Njegov jezik stereotipan (oko 6 hiljada reči). Pripada južnom svetu, podneblju. Pisao je o prirodi toga kraja, psihologiji toga južnjačkog sveta. Rođen 1876 u Vranju, 2 godine nakon oslobođenja Vranja od Turaka. Roditelji su mu siromašni, umiru rano. O njemu se starala baba Zlata. Školovao se u Nišu, a prava završio u Beogradu. Veću ljubav imao je prema književnosti i pisanju. U I svetskom ratu oprema se na put sa srpskom vojskom preko Albanije. U Podgorici se razboleo i odvode ga u logor u Derventu. Dve ćerke i žena gladuju, plaču kod kuće. Bio je carinik u Mokroj Gori, činovnik, pravnik, nevešt u pisanju. Išao za instinktom, mucao, škrt na rečima. Na inicijativu Milana Ogrizovića vraća se i vreme okupacije provodi u Beogradu i tu piše neke tekstove, reportaže, feljtone. Kada je došlo oslobođenje ocrnili su ga, optužili i nazvali neprijateljem. A pisanje za austrijski časopis bio mu je jedini izlaz i način da opstane i bude u životu. Objavio je delo "Pod okupacijom". Polako je počeo da se gubi, nestaje, otapa. Postao je nezadovoljan, usamljen i 1927 umire u Beogradu. Završio je u najvećim mukama, bolovao je od bubrega. Pisao je pripovetke, drame, romane. Dela: zbirke pripovedaka "Iz starog jevanđelja" (1899), "Stari dani" (1902), "Božiji ljudi" (1902) gde je opisao nemoralni svet, iščašen, ali koji ima dušu i zna za ljubav i bol. Kazao o prirodi čoveka. Emotivni teret. Junaci nisu intelektualci. Nose ono iskonsko, narodno. Težište na lirizu, emocijama. Dve drame: "Koštana" (1902). Romani: "Nečista krv" (1910), "Gazda Mladen" (1927), "Pevci". Svet je podvojen na starinski patrijarhalni. Glavnu reč vodi otac, a nekada su to brat ili majka. Najstariji moraju da se poštuju, bez obzira na žrtve i ispaštanja. Dolazi do podeljenosti u unutrašnjem svetu. Mladi moraju da ostave ideale i snove. Žale za mladošću, osećaju da je biće slomljeno, promašeno i da se nije živelo pravim životom. Dnevna ličnost - stroga, ozbiljna, mirna, zadovoljna, srećna. Noćna - otvara dušu, pokazuje svoje snove, uzdahe. Snevaju i žene i muškarci i stari i mladi i zli. Nezadovoljni su onim što je dnevno. Sanjarenje ide u prošlost, koja je idilična ili u ono što treba da se zbude. Stanković gaji ljubav prema starim ("Dajte mi ono staro što miriše na bosiljak i greje mi dušu"). Mir, lepotu trajanja čuo je od baba Zlate, ali sve to nije doživeo. Arsa, Mladen - nemaju meocije. Kad dođe noć on uzdiše, jadikuje. "Umirem ranjav i željan". Nedorečeno, napuklo (...) mi treba da dopunimo.
KOŠTANA - drama, melodrama
Lik Mitke - Arsin brat, trgovac, išao u Tursku, išao u mehanu, opijao se, život od pesme, veselja, putovanja, proklinje brata što ga je brat rano oženio. Čezne za danima slobode. Žali za Redžepovicom i pravi pesmu svoje mladosti u starim danima. Jedna lepota iščezla, a sada je pred njim druga Koštana. Hoće da ona otkrije lepotu. Ljubav prema lepoti, da se u gledanju uživa. Došla nada, snaga, lepota, žena. Želeo je više. Zagrcne se od siline osećanja, vakumirano stanje, uzvik. Poenta - tužaljka, jadikovka za mladost. Čovek je za žal i muku stvoren. Njegova poezija. Jadikovka, čežnja, bolest, karasevdah.
