Duško Dušan Radović...

Predstavnik savremene srpske književnosti, više poznat kao dečji pesnik, rođen je 1922 u Nišu. Bio je urednik u dečjim časopisima, na radiju i televiziji. Pisao je pesme za decu, priče i radio igre. Poznata su mu dela: Kapetan Džon Piplfoks (omiljeni dramski tekst), knjiga pesama Poštovana deco i Plavi žaket, TV serija Na slovo, na slovo i Beograde, dobro jutro (tri knjige) koje su nastale u vreme kada je u studiju B svakoga jutra pozdravljao Beograđane duhvitim opaskama i porukama, u kojima je bilo i kritičkog odnosa prema stvarnosti, društvenoj i političkoj.

U svoje pesme i prozu unosio je radost, igru i smeh, ne želeći da po svaku cenu deluje poučno. U ozbiljnom i preozbiljnom on je otkrivao ono što je smešno, što može da zabavi kako decu, tako i odrasle. Umro je 1984, prognan sa radija.

Duško Radović je pisao poeziju za decu u kojoj se sa uvažavanjem odnosio prema deci, ali nikada nije išao za tim da ih po svaku cenu pouči šta je dobro, a šta nije. Umesto pouka kakvih imamo u Zamjevim pesmama, on se opredeljuje za smeh, za igru, za zabavu. Zato i pesme kod njega deluju kao zabava i igra, iznenadna i neočekivana, ostvarena rečima kojima se pesnik često poigrava.

Žan Batista Poklen Molijer...

1. Život:

-rođen je 1622

-sin imućnog trgovca, dvorskog tapetara

-naučio latinski jezik i čitao rimske antičke pisce u originalu

-odricanje od advokatskog posla i odlazak u glumce

-13-ogodišnej lutanje po mestima provincije i doživljavanje poniženja u poslu koji nije bio cenjen

-čaln kraljevskog pozorišta pred kraj života

-smrt na pozornici 1673

2. Delo:

Tvorac komedije klasicizma jedan od najvećih pisaca 17 veka

Komedije: Uobraženi bolesnik, Donžuan, Građanin plemić, Tvrdica, Mizantrop, Tartif, Smešne precioze, Učene žene, Škola za žene.

Odlike:

Molijer u svojim delima kritikuje i ismejava narušavanje prave ljudske prirode i mnoge deformacije koje obezvređuju čoveka i ljudske vrline. Ismejao je nadmenost i izveštačenost u ljudskom ponašanju, plitkost uma i duhovnu neizgrađenost, tvrdičluk, licemerje, čovekomrsce i sve ono što je u sukobu sa zdravom ljudskom prirodom.

3. Komedija "TVRDICA"

Tema: tvrdičluk

Likovi: Harpagon trgovac i buržuj, Kleant sin koji voli Marijanu, Eliza kći koja voli Valera, Valer Anselmov sin koji voli Elizu, Marijana devojka koja voli Kleonta, a u koju je zaljubljen Harpagon, Frosina spletkašica, Žark kuvar i kočijaš, Lafleš Kleantov sluga.

I čin: upoznavanje sa likovima i Harpagonovim odnosom prema novcu, razgovor ćerke i sina sa Harpagonom i upoznavanje sa njegovim namerama (on hoće da se ženi lepom devojkom Marijanom, sina želi da oženi udovicom, a ćerku da uda za starog Anselma)

II čin: Kleant želi da pozajmi novac posredstvom Lafleša i nekog Simona, nesluteći da taj pozajmljivač treba da bude njegov otac, susret sina sa ocem i prekori. Dolazak Frosina laskanje Harpagonu i nagovaranje da se oženi Marijanom - njeno lukavstvo da pozajmi novac od Harpagona, Harpagon se pravi da to nečuje i odlazi.

III čin: Harpagon se sprema da dočeka Marijanu na ručak, izdaje uputstva iz kojih se vidi sva veličina njegovog tvrdičluka, dolazak Marijane, Harpagonovo odnos prema njoj i ispoljavanje ljubaznosti Kleonta prema Marijani.

IV čin: Kleont i Marijana traže da ih lukavstvom oslobodi od napasti Harpagona. Harpagon provocira Kleonta da iskaže svoja osećanja prema Marijani. Harpagon kaže da mu je blago iz vrta odneto i nariče.

V čin: rasplet iz kojeg se saznaje ishod Harpagonove igre. Harpagonu vraćaju novce, a on se odriče ženidbe sa Marijanom, Marijana se udaje za Lleonta, Eliza za Valera. Otkriva se da je Anselm otac Valera i Marijane. On će sve platiti tako da Harpagona ništa nekošta.

Ideja: Razobličiti i ismejati tvrdičluk kao manu i ljudski porok koji unesrećuje, obezvređuje i poništava čoveka i njegovu pravu prirodu.

Ivan Gundulić...

1. Život: rođen 1589, bio dva puta knez, što znači da je bio čovek od ugleda u Dubrovniku. Umro 1638

2. Stvaralaštvo: kao predstavnik barokne književnosti u nas pisao pesme, spevove, melodrame i pastolare. Najpozantija dela:

-Suze sina razmetnoga

-Religiozni psev

-Dubravka, pastoral

-Osman, istorijski i moralističko-filozofski spev

3. O delu Osman:

-delo objavljeno 1626

-spev ima 20 pevanja, ali nedostaje 14 i 15 pevanje

-dopunu je izvršio Ivan Mažuranić u 19 veku

Tema dela: Osman i njegova sudbina.

Istorijska osnova dela: mladi Osman je 1618 zbacio sa prestola strica Mustafu i odpremio ga u tamnicu. Mladi sultan željan pobeda, moći i slave kreće sa 300 hiljada vojnika na Poljsku (1621) ali kod Hoćima doživljava poraz. To je velika hrišćasnka pobeda koja je inspirisala Gundulića da odmah napiše svoje delo.

Ubrzo odlazi do pobune u turskoj vojsci. Osman koji je mnogo hteo, biva uhvaćen i udavljen, rukama svoga roba 1622, a na presto je vraćen stric Mustafa. Međutim, pored ovih istorijskih činjenica, u delu je mnogo situacija, događaja i ljudskih sudbina koje je oblikovala stvaralačka mašta Gundulića.

Osnovna ideja dela:

Ljudski život je prolazan, a čovekova sreća promenljiva: ono što je danas, neće biti sutra. 

Takva misao je u vezi sa protivreformacijom i njenim učenjem, a koju je i Gundulić izrazio slikovito u prvom pevanju svoga speva, ilustrujući i to sudbinom glavnog junaka Osmana.

O spevu "SUZE SINA RAZMETNOGA"

Religiozni spev sa elementima hrišćanske moralistike, koji za osnovu ima biblijsku priču o bogataškom sinu koji je živeo raskalašno pa se pokajao. Delo je ispevano u tri celine ("plača") to su tri faze kroz koje prolazi razmetni sin: greh, saznanje greha i kajanje.

U prvom plaču se iznosi kako nepromišljeni sin ostavlja bogatašku kuću, oca i majku, prijatelje i odlazi stranputicom života. Njega je zavela žena i njena lepota za kojom je išao. Ali, za takav razvrstani život kriv je i renesansni način življenja. Sin je očekivao iskrenu i veliku ljubav, a doživeo tugu. Sve što je imao potrošio je na tu ljubav, ali mu ona nije uzvraćena. Ogrezao u bludu (nemoralu) ostao je bez ikoga i ičega.

U drugom plaču sin dolazi do saznanja o ženi, o lepoti i životu. Ono što je bilo blisko i drago, sada deluje stravično: zlatne kose su postale otrovne zmije, divan pogled je munja koja sipa gromove, lice žene što je podsećalo na zoru sada je od bodežljiva  drača, medena usta su otrovana čemerom, on je sada kao odsečeno drvo. Tu je i saznanje da ovaj život mami čoveka radostima, kao što i more mami svojom mirnoćom, a onda se dignu talsi i počinje stradanje na pučini. Sve je prolazno, sve je sklono padu i nestajanju. Smrt odnosi carstva, tvrde građevine, žene slavljene zbog lepote, siromašne i bogate. Dakle, sve što čini ovozemaljski život.

U trećem plaču razvratni sin se kaje, obraća se bogu i traži božiju milost, spreman i na najveća ispaštanja,. Na kraju se zahvaljuje bogu na njegovom milosrđu i pokajnički se vraća kući i ocu. 

Barok i Klasicizam...

BAROK - je pravac u književnosti, u slikarstvu, vajarstvu, arhitekturi i muzici. Javlja se s kraja 16 i traje u prvoj polovini 17 veka. 

Barok se javlja u okviru protiv reformacije (katoličke reakcije ili obnove) koja se vraća u predrenesansno vreme i oživljava (obnavlja) stare teme i ideje.

