Barnko je ispao smešan u školi kada je rekao da je vuk zelene boje. Ova priča nosi jedan bogat podtekst. Deda je želeo da sve bude po njegovom, da njegova reč bude prva i poslednja. Iz svega toga izbija despotsko. On hoće da na svoj način da projekciju sveta. On svet gleda svojim očima, a drugi mu to narušavaju. On je bežao od konstantnog i predmetnog sveta koji traje decenijama. On želi da taj svet drukčije imenuje. On želi da ih natera da i drugi pokušaju da otkriju nešto novo.

 

6. 12. 93.

Kuća i zavičaj uveliko su prisutni. Oni štite i utopljavaju. Kuća je jedno pamćenje, sećanje. Zavičaj to je sigurnost. Oni tu sebe osmišljavaju. Odlazeći iz njega oni ga gube. Tu im je najsigurnije. U pohodu na mesec, Rade doživljava Petrarčin (?) postupak kao suludost. Kada su se popeli na breg došlo je do otrežnjenja, ali se nada i dalje ne gubi. Mesečeva svetlost obasjava i duhovnu stranu Bajinog bića. Integrisanje sa prirodom i životom. Nesmirenost teži da pobedi tu sputalost. Sve se upoređuje sa onim što je poznato. Koliko se stari, to menja detinjstvo na mapi sećanja. Život i bašta menjaju boju. Sada je crvena bašta (rat).

8. 12. 93.

Stevan Raičković - "Kamena uspavanka"...

Raičković pripada savremenoj književnosti. Pisao je poeziju, prozu, eseje. Poznate knjige pesama su mu: "Detinjstvo" (1950), "Pesma tišine", "Balada o predvečerju", "Kasno leto", "Kamena uspavanka", "Prolazi rekom lađa", "Zapisi o Crnom Vladimiru" (poema). Izašla su mu izabrana dela u 10 knjiga 1983. Tu je i proza: "Gurije", "Beleške o poeziji", "Intimne mape". Raičković ne pripada posebnim književnim strujama i ne eksperimentiše stihovima. Teži jasnoći i iskrenosti pevanja. U njegovom pesništvu se na tradicionalno nadovezuje moderno. Raičković peva o biću čoveka, o usamljenosti i prolaznosti; peva o odnosu bića prema prirodi. Mir prirode i tišina u njoj, je ono što smiruje i što se u nejgovu pesmu prenosi. Ići za tišinom znači tonuti u tišinu, oblikovati tišinu u sebi. To je uslov za harmoniju u sebi, za harmoniju između bića i predmeta. Njegovo pevanje natapa i misao o prolaznosti, koja doovdi do pesimizma i osećanja tragičnosti života. Priroda je velika tema pesnika. Jedna od njegovih najzrelijih pesničkih tvorevina je knjiga "Kamena uspavanka" (1983), a koja je dobila naziv po istoimenoj pesmi. Sve pesme u njoj deluju nekako povezano i kao da čine poemu. Knjiga je ispevana u formi soneta i ima ih 50. U njoj je prisutan san o lepoti ovoga sveta, sveta o smrti i misao da se sve svodi na prošlost. Pesnik je okrenut svojoj mani u kojoj vodi dijalog sa samim sobom, dijalog sa pesmom, sa svetom, a preko njega i dijalog sa smrću. On u svemu vidi nadiranje biće prema nebiću, u kome i završava.

KAMENA USPAVANKA 

Ispevana u sonetu, u jednoj strogoj formi u kojoj sve mora biti uobličeno i izvedeno. Prizvuk narodne vrste pevanja - to je uspavanka. Sonet da bude i da ima oblik uspavanke, treba samo svojoj formi da pokaže predstavu o skladu povezanosti, harmoničnim odnosima. Peva detetu pre nego što će zaspati; lakoću kada se tone u san; obraćanje nežno.

