Ruski futurista oktobarske revolucije. Vezan za istorijski pokret. Čiste duše pristupio revoluciji i sve što je bilo snažno njoj je darivao. Otišao je dobrovoljno u smrt. Revolucija ga izneverila. 1930 izvršio samoubistvo. Pokleknuo, pao u očaj, narugao se smrti Jesenjina koji se u hotelu obesio i isekao vene. Kada je došao u vlastito iskušenje iz revolvera je ispalio metak u slepoočnicu. Čovek estarde, javnih nastupa. Pevao o buržujima, učmalosti duha, potrebi da se malograđansko ruši. Voleli ga. Bio je hvaljen, tražen. Bio je uveren u sebe, ponosan, narcisioidan. U pesmama dominantno mu je JA. Glumio, crtao, pisao stihove. Njegova poezija prezire malograđansko. Reagovao na svaku pojavu i krupno dešavanje. Nije vršio glazuru stihova, uzimao je reči kojima se služi čovek u kući, prodavnice (reči su psovačke, plitke). On je stvarao poeziju slobodnog stiha, vrelog.
Šamar društvenom ukusu 1912, Oblak u pantalonama, Rat i revolucija, Pesme o ljubavi. Mladalačko delo, zanosi mlade je delo "Oblak u pantalonama" iz 4 dela posvećeno ženi kojoj je bio blizak. Na početku je prolog (uvod) sve započinje direktnim obraćanjem klasnim neprijateljima (malograđani, znaju samo za masnu trpezu, nesposobni za kreaciju, stvaranje, progres, mozgovi su im omekšali od sala naduti, truli, učmali, paraziti, ljut je na njih. Anonimni i predodređeni na sigurnu smrt, predstavlja im sebe na jedan razmetljiv (narcisioidan) način. "Svet sam zaglušio snagom svoga glasa, dvadesetdvogodišnjak, idem lepotan, svoj". Poziv onima koji su od osećanja (osetljivi i nežni) da svrate i da ga vide u njegovom trajanju. On može biti dvojak - besan (reži, ujeda) i besprekorno nežan kao oblak u pantalonama. Prolog završava iskazivanjem svog odnosa prema drugima koji ga stavljaju u neku svoju funkciju. "Opet se proslavljaju pomoću mene".
I deo poeme - iznosi svoju intimu i odnos prema Mariji kroz jedan doživljaj, sećanje na čekanje kada je otišla i kasno se vratila. Dugo, mučno, beskrajno vreme provodio u idenju praznom ulicom, oslanjanju lica na prazno okno prozora. Iščekuje nju. Nemir, razdraženost živaca, panika seća se njenih reči i svojih uzvraćanja njoj. Malograđanski duh prati njegove kafanske avanture i uvek je gladna tračeva i novih momenata iz njihovog života.
II deo pevanja - govori kako ga slave. U osnovi je onaj koji poriče sve postojeće, poredak, društvo, sredinu. Neće da čita knjige i da zna za njih. Verovao je da one nastaju bez napora. Spoznao je koliko je to mučno, naporno, koliko treba snage i umeća da se iz jedne stihije osećanja i haosa izrodi delo. Propinje se, muči, od papzjanije u sebi pravi stihove i pesme koje će nešto da znače. Tamo je ulica koja živi svoj život, koja urla i ide za nekim beznačajnim stvarima. Neko beži od tog banalnog sevta ulice koji je obuzet trivijalnim. On ostaje odan i privržen tome. Neslivati se s tim svetom i ne slaviti ga nego ići na njihovo rušenje. "Mi sami smo tvorci plamenih himni, huke fabrike i laboratorije" - futurista. Pristupa negaciji tradicije (gete delo Faust, Svaki ekser u čizmi mojoj strašniji je od mašte Geteove. Više vredi života najmanja komadeška od svega što sam stvorio i što ću da stvorim"). Pevao o odnosu mase prema njemu, mnogi ga ne priznaju, ismevaju, život mu pletu razne anegdote kojih bi se svako stideo. Vidi sebe kroz planine vremena kako korača, a koga niko ne vidi. Veruje u pesničku budućnost. Naglašava svoju odanost i vezanost za patnje mnogih. Vezuje se za siromašne, uboge, koji su čestitiji od malograđana.