OSNOVNE ODLIKE BAROKA

1. naglašavaju se verska osećanja

2. piše se o događajima i ličnostima iz Biblije

3. govori se o božijem prisustvu u svemu što postoji i što je zemaljsko

4. umesto ovozemaljskog života ističe se zagrobni život, umesto zadovoljstva skromnost i odricanje da se ne bi zapalo u greh

5. govori se o spoznavanju greha i ispaštanju zbog greha

6. život je prolazan,  a ljudska sreća nestalna

7. stil je kitnjast, razbarušen, u njemu ima nagomilavanja reči, mnogo poređenja, metafora,  kontrasta

8. neprirodnost i patetika, nasuprot renesansnoj jednostavnosti i težnji za prirodom

Barok se u književnosti prvo javlja u Španiji i to pod nazivom GONGORIZAM (po piscu Gongori), u Italiji ima naziv MARINIZAM (po Đan batisti Marinu), a u Francuskoj se obeležava kao PRECIOZNI STIL.

KLASICIZAM - je književni pravac čiji se korenovi javljaju još u renesansi. Pravac koji je svoj procvat doživeo tek u 17 veku u Francuskoj.

Klasicizam znači vraćanje na antičku književnost i pravila u kojima je ona stvarana. Slediti ta antička pravila znači slediti klasiku i zakonitosti koje delo čine trajnim.

Teoretičar klasicizma je francuski pisac Nikola Boalo.

OSNOVNE ODLIKE KLASICIZMA

1. treba težiti istini i nju prikazivati u delima, a najveća istina je priroda

2. podražavanje prirode je jedini način da se postigne istina i dosegne lepota

3. dela moraju biti razumna i moralna

4. u likovima se ističe ono što je lično, što je u skladu sa razumom

5. stil je uzvišen, od biranih reči i vrlo razumljivih

6. u drami se ističu tri jedinstva: jedistvo radnje, mesta i vremena, naročito ako je u pitanju tragedija.

Predstavnici: Pjer Kornej, Žan Rasin, Molijer.

Žanrovi u renesansnoj književnosti...

U renesansnoj književnosti na našem prostoru koja je poznata još kao dubrovačka književnost bili su pristupačni novi književni oblici žanrovi u prvom redu to su: lirska i epska pesma, renesansna komedija, maskerate, pastorale, farsa i binska ekloga.

1. Maskerate su ljubavne pesme nastale u vreme karnevala, svečanosti. Narod je u to vreme igrao, pevao, veselio se.

Muškarci su sa maskama na licu prilazili ženama i izjavljivali u stihovima ljubav.

2. Pastorale - su kraće pozorišne igre u kojima se kao ličnosti javlajju pastiri i vile.

Opisuje se ljubav između njih koju ometaju satiri. U središtu radnje je pastoralni život, život seljaka i pastira, koje odlikuje bezbrižnost, sreća, opšte zadovoljstvo. U pastoralama često se nailazi na alegoriju, često se odnosi na pisca prema gradskom životu

3. Farse - su šaljive igre (jednočinke) često prikazivane na ulicama, u kojima su  ismejavane pojedine ljudske mane: zaostalost, prostaštvo, neprosvećenost, sve ono što se odnosi na čoveka sa sela (kao u Noveli od Stanca). U njima se često javljaju i mitološki motivi (vile, satiri) i muzika. Iz farse se razvila i opereta.

4. Renesansna komedija je najkompleksnija vrsta tog vremena. Ona na komičan način odslikava duh renesansnog života. Likovi i ljudske sudbine su razvijeni po izvesnom obrascu i uvek su tipizirane - oličavaju generaciju ili zanimanje. U renesansnoj komediji javlja se štedljivi otac, kao predstavnik stare generacije koju i odlikuje rad i štedljivost, sin koji je razmetljiv i neodgovoran, predstavnik onoga što je novo, renesansno. Tu su i sluge koje karakteriše pamet i dosetljivost. Oni stoje na raspolaganju svojim gazdama i svoje usluge dobro napalćuju. Kao nosilac radnje u ovoj komediji javljaju se i lake žene (kurtizane) koje teže bezbrižnom i udobnom životu.                                       

"Romeo i Julija"...

Zadaci pri čitanju drame

-uočiti vreme i mesto dešavanja radnje

-razvoj radnje u drami (uočavanje ekspozicije, zapleta, kulminacije, peripetije i raspleta)

-uočiti grešku koju prave junaci drame (tragična krivica)

-osnovna tema, osnovno osećanje i okolnosti u kojima se sve to javlja

-lik Romea i Julije, sa uočavanjem pojedinosti koje ih određuju (citati i strane)

KOMPOZICIJA drame "Romeo i Julija"

Prolog: horsko pevanje (ostatak antičke drame) kojim se nagoveštava tema dela i tok radnje

I čin (ekspozicija):

-svađa Montekijevih i Kapueltovih na veronskom trgu (upoznavanje sa atmosferom u kojoj će se radnja dešavati)

-zaljublejnost Roema i način njenog ispoljavanja

-bal kod Kapuletovih i odlazak Romea na bal

-susret sa Julijom i ljubav na prvi pogled

II čin (zaplet):

-Romeov dolazak u vrt Kapuletovih u noći i razgovor sa Julijom

-izricanje ljubavi i zakletva na vernost

-sastanak kod Lavrentija i tajno venčanje

III čin (kulminacija):

-borba između Montekijevih i Kapuletovih na veronskom trgu

-dolazak Romea i sprečavanje dvoboja, ubistvo Merkucija

-Romeo ubija Tibalda

-progonstvo Romea u Mantovu i noć provedena u sobi Julije

IV čin (peripetija):

-Paris prosi Juliju

-Julija pije otrov koji privremeno oduzima život

-bližnji smatraju da je Julija doista mrtva

V čin (rasplet):

-Romeo prima vest da je Julija mrtva

-Romeo kupuje otrov i dolazi na veronsko groblje

-susret sa Parisom na groblju, dvoboj i Parisova smrt

-Romeov silazak u gorbnicu i ispijanje otrova

-Julija se budi i ubija sebe

-mirenje roditelja nad grobom dvoje mrtvih 

Književni jezik na tlu SHJ(?) do 19 veka...

Najstariji slovenski književni jezik je staroslovenski. On je od Save Nemanjića počeo da trpi uticaje narodnog jezika - javlja se srpska redakcija. Taj jezik u srpskoj redakciji koji će biti u upoterbi do 17 veka naziva se srpskoslovenski jezik iki crkvenoslovenski, jer se koristio u crkvi.

Želja vojvođanskog stanovništva posle srpskih seoba da dođe do svojih škola i knjiga i da se tako odbrani od germanizacije, imala je za posledicu prizivanje i dolazak učitelja iz Rusije. Oni donose ruske knjige, ruski jezik i tako se stvara jedna mešavina književsnog jezika koji se obeležava kao ruskoslovenski ili crkvenoruski jezik.

Ovaj jezik nije bio razumljiv narodu, pa je građanski svet Vojvodine počeo da teži jeziku koji će biti razumljiv i bliži čoveku. Tako se stvara nova jezička mešavina poznata kao slovenoserbski jezik. Ovim jezikom prvi piše Orfelin, a u upotrebi je od 18 do 19 veka.    

Lirske narodne pesme...

Ona je pratilac čoveka u njegovom svakodnevnom životu i to od rođenja do groba, izražava duhovni život određenih zajednica od najranijih dana. Bila je i ostala sastavni deo običaja i rituala, pevanja i igranja, u čemu je sadržan i taj sinkretički oblik. Siromaštvo u tematici i jeziku i stihu. Manje je neposredna i subjektivna u odnosu na umetničku lirsku poeziju. Mnogo je nasleđenih obrazaca pevanja u njoj (stih, slika, pesnički izraz). Uticala je na nastanak i razvoj umetničke poezije. Iskazuje jedan naivistički pogled sveta.

EPSKE PESME

Kod nastanka i trajanje epske pesme uloge igraju pevači stvaraoci i pevači rasprostranjivači. Pevači stvaraoci poznati su i u drugim književnostima: kod Grka su se zvali AEDI, kod Francuza TRUVERI, a kod nas GUSLARI. Oni koji su igrali, prenosili pesmu kod Grka su se zvali RAPSORDI, kod Francuza  ŽONGLERI, a kod nas u poznije doba bili su to SLEPCI.

BITNA SVOJSTVA EPSKIH PESAMA

Nastajale su u ratničkim i herojskim vremenima kada se javljala potreba da se sačuva sećanje na velike junake i događaje, važne za prošlost i istoriju jednog naroda. Ta namera epskih pesama izražena je i u nekim našim ostvarenjima u poslednjim stihovima: "Da se priča i pripovjeda dok je sunca i meseca".

Junaci su herosjke ličnosti, stravične i neustaršive, spremne da se žrtvuju za ideale koji su opšti (zajednički): domovina, sloboda, dostojanstvo, kroz odbranu časti. Epski junaci su nosioci najboljih svojstava jednoga naroda.

Oni su idealizovani i često dati u hiperbolama.

Funkcija epskih pesama nije samo da čuva sećanje na slavne događaje i junake, nego i da budi samosvest čoveka o njegovoj pripadnosti i da ga podstiče na nove brobe protiv nasilja i nesloboda.

Epske pesme posebno mesto imaju i imale su u dramatičnim vremenima, kada se javljaju kao nosioci i čuvari svetlih tradicija, kada su budile snagu i vraćale optimizam u bolji život.

PODELA EPSKIH PESAMA

Po dužini stiha dele se na:

1. pesme kratkog stiha i

2. pesme dugog stiha.

