Desanka Maksimović...

Pesnikinja koja je svojim prisustvom i radom ispunila jedan vek. Rođena 1898. Ostavila iza sebe 50 zbirki knjiga poezije i proze. Buntovni razred, Otvoren prozor - roman. Spečifična je sa svojim stvaranjem. Javila se između dva rata, a pripada i posleratnoj književnosti. Nije išla za strujama. Od samog početka izgradila je svoj stav o pesništvu i negovala ga do kraja - biti jasan, iskren, što bliži životu i čoveku. Ona je sve svoje melodije i zvučne slike izvlačila iz srca koje se otvara i u svom čovekoljublju nudi drugima. U njenoj prebgatoj poeziji prepoznatljivo je više krugova. Izdvaja se krug pesama o zavičaju, o detinjstvu, o domovini i ljubavi prema njoj. Krug pesama sa intimnom ispovešću, bilo da iskazuje ljubav, čežnju ili tugu. Tu je krug pesama o prirodi, pesme o čoveku i odnosu prema njemu. Pesme u kojima preovladava refleksija o životu i smrti. Pored onih najranijih zbirki Vrt detinjstva, Zeleni vitez, Pesnik i zavičaj, Miris zemlje, Zarobljenik snova, Govori tiho, došle su i one Tražim pomilovanje, Nemam više vremena, Ničija zemlja. U središtu početnog pevanja je njena Brankovina, krajolici zavičaja, čiju suštinu određuju proplanci, reka, livade i njive, zabrani, puteljci i sav živi svet zavičaja. Za njega se vezuju ljudi i njihovi običaji, njihova istorija opstanka ali i epska prošlost. Zavičaj je domovina u malome. Preko nejga se uspostavlja veza sa detinjstvom i ranom mladošću, sa prvim doživljajima sveta i života. Ono je pastoralno. Odvija se pored reke u igri i pesmi. Preko njega se rekonstruiše i i storijska svest o onome što smo bili i kako smo trajali. Ona će preko zavičaja oslikati i dušu srpskog čoveka - jednostavnu, srdačnu, ponositu, neustrašivu, slobodarsku. Opevaće nepokor svoga naroda u više pesama kao u pesmama Ustanici, Spomen na ustanak, Srbija se budi, Krvava bajka. Domovina je neizmerna u sadržajima i lepoti. Ona je sadašnjost i prošlost, čovek, reka i njiva, drvo i nebo, nad prostorom zemlje kojoj pripada. Posebno mesto zauzima priroda. Ona je fascinirana njome. Mnogo je detalja koje će opevati. Tu je razno drveće, trave, cvetovi i plodovi, ptice, insketi, životinje. Ali sve to traje u nekom prožimanju i skaldu. Sve je u svom trajanju nevino, praiskonsko, često i odmarajuće. Priroda se nudi kao beskrajni vrt šarenila, mirisa i zvukova. A ona se pokazuje kao putnik koji prolazi tim vrtom koji sve dodiruje i u slike preobražava. U poslednjim njenim knjigama mnogo je reči o čoveku, naročito u knjizi "Tražim pomilovanje" gde ima ljubavi i razumevanja za sve što je ljudsko, za sve slabosti i svaki oblik ljudskog ponašanja. Kod nje je ljubav naročito prema čoveku iz naroda prema onome koji je jednostavan i koji u sebi nosi nasleđe potomaka i vekova. Zato i voli da se vozi u trećoj klasi, jer je tamo taj običan, neposredan i prostodušan čovek.

PROLEĆNA PESMA (ZELENI VITEZ)

Dejstvo prirode - proleće, vera u život, osećanja prelaze u zanos, ekstazu. Sve što dotakne je staršno radovanje duše. Ono što vidi i čuje - beskrajna i nesebična ljubav prema svemu što je ljudsko. Srce nema granica. Nesebičnost kod nje. Otvorenost prema prirodi i svetu.

NA BURI (ZELENI VITEZ)

Devojački nemir koji se usmerava prema spoljašnjem svetu. Sluti nešto i otkriva i brižno se odnosi.