Jovan Skrelić - O Koštani
Posmatrač, vodeći veliki kritičar, impresionistička kritika, posle predstave u Nardonom pozorištu. Kritičar kao gledalac, nadahnuto, sa puno poleta. Pogađa srž dela. Govori o tromosti, neujednačenosti, majstorksi urađeno. Koštana - peva, prilazi, shvata Mitkea, Stojana, živi od pesme i za pesmu. Sa tom pesmom ide njeno lelujanje, lepršanje, polet. To je njena neiskvarenost. Deluje otvoreno, okrenuta svetu, ljudima, dok Cveta nije. Bezgrešno, čisto, čedno. Zaslepljenost lepotom (Mitke) evocira njegovu mladost. Cveta je zatvorena, njena psihologija je kao kutija, skormna, radna, iscrpljuje se u poslu. Kad je mesečina i kad čuje Stojanovu pesmu posatje nešto drugo, Koštana govori o tamnoj, golemoj gori. Oseća mir iz tamne gore. Za goru se vezuju mitske pesme, priče, legende (prošlo, duboko u vremenu, daleko, čudesno, priziva, mami, plaši, priziva da se odgonetne). Ona je uzbuđuje. Senzibilno, čulno, sanjalačka priroda, mnogovekovna dubina.
Stankovićev život - buran, jak, slabo govori u kafani, društvu, malorečiv, a takvi su i njegovi junaci.
Lirizam - Mitke - evokacije, oživljava, priziva prološlost i to pretače u poeziju. Pesma Koštane, pesma setne, tužne, romanse, balade. One prolaze kroz grlo Koštane. Efendi Mita sam sebe komentariše, šta oseća, pati, muči. Naiskazane ljubavi, milovanje. Introspekcija, glas Koštane.
Filozofiranje: Mitke "Čovek je samo za muku stvoren" - pesimistička misoa. Život u ispaštanju, muci (Rakićeva pesimistička doza), plaču. Biće se izmešta iz sadašnjosti u davni život. Javlja se kao zaustavljanje radnje. Stvara se polje kontratsi (sadašnjost i prošlost. Cveta beži u snove. Nezadovoljni sadašnjosti). Sadašnjost - traje unutrašnji život. Hadži Toma - ugled, ali umire ranjav i željan, na silu ga oženili. Stojan - nema snage da to obuzda, popusti kad čuje Koštanu. Kata - zarobljena u zidovima kuće, udata bez volje, želje, znanja. Skrušena. Arsa - deluje kao da je od kamena, tajanstven. Hadžija - se gubi i pripada promašenim, neiživljenim, sa ranom na duši, kada se zagledao u Koštanu. Mitke - nakon ženidbe: putovao, svakidašnjica siva, žena vene, iscrpljuje je rad, ne mari za lepotu.
B. Stanković - pesnik ljudskog srca. Stihovi, druga ritmička organizacija i nastaje pesma.
"Zemlja me pije,
Noć me pije...
Ništa mi nije,
zdrav sam,
a bolan!
Bolan od samog sebe
Bolan što sam živ".
Dijalektizmi - semantika (leksika) - leksički oblici, sintaksa.
Bija - bio - timočki govor, najstariji oblik štokavskog narečja. B. Stanković namerno koristio taj jezik da bi dočarao ambijent. Jug Srbije, Vranje. Kolorit, društveni ambijent, slika toga. Da ukaže na što bolju karakterizaciju likova. Slojevitost i složenost njihove psihologije. Bledi, neživotni, izveštačeni, knjiški - da je preveo. Ovako se iskazuje punoća u mislima, osećanjima, deo jednog života i neponovljivog sveta. Iskonsko, večno u njima ne bi bilo da nisu govorili svoj jezik. Što je čovek arhaičniji on je što više slojevitiji.
Patrijarhalno doba opisuje B. Stanković.
NEČISTA KRV
Roman, izbačeno 30 strana, žurilo da se završi. Vranje i okolina, posle oslobođenja od Turaka. Dolazak Srbije. Menja se život, zakon. Hadžije ne mogu da se naviknu, više nema privilegija. U eksapnziji su sluge, kmetovi, siromasi, baškare se. Stari se skupljaju, ostaju u kućama.