OPIS DEVOJAČKE LEPOTE

-duge trepavice

-crne oči

-rumene jagodice

-belo lice

Postupnost od manjeg ka većem detalju (gradacija).

Portretnih deskripcija - stereotipnost (ustaljeni obrazac slikanja devojačke lepote).

DRUGE OSOBINE DEVOJKE (UNUTRAŠNJE OSOBINE)

-lepa

-skromna (smerna)

-mudra

-patrijarhalna

PODELA EPSKIH PESAMA

1. pesma kratkog stiha - ispevane su u desetercu, a pauza ili cezura je posle četvrtog sloga, drukčije se označavaju kao deseteračke ili guslarske

Pesme kratkog stiha dele se na neistorijske i istorijske.

Istorijske ili junačke pesme dele se na tematske krugove ili cikluse.

Tematski krug ili ciklus čini skup pesama sa istom tematikom ili glavnim junakom. Takvih ciklusa ima više: pretkosovski, kosovski i pokosovski, ciklus pesama o Kraljeviću Marku, hajdučki i uskočki i ciklus pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore od Turaka.

Postojanje ciklusa epskih pesama u našoj književnosti, posebno onom o kosovskom boju, upućuje na pretposatvku da se težilo stvaranju nacionalnih epova, ali da to nije realizovano jer su za njihov nastanak potrebna velika razdoblja.

Vuk je izveo i svoju podelu epskih pesama. Podelio ih je na pesme starih vremena, pesme srednjih i novih vremena.

2. pesme dugog stiha se nazivaju bugaršticama. Naziv potiče od starog glagola bugariti - to znači jadikovati, tužno pevati.

One imaju stih od 15 i 16 slogova, a pauza je posle petog ili šestog sloga. Od junačkih pesama razlikuju se po tome što u njima ima više osećanja i imaju pripev koji se učestalo javlja posle jednog ili drugog stiha.

MILOŠ OBILIĆ

-junaštvo

-častoljublje

-slobodoljublje

-velikodušnost - moć praštanja

-samopožrtvovanje

MARKO KRALJEVIĆ PIJE UZ RAMAZAN VINO

Marko Kraljević u nardonim pesmama

-služi turskom caru, a seče turske glave

-megdandžija kakvog na daleko nema

-snaga Markova i moć oružja - sve je dato u hiperboli, zbog čega sve deluje pomalo nadljudski i natprirodno

-neprijatelj je nasilnika i zaštitnik sirotinje

-oslobađa roblje i štiti pravdu - sudija koji je stizao svuda i presuđivao brzo

-snažan ali i uman i lukav

-prek je i plahe naravi, brzo plane i nepredvidivo postupa

-poznat kao pijanica i kavgadžija, kao čovek od stihije, ali i kao onaj koji zna da se odrekne pijanstva i da strpljivo postupa kad to zatreba

-osećajući nadmoćnost nad neprijateljem, često se poigrava sa njim i podsmeva mu se

-za njega ne postoje okovi i prepreke, on je onaj koji sve lomi i svime ovladava

-pored drugih mana kao što su: piće, kavga, plahovitost, on ima i tu manu da voli blago (dukate)

-njegovoj ogromnoj snazi primereno je i oružje (sablja, buzdovan)

DIOBA JAKŠIĆA

ROPSTVO JANKOVIĆ STOJANA

-retardacija

-anafora

-epifora

 

"Kad su cvetale tikve" - Dragoslav Mihajlović...

Petrijin venac (Andrićeva nagrada)

Predeo, Laku noć - pripovetke

Vihor

roman - Čizmaši

knjiga o Golom otoku

Velegradska sredina. Dušanovac - periferija Beogarda, radnja posle rata. Radnički svet, pripovedanje teče u I licu  (javlja se ispovest). Sećanje na ono što je bilo. Vrši subjektivizaciju radnje, vlastito iskustvo.

drug Draganče najbolji

Stole - Apaš

sestra Dušica

brat Vlade, majka, otac

U drugoj zemlji, seća se, počinje od dolaska u Švedsku.

Šampion - Surdulica

Jugoslavija - je more, seća se detinjstva (bio je ljubimac, učio školu, izbio rat - napustio je, upisao boks, izlazio sa Dragančetom, voleo devojke, živi jednim prizemnim životom, izlasci, karte, devojke, boks). Pravolinijski događaji ali ima i konflikata.

I posleratni režim - licemerje, kada mu šef policije govori da se ne meša u oca i brata) - dolazi do svađe, prepirke. Odlazi iz Radničkog u Zvezdaru (nesreća, potištenost).

II odlazak u vojsku, ali pre sestra mu se ubija (još jedna trauma). Bavi se sa boksom i dalje. Pred izlazak dolazi kod druga i traži izlazak pre, da bi se osevtio Stoletu i nalazi ga u kafani sa jednom devojkom - i biju se i ubrzo umire.  (Tuberani umiru kad cvetaju tikve). A pre mu umire i mjaka, a otac i on ostaje sam. Bio je sumnjiv policiji, a imao je alibi i dokaz da nije kriv.

III rešio je da pobegne i odlazi u Švedsku. Našao je posao i saznaje da je šef policije u Italiji, ali i on umire. Jedina nada da se vrati je ako izbije rat.

Socijalni roman, lični roman (unutrašnji svet, lomovi), roman ličnosti.

Društvene prilike u posleratnom Beogradu.

Kako je radnički svet živeo, omladina i politika u Beogradu.

Silovanje sestre - Apaš se ne kaje, egoističnost, sebičnost. Misli samo na sebe i svoje zadovoljstvo, nepromišljen, odrastao na ulici (naziv i Apaš - otuda), mangup, ne zna za obzire.

Ljupče - voleo je devojke, tuču, ali je bio osećajniji. Imao je svoje principe, etičke principe i obzire. Umeo je i da razmišlja.

Junaci su tragični. Ostali bez igde ikoga.

"Most na Žepi" - Ivo Andrić...

Pripovetka.

Tema: most.

Kompozicija:

1. O veziru Jusufu

a) intriga, zavera i utamničenje vezira Jusufa

b) vezir, zatočen seća se svoga porekla (zemlja, kraj, otac i majka)

v) vezirovo izbavljenje iz tamnice i povlačenje u sebe

g) vreme i stihija ruše ono što ljudski duh i ruka oblikuju (stvaraju)

d) vezirova ideja u samoći da se podigne most, građevina koja će odolevati vremenu i stihiji i produžiti ga u vidu sećanja na ono što je bio i uradio

2. Neimar i most:

a) dolazak neimara

b) neimar se osamljuje: u ćutanju, u tišini, u bdenju i neprestanom razmišljanju razvija viziju budućeg mosta i radi na njenoj konkretizaciji

v) izgradnja mosta

g) izgled mosta

d) divljenje i ushićenje drugih lepotom mosta

đ) odlazak neimara i njegova smrt

3. U ćutanju je sigurnost

a) vezir je sada moćniji no što je bio, ali je usamljeniji i nesigurniji (vezirova usamljenost i nesigurnost)

b) strah od života ("svako ljudsko delo i svaka reč mogu da donesu zlo")

v) ispisivanje: u ćutanju je nesigurnost

g) brisanje maksime - da ne ostane nikakav verbalni iza njega

4. Most, izdvojen i sam, traje kroz vekove (trajanje mosta kroz vekove)

5. Narator (pisac) o sebi, o susretu sa lepom građevinom i ideja da napiše delo o delu (mostu) i tako podigne most, neki drugi, koji će povezati vekove

MOST I NJEGOV SMISAO

Smisao mosta u Andrićevoj priči je višeznačan.

1. estetski smisao - most je i umetničko delo koje krasi sklad, linija i lepota koja mami i oduševljava

2. društevnokorisni smisao (utilitarni) - od nejga se imaju praktične koristi - čini da ljudi lakše obavljaju poslove i da manje imaju problema

3. etički smisao - spaja ljude, čini da manje bude razlika, a više razumevanja i ljubavi, povezuje vere i naraštaje

4. filozofski smisao (iz njega proističe i osnovna ideja priče): sve propada - i moć i slava, a ostaje samo ono što je trajno (materijalizovano) i što je od nekog opšteg značaja

POD IDEJE

1. Nema velikih ideja i dela bez samoće, velikih zanosa i napora.

2. Samo onaj koji uspe da nešto stvori i ostavi iza sebe, samo taj može da osmisli i produži sebe u vremenima koja nadolaze.

3. Čovek stvarajući i gradeći štiti sebe od prolaznosti i zaborava.

Neki aspekti ili odnosi u delu

1. stvaralac - moćnici

2. stvaralac - masa (gomila)

3. stvaralac - delo

4. trajnost - prolaznost

5. čovek - vreme, život

OSOBENOSTI ANDRIĆEVOG PRIPOVEDANJA U DELU

-pripovedanje je u III licu jednine (namera da se postigne što veća objektivnost i uverljivost u kazivanju)

-narator se otkriva u liku pisca na kraju dela

-majstorstvo i lepota pripovedanja: nema rasplinutosti, jer je izostala velika pričljivost, sve je čvrsto povezano između i unutar sebe, i sve dovedeno do besprekornog sklada

-mirnoća pripovedanja i odsustvo autorove emotivnosti

-rečenica je jasna, skladna i nikada suvišna, misaono je bogata i nikada nametljiva ili pretenciozna, uvek je saobražena dahu čitača.