PREDOSEĆANJE

Ljubavno osećanje. Ljubav došla sa prolećem. Susret koji se nosi do kraja života.

Sve su pesme otvorene, iskrene. Ona tako misli i oseća. Autentična intima.

EX PONTO - I. Andrić...

Pre nego što je Andrić zakoračio u povučenost i ćutanje koje će biti njegov životni kredo, on je u ranoj mladosti bio otvoren prema vremenu, ljudima i događajima. O tome govori i njegovo članstvo u organizaciji Mlada Bosna, koje će se u svom revolucionarnom nastupu služiti i atentatima. Zbog atentata na Cuvaja biće uhapšen u Splitu da bi završio u mariborksom zatvoru. Tamo ostaje godinu dana, a zatim biva pušten na ograničenu slobodu. To je bio prvi njegov sukob sa svetom, prvo njegovo gorko iskustvo i prvi osećja o vlastitoj ugroženosti i prvo saznanje da je čovek nejak i da je ugrožen kao pojedinac. Na tom njegovom bolnom iskustvu nići će poetska proza ili pesme u prozi date u dve knjige EX PONTO 1918 i NEMIRI 1919. Knjiga EX PONTO dobila je naziv po uzoru na Ovidijevo delo EPISTILE EX PONTO - pesme u vidu pisama koje je slao prijhateljima sa dalekog PONTA na Crrnom moru gde je bio prognan. Ova lirska knjiga podeljena je u dva dela: I pisan u zatvoru i II na delimičnoj slobodi. Delo je razgovor pesnika s dušom, a može se shvatiti i kao veliki monolog motivski razgranat i emotivno bogat koji se odvija pred čitaocem. On je iskazan u vidu obraćanja čitaocu sa utiskom da želi dijalog sa njim. Ova poetska proza je ispovest i subjektivni doživljaj sveta i čoveka. Svuda se ističe ja subjekta, koji se ispoveda i u toj prozi sve je obojeno tim ličnim doživljajem koji ima svoje vreme, koji zanemaruje sve datume i mesta. Iz toga se vidi namera pisca da se lični udes podigne na nivo univerzalnog da se poveže sa opšteljudskim iskustvom. Sve je dato u nizi fragmenata o životu i svetu. Osnovna osećanja su bol, strah, duševna patnja, pesimizam. A osnovno egzistencijalno stanje u kome se nalazi pisac je smaoća koju prati ćutanje i tišina. Motivi su raznoliki: duša, majka, žena, bog, život, smrt itd.

Pre hapšenja bio srećan. Samo jedan korak nepromišljen. Iluzija dovelo ga u situaciju da bude iza rešetaka, sluti život koji mu je pripadao. To je doživeo kao izbacivanje iz koloseka (ranjen, vene kao mimoza, tuži). Iz memljivih prostora imao prilike da traje i dobio šansu da to osmisli razmišljajući o svom položaju i položaju čoveka u svetu zala, sile, nepravde. To mu je pomoglo da spozna odnos čovek-svet i spozna fenomen života. Imalo se vremena o svemu da se promisli i prosudi. Na ovom svetu nema velike i trajne sreće i mira čoveku, već je predodređen na patnju, prolaznost, smrt. Čovek je zatvoren izemđu neba i zemlje. Oseća sram, oseća se ugroženim, strah ga lomi i kida, ukinuto mu dostojanstvo i sloboda. On mora da strepi i drhti. Sram zbog fiziološkog koje mora da iskazuje. Poreklo stida treba tražiti. Postoje samoća koju čovek bira i traži. Svet huči, juriša, zastrašuje. U samoći je težnja da se biće fizički sačuva i da bi mogao da promisli o životnoj situaciji. Samoća je ovde nametnuta, pada teško, muči, noćna mora. Biće je ugroženo i odsečeno od sveta. Sve donosi bol i neizemrnu patnju. Nekad je prolazio pored ljudi, da ga tuđe patnje nisu interesovale, ni borbe, bio je gospodar života. Iznenada i neplanirano je došlo hapšenje. Sećanje na majku, tople hlebove i sobu. Žao mu je onih što se pate ali najviše njegove majke. Seća se neke Jelene. Posmatra kroz rešetke godišnja doba i u skladu sa time nadolaze osećanja. Čas su sumorna, čas nežna, čas optimistička. Razmišlja o ženama gde je ona raskoš, povod za snove, pevanje, uzdah, ekstazu, čežnju (kao kod Tagore). Žena je lajt motiv, osnovni motiv i u svim pričama je prisutna. EX PONTO završava prilično optimističkom vizurom. Dijalog između oca i isna. Živet iznači slagati iluziju na iluziju, varku na varku. Iako je život kratak opredeljuje se za život.