Kamen - statičnost, težinu, nepomičnost. Obavezuje da se pesmi priđe iznutra, da se shvati naslov, alhemija odnosno veza. Obraćanje neodređeno deluje, sveobuhvatno, kosmičko, apsolutno. Obraća se bićima. Prvo počinje uspavanka. Ljudima se obraća da ostanu gde jesu, u istom položaju. Ne pravi razliku. Tu su grubi zanesenjaci, dobri - gorki. Najuzvišeniji čin prirode se okameni. Svi su podložni naestajanju i u smrti svi se jednače. Sve je u kontrastima (beličasta pena) prenosi se na vodu, mostove. Vreme pravi rugobu. Obraća se biljnom svetu i drugim predmetima i živim bićima. Obraća se ptici i da se ona okameni. Let čoveka sa zemlje je izrazito poetski. Kameni san stanje radnje, zbivanja i sve je obuhvaćeno od jedne iste reči. Narušena zvučnost - izdvojeno.

Pesma koristi oblike soneta, ali u njoj ima elemenata uspavanke i to one narodne pesme koja mami da se tone u san. Sonet i uspavanka bude predstavu o skladu među svim datostima u svetu. Reč kamen sugeriše težinu i nepomičnost, a uspavanka lakoću, što sintagmu čini u tom njenom spoju i značenju neobičnom. Reč kamen varira svoj oblik, pa se javlja kao pridev i glagol, čime se usklađuje sveobuhvatnost.

Pesničke reči su upućene svima: ljudima, dobrim i zlim, grubim i nežnim, jer smrt sve poništava. Obraća se predmetima i bićima iz spoljašnjeg sveta, kao i nekim životnim situacijama. Svemu onome što je kratkog daha i efemerno, a tako bitno za intimu i subjekltivni doživljaj bića. To obraćanje postaje sveobuhvatno, jer nije upućeno nekome, nego svima - ima univerzalni smsiao. Pesma ispevana u imperativu ima glagole kao: spavati, zarasti, neuvenuti, a to bi trebalo da znači: zaustaviti se, stati, odustati od idenja, od prolaznosti, zaroniti u mir i nedešavanje, da se tako očuva trenutak punoće sveta, raznorodnost i lepota podložna nestajanju, jer sve iščezava i gubi se: i let ptice, i dodir ruku i usana, i boja cveta, pa i predmeti kao što je most. Poslednja strofa ispisuje još jednu neodređenost, obraćanje "poslednjoj ptici", uvodeći u krug pevanja i promišljanja lik pesnika i ime uz koje stoji zamenica OVO. U toj poslednjoj  strofi pesnik kao da odustaje od poslednje rime, kao da svemu tome želi dati dimenziju jednog skrivenog i dubljeg značenja, a to je: pesnik svojim odlaskom sa ovog sveta ne želi da sve nestane, nego opraštajući se od svega iskazuje želju da se stanja, zbivanja i situacije sačuvaju i da traju kao da ih nosi neka kamena uspavanka. Zato i zahtev da sve porpimi formu statičnog i skamenjenog poretka, kao da se time želi nadmudriti vreme i zadržati lepota i punoća sveta. Na ovaj način se izriče prigušena strepnja i strah od prolaznosti i smrti, od nestajanja, kojeg niko nije pošteđen.

 

1. 12. 93.

"Proljeća Ivana Galeba" - Vladan Desnica...

Uputstva za čitanje romana "Proljeća Ivana Galeba"