PUT ALIJE ĐERZELEZA

-Đerzelez u hanu - Venecijanka

-Đerzelez na putu - Ciganka (...)

Đerzelez u Sarajevu

 

"Bakonja fra Brne" - S. Matavulj...

Roman.

Matavulj - majka je insistirala 4 godine u manastiru Krupi (pravoslavnom) kako žive, kako se ponašaju.

Tema iz dalmatinskog života i vezana za jedan manastir franjevački. Govori o katoličkom manastiru, selu dalmatinskom Zvrljevu na kamenu, ogolelom prostoru, zvrlji prazno. Humorno iskazuje rečima, gestovima, pokretima, ali i imenima i nadimcima.

Sveta loza - porodica. Deli se na zaseoke (brzokusi - brzo jedu, halapljivi, zubaci, krkote, imaju razne nazive). Zadržava se na porodici Kušelje (socijalni okvir). Kušelje (dlakav), Čagalje, Šunte. Nešto stoke, nemaština, kamen. Pošten je onaj ko nije ukrao više od 15 sitne stoke. Nema vode, glad, žeđ, nemaština. Samostan manastir Visovac (fratri - puni zdravlja). Iz tih porodica želi da se domognu manastira (najveći ideal). Deca Bakonja, Škemba, Čmanjak i Krivica, Tolica (čerke).

Bakonja - i rastom i snagom višlji i napredniji, nadmeće se u veštinama, majka ga kune. Sebi da izabere  naslednika - fra Brne. Lepo ga dočekuju, odlučuje se za Bakonju - bira najcrnjeg, koga najviše ogovaraju. Prepirka, svađa, tuča, gasi se svetlo, zapevka. Začuđen, jer toliko vode nije video u svom životu (piju vrapci, stoka, vidi galebove, čudi se, svet se nudi kao velika senzacija, dobija šamar što ga osvesti). Vidi nekoliko njih u crnom leže u hladu, velikih stomaka, nepomični. Otkrivanje manastirskog sveta iz dečje perspektive. Preko nadimka otkriva se njihov karakter. Fra tetka, fra srdar prznica, fra naćva. U noć odlaze u selo, piju, imaju ljubavnicu, imaju novac, i to seljacima daju pod interese (zelenaši). Nisu u službi sveštenika. Njihov život je dosadan. Fra Brne voli da sluša muziku. 

I neki hajduk Todorina - došao u manastir gluv kao sluga, pokušava da skoči u bačvu.

II poharali manastir. Bakonja juri, zamišlja sebe kao junaka (megdan), sanjarenje - žestina, silina, dinamičnost. Biće fratar i on je pustio stomak, dobio od pastve da se stara i u dobrim odnosima sa pravoslavnim sveštenicima. Svi su došli nadmeću se u bacanju kamena (kakva sredina takav i fratar). Ikavsko narečje - oslikava sredinu, mentalitet naroda, što uverljivije da bi bilo. Socijalno stanje, humor. 

Milovan Glišić...

GLAVA ŠEĆERA

Fabula - mesta  u delu koja je određuju: susret seljaka Radana sa profesorom univerziteta, kafani i razgovor u njoj, noć i susret sa zagonetnim bićem na putu, slava kod Uzlovića i nejno mesto u priči, prodaja Radanovog imanja i ubistvo. Slika srbijanskog sela s kraja 19 veka. Slika vlasti u delu, stil i jezik u delu M. Glišića.

VEČITI MLADOŽENJA

Pojedinosti koje određuju lik Šamike i mogućnost jedne paralele sa Sofrom

Šamika solidno školsko obrazovanje, umesto životnog aktivizma u njemu preovladava parazitizam kao posledica prevelike razmaženosti u porodici, krajnje stilozovan u odevanju, govoru i maniru, nedostatak konkretnog cilja u životu, oklevao i smetenjak, radije udaje i zabavlja i na tuđu sreću misli, nije posesivan, troši na putovanja, provode i darove, u svemu je dekadent i podseća na biljku iz staklne bašte, zaljubljen u forme života a ne u njegove suštine, njega primamljuje ljubavna igra a ne sama ljubav (ne ide dalje od udvaranja i galantnih komplimenata, nesposoban za velike strasti, sentimentalan i smisao vidi u služenju drugima.

Sofra-Šamika

1. Sofra se hvata u koštac sa životom - Šamika samo defiluje kroz život

2. Sofra hrabro ubija razbojnike - Šamika kapitulira pred najmanjim problemima

3. Sofra se ne odvaja od rada i do smrti ne ostavlja dućan - Šamika nikad ne započinje sa radom i diploma mu služi kao ukras

4. Otac je radom sticao i gomilao bogatstvo - sin ga rasipa na luksuz i razonodu

Šamika-Petar

Šamika ljubimac u kući, novac na njega (...), pravnik, Petar trgovac; Šamika bio u društvu sestara, primao i neke ženske osobine, Petar radio u kafani, kockao se, pio.

Vetar: dva prijatelja, svest, psihološki rascep, zaokret.

Realistička slika srbijanskog sela u pripovedci "Glava šećera" od Milovana Glišića

Srpsko selo s kraja 19 veka, život ljudi, običaji, verovanja, odnosi među ljudima, naglašavanje patrijarhalnosti, pojava novog u liku zelenaša (...) i šta biva sa čovekom u takvim odnosima, raslojavanje sela na (...) i sličnih, jezik u funkciji društvene stvarnosti (ilustrovati primerima).

"Čiča Gorio" - Balzak...

I Građanski pansion:

opis pansiona, eksterijer i enterijer, stanari, miris kuhinje, Goria posećuju ćerke, ukupno 7 stanara, I sprat najlepši stanovi, živela je i g. Voke, II g. Kutir (udovica činovnika), Viktorina Tajfer, Poare (starac), Votren (bivši robijaš od 40 godina), III sprat Mišono (stara devojka) i čiča Gorio, a na tavanu pokućar Kristof i debela kuvarica Silvija, na ručku njih 18, Rastinjak odlazi kod g. De Reipo, tu je i njen ljubavnik Maksim i kada je izgovorio Gorio nastao je preokret, više ga nisu primali, posle odlazi kod Vikontese Bosean, ona mu priča o  Ažudu - Pinto koji treba da se ženi sa g. De Rošfid, Vikontesa šalje pismo Rošfidu, ona dolazi u salon da priča sa Rastinjakom, pričaju o ženidbi, o ćerkama koje ne vole oca, odlazi i govori da će obići sve salone gde odlazi i g. De Resto, u pansionu govori svima o Gorio i ćerkama, svi se čude, on piše pismo majci i sestri hoda po sobi i Gorio ga je video, i on mu priča o Anastaziji i njenom ljubavniku Maksimu De Traju, posle je pokušao da ode kod g. De Resto ali tamo ga više ne primaju, čak saznaje i nešto o prošlosti Goria.

II Ulazak u visoko društvo:

Dobija pisma, svi mu se dive, poštuju ga, on ima novca, plaća račune i dugove g. Voke, kupuje odela, odlazi sa Votrenom u šumu i Votren mu govori i o g. Tajfer, Rastinjak želi da se upozna sa Delfinom, i pita Vikontesu da ga predsatvi Maršalki, sprijateljio se sa Goriom, i priča mu o ćerkama, odlazi sa Vikontesom u pozorište, gleda Delfinu ali i njenu sestru, zaljubljuje se u Delfinu i to govori rođaki i Ažud ga upoznaje sa njom, kada su ostali sami govori joj o sestri, o Gorio, o njegovoj ljubavi, dolazi joj muž i oni odlaze, Rastinjak se vraća kući i sve priča Goriu, on se čudi u kakvoj bedi živi Gorio, za doručkom Bjanšon, student medicine, govori da je video g. Mišono i Poarea sa nekim agentom, Rastinjak dobija pismo od Delfine, i odlazi kod nje na ručak, on mu priča o životu i mužu, daje mu novac i šalje ga u kockarnicu, on dobija i tako plaća njene dugove, vraća se i sve priča Goriu, a novac koji mu je dala on daje Goriu, Votren daje menice Rastinjaku, i govori mu o planu da ubije brata g. Tajfer, i tera ga da se oženi s njom, Rastinjak mu nije odmah odgovorio, i odlazi kod Dafine, a sledećeg jutra vraća novac Votrenu i neće da mu bude saučesnik.