Sofka, gazda Marko, Todora, Efendi Mita, Tomča.
Starisnki svet propada i njemu pripada efendi Mita, a novom gazda Marko.
Počinje sa precima hadži Trifun - trguje, ima čitluke, vodenice, cenjen, od ugleda, imao veliku kuću, poštovali da rođaci, strog prema ukućanima, van porodice: poštovali ga građani, u crkvi zlatno kandilo, vladike dolaze kod njega i groblje imali posebno. Njegov sin - počinje vid osipanja, nečiste krvi. Obrazovao ga, očekivao da ga poštuje, ali odlazuo je na čitluke, družio se sa Turcima, bio je naslednik, zadnje dete u porodici. Deda Sofkin Kavarola - oženio se rođakom po ocu i majci, dao ogromne pare, varao je, trošio novac, dolazio sa muzikom, Ciganima, išao u hanove, imao boelsnog brata, a Kavarolina žena je zgrešila sa deverom (oblici nečiste krvi). Bogatstvo, rasipnici, niko ne radi, a žele da imaju, hedonizam (predavanje sebe strastima, potrebama, željama). Mnogo jeli, oblačili se, gledali na lepotu. Cona - udovica, pola varoši ostalo neoženjeno zbog nje, zaljubila se u popa, izlazila sa njima, ostala trudna i ubila se. Prababa Sofkina - suluda Naza - 3 puta se turčila i bežala, išla u hanove. Sofka izdanak porodice koja doživljava materijalnu i biološku degradaciju. Inces - sagrešenje, narušavanje rodbinskih veza. Efendi Mita - osiromašio, davao imanje pod zakup seljacima, gospodin, govori turski, arapski, albanski, družio se sa školovanim, pati od košmara, nesnalaženja, beži od stvarnosti grube i neprihvatljive u Tursku. Sofka 28 godina kada počinje da vene, brine, a pre je prkosila lepotom. Presudni trenutak - kad Mita dovodi Marka (30 godina, oženili ga sa 13-14) i prosi je za Tomču od 12 godina. Otac je prodaje, na ivici propasti. Žrtvuje se. Kada je pokaza procepljenu postavu pristaje da se uda. Marko je želeo da s njom živi. Svadba. Noć - puna nemira, strepnje. Muzika, alkohol, lepota. Marko je zove i daje joj sve što ima. Zatiče ga žena i svekrva, prekorevaju ga. Tuče ženu ide četveronoške, nošem strastima i alkoholom. Bruka, sramota. Traži konja, i bode ga nožem i odlazi da se tuče sa Arnautima. Donose ga mrtvog. Sin kada je odrastao surovo se odnosi prema Sofki. Ne dolazi kući. Ona pije.
Susret oca i Sofke
Golotinju sveta otkrila kada je otac pokazao unutrašnju stranu mantila, izletela iz sobe, prošla pored česme i videći oticanje sopstvenog života, materijalni položaj, prihvatila žrtvu i odriče se sna, raskošne sanjarije i prihvata brak sa 12-ogodišnjim Tomčom. Oplakuje svoju mladost, sudbinu i shvata ono što je očekuje (pesma u amamu će joj dosta reći). Svadba kod Efendi Mite i Marka. Sve je na visini, treba da se pokaže, sve drži do nekog gospodstva i Sofka i Mita igraju i ako im nije do toga.
1. Ono u njoj krije od sveta. Dolazak u donje Vranje. Marko doneo zamah, vitalizam iz brda i jednu energiju, želju i strast za bogatstvom. Trebala mu je samo jedna stopa između seljačkog vranjskog i gradskog.
2. Svi su svoje sinove ženili mlade, nezrele da bi mogli da žive i provode se sa svojim snajama. Snagu, lepotu i raskoš želi da gleda i poseduje.
