Roman:
Istorijski - seobe istorijski čin. Proleće 1744 do leta 1745.
Socijološki (društveni) - Stanje Srba, plaćenici, život Srba u Vojvodini, stradanja, lutanja, dobijali močvarno zemljište, morali da idu do Sent Andreje, Pešte.
Psihološki - naglašava unutrašnje, snove, nemire, dileme, lomove, patnje, svest, tok svesti, misao, emociju.
Poetski roman - mnogo je lirskog, metaforičnog, težište na osećanjima. Pesničko, lirsko. Prisustvo simbolike.
Inspiracija za delo - u istoriji (izučavao istoriju, kada su se desile seobe