III deo - obračunava se sa romantičarskim, prošlim (salonsko, meko, setno, bolešljivo). Zbog sveta kome se ne može prilagoditi koji je zastaršujuć. Često klone duhom. U kafanskom uglu, u pijanstvu leči i teši sebe od okruženja. "Ježim se, zabačen u kafanskom uglu, vinom polivam i čaršav i dušu, i vidim: u uglu oči okrugle očima srce bogorodica njuši".
IV deo - velika intima u kome se neprekidno ponavlja ime Marije za kojojm čezne, na koju misli, pokorava joj se, zna da bude nežan ali i opor. To je žena kojoj se ulaguje, kleči pred njom, u odsutvu je doziva, žali za njom, raduje se. Osmišljava ga i nastanjuje (kao misao, predstavu bilo da je prisutna ili odsutna). Prepliće svoju intimu, njoj se ispoveda.
"Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi, uparloženi kao bolnica, i ko poslovica otrcane žene" - završava prolog.
"Marija! Marija! Marija! Pusti me, Marija! ne mogu ostati na ulicama! Nećeš? čekaš dok upalih obraza grubo, bljutav i isproban na svemu lošem, dođem i procedim bezubo da sam ja danas neobično pošten. Marija vidiš, ja se, već poguren, slamam".
V. Majakovski - OPŠTI OSVRT
Na najbolji način prezentuje ruski futurizam. Rođen 1893, a samoubistvo izvršio 1930, razočaran u ljude, sredinu, vreme, i u ono za šta se borio. Pisao je pesme, poeme, komedije, programe, slikao i recitovao pred hiljadama ljudi. Poznata su mu dela: pesme Levi marš, Vama, Pa ipak, Evo vam!, Dalje, poeme Oblak u pantalonama, Flauta - kičma, Vladimir Ilič Lenjin, Partija i Lenjin, Dobro, komedije Stenica i Hladan tuš.
Sa prezirom se odnosio prema svemu što je buržoasko, malograđansko i birokratsko. Bio je telom i dušom revolucionar., Kritikovao je prošlost, ismejavao malograđansku učmalost i grdio protivnike kako u pesništvu, tako i u stvaranju novog poretka. Prekor, bunt, i svu svoju duhovnu snagu dao je revoluciji. A kada je počela i ona da ga zaboravlja, odrekao se svega i kao očajnik sebe ustrelio.
U rusko i evropkso pesništvo uneo je nemir, grdnju, bunt i povik, pokret i poklič, plakat i miting, ulice i trotoare, fabričke hale i fotelje, site i gladne, talasanje ogromnih masa i revoluciju. On nije bio onaj koji slika, već onaj koji objašnjava, on ne opisuje već imenuje stvari i činjenice, ne daje toliko ono što se vidi, nego ono što se čuje. Koristi jezik revolucije i ulice ili kako sam kaže kvrgavi jezik miliona. On nije sentimentalan i pesnik tihe melodije, on je onaj koji viče i urla, ne nudi uspavanke već udar doboša i marš. Majakovski je veliki retoričar u pesmi, koristi mnogo reči koje izražavaju pobunjenu svest, očaj i poklič. Zato je mnogo esklamacija (uzvičnih oblika) i retorskih pitanja. Koristi nove i krupne reči koje prelaze u hiperbolu i tako vrši strašno uvećavanje dimenzija onoga što vidi ili rečju dotiče. Zato što je retoričan, koristi opkoračenja, ponavljanja, augmentative, nove reči. On oslobađa stih od slogovne određenosti. Stih mu postaje pokretljiv vrlo dinamičan, nekad samo od jedne reči. A ponekad ide dalje pa reči deli na slogove i slogovi obrazuju stepenišnu konstrukciju stihova - kaskade stihova. Stih se približava razgovornom jeziku jer je u njemu dosta i dijaloškog
"Opet
svijet
u bojama kliče
svijet se
prolijećem slavi".
Нема коментара:
Постави коментар