Svadba - gosti su seljaci, puni su nagona, strasti, iracionalnog u sebi. Noć - kotlovi, vatre, kuva se rakija, piju, toplota od vatre i rakije, oni su zapaljeni vatrom i ženama koje igraju, udaranje bubnjeva, vade noževe, sebe udaraju u mišice - toliko je libida, snage, nagona. Oni kidišu na sebe, druge, jure žene, opijenost životom, igra se, peva se, a Marko sve više se približava Sofki, on je pita šta najviše voli. Ona nosi lepotu i patrijarhalnost, priziva je i odvodi je u sobu, pada na kolena, prosipa dukate, a ruke pruža ka njoj koja je nepomična, a na vartima se pojavljuje žena. Prenuo se, izleteo, tuče ženu, sve se uznemirilo, sve se pita, zgražava. On je obnevideo od strasti, puže četveronoške prema vartima. Čini mu se da se kuća ruši. Grebe po vratima. Uzjahao konja i nožem ga bode, šiknuće krv i odlazi u daljinu gde su Arnauti, tuče se i dovode ga mrtvog i Sofka opet sanja kako ide s njim. Sve razume i sažaljeva i počinje život sa Tomčom. Srećan život, idila. Efendi Mita upada u vrt sreće, prostor mira i traži od Tomče novac. Kad mu je rekao da je ćerpič - uleće u sobu i počinje da ga gađa novcem. Sofka je znala da je sve izgubljeno, tuče i ženu. Otac odlazi, a kada dođe muž je vređa i silom je tera da pije, maltretira, ispaštanje strašno. Ona sve više približava se slugama, gluvonemim. Rađaju se malokrvna deca. Ona ide po komšiluku, pije, sedi pored zgaslog ognjišta i štapićem po pepelu čara i ispisuje svoju vlastitu sudbinu.
Efendi Mita - otac ga šalje na šklovanje i postao je prvi efendi - gospodin, znao je grčki, turski, albanski, arapski, drugovao sa učenim Turcima, otuđen od svoga sveta i naroda. Dolazi Srbija. On se ženi, otuđuje se od žene i ćerke i odlazi preko granice gde su hanovi. Dolazio je neki novi svet, sluge oduzimaju imanje, nije se sudio zbog ugleda i odlazi. Povremeno je dolazio nakratko. Bio je raznežen prema Sofki, zvao je Sofkice milovao je kao dete. To je trajalo dok je ona bila mala. Kada je postala devojka više je ne želi u blizinim plaši se i ne dolazi. Plaši se njene blizine da se njen nagon i instinkt ljubavi probudi.
Nečista krv - roman o Sofki, vremenu, ljudima s kraja 19 veka.
Javlja se edipovsko u nejmu, strah da se u njemu ne probudi ljubav koja više nije očinska ("ubava moma rod nema" - pesma). Njegov odlazak prikriva eroziju. Ukućani propadanje ne pokazuju, kriju, drže se otmeno, kuća isto izgleda, to je samo dekor, tragovi prošlog života i minulog bogatstva, a iza je sirotinja. On trguje u Turskoj i od čašćavanja živi i upoznaje gazda Marka i da spas nalazi udajom Sofke. U noć doalzi kući sa Markom. Bile su priče da će prodati kuću. Nije mu bilo lako da uda kćer, jer Marka nikada nije uvažavao. U diajlogu sa Sofkom - zove je kod sebe. Ona zna zbog čega. Ona drhti, trese se, strah od susreta i srdžbe. Silom otvara vrata. Otvaranje vrata - znači rešenost, bes, nepristajanje i tu mu se prvi put suprotstavlja. "Ja ne mogu i neću". On se diže "Sofke sin" da je dirne i gane "lepota i mladost za vreme" - melanholičan, licemeran i on je mislio na lepotu da je najvažnija. Sofka govori da je sramota od drugarica i sveta. I njega je sramota. Pokazuje unutrašnju stranu iscepanog mantila, masna postava, pamuk ispada, ali je gajtan menjao. Ona prelazi u svesno žrtvovanje. Dolazi da traži novac od Tomče - sve je potrošio što mu je dao Marko i on pogoršava Sofkinu sreću. Sebičan, još jednom žrtvuje sreću deteta. Viče, nepristojan je, vređa, dira Tomču, zadaje mu najveći bol. Kada je na Tomča jauknuo, bacio novac, Mita skupi novac, pohelpan je. Mita oličava svet - starinskog, hadžijskog, misli o starom turskom. Osipa se propada dolaskom Srbije i kapitalističkog. Dolaskom građanskog nestaje.