-struktura i tipologija romana

-struktura i značenje lika

-jezičko znakovne tvorevine i višeznačnost romana

Vladan Desnica rođen (1905-1967) u Zadru u imućnoj i uglednoj porodici. Otac mu je bio čuveni advokat Uroš Desnica. Njegov deda Vladimir Desnica, bio je veleposednik i predsednik opštine u Obrovcu. Zastupao je nacionalne interese Srba u severnoj Dalmaciji. Bio je jedan od glavnih organizatora, sakupljanja pomoći za hercegovački ustanak 1875. Desnica je živeo u kući u kojoj su se neprestano okupljali intelektualci i napredni ljudi onog vremena, tako da je vrlo rano stekao zavidno obrazovanje. Već kao gimnazijalac, počeo je da se bavi književnošću i muzikom. U književnosti se pojavio kao pisac eseja. To je veoma neobično, jer da bi čovek mogao pisati eseje, mora da poseduje jedan širi krug znanja i da ima izgrađen pristup književnom delu. 1934 i 1935 sam je izdavao pisan ćirilicom "Magazin sjeverne Dalmacije" u kome je objavljivao i svoje eseje, pesme, književne prikaze i članke. Da bi se mogao razumeti ovaj pisac, mora se izvršiti analiza uticaja koji su neki književni stvaraoci izvršili na njega. Posebno je cenio srpske realiste: Lazu Lazarevića, Simu Matavulja. Voleo Lazu Kostića, a od stranih pisaca mnogo je čitao Stendela i Flobera. Kod Flobera je posebno cenio harmoničnost, preciznost stila reči i rečenice. Proučavao je Tolstoja, govoreći kako je u njegovom delu uspeo da pronikne u dubinu duše i epski polaganiji ritam pripovedanja, filozofiju i patnju bez koje se ne može zamisliti život. Roman "Proljeća Ivana Galeba" ima 73 poglavlja, a 46 poglavlja ima za moto: "daleko od Astapova", a Astapovo je ona železnička satnica u kojoj je umro Tolstoj, bežeći od kuće i od smrti. Desnica je cenio Turgenjeva, Dantea o čijem delu je napisao jedan esej, i imajući u vidu da je odlično poznavao književnost, filozofiju, estetičke teorije, da je govorio francuski, ruski, italijanski i bavio se prevodilačkim radom - možemo reći da je Desnica bio jedan od najkompletnijih intelektualaca našeg doba. Najznačajnije su mu 3 knjige: "Zimsko letovanje" (1950), "Olupine na suncu" (1952) i "Proljeća Ivana Galeba" (1957). Najsnažniji uticaj na ovog pisca izvršio je Njegoš svojim filozofskim delom "Luča Mikrokozma", gde se ovaj pisac uspeo na filozofski način da razdvoji zlo, niskost, podlost od svega što je dobro, lepo  i uzvišeno, a samim tim i večno.

Roman "Proljeća Ivana Galeba" je psihološki roman i to roman toka svesti. Okosnicu romana čini to što glavni junak Ivan Galeb 50-ogodišnji muzičar, violinista, iz bogate dalmatinske porodice, koja gubi  svoje bogatsvo u trenutku kada on stasava za života, biva predstavljen čitaocu u momentu kada se posle operacije pod narkozom vraća svesti i tako izdvojen u bolesničkoj sobi, onemogućen u kretanju, počinje da razmišlja o svom životu, vraćajući se najčešće u detinjstvo i veoma retko u godine zrelosti. Pisac će u ovom romanu u okviru 73 poglavlja razmišljati o vremenu, o smrti, o lepoti, religiji i bogu, iracionalnom i mitu, o samoći, patnji, krivici iz neznanja, umetnosti, filozofiji, strahu od bolesti i posebno o mogućnosti besmrtnosti (Athanatik). Podnaslovom "Igre proljeća i smrti" započinje roman. Radnja otpočinje 1936. Povredio se na izletu. Nije mogao ništa da da muzici. Dospeva u bolnicu, u izolaciju. Putuje samo mislima. 

I gubi svest i ide na operaciju i vraća se u svetlost. Priseća se svega. Svetlost i tama neprestano se prepliću. Ivan - kompleksna ličnost, mnogo čitao i pronikao u bit samog života. Vraća se u detinjstvo, u Zadar. Priseća se oca, majke, bake, tetaka, strica (koji je umro mlad), načelnika kuće, hodnika. Unutrašnje svetlosti i sene - to je njegova preokupacija. Osećaj hladnoće vodi ga u tamu, u zone tame.

III govori o dedovoj pomorskoj agenciji i o dvema geografskim kartama. Teži za daljinama, nešto traži. Priča o dedi, stubu porodice. U dnu srca leži neka toplina, kada se vraća kući u mislima. 

22. 11. 93.