III Laži - smrt:

Poare i Mišono sazanju od agenta sve o Votrenu i Mišono je bila plaćena da ga ubije (otruje), Rastinjak je bio kod Delfine, Votren govori Rastinjaku da će biti sukob i da će g. Tajfer uskoro biti bogata, Rastinjak je to hteo da spreči ali sa Goriom odlazi kod Delfine, u stan koji je Gorio kupio za njih troje, dobio je i poklon od nje sat i pismo da dođe kod nje, svi silaze, i napijaju se. Sledeć dana kasnije ustaju i doručkuju. Mišono sipa otrov u kafu, a Rastinjak dobija pismo od Delfine, ona želi da ga vidi, stiže vest  o nesreći brata g. Tajfer, ona odlazi kod oca, Votren se onesvestio, zovu pomoć, Gorio odlazi kod ćerke, brzo se oporavlja, a Bjanšon je iz nalaza video da su ga pokušali otrovati. Mišon se svemu protivila, Votren je pitao Rastinjaka da li mu je žao što je živ, Bjanšon je rekao da je g. Mišono juče pominjala nekog Laži-smrt, Votren je samo prebledeo, stižu vojnici, policija, i šerif, sa puškama, svi saznaju istinu i čude se, Votren saznaje i ko ga je pokušao otrovati, policija ga odvodi, Bjanšon i svi ostali govore da odlaze ako ostane g. Mišono, Rastinjak i Gorio odlaze da ručaju sa Delfinom, uveče se vraćaju i govori Voki da više neće tu stanovati, bio je to pogodak za nju, Rastinjak dobija pismo od rođake za bal i ona mu govori da želi da upozna Delfinu, odlazi kod nje i govori joj o tome, ona mu govori o sestri, Rastinjak se vraća u pansion, sa odlukom da ga sutra napusti, Gorio ga zove da mu priča i on govori da će sutra.

IV Očeva smrt:

Rastinjak  i Gorio jedva čekaju da odu, dolazi Delfina a zatim i Anastazija, Rastinjak sve sluša, i on ulazi u sobu, njih dve se svađaju, oca to pogađa, on pada na postelju i umire u bedi, sahrana i Rastinjak odlazi kod Delfine na ručak.

Svet siromašnih: Gorio, Votren, Rastinjak; Svet bogatih: Bosean, De Resto, Delfina: čovek = novac.

Život čiča Goria

rana prošlost (kada su kćeri male):

-sticanje novca

-ljubav prema ocu

-iskrenost

-nežnost

-sreća

bliska prošlost (kada su udate):

-gubljenje novca

-ljubav prema novcu

-licemerje

-grubost

-bol

Sadašnjost (kada ga odbacuju)

-siromaštvo

-odsustvo ljubavi

-ravnodušnost

-odbačenost

-očaj

Realizam...

Realizam - stvarno, objektivno, javlja se u 19 veku, 30-ih godina u Francuskoj. U Srba 1876 (Svetozar Marković). Kao metod je univerzalan, u prirodi pijedinca, teži svestranom pristupu životu. Nema idealizma. 

Uslovljen (kao pravac):

1. razvoj tehničkih i društvenih nauka, istraživanja,  ispitivanja (Marks i Engels), Darvin evolucija biljnog i životinjskog sveta, parobrod, parna mašina, železnica, struja

2. nezadovoljstvo društvenom stvarnošću (revolucija, došlo do račvanja naroda, rascep na bogate i siromašne, koji umiru od tuberkuloze), posmatrati, vršiti analize i imati kritički odnos

3. nezadovoljstvo romantičarskom književnošću (postala je patetično dosadna), suvišna, nepotrebna, javljaju se glasovi za novi životom bez idealzicaije i pisci kreću da crtaju one u kočijama, salone, ali i siromašne. 

Osobine:

tematika: blisatvo, sjajno prepliće se sa (...) Običan čovek u životu, svakodnevnica, grad, protivrečnosti, aristokratija, beda, selo (staro, patrijarhalno, začinje se novi život, ono što razara). Na sudaru toga nastaje delo (staro-novo). Priroda ambijent, prepoznatljive sutuacije. Likovi su obični, iz različitih klasa (studenti, đaci, bankari, pekari). Krase ih crte samo njima svojstvene, tipični su. Svih zanimanja i klasa, predstavnici svoje klase, zanimanja i sredine. Izgled lika (portret) izvodi se sa mnogo pažnje. Na odevanju se insistira, pokret, gest (socijalna deskripcija, gde živi). Važna je idejnost, kritički odnos prema stvarnosti. Ideja gde je natkrilila ono što je umetničko. Ta su dela slovna. Sve je na posmatranju, doživljaju, maštanju. Poezija ustupa mesto romanima, pripovetkama, novelama. Stil i jezik: stil nije uglačan. Upotreba jezika nije uglačana. Pripovedanje je mrino i objektivno. Jezik je usklađen sa poreklom lika i nije uvek književni (standardni), prošaran je. Funkcionalnost jezika određena je nestandardnim jezikom.

Predstavnici: Balzak (Francuska), Stendal, Flober, (Engleska) Dikens, Tekeri, (Rusija) Tolstoj, Gogolj, Dostojevski, Turgenjev, Gončarov.

Kritičari:

REALIS - stvaran, predmetan

REALITIS - stvarnost, istina

-kao metod - univerzalan, svevremen

-kao pravac - javlja se 30-ih godina 19 veka

Uslovljenost:

1. razvoj društvenih i prirodnih nauka:

-pozitivizam

-dijalektički i istorijski materijalizam

-darvinizam

2. tehnički pronalasci (železnica, struja, parna mašina)

3. nezadovoljstvo društvenom stvarnošću

4. nezadovoljstvo romantičarskom književnošću koja idealizuje život sa zahtevom da se stvara nova literatura koja će prikazivati život onakvim kakvim on jeste

Osobenosti:

1. Tematika:

-društvena stvarnost sa svim svojim protivrečnostima

-grad

-selo

-priroda

-ljudske sudbine iz različitih društvenih slojeva

2. Likovi:

-uzeti iz običnog života

-vrši se portretisanje pomoću mnoštva detalja (izgled lica, hodanje, odevanje)

-karakter se daje svestrano,

-vrši se tipiziranje likova (lik postaje prepoznatljiv predstavnik sredine, sloja ili zanimanja)

3. Deskripcija:

-vrlo razgranata i u 3 oblika:

1. eksterijerna deskripcija (opisivanje spoljašnjih prostora)

2. enterijerna deskripcija (slikanje unutrašnjih prostora)

3. portretna deskripcija

Uključivanje vizuelnih, akustičnih, taktilnih i slika mirisa, a sve sa ciljem da se postigne što veća plastičnost u opisivanju i punoća doživljaja

4. Teži se fabuliranju - uvode se situacije, dinamički motivi i događaji koji radnju čine naglašenom

5. Motivacija je bitan činilac u delima realista: svaki detalj ili pojava mora da ima svoje mesto i razlog što postoji u delu

6. Ideja je vrlo naglašena, posebno kada pisac ima kritički odnos prema datoj stvarnosti, nekad je toliko nagalšena da prelazi u tezu, zbog čega delo u takvom slučaju gubi svoje umetničke vrednosti

7. Dominantne su prozne forme - pripovetka, novela i roman, zbog spontanosti pripovedanja i potrebe da se život ili deo stvarnosti prikaže sa što više detalja i na što većem prostoru (zato se javlja i roman-epopeja (Tolstoj) ili roman reka (Balzak))

8. Estetički princip je: "Sadržina je važnija do forme" ili "Nije važno samo kako se piše, nego i o čemu se piše".

9. Stil je jednostavan i jezik je uslovljen poreklom junaka, zbog čega u delu ima i neknjiževnih reči i oblika (javljaju se dijalektizmi, provincijalizmi, arhaizmi, varvarizmi)

Najizrazitiji predstavnici u evropskom realizmu su: Balzak, Gi de Mopasan, Dikens, Tolstoj, Gogolj, Gončarev, Turgenjev, Čehov, Emil Zola (naturalistička struja).

 

"GORSKI VIJENAC" - P. P. Njegoš...

Struktura književnog dela "Gorski vijenac"

Uvodni deo - Posveta (kome je posvećeno i zašto?). Skupština na Lovćenu (zašto je sazvana, kako se završila i ko je u središtu pevanja?). Skupština na Cetinju (uočiti kako počinje, kako se odvija, ko u njoj učestvuje i o čemu se razgovara?). Badnje veče (razgovor između valdike Danila i igumana Stefana, nagoveštaji da je istraga počela). Tema "Gorskog vijenca" (za koje vreme je vezana i koji događaj?). Valdika Danilo i iguman Stefan (uočiti bitne osobine i to pokazati na priemrima). Vuk Mićunović i Vuk Mandušić (razlike i sličnosti). Naučiti do 15 misli ili izreka iz "Gorskog vijenca".

"Gorski vijenac" - P. P. Njegoš (izreke, misli)

1. U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci. (Vuk Mićunović)

2. Bez muke se pjesna ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova. (Vuk Mićunović)

3. Kome zakon leži u topuzu tragovi mu smrde nečovještvom. (Valdika Danilo)

4. Đe se gusle u kuću ne čuju, tu je mrtva i kuća i ljudi.