Čovek peva posle rata - D. Vasiljev...

Umro u 24-oj godini. Uklet, nesrećni pesnik. Živeo u Banatu pod Austro-Ugarskom. Dok je neko bio na frontu, neko je sticao kapital.

Dominira JA. U naslovu izostavljeno. Ima univerzalniji smisao. Vlastiti smisao podigao do nivoa opštosti. Prisutna je sadašnjost i prošlost (rat, krv, starhote). Dok je trajao rat činilo mu se da ima razloga, smisla i da će doći vreme predaha, nagrade, opuštanja, zadovoljstva. Sadašnjost, posle ratni trenutak, mesto da dođe do radosti živovanja, okrepljenje, deseilo se ono što se nije nadao. Snovi su se preobrazili u nešto drugo. Negacija sanjanog i željenog. Trauma, spoznao sav nemoral, kidisanje na tuđe dostojanstvo, da je neko uživao, gradio, otimao ne birajući svoju žrtvu (sestra se prodala, majci odsekli kosu, voljenu ženu drugi grli) u tom pljačkaškom pohodu. Suočenje sa stvarnošću. Javlja se očaj, defetizam (nema volje, nema snage), stanje klonuća, bezvoljnosti, malaksalosti, razočaranje. Prošlost je bila u znaku pokornosti, živelo se na austro-ugarskom prostoru, ropski položaj i u novom trenutku situacija nije bolja. "Oh ta ja sam čovek" - krik ranjene duše, ima obzira, morala, časti, poštenja. Čovek - malenkost, koliko je u ratu, u borbama, mali podložan stradanju ništa ne znači. Dolazi do izdizanja ljudskog i preispitivanja sebe. Nije mu žao što je preživeo godine klanja, užasa. Da nije bilo toga ne bi mogao da dođe do svetog saznanja (spoznaja onoga što je bio i što jeste - spoznaja sveopšteg i sveljudskog). Tek tada nastaje patnja i očaj. Saznanje egzistencije i vlastitog stanja, o svetu i životu i uopšte o čoveku. Klonuće, defetizam, propast. Nije do onih grabljivih, ostavlja to onima koji u svojoj grabljivosti istrajavaju. Želi da bude iznad toga. Želi tišinu, mir, spokojstvo koje će ublažiti, usrećiti, raznežiti. "Oh dajte meni samo jednu šaku zraka i malo bele jutarnje rose ostalo vam na čast. Oh ja sam željan zraka. I mleka. I bele jutarnje rose". Semantika značenja ovih reči je bogata (toplina, belina, nežnost, čistota, svetlost, utopljava, usrećuje). Želi što ubogi, sirotinjski čovek može da zaželi (mira, dobrote, spokojstva). Vreme - trodimenzionalno (austro-ugarska, borio se na italijanskom frontu, gazilo se u krvi do kolena, vreme bluda i kala). Da bi dočarao strahote upotrebio je poređenje koje prelazi u hiperbolu "Ja sam se smejao u krvi do kolena". Suprostavljanje apsurdu. Smeh, cinizam, način da se prebrodi, preživi. Vere je bilo dok su bili u krvi, a posle rata jedino je ostalo da se očajava. Socijalna pesma. Ima nezadovoljstvo životom, ne može da shvati egoizam i ponašanje sveta, ne može da se orodi sa sredinom, težište je na unutrašnjem (ja, meni, mi), ljubav prema čoveku, čežnja za onim što je najpozitivnije u čoveku, Čovek koji je od ideala, vrlina, umor, defetizam od rata, rat kao negativno, zastrašujuće iskustvo. Emocija je dinamična, snažan fluid. Ponavljanja, uzvičnici, skraćivanje. Središte pesme je JA. Ovo je sve ekspresionističko. 