Roman je objavljen 1958. pripada modernom romanu. To nije roman sa fabulom, nema događaja, niti nosi hronologiju zbivanja. Umesto pripovedanja, širokih opisa i dijalogiziranja javlja se introspekcija (samoposmatranje) direktni i indirektni unutrašnji monolog glavnog junaka, koji prerasta u solilokvij (razgovor sa samim sobom). To je intelektualizovana proza oblikovana na refleksijama i meditacijama (razmišljanjima), vrlo razvijenim komentarima ili meditativnim jedinicama, o pojedinim pojavama, problemima i fenomenima života, a što prelazi u eseiziranje o svemu i svačemu, zbog čega je i kompozicija romana fragmentalna, jer misao naratora i glavnog junaka Ivana Galeba, podsticana i uslovljena raznim senzacijama (vidnim, zvukovnim) ide u raznim pravcima, zahvata razna razdoblja i vremenske ravni (sadašnjost, prošlost, detinjstvo, dečaštvo). Mahom su to reminiscencije (sećanja) na mesto rođenja, na detinjstvo, na dečaštvo, mladost i zrelo odba. Tu su i razmišljanja koja vode u različite duhovne oblasti: u muziku, poeziju i pozorište, u umetnost, religiju, državu i pravo, meditacije o pisanju i piscu, o romanu, razmišljanja o ljudima i susretima, o životu i smrti, o samoći i sitnicama koje život znače, o prolećima koja su prošla i koja su radost i poezija živovanja.

Poetiku i strukturu romana sam je pisac odredio u jednom svom eseiziranju, ističući da bi voleo prozu, konkretno roman, u kome nema radnje, događaja, hronologije i katera (likova); knjigu u kojoj se ne bi događalo baš ništa, u kojoj bi pričao šta mu padne na pamet; prosto bi ćaskao sa čitaocem o svemu i svačemu, punio bi mu uši svakojakim buncanjem i maštanjem, čime je anticipirao ili predvideo današnju srpsku post modernu prozu, koja počiva baš na takvim zahtevima.

"Proljeća Ivana Galeba" je roman-esej, čija je struktura određena koncepcijom pisca, koju on i ne krije, ali je motivisan i strukturom samoga lika u romanu, onim što on jeste. Junak Ivan Galeb je intelektualac, vrlo obrazovan i muzički nadaren, pa je i prirodna njegova sklonost ka meditacijama. Tu je i njegova predispozicija ka sanjarenjima i maštanjima, čoveku koji je više živeo od duhovne svetlosti i ozarenja, nego li od realnosti. Tu su i pozne godine, bolest i bolnička samoća, tišina i mogućnost da se razmišlja o svemu i svačemu. U takvim okolnostima meditacije su izlaz i mogućnost da se zaboravi na vreme i sumornu atmosferu trajanja.

Sadašnje personalno (lično) vreme samo je podsticaj za prošlo. Prošlo vreme je u sećanjima i evokacijama, nastanjeno je slikama, situacijama, naizgled beznačajnim susretima i pojedinostima, pa i raspoloženjima koja se nose i živo pamte. A do svega toga se dolazi asocijativno: dovoljno je da se čuje jedan šum, bilo koji zvuk ili ugleda slika, detalj na liku lica u prolazu, pa da se pokrene lavina misli, koje će prerasti u bogat intelektualni solilokvij.

25. 11. 93. 

O UMETNIKU - IVAN GALEB

Umetnik je sinteza duha, uma i talenta. Umetnik je kontenplantivna (misaona)  priroda. Umetnik se oslanja na prirodu, ali je ne podražava do kraja i u potpunosti. Umetnika određuje njegova valstita priroda (ono njegovo BITI) a ne volja (HTETI).

Umetnik otkriva sitne, tanane unutrašnje momente u čoveku. On napušta ustaljene forme i iznalazi nove mogućnosti, ali nikada ne ide u krajnju originalnost, koja bi bila u stanju da obesmisli umetničko delo. Rad umetnika je ispit savesti i potvrda njegovog sveukupnog bića.

26. 11. 93.