Gazda Marko - iz okoline Pčinje obogatio se na granici i tu se upoznao sa efendi Mitom. Kraj je napustio zbog toga što im je kućni prijatelj bio Turčin i sestru je dao da uči u manastiru i između njih se rodila ljubav ona ostala trudna. Isekli su Jusufa a on beži od krvne sovete. Ima bogatstvo, a nema ugleda. I maloletnog sina ženi Sofkom. Zvao je "kćeri moja, čedo moje". Davao joj dukate u ruku i hteo je da ga zavoli. To je bila čast za njega da ima takvu lepu devojku. Na dan svadbe prosipa dukate, daje joj ključeve od šrkinja i govori joj "sve je tvoje". Sofka sluti njegove namere. Unutrašnji nemiri Markovi - burno reagovao kada se pojavila žena (očajan, pati) - svi pre nejga su mogli, a njemu nije dopušteno, kada pred sobom ima lepotu - još više ga razjarila i odlazi u noć, gnev i bes sručiće na ženu - tuče je, udara. Silina je kada konja udara nožem i krv kada šikne.
Sofka - obasipana ljubavlju, pažnjom, otac je milovao, uzima u krilo, lepotica, senzualna, izuzetno čulna.
B. Stanković liči na Emial Zolu koji je pisao naturalističke romane, socijalno propadanje, istorijsko propadanje.
KOŠTANA - drama, melodrama
Lik Mitke - Arsin brat, trgovac, išao u Tursku, išao u mehanu, opijao se, život od pesme, veselja, putovanja, proklinje brata što ga je brat rano oženio. Čezne za danima slobode. Žali za Redžepovicom i pravi pesmu svoje mladosti u starim danima. Jedna lepota iščezla, a sada je pred njim druga Koštana. Hoće da ona otkrije lepotu. Ljubav prema lepoti, da se u gledanju uživa. Došla nada, snaga, lepota, žena. Želeo je više. Zagrcne se od siline osećanja, vakumirano stanje, uzvik. Poenta - tužaljka, jadikovka za mladost. Čovek je za žal i muku stvoren. Njegova poezija. Jadikovka, čežnja, bolest, karasevdah.
Jovan Skrelić - O Koštani
Posmatrač, vodeći veliki kritičar, impresionistička kritika, posle predstave u Nardonom pozorištu. Kritičar kao gledalac, nadahnuto, sa puno poleta. Pogađa srž dela. Govori o tromosti, neujednačenosti, majstorksi urađeno. Koštana - peva, prilazi, shvata Mitkea, Stojana, živi od pesme i za pesmu. Sa tom pesmom ide njeno lelujanje, lepršanje, polet. To je njena neiskvarenost. Deluje otvoreno, okrenuta svetu, ljudima, dok Cveta nije. Bezgrešno, čisto, čedno. Zaslepljenost lepotom (Mitke) evocira njegovu mladost. Cveta je zatvorena, njena psihologija je kao kutija, skormna, radna, iscrpljuje se u poslu. Kad je mesečina i kad čuje Stojanovu pesmu posatje nešto drugo, Koštana govori o tamnoj, golemoj gori. Oseća mir iz tamne gore. Za goru se vezuju mitske pesme, priče, legende (prošlo, duboko u vremenu, daleko, čudesno, priziva, mami, plaši, priziva da se odgonetne). Ona je uzbuđuje. Senzibilno, čulno, sanjalačka priroda, mnogovekovna dubina.
Stankovićev život - buran, jak, slabo govori u kafani, društvu, malorečiv, a takvi su i njegovi junaci.
Lirizam - Mitke - evokacije, oživljava, priziva prološlost i to pretače u poeziju. Pesma Koštane, pesma setne, tužne, romanse, balade. One prolaze kroz grlo Koštane. Efendi Mita sam sebe komentariše, šta oseća, pati, muči. Naiskazane ljubavi, milovanje. Introspekcija, glas Koštane.