Plava grobnica - M. Bojić...

Sahranjivani u moru. Odaje im počast (svemu onome što su nosili). Ima nečeg herojskog i prometejskog u njihovom hodu (Apostoli jada, Prometeji nade). Ljudi koji se mnogo napatili. Prešli veliki put po zimi, gladovali, napadali ih Šiptari. Veza između živih i mrtvih prerasta u nešto veće. Treba da se oda počast, da se zaustave brodovi. Na umu će imati te ljude, prijatelje, saborce koji leže na dnu. I oni sa dna misle na ove koji odlaze. Dolaze nove generacije, naraštaji, ali će ostati da živi priča o njima i njihovoj smrti. Sjaja će biti nad njihovom rakom, slavom (herosjko, stradalničko). Jedan plamičak će da prati buduće naraštaje. To će im biti inspiracija, podstrek. Oni su tragičniji što nisu oplakani. Sve je to izostalo i moraju na dnu da završe, pa zbog toga nisu spokojni, lutaju.

Federiko Garsija Lorka...

Španski pesnik koji živi od 1899 do 1936. Bio je savremenik i prijatelj sa Dalijem, Bunujelom. Podjednako je bio obdaren za muziku, koju je nameravao da studira, zatim za reči i boje. Pisao je pesme i poeme, drame. Poznata dela su mu Ciganski romancero, Dom Bernarde Albe i Krvava svadba. Od njegovih pesama posebno se izdvajaju Romansa mesečarka, Pesma konjanika, Narcis, Serenada, Neverna supruga, Romansa španske žandarmerije i poema Plač za Ignasijom Sanjćes Mehijasom. U poeziji Lorke nailazimo na raskošne i strasne slike, koje se odnose na svitanja u Granadi, na život Andaluzije, na Cigane i ciganske igre i muziku. Nailazimo na detinjstvo, ljubav, mržnju i smrt. Sve se to daje u raskošnim slikama i nepredvidivim asocijacijama. Zbog lepote pevanja nazivali su ga i andaluzijksim slavujem. Njegovo delo otkriva se kao izuzetno vrelo muzike, strasti i metafora. Iz njegovih pesama izbija zagledanost i zaljubljenost u život, ali i neizmerni tragizam, koji ide sa tim životom.

Recitovao, svirao na gitari, rediteljskim poslom se bavio. Najdarovitiji. Nov zvuk i melodija.

ROMANSA MESEČARKA

Proleće, mesečina, toplina noći, svetlost. Zeleno - sve natapa i prožima. Veličanje jedne boje, pesnik je s njom opčinjen. S njom ide mladost, lepota, ljubav. Ciganka, mlada žena, gonjena nemirima nesanicom nekoga čeka. Ide za svojim osećanjima. Romansa, mesečarska. Druga slika. Dijalog između dva Ciganina. Kume - tako se oslovljavaju. Idu iz istog mesta, vraćaju se sa poprišta, sukoba, ranjavanja. Odbrojavanje poslednjih sati, iskazuje ljudske želje svakodnevne, čoveka siromaha (kuća, krevet, postelja i sanjalačko san o verandi - popeti se u tišini i u zaljubljenosti uživati). Oni iza sebe ostavljaju krv, a donose nemir, zebnju, strah, opasnost. Sve na neku uzbunu asocira. Oni su alarm. Za njima će doći haos, smrt. Na jednoj strani strepnja, a na drugoj strani sanjalačko. Jedno drugo poništava. Dve neke daljine približuje se (stapa se jedno s drugim).

Majakovski...