5. Svetu lampu lud vjetar ugasi. (Iguman Stefan)

6. Nema dana bez očnoga vida niti prave slave bez Božića. (Iguman Stefan)

7. Ljepše stvari nema na svijetu nego lice puno veselosti. (Vladika Danilo)

8. Svjet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj. (Iguman Stefan)

9. A u ruke Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita. (Vladika Danilo)

10. Udri vraga, ne ostav mu traga, ali gubi obadva svijeta. (Vojvoda Milija)

11. Naši cari zakon pogaziše.

12. Neka bude borba neprestana, nek bude što biti ne može. (Valdika Danilo)

13. Slavno mrite kad mrijeti morate. (Iguman Stefan)

14. Niti dogori, niti svjetlost gubi.

15. Nego udri dokle mahat možeš, a ne žali ništa na svijetu.

16. Smrt je lakša no grdna sramota. (Vladika Danilo)

P. P. NJEGOŠ KAO VLADAR, PESNIK I ČOVEK

Pravo ime: Rade Tomov, rođen u Njegušima 1813, sin Toma Markova Petrovića. Na zahtev strica Peta I Petrovića počinje da se školuje i priprema za naslednika prestola. U 17 godini na zahtev strica, preuzima presto 1830. Novo ime mu je Petar II. Umro 1851 na Cetinju, a kasnije biva sahranjen po svojoj želji na Lovćenu.

1. VLADAR: uvodi Senat (od 10 ljudi, stvara gvardiju, izvršni organ Senata od 160 ljudi, organizuje perjanike ili ličnu gardu od 30 ljudi, radi na mirenju zavađenih plemena i suzbijanju krvne osvete, vodi rat za učvršćenje granica Crne Gore. Dva puta ide u Rusiju 1833 i 1837 sa namerom da primi čin vladike i traži pomoć za siromašnu Crnu Goru. Iz Rusije dovodi učitelje, donosi štampariju i oko 400 knjiga. Na Cetinju otvara osnovnu školu i štampa prve knjige. Pravi puteve, vrši istarživanja i uvodi porezu. Ima dva cilja: da prosveti Crnogorce da im otvori nove spoznaje o životu i da stvori modernu državu koja će raskinuti sa onim što je plemensko.

2. PESNIK: piše lirsku poeziju (poslanice, rodoljubivu i misaonu liriku), spevove, epske pesme i dramske oblike. Zbirke pesama: Pustinjak cetinjski, Lijek jarosti turske, Epske pesme i spevovi: Glas kamenštaka prerađen kasnije u spev Slobodi jada, Luča mikrokozma, drama Lažni car Šćepan Mali, Knjiga narodnih umotvorina koje je sakupio Ogledalo srpsko i najznačajnije ostvarenje Gorksi vijenac objavljeno 1847 u Beču na narodnom jeziku.

3. NJEGOŠ KAO ČOVEK: mlad, visok, dostojanstven, duhovit, misaon, načitan, govorio nekoliko jezika, energičan i nepokolebljiv. Bio svešteno lice, ali je više mislio na domovinu i narod, nego na crkvu i oltar. Umesto molitve i pasivnog držanja zagovarao akciju, borbu, pravednu i oslobodilačku. Njegovo geslo je bilo: "Oltar je pravi kada propoje pesma od užasa na kamen krvavi...", "Bogu je milija žrtva - krv prolivena za slobodu nego ulje u kandilu...". Sebe je smatrao svetovnim vladikom, koji je okrenut više narodu, slobodi i državi. Kao pesnki najviše je učio iz narodnih epskih knjiga i od svoga učitelja Sime Milutinovića Sarajlije. Prevodio je Ilijadu i čitao dela u originalu.

KOMPOZICIJA "GORSKOG VIJENCA"

Posveta

1. Skupština na Lovćenu:

-monolog vladike Danila u gluho odba noći i reči Vuka Mićunovića

2. Skupština na Cetinju:

-kolo

-dolazak Martinovića i vest da su Turci odveli ženu

-vladičina odluka na borbu, ali još  jedna pokušaj da se nađe izlaz

-susret crnogorskih poglavara sa viđenim ljudima poturica (prepirke, klevete)

-pismo od vezira

-vladika odgovara veziru

-noć i san Vuka Mandušića

-priča vojvode Draška o Mlecima i onome što je tamo video

-gledanje u plećku

-svadba i pogibija maldog Batrića

-tužbalice Batrićeve sestre i njeno samoubistvo

-Crnogorci dovode "vešticu"

-odlazak u crkvu

3. Badnje veče i novo ljeto:

-vladika Danilo i iguman Stefan pored ognjišta u cetinjskom manastiru i razgovor o svetu i neminovnosti borbe

-jutro i odlazak u crkvu; prizori posle pričešće

-dolazak stotine Crnogoraca i priča o borbi

-pismo o poginiji Crnogoraca, plač vladike i smeh igumana Stefana

-dolazak Vuka Mandušića iz borbe i njegovo svedočenje onoga što se dogodilo

OSNOVNE ODREDBENICE VLADIKE DANILA

-mlad i još neiskusan, pesnički nadahnut, u svakoj situaciji ljudski iskren

-promišljenost u svakoj situaciji

-vladar koji sve vidi i zna

-veliki humanista - prezire silu i svaki vid tiranije

-slobodarski duh

-veliki mudrac i mislilac - kao da sažima mnogovekovno iskustvo svoga naroda

-čovek velike osećajnosti - intenzivno doživljava svet oko sebe i slino pati zbog grubosti toga sveta

-bliži je epskom junaku nego li crkvenom licu koje služi bogu

IGUMAN STEFAN

VUK MIĆUNOVIĆ I VUK MANDUŠIĆ

CRNOGORSKI NAROD KAO KOLEKTIVNI JUNAK

-narod je dat u kolu, u liku Danila, Vuka Mićunovića, Mandušića, vojvode Draška idr.

-osvetljavaju ga dijalozi, pesme, igre, svadba, običaji, verovanja i gatanja

-karakterišu ga velike moralne i fizičke snage (Čojstvo i junaštvo)

-iznad svega ceni slobodu i dostojanstvo

-u njemu je ep i lirika

-čedne ljubavi i snovi

-Crnogorci su plahe krvi i žestoke naravi

-narod iskren, odrešit, muževan u msilima i duhu

-neposredan, vitalan jer je odan životu

-patrijarhalan i sujeveran

-ne ponosi laž, licemerje, lukavstvo

-zgrožava se nad mekuštvom, kukavičlukom i sramnim padom gradskog čoveka

-gradski život doživljava kao gubitak slobode i dostojanstva  

 

Početak standardizacije književnog jezika i pravopisa kod Srba i Hrvata u prvoj polovini 19 veka...

Po svom poreklu jezik može biti narodni i književni. Narodni jezik je nestandardni jezik i kao takav ima svoje varijetete (varijante) koji su poznati kao dijalekti. Književni jezik je standardni ili normativni jezik. On obuhvata govornu i pisanu reč, a postoji na jezičkim normama i pravilima. Pritom, jezička norma podrazumeva skup pravila kojima je određena struktura jednog jezika i načina njegove upotrebe.

Normiranje nili standardizacija podrazumeva, u prvom redu, uzumanje jednog dijalekta ili varijeteta narodnog jezika za osnovu književnog jezika. Standardizacija jezika ima za cilj ukudanje ili što veće smanjenje jezičkih razlika u komunikaciji na prostoru jedne jezičke zajednice. Tako se književni jezik pokazuje kao naddijalekat jednog jezika: sličan je  i blizak ostalim dijalektima, ali se i razlikuje do njih.

Standardizacija književnog jezika u Srba i Hrvata započinje još u prvoj polovini 19 veka, sa prvim težnjama da se za osnovu književnog jezika uzme narodni i da se pismo prilagodi prirodi glasovnog sistema našeg jezika.

Prvi koji ozbiljno pokušava da izvši reformu srpskog pisma i njegovo normiranje prema glasovnom sistemu našeg jezika bio je SAVA MRKALJ. On štampa 1810 knjižicu u kojoj raspravlja o srpskom pismu. Nemajući rešenja za glasove Đ, Ć, LJ, NJ i J on koristi dvoznake, a za glas J upoterbljava znak I.

Drugi koji je izvršio normiranje jezika i u tome uspeo bio je V. Karadžić. Nagoveštaj njegovog rada na standardizaciji književnog jezika predstavlja Pismenica serbskoga jezika 1814. Iako se zalaže za fonetski pravopis, on taj princip nije realizovao. Međutim, prve norme biće date 1818 u Riječniku i Srpskoj gramatici, koja izlazi zajedno sa njim. Vuk prvi put ovde koristi čist narodni jezik i fonetski pravopis. Osnovu književnog jezika će proširiti tako što posle 1836 uvodi suglasnik H. Umesto dotadašnjih oblika: ljeb, itar, ora - oraa, počinje da piše: hljeb, hitar, orah - oraha. Kasnije odustaje i od jotovanja suglasnika D i T (đevojka, đeca, ćerati) i počinje da piše: djevojka, djeca, tjerati.

Kod Hrvata na standardizaciji jezika radi LJUDEVIT GAJ. On izdaje 1830 brošuru "Kratka osnova hrvatskoslovenskog pravopisanija" u kojoj se zalaže za latinično pismo i kajkavski dijalekat za osnovu književnog jezika. Ipak, nešto kasnije, on odustaje od toga i zalaže se da osnova bude štokavski dijalekat ijekavskog izgovora.

Na standardizaciji književnog jezika kod Srba doprineo je dosta  i ĐURO DANIČIĆ mnogim člancima, kritikama, studijom "Rat za srpski jezik i pravopis" 1847 i posebno Malom srpskom gramatikom 1850. On je izučavao i akcente i prvi razgarđivao njihove sisteme ili norme.