Filozofiranje: Mitke "Čovek je samo za muku stvoren" - pesimistička misoa. Život u ispaštanju, muci (Rakićeva pesimistička doza), plaču. Biće se izmešta iz sadašnjosti u davni život. Javlja se kao zaustavljanje radnje. Stvara se polje kontratsi (sadašnjost i prošlost. Cveta beži u snove. Nezadovoljni sadašnjosti). Sadašnjost - traje unutrašnji život. Hadži Toma - ugled, ali umire ranjav i željan, na silu ga oženili. Stojan - nema snage da to obuzda, popusti kad čuje Koštanu. Kata - zarobljena u zidovima kuće, udata bez volje, želje, znanja. Skrušena. Arsa - deluje kao da je od kamena, tajanstven. Hadžija - se gubi i pripada promašenim, neiživljenim, sa ranom na duši, kada se zagledao u Koštanu. Mitke - nakon ženidbe: putovao, svakidašnjica siva, žena vene, iscrpljuje je rad, ne mari za lepotu.
B. Stanković - pesnik ljudskog srca. Stihovi, druga ritmička organizacija i nastaje pesma.
"Zemlja me pije,
Noć me pije...
Ništa mi nije,
zdrav sam,
a bolan!
Bolan od samog sebe
Bolan što sam živ".
Dijalektizmi - semantika (leksika) - leksički oblici, sintaksa.
Bija - bio - timočki govor, najstariji oblik štokavskog narečja. B. Stanković namerno koristio taj jezik da bi dočarao ambijent. Jug Srbije, Vranje. Kolorit, društveni ambijent, slika toga. Da ukaže na što bolju karakterizaciju likova. Slojevitost i složenost njihove psihologije. Bledi, neživotni, izveštačeni, knjiški - da je preveo. Ovako se iskazuje punoća u mislima, osećanjima, deo jednog života i neponovljivog sveta. Iskonsko, večno u njima ne bi bilo da nisu govorili svoj jezik. Što je čovek arhaičniji on je što više slojevitiji.
Patrijarhalno doba opisuje B. Stanković.
NEČISTA KRV
Roman, izbačeno 30 strana, žurilo da se završi. Vranje i okolina, posle oslobođenja od Turaka. Dolazak Srbije. Menja se život, zakon. Hadžije ne mogu da se naviknu, više nema privilegija. U eksapnziji su sluge, kmetovi, siromasi, baškare se. Stari se skupljaju, ostaju u kućama.
Sofka, gazda Marko, Todora, Efendi Mita, Tomča.
Starisnki svet propada i njemu pripada efendi Mita, a novom gazda Marko.
Počinje sa precima hadži Trifun - trguje, ima čitluke, vodenice, cenjen, od ugleda, imao veliku kuću, poštovali da rođaci, strog prema ukućanima, van porodice: poštovali ga građani, u crkvi zlatno kandilo, vladike dolaze kod njega i groblje imali posebno. Njegov sin - počinje vid osipanja, nečiste krvi. Obrazovao ga, očekivao da ga poštuje, ali odlazuo je na čitluke, družio se sa Turcima, bio je naslednik, zadnje dete u porodici. Deda Sofkin Kavarola - oženio se rođakom po ocu i majci, dao ogromne pare, varao je, trošio novac, dolazio sa muzikom, Ciganima, išao u hanove, imao boelsnog brata, a Kavarolina žena je zgrešila sa deverom (oblici nečiste krvi). Bogatstvo, rasipnici, niko ne radi, a žele da imaju, hedonizam (predavanje sebe strastima, potrebama, željama). Mnogo jeli, oblačili se, gledali na lepotu. Cona - udovica, pola varoši ostalo neoženjeno zbog nje, zaljubila se u popa, izlazila sa njima, ostala trudna i ubila se. Prababa Sofkina - suluda Naza - 3 puta se turčila i bežala, išla u hanove. Sofka izdanak porodice koja doživljava materijalnu i biološku degradaciju. Inces - sagrešenje, narušavanje rodbinskih veza. Efendi Mita - osiromašio, davao imanje pod zakup seljacima, gospodin, govori turski, arapski, albanski, družio se sa školovanim, pati od košmara, nesnalaženja, beži od stvarnosti grube i neprihvatljive u Tursku. Sofka 28 godina kada počinje da vene, brine, a pre je prkosila lepotom. Presudni trenutak - kad Mita dovodi Marka (30 godina, oženili ga sa 13-14) i prosi je za Tomču od 12 godina. Otac je prodaje, na ivici propasti. Žrtvuje se. Kada je pokaza procepljenu postavu pristaje da se uda. Marko je želeo da s njom živi. Svadba. Noć - puna nemira, strepnje. Muzika, alkohol, lepota. Marko je zove i daje joj sve što ima. Zatiče ga žena i svekrva, prekorevaju ga. Tuče ženu ide četveronoške, nošem strastima i alkoholom. Bruka, sramota. Traži konja, i bode ga nožem i odlazi da se tuče sa Arnautima. Donose ga mrtvog. Sin kada je odrastao surovo se odnosi prema Sofki. Ne dolazi kući. Ona pije.