Ruski futurista oktobarske revolucije. Vezan za istorijski pokret. Čiste duše pristupio revoluciji i sve što je bilo snažno njoj je darivao. Otišao je dobrovoljno u smrt. Revolucija ga izneverila. 1930 izvršio samoubistvo. Pokleknuo, pao u očaj, narugao se smrti Jesenjina koji se u hotelu obesio i isekao vene. Kada je došao u vlastito iskušenje iz revolvera je ispalio metak u slepoočnicu. Čovek estarde, javnih nastupa. Pevao o buržujima, učmalosti duha, potrebi da se malograđansko ruši. Voleli ga. Bio je hvaljen, tražen. Bio je uveren u sebe, ponosan, narcisioidan. U pesmama dominantno mu je JA. Glumio, crtao, pisao stihove. Njegova poezija prezire malograđansko. Reagovao na svaku pojavu i krupno dešavanje. Nije vršio glazuru stihova, uzimao je reči kojima se služi čovek u kući, prodavnice (reči su psovačke, plitke). On je stvarao poeziju slobodnog stiha, vrelog.

Šamar društvenom ukusu 1912, Oblak u pantalonama, Rat i revolucija, Pesme o ljubavi. Mladalačko delo, zanosi mlade je delo "Oblak u pantalonama" iz 4 dela posvećeno ženi kojoj je bio blizak. Na početku je prolog (uvod) sve započinje direktnim obraćanjem klasnim neprijateljima (malograđani, znaju samo za masnu trpezu, nesposobni za kreaciju, stvaranje, progres, mozgovi su im omekšali od sala naduti, truli, učmali, paraziti, ljut je na njih. Anonimni i predodređeni na sigurnu smrt, predstavlja im sebe na jedan razmetljiv (narcisioidan) način. "Svet sam zaglušio snagom svoga glasa, dvadesetdvogodišnjak, idem lepotan, svoj". Poziv onima koji su od osećanja (osetljivi i nežni) da svrate i da ga vide u njegovom trajanju. On može biti dvojak - besan (reži, ujeda) i besprekorno nežan kao oblak u pantalonama. Prolog završava iskazivanjem svog odnosa prema drugima koji ga stavljaju u neku svoju funkciju. "Opet se proslavljaju pomoću mene".

I deo poeme - iznosi svoju intimu i odnos prema Mariji kroz jedan doživljaj, sećanje na čekanje kada je otišla i kasno se vratila. Dugo, mučno, beskrajno vreme provodio u idenju praznom ulicom, oslanjanju lica na prazno okno prozora. Iščekuje nju. Nemir, razdraženost živaca, panika seća se njenih reči i svojih uzvraćanja njoj. Malograđanski duh prati njegove kafanske avanture i uvek je gladna tračeva i novih momenata iz njihovog života.

II deo pevanja - govori kako ga slave. U osnovi je onaj koji poriče sve postojeće, poredak, društvo, sredinu. Neće da čita knjige i da zna za njih. Verovao je da one nastaju bez napora. Spoznao je koliko je to mučno, naporno, koliko treba snage i umeća da se iz jedne stihije osećanja i haosa izrodi delo. Propinje se, muči, od papzjanije u sebi pravi stihove i pesme koje će nešto da znače. Tamo je ulica koja živi svoj život, koja urla i ide za nekim beznačajnim stvarima. Neko beži od tog banalnog sevta ulice koji je obuzet trivijalnim. On ostaje odan i privržen tome. Neslivati se s tim svetom i ne slaviti ga nego ići na njihovo rušenje. "Mi sami smo tvorci plamenih himni, huke fabrike i laboratorije" - futurista. Pristupa negaciji tradicije (gete delo Faust, Svaki ekser u čizmi mojoj strašniji je od mašte Geteove. Više vredi života najmanja komadeška od svega što sam stvorio i što ću da stvorim"). Pevao o odnosu mase prema njemu, mnogi ga ne priznaju, ismevaju, život mu pletu razne anegdote kojih bi se svako stideo. Vidi sebe kroz planine vremena kako korača, a koga niko ne vidi. Veruje u pesničku budućnost. Naglašava svoju odanost i vezanost za patnje mnogih. Vezuje se za siromašne, uboge, koji su čestitiji od malograđana.

