Pre nego što je Andrić zakoračio u povučenost i ćutanje koje će biti njegov životni kredo, on je u ranoj mladosti bio otvoren prema vremenu, ljudima i događajima. O tome govori i njegovo članstvo u organizaciji Mlada Bosna, koje će se u svom revolucionarnom nastupu služiti i atentatima. Zbog atentata na Cuvaja biće uhapšen u Splitu da bi završio u mariborksom zatvoru. Tamo ostaje godinu dana, a zatim biva pušten na ograničenu slobodu. To je bio prvi njegov sukob sa svetom, prvo njegovo gorko iskustvo i prvi osećja o vlastitoj ugroženosti i prvo saznanje da je čovek nejak i da je ugrožen kao pojedinac. Na tom njegovom bolnom iskustvu nići će poetska proza ili pesme u prozi date u dve knjige EX PONTO 1918 i NEMIRI 1919. Knjiga EX PONTO dobila je naziv po uzoru na Ovidijevo delo EPISTILE EX PONTO - pesme u vidu pisama koje je slao prijhateljima sa dalekog PONTA na Crrnom moru gde je bio prognan. Ova lirska knjiga podeljena je u dva dela: I pisan u zatvoru i II na delimičnoj slobodi. Delo je razgovor pesnika s dušom, a može se shvatiti i kao veliki monolog motivski razgranat i emotivno bogat koji se odvija pred čitaocem. On je iskazan u vidu obraćanja čitaocu sa utiskom da želi dijalog sa njim. Ova poetska proza je ispovest i subjektivni doživljaj sveta i čoveka. Svuda se ističe ja subjekta, koji se ispoveda i u toj prozi sve je obojeno tim ličnim doživljajem koji ima svoje vreme, koji zanemaruje sve datume i mesta. Iz toga se vidi namera pisca da se lični udes podigne na nivo univerzalnog da se poveže sa opšteljudskim iskustvom. Sve je dato u nizi fragmenata o životu i svetu. Osnovna osećanja su bol, strah, duševna patnja, pesimizam. A osnovno egzistencijalno stanje u kome se nalazi pisac je smaoća koju prati ćutanje i tišina. Motivi su raznoliki: duša, majka, žena, bog, život, smrt itd.
Pre hapšenja bio srećan. Samo jedan korak nepromišljen. Iluzija dovelo ga u situaciju da bude iza rešetaka, sluti život koji mu je pripadao. To je doživeo kao izbacivanje iz koloseka (ranjen, vene kao mimoza, tuži). Iz memljivih prostora imao prilike da traje i dobio šansu da to osmisli razmišljajući o svom položaju i položaju čoveka u svetu zala, sile, nepravde. To mu je pomoglo da spozna odnos čovek-svet i spozna fenomen života. Imalo se vremena o svemu da se promisli i prosudi. Na ovom svetu nema velike i trajne sreće i mira čoveku, već je predodređen na patnju, prolaznost, smrt. Čovek je zatvoren izemđu neba i zemlje. Oseća sram, oseća se ugroženim, strah ga lomi i kida, ukinuto mu dostojanstvo i sloboda. On mora da strepi i drhti. Sram zbog fiziološkog koje mora da iskazuje. Poreklo stida treba tražiti. Postoje samoća koju čovek bira i traži. Svet huči, juriša, zastrašuje. U samoći je težnja da se biće fizički sačuva i da bi mogao da promisli o životnoj situaciji. Samoća je ovde nametnuta, pada teško, muči, noćna mora. Biće je ugroženo i odsečeno od sveta. Sve donosi bol i neizemrnu patnju. Nekad je prolazio pored ljudi, da ga tuđe patnje nisu interesovale, ni borbe, bio je gospodar života. Iznenada i neplanirano je došlo hapšenje. Sećanje na majku, tople hlebove i sobu. Žao mu je onih što se pate ali najviše njegove majke. Seća se neke Jelene. Posmatra kroz rešetke godišnja doba i u skladu sa time nadolaze osećanja. Čas su sumorna, čas nežna, čas optimistička. Razmišlja o ženama gde je ona raskoš, povod za snove, pevanje, uzdah, ekstazu, čežnju (kao kod Tagore). Žena je lajt motiv, osnovni motiv i u svim pričama je prisutna. EX PONTO završava prilično optimističkom vizurom. Dijalog između oca i isna. Živet iznači slagati iluziju na iluziju, varku na varku. Iako je život kratak opredeljuje se za život.
Нема коментара:
Постави коментар