Susret oca i Sofke
Golotinju sveta otkrila kada je otac pokazao unutrašnju stranu mantila, izletela iz sobe, prošla pored česme i videći oticanje sopstvenog života, materijalni položaj, prihvatila žrtvu i odriče se sna, raskošne sanjarije i prihvata brak sa 12-ogodišnjim Tomčom. Oplakuje svoju mladost, sudbinu i shvata ono što je očekuje (pesma u amamu će joj dosta reći). Svadba kod Efendi Mite i Marka. Sve je na visini, treba da se pokaže, sve drži do nekog gospodstva i Sofka i Mita igraju i ako im nije do toga.
1. Ono u njoj krije od sveta. Dolazak u donje Vranje. Marko doneo zamah, vitalizam iz brda i jednu energiju, želju i strast za bogatstvom. Trebala mu je samo jedna stopa između seljačkog vranjskog i gradskog.
2. Svi su svoje sinove ženili mlade, nezrele da bi mogli da žive i provode se sa svojim snajama. Snagu, lepotu i raskoš želi da gleda i poseduje.
Svadba - gosti su seljaci, puni su nagona, strasti, iracionalnog u sebi. Noć - kotlovi, vatre, kuva se rakija, piju, toplota od vatre i rakije, oni su zapaljeni vatrom i ženama koje igraju, udaranje bubnjeva, vade noževe, sebe udaraju u mišice - toliko je libida, snage, nagona. Oni kidišu na sebe, druge, jure žene, opijenost životom, igra se, peva se, a Marko sve više se približava Sofki, on je pita šta najviše voli. Ona nosi lepotu i patrijarhalnost, priziva je i odvodi je u sobu, pada na kolena, prosipa dukate, a ruke pruža ka njoj koja je nepomična, a na vartima se pojavljuje žena. Prenuo se, izleteo, tuče ženu, sve se uznemirilo, sve se pita, zgražava. On je obnevideo od strasti, puže četveronoške prema vartima. Čini mu se da se kuća ruši. Grebe po vratima. Uzjahao konja i nožem ga bode, šiknuće krv i odlazi u daljinu gde su Arnauti, tuče se i dovode ga mrtvog i Sofka opet sanja kako ide s njim. Sve razume i sažaljeva i počinje život sa Tomčom. Srećan život, idila. Efendi Mita upada u vrt sreće, prostor mira i traži od Tomče novac. Kad mu je rekao da je ćerpič - uleće u sobu i počinje da ga gađa novcem. Sofka je znala da je sve izgubljeno, tuče i ženu. Otac odlazi, a kada dođe muž je vređa i silom je tera da pije, maltretira, ispaštanje strašno. Ona sve više približava se slugama, gluvonemim. Rađaju se malokrvna deca. Ona ide po komšiluku, pije, sedi pored zgaslog ognjišta i štapićem po pepelu čara i ispisuje svoju vlastitu sudbinu.