III deo - obračunava se sa romantičarskim, prošlim (salonsko, meko, setno, bolešljivo). Zbog sveta kome se ne može prilagoditi koji je zastaršujuć. Često klone duhom. U kafanskom uglu, u pijanstvu leči i teši sebe od okruženja. "Ježim se, zabačen u kafanskom uglu, vinom polivam i čaršav i dušu, i vidim: u uglu oči okrugle očima srce bogorodica njuši".

IV deo - velika intima u kome se neprekidno ponavlja ime Marije za kojojm čezne, na koju misli, pokorava joj se, zna da bude nežan ali i opor. To je žena kojoj se ulaguje, kleči pred njom, u odsutvu je doziva, žali za njom, raduje se. Osmišljava ga i nastanjuje (kao misao, predstavu bilo da je prisutna ili odsutna). Prepliće svoju intimu, njoj se ispoveda.

"Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi, uparloženi kao bolnica, i ko poslovica otrcane žene" - završava prolog.

"Marija! Marija! Marija! Pusti me, Marija! ne mogu ostati na ulicama! Nećeš? čekaš dok upalih obraza grubo, bljutav i isproban na svemu lošem, dođem i procedim bezubo da sam ja danas neobično pošten. Marija vidiš, ja se, već poguren, slamam".

V. Majakovski - OPŠTI OSVRT

Na najbolji način prezentuje ruski futurizam. Rođen 1893, a samoubistvo izvršio 1930, razočaran u ljude, sredinu, vreme, i u ono za šta se borio. Pisao je pesme, poeme, komedije, programe, slikao i recitovao pred hiljadama ljudi. Poznata su mu dela: pesme Levi marš, Vama, Pa ipak, Evo vam!, Dalje, poeme Oblak u pantalonama, Flauta - kičma, Vladimir Ilič Lenjin, Partija i Lenjin, Dobro, komedije Stenica i Hladan tuš.

Sa prezirom se odnosio prema svemu što je buržoasko, malograđansko i birokratsko. Bio je telom i dušom revolucionar., Kritikovao je prošlost, ismejavao malograđansku učmalost i grdio protivnike kako u pesništvu, tako i u stvaranju novog poretka. Prekor, bunt, i svu svoju duhovnu snagu dao je revoluciji. A kada je počela i ona da ga zaboravlja, odrekao se svega i kao očajnik sebe ustrelio.

U rusko i evropkso pesništvo uneo je nemir, grdnju, bunt i povik, pokret i poklič, plakat i miting, ulice i trotoare, fabričke hale i fotelje, site i gladne, talasanje ogromnih masa i revoluciju. On nije bio onaj koji slika, već onaj koji objašnjava, on ne opisuje već imenuje stvari i činjenice, ne daje toliko ono što se vidi, nego ono što se čuje. Koristi jezik revolucije i ulice ili kako sam kaže kvrgavi jezik miliona. On nije sentimentalan i pesnik tihe melodije, on je onaj koji viče i urla, ne nudi uspavanke već udar doboša i marš. Majakovski je veliki retoričar u pesmi, koristi mnogo reči koje izražavaju pobunjenu svest, očaj i poklič. Zato  je mnogo esklamacija (uzvičnih oblika) i retorskih pitanja. Koristi nove i krupne reči koje prelaze u hiperbolu i tako vrši strašno uvećavanje dimenzija onoga što vidi ili rečju dotiče. Zato što je retoričan, koristi opkoračenja, ponavljanja, augmentative, nove reči. On oslobađa stih od slogovne određenosti. Stih mu postaje pokretljiv vrlo dinamičan, nekad samo od jedne reči. A ponekad ide dalje pa reči deli na slogove i slogovi obrazuju stepenišnu konstrukciju stihova - kaskade stihova. Stih se približava razgovornom jeziku jer je u njemu dosta i dijaloškog

"Opet 

svijet 

u bojama kliče

svijet se

prolijećem slavi".

Nadrealizam...

Nadrealno - nesvesno, podsvesno. Avangardni pravac, 20 godina ovog veka (XX), negacija svesnog. Ustaju protiv realnog, objektivnog, racionalnog, svesnog, jasnog, potpunog. Govorili su da je u ljudskom biću crni kontinent koji treba da se istaržuje, opisuje. Svest je vrh ledenog brega, dimenzije mu se ne mogu sagledati, one su pod vodom. Dolazi ne može da se kontroliše. Nosimo likove, slike iz detinjstva koji se javljaju u snovima. Samo nadolazi a u vezi je sa našim iskustvom. Traume, talog na dnu dolazi, ipslivava, plavi subjekat. Svesno postaje racionalno. Javlajju se motivi ubistva iz podsvesnog. Pojavili se mutni sadržaji, maglovita stanja. Razum treba potisnuti. Uticao Frojd. Postoji ja i nad ja - koje ne može da se kanališe. Oni su za rušenje redosleda i hronologije u tekstu. Nije važno šta osećamo. Psihički automatizam pisanja. Nadrealistički tekst ne trpi tačku, zarez to je brana za oticaje duhovnog fluida. Sve se sliva u jednu stihiju. Ne biraju reč. 

Avangardni pravac koji se prvo javlja u Francuskoj. Nastao iz dadaizma a prvi nagoveštaji su u delima pisaca strave i užasa, kao što su Markiz de Sad i Latreamon. Duhovni otac nadrealizma je Andre Breton. Objavio je 1921 članak "Magnetska polja" u kome je već nagovestio stvaranje nadrealističke škole. Breton je izdao 3 nadrealistička manifesta: 1924, 1929/30 i treći manifest 1942 u Americi. Predstavnici francuskog nadrealizma su: Andre Breton, Pol Elijar, Luj Aragon, Pablo Pikaso, Salvador Dali, Žorž Brak. Osnovne odlike:

1. trpi jak uticaj Fjordove teorije o nesvesnom i njegovom primarnom značaju u odnosu na svesno

2. podsvest je osnov života, "crni kontinent" koji se logički ne može objasniti i koji treba stalno ispitivati

3. u tekstovima dolazi do odsustva logike, razuma i redosleda u pisanju, ukida se granica između svesnog i nesvesnog, spoljašnjeg i unutrašnjeg i uspostavlja se tzv. psihički automatizam ili automatizam pisanja. Sve postaje u znaku asocijacija i snova, i sve se to niže nesputano i slobodno da naliči na halucinantno stanje. Tome uveliko doprinosi i odsustvo interpunkcije.

Posle francuskog najjači je bio srpski ili beogradski nadrealizam. Prva nadrealistička usmerenja nagoveštena su u časopisu "Svedočanstva" (1924-1925). Nadrealistički časopis bio je "Nemoguće" (1930). Nakon njegove pojave javlja se manifest srpskog nadrealizma i "Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog" (Koča Popović i Marko Ristić). 

Srpski nadrealizam pored umetničke imao je i društvenu funkciju, bio je bliži životu i njegovim htenjima. On se brzo oslobdoio zatvorenosti i besmisla i nadahnut revolucionarnim poletom stavio u službu progresivnog i ljudskog.

Predstavnici: Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić, Milan Dedinac, Đorđe Kostić, Aleksandar Vučo.

Socijalna, proleterska književnost

Uprošćavanje umetnosti i stavljanje umetnosti i književnsoti u funkciju života, propagiranje novog doba. Imali humano polazište. Išlo se u uprošćavanje što je ubijalo estetiku. Dela idejno oblikovana, propagandna dela. Funkcija bunta, nezadovoljstva, okrivljavanje bogatih. Krleža pisao polemike i zamera im da ubijaju lepotu i formu dela. Išlo se na prikazivanje stvarnosti pod uticajem ruske literature (Maksim Gorki). O izgradnji pruga, puteva, krčenju šuma.