Bečki dogovor održan 1850 utvrđuje najvažnije norme književnog srpskohrvatskog jezika. U stvaranju tih normi učestvuju V. Karadžić, Đuro Daničić, Ivan Mažuranić idr. Za osnovu književnog jezika uzet je štokavski dijalekat sa ijekavskim izgovorom, sa zaključkom da je jezik Hrvata i Srba jedan jezik. Ekavska varijanta biće kasnije uzeta kao ravnopravni činilac u standardizaciji književnog srpskohrvatskog jezika.

Motivska struktura poeme "Đački rastanak"...

Motivska struktura poeme je dosta razgranata i složena: sastoji se od niza pesničkih motiva koji daju pesničke blokove (pesme). Poema je uslovljena sećanjem na đački život u Karlovcima, opijenošću tim životom, tigom zbog prolaznosti života i čežnjom za takvim životom (mladalačkim).

1. Karlovci (radost, smeh, igra); iskazuje ljubav kao neka nostalgija za onim što je bilo; njegove prve igre, prošlost, čežnja - Oj, Karlovci mesto moje drago; ljubav - voli to mesto, on se sve više udaljava, krug radoznalosti se širi, mora da ode; dizanje i let u visinu; želja mu je prazna, pusta, od nje nema ništa:

-tić

-pesma, pesnik - zavičaj

med

-let

2. Zalazak sunca:

-slava

-gospoština, pesnik - prošlost (društvena, kolektivna); rodoljubivo osećanje

3. Dunav:

-talasi

-bura

-čamac

-gromovi

-nestašluci na vodi

pesnik - priroda, opijenost životom

4. Vinogradi:

-berba

-momci

-devojke

-pesma

-svirka

-igra

-smeh

-vika

pesnik - mladost, dionizisjki odnos prema prirodi (ditirambična osećanja)

5. Kolo:

-Banaćanin

-Srbijanac

-Hrvaćanin

-Bosanac

-Crnogorac

-Dalmatinac

pesnik - slovenski duh (vizija bratstva, ujedinjenja)

6. Život:

-sunce

-potok

-igra

-pesma

-cvet

-drvo

-dan

pesnik - život

7. Smrt:

-zalazak sunca

-rastanaka

-noć

-grob

pesnik - smrt, prolaznost

Razgranatu motivsku strukturu poeme prati niz paralelizama izvedenih na bazi podudarnosti ili po suprotnostima. Jedan od njih ukazuje i na činjenicu da sve što je PROŠLO sadrži u sebi mladost, lepotu, radost i izobilje doživljaja, a SADAŠNJOST u znaku je nostalgije ili čežnje za onim čega više nema. Tako relacija: prošlost - sadašnjost u poemi za sebe vezuje i dva stanja ili osećanja: ditirambičnost - elegičnost.

O stilu i jeziku u poemu "Đački rastanak"

Osećanja pesnika u poemi su romantičarska: jaka, uvek u nadolaženju, nikad ne slabe. Jezik i stil pesnika prilagođeni su intenzitetu tih osećanja.

1. Pesnik u svoje pevanje uvodi stilski postupak koji se zove apostrofa. On i najviše dominira ovde: "Oj Karlovci... sunce jarko... od sunašce... oj Dunavo... vinogradi, zbogom umiljati... oj šubiću". Ovo su obraćanja predmetima i svemu što je bilo blisko, drago i prema čemu se odnosi afektivno s puno osećanja i zanosa; čas su to razdragana, čas setom obojena osećanja.

2. Intenzitet osećanja iskazuje se i postupnim ponavljanjem istih reči na početku stihova (anafora) ili na njihovom kraju (epifora). "Divno li je tada Srbalj bio divnom svaku glavu zamenio divnol krvcu zlotvorsku prolio...".

3. Tu su retorska pitanja, a ponajviše ekslamacije koje upućuju na povišeni ton pevanja, odnosno na uzbuđenja koja idu sa pomislima na neke predmete ili situacije: "Sunce jarko, ta koliko tako tebe ja sedati gleda?".

4. O intenzitetu romantičarskih osećanja govore i ređanja, nabrajanja ili naporedna izricanja pojedinosti, što donosi dinamiku: "Svirac svira, puške popucuju, mome polju momci podvikuju...". "Gleda dole, reku, vrelo, luga". "Drva, žbune, gore i vrleti".

5. O emocijama i njihovim intimizacijama goovri i često inverzivna upoterba epiteta: "Krioce malo, sunce jarko, reko silna, braćo luda, vodo burna, vinogradi umiljati...".

6. B. Rdaičević u trenutcima razneženosti koristi i hipokoristike: detence, željica, sunašce, devojčica, tamburica, čarapice...

Branko koristi poređenja koja prelaze u hiperbolu, što je opet u vezi sa njegovom neobuzdanom emotivnošću.

7. U poemi se uočava i prisustvo nestandardnih ili neknjiževnih oblika: otude, tudi, nazada, mlogo, golem, guja... Sve su to arhaični oblici koji govore o tome da B. Radičević oslonac traži i nalazi u narodnom jeziku.

8. U želji da postigne određenu melodiju i ritmičku organizaciju stiha, koja je saobražena emocijama Branko skraćuje pojedine reči, menja im oblik - vrši tzv. eliziju.

"Slatko je zva, golušavo tiče. Lepo žive tude, jedno b imo".

Umetnički jezik B. Radičevića oslanja se na narodni jezik, na njegove oblike i svojstva na čiju melodiju nailazimo u narodnim umotvorinama. Organizacija stiha i motivske strukture u poeziji ovoga pesnika učinile su ga  prevratnikom u srpskoj poeziji, jer niko pre njega nije tako slobodno i maštovito izražavao osećanja i kombinovao jezičke jedinice kao on.

Vuk Karadžić kao reformator srpskog književnog jezika i pravopisa...

-početak reforme pisma - Sava Mrkalj (26 slova)

1813 odlazak u Beč i susret sa Jernejem Kopitarom

-sugetsije J. Kopitara:

-da sakuplja, sistematizuje i izda narodne umotvorine

-da sastavi gramatiku srpskog jezika

-da sakuplja reči i štampa srpski rečnik

1814 - izdaje Pismenicu serbskoga jezika, u kojoj daje i pravopis ili ortografiju, zasnovanu na principu: "Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano" (to je fonološki pravopis: koliko glasova toliko i slova)

Vukovo pismo u početku ima 28 znakova - nedostajala su F i H (njih počinje da koristi tek nakon posete Dubrovniku i Crnoj Gori, kada je čuo da se tamo izgovara).

Vuk je uneo sledeća slova:

J - iz latinskog pisma

Đ - po ideji Lukijana Mušickog, sveštenika i pesnika

Ć - iz starih srpskih rukopisa

DŽ - iz rumunskih knjiga

L 

NJ

1818 - Srpski riječnik sa izmenjenom Pismenicom, sada nazvanom Srpska gramatika, gde će objasniti stanje u srpskom književnom jeziku. Borba za srpski književni jezik i pravopis, kao reforma i revolucionaran čin u kulturi, trajaće dugo, decenijama.

Protivnici:

1. crkva na čelu sa mitropolitom Stevanom Stratimirovićem (zato što se izostavljanje crkvenih slova i pisma smatra kao odricanje od vere i boga), upotreba i uvođenje slova J tumači se kao pristajanje na katolicizam

2. Učeni ljudi (Milovan Vidaković, Jovan Hadžić, Milan Stević) okupljeni oko Matice srpske koji napuštanje starog književnog jezika shvataju kao poricanje učenosti i književne otmenosti i svođenej na ono što je prosto i što je primereno tom "govedarskom jeziku"

3. knez Miloš Obrenović, podstican crkvom

Početak Vukove pobede 1847. Izlaze prve knjige pisane na narodnom jeziku i Vukovim pravopisom: Vukov prevod Novog zaveta, pesme Branka Radičevića, Gorski vijenac P. P. Njegoša, studija "Rat za srpski jezik i pravopis" Đure Daničića, Bečki dogovor 1850 između najučenijih Hrvata i Srba po kome se za osnovu srpskog književnog jezika uzima narodni jezik i to štokavski dijalekat sa ijekavskim (jekavskim) izgovorom.

Vukov pravopis i njegova upotreba konačno će biti ozakonjeni 1868 nakon Vukove smrti.

VUKOV RAD NA LEKSIKOGRAFIJI

Vuk je začetnik srpske leksikografije,. Pre njega niko nije sakupljao reči, niti se bavio njihovom sistematizacijom.

Po savetu J. Kopitara i uz njegovu pomoć Vuk izdaje prvi srpski Riječnik 1818. Rečnik ima 27270 reči. To su mahom reči iz govornog jezika Vukovog kraja i reči koje je mogao čuti u narodu. Objašnjenje reči je trojezično: na srpskom, nemačkom i latinskom. Reči ukazuju i na njihovo poreklo, ali i na ono čime se bavio srpski narod.

Drugo dopunjeno izdanje srpskog Riječnika izlazi 1852 u kome ima 47500 reči. U radu na ovom izdanju posebno mu pomaže filolog Đura Daničić. Tu su reči iz krajeva kao što su Srem, Bačka, Slavonija, Kordun, Dalmacija, Lika, Boka Kotorska, Crna Gora.

Rečnik i objašnjenja koja prate reči otkrivaju sliku narodnog govora, način života i usmeno stvarnje, verovanja i običaje srpskog naroda. Time se značaj ovog rečnika uvećava, on postaje izvor i drugih saznanja o duhovnom životu našeg naroda.

Ortografija (pravopis) - način pisanja. Sistem pravila koja utvrđuju jednobrazni način pisanja grafijskih znakova (slova), interpunkcijski znaci.

Dva pravopisa:

1. etimološki pravopis - koji se koristi pre Vuka, on čuva strukturu, koren reči, onaj starinski, prvobitni ili arhaični oblik reči: sladka, izčitati, bezžični, odtopiti

2. fonetski pravopis - koji uvodi Vuk, njime se vrše promene u reči i piše se kako se govori: slatka, iščitati, bežični, iščupati, otopiti.

VUKOV RAD NA SAKUPLJANJU I SISTEMATIZACIJI NARODNIH UMOTVORINA

1814 izlazi Mala prostonarodna slavenoserbska pesnarica (100 "ženskih" i 8 "muških" pesama)

1815 štampa Narodna serbska pjesmarica (100 lirskih i 17 epskih pesama)

1821 izdaje Narodne srpske pripovetke (12 pripovedaka i 166 zagonetki sa odgonetkama)

1823-1824 u Lajpcigu štampa nova izdanja narodnih pesama (u 4 knjige) pod naslovom "Narodne srpske pjesme" poznate kao Lajpciško izdanje. Vuk putuje u Crnu Goru i 1836 na Cetinju štampa Narodne poslovice posvećene Njegošu

1853 izlazi drugo izdanje Narodnih pripovedaka, štampano u Beču, a posvećeno Jakobu Grimu (ovo izdanje Mina Karadžić prevodi na nemački jezik)

Značaj ovoga rada:

Vuk Karadžić ne samo da je sakupljao narodne umotvorine, nego ih je i objašnjavao, a nekad i doterivao.

1. Vuk je ogromno i raznovrsno narodno blago sačuvao od zaborava i propasti

2. kulturnoj Evropi pokazao duhovna vrela svoga naroda i samim tim učinio mnogo da se čuje i zna o Srbiji, o njenoj prošlosti i istoriji, kao i o vrednostima narodnog stvaranja

Gete je npr. bio opčinjen našom narodnom poezijom, posebno pesmom "Hasanaginica" zbog koje je počeo i da uči srpski jezik spremajući se da naše pesme čita u originalu

3. Vuk je učinio da narodne umotvorine, sadržane u njegovim knjigama postanu lektira i izvori čistoga jezika odakle se on može učiti

4. Melodija i lepota pevanja, motivi i tematika narodnih umotvorina iz ovih knjiga postaju inspiracija i nadahnuće za mlađe stvaraoce i njihova umetnička dela

VUK KAO KNJIŽEVNIK I POLEMIČAR

Vuk je začetnik kritike u srpskoj književnosti i to one filološke kritike koja razmatra jezuik i stil u književnom delu.

On je govorio i pisao da srpski pisci ne pozanju narodni jezik, niti imaju pravila po kojima bi pisali. Ta njegova tvrdnja konkretizovana je još 1815 kada piše recenziju ili kritički prikaz na knjigu "Usamljeni junoša" Milovana Vidakovića, najpoznatijeg romansijera toga vremena. Vuk mu između ostalog zamera da ne pozanje osnovna svojstva narodnog jezika, da se iz njegovog pisanja ne vide ni pravila po kojima piše. On će i na konkretnim pitanjima ukazati koliko je to nepoznavanje jezika.

Druga Vukova recenzija ili kritika odnosi se na novu knjigu Vidakovića koja izlazi pod naslovom "Ljubomir u Jelisijumu". Na početku svoje recenzije Vuk će ponoviti staru tvrdnju da svaki od naših pisaca pišeo nako kako mu padne na pamet. I dok pišu više misle koliko će popravljati jezik, nego li kako ga treba naučiti. I upravo je to zato što je svaka potonja knjiga ili naredna knjiga bilo kog pisca uvek gora. Da bi se nešto izmenilo u svemu tome i da bi bilo boljih i dobrih knjiga, potrebno je kritikovati pisca i ukazivati na ono što ne valja u delu.

Vukova kritika u ovom tekstu postaje sevobuhvatnija i svoje težište pomera prema tematici ili onome o čemu Vidaković piše, uz osnovnu napomenu da pisac mora da pazi na dve stvari:

1. na stvar o kojoj se piše

2. na jezik kojim se piše. Ne može se pisati o jednom narodu ako se ne pozanje život toga naroda, zakon, jezik, običaji i mentalitet toga naroda. Iz tog ugla gledanja Vidaković ništa od toga ne poznaje.

Vuk kao polemičar javlja se 1837. Tada Jovan Hadžić (Miloš Svetić) poznati pesnik toga vremena, objavljuje svoju knjižicu "Sitnice jezikoslovne" u kojoj ustaje u odbranu slavenoserbskog jezika. Vuk piše svoj tekst "Odgovor na sitnice jezikoslovne" u kome Vuk zamera Hadžiću da ne zna dobro narodni jezik.

Polemika je poznata kao utuk na utuk.

Utuk - odgovor na nečiji napad. Utuk na utuk - odgovor na odgovor. Postojao je Utuk 1, 2, 3.

Vuk kao kritičar i polemičar deluje sigurno i ubedljivo, uvek pokazuje i dokazuje, unosi duhovitost i ume da ismejava, uporan je i neustrašiv.

VUK KAO ISTORIČAR, BIOGRAF I PISAC

Vuk se pored ostalog interesovao i za istoriju, utoliko više što je bio učesnik u mnogim zbivanjima I srpskog ustanka. Skupljao je građu i želeo da napiše Srpsku istoruju našeg vremena u dve knjige. Prva knjiga je trebala da obuhvati vreme I ustanka i sve o Karađorđu do 1813. Pošto mu je Miloš Obrenović pretio da to ne čini, on ustupa građu nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu koji 1829 objavljuje kapitalno delo Srpska revolucija. Ona će biti prevedna na mnoge evropske jezike.

Ono što je objavio iz te građe bila su žitija ili biografije srpskih vojvoda. Najpoznatije mu je "Žitije ajduka Veljka Petrovića". Poznati njegovi radovi iz istorije su: Miloš Obrenović knjaz Serbiji, Crna Gora i Boka Kotorska i posebno Pismo knezu Milošu upućeno 1832 u kome kritički govori o Miloševoj samovolji, tražeći demokratske građanske slobode za srpski narod.

Vuk je sakupljao i izučavao narodne običaje i verovanja. U tom smislu je objavio Kovčežić za sitoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona 1849.

Beležeći narodne umotvorine Vuk ih nije prepisivao doslovno. Tragao je za rečima i unosio one koji su najbollje za stvaranje slike, tako je ulepšavao sirovo narodno pripovedanje, sa željom "da bi moga i učen čitati i prost slušati". Sažimao je rečenice u ono što je suvišno odstranjivao. Jezik je ocvetavao ispod njegova pera, npr. tamo gde stoji: "Lebac krasan digao crepnju nad sobom" on zapisuje: "A to pod crepom pravi hleb, narastao, ništa ti lepše, i digao crepnju nad sobom". Umesto: "Kad tamo otišao, ali požar zapalio se i u požaru zmija vrišti", Vuk zapsiuje: "Kad tamo zapožarilo se, a u požaru zmija pišti".

U biografijama on koristi život narodnog pripovedanja, ume anegdotski da priča, vešto iznalazi detalje koji u slikama oživljuju prilike u Srbiji i oslikavaju karaktere.

O Vukovom jeziku Meša Selimović kaže: "Vukov jezik, jezik seljaka i ovčara, živ i svež, miriše na njivu, na planinski vetar, na krv, znoj, prkos, na široke prostore života sa svim što je u njemu dobro i zlo, lepo i ružno".

1814 - u Beču izlazi njegova prva zbirka pesama Mala prostonarodna salvenoserbska pesnarica, zatim Pismenica serbskoga jezika (gramatika) koju je napisao uprošćenom azbukom. Radi na Srpskom rečniku, prikuplja nardone pesme, piše književne kritike.

1814 -  izlazi Srpski rečnik

Rađale su se nove štampane knjige, zbirke pesama, pripovedaka, a 1847 javila su se i prvi pobornici Vukovih načela svojim znamenitim delima: Njegoš (Gorski vijenac)

1852 - štampa drugo izdanje Srpskog rečnika.

Umro je 1864.

Za njim su ostala večita dela:

-gramatika

-rečnik

-pravopis

-mnogo sakupljenih narodnih dela u stihu 

-istorijski zapisi i drugi spisi

1897 kosti su mu prenete u domovinu i sahranjene u porti Saborne crkve u Beogradu pored posmrtnih ostataka Dositeja Obradovića.

Za domaći:

Tema: Vukovim tragom