Efendi Mita - otac ga šalje na šklovanje i postao je prvi efendi - gospodin, znao je grčki, turski, albanski, arapski, drugovao sa učenim Turcima, otuđen od svoga sveta i naroda. Dolazi Srbija. On se ženi, otuđuje se od žene i ćerke i odlazi preko granice gde su hanovi. Dolazio je neki novi svet, sluge oduzimaju imanje, nije se sudio zbog ugleda i odlazi. Povremeno je dolazio nakratko. Bio je raznežen prema Sofki, zvao je Sofkice milovao je kao dete. To je trajalo dok je ona bila mala. Kada je postala devojka više je ne želi u blizinim plaši se i ne dolazi. Plaši se njene blizine da se njen nagon i instinkt ljubavi probudi.
Nečista krv - roman o Sofki, vremenu, ljudima s kraja 19 veka.
Javlja se edipovsko u nejmu, strah da se u njemu ne probudi ljubav koja više nije očinska ("ubava moma rod nema" - pesma). Njegov odlazak prikriva eroziju. Ukućani propadanje ne pokazuju, kriju, drže se otmeno, kuća isto izgleda, to je samo dekor, tragovi prošlog života i minulog bogatstva, a iza je sirotinja. On trguje u Turskoj i od čašćavanja živi i upoznaje gazda Marka i da spas nalazi udajom Sofke. U noć doalzi kući sa Markom. Bile su priče da će prodati kuću. Nije mu bilo lako da uda kćer, jer Marka nikada nije uvažavao. U diajlogu sa Sofkom - zove je kod sebe. Ona zna zbog čega. Ona drhti, trese se, strah od susreta i srdžbe. Silom otvara vrata. Otvaranje vrata - znači rešenost, bes, nepristajanje i tu mu se prvi put suprotstavlja. "Ja ne mogu i neću". On se diže "Sofke sin" da je dirne i gane "lepota i mladost za vreme" - melanholičan, licemeran i on je mislio na lepotu da je najvažnija. Sofka govori da je sramota od drugarica i sveta. I njega je sramota. Pokazuje unutrašnju stranu iscepanog mantila, masna postava, pamuk ispada, ali je gajtan menjao. Ona prelazi u svesno žrtvovanje. Dolazi da traži novac od Tomče - sve je potrošio što mu je dao Marko i on pogoršava Sofkinu sreću. Sebičan, još jednom žrtvuje sreću deteta. Viče, nepristojan je, vređa, dira Tomču, zadaje mu najveći bol. Kada je na Tomča jauknuo, bacio novac, Mita skupi novac, pohelpan je. Mita oličava svet - starinskog, hadžijskog, misli o starom turskom. Osipa se propada dolaskom Srbije i kapitalističkog. Dolaskom građanskog nestaje.
Gazda Marko - iz okoline Pčinje obogatio se na granici i tu se upoznao sa efendi Mitom. Kraj je napustio zbog toga što im je kućni prijatelj bio Turčin i sestru je dao da uči u manastiru i između njih se rodila ljubav ona ostala trudna. Isekli su Jusufa a on beži od krvne sovete. Ima bogatstvo, a nema ugleda. I maloletnog sina ženi Sofkom. Zvao je "kćeri moja, čedo moje". Davao joj dukate u ruku i hteo je da ga zavoli. To je bila čast za njega da ima takvu lepu devojku. Na dan svadbe prosipa dukate, daje joj ključeve od šrkinja i govori joj "sve je tvoje". Sofka sluti njegove namere. Unutrašnji nemiri Markovi - burno reagovao kada se pojavila žena (očajan, pati) - svi pre nejga su mogli, a njemu nije dopušteno, kada pred sobom ima lepotu - još više ga razjarila i odlazi u noć, gnev i bes sručiće na ženu - tuče je, udara. Silina je kada konja udara nožem i krv kada šikne.
Sofka - obasipana ljubavlju, pažnjom, otac je milovao, uzima u krilo, lepotica, senzualna, izuzetno čulna.
B. Stanković liči na Emial Zolu koji je pisao naturalističke romane, socijalno propadanje, istorijsko propadanje.
Нема коментара:
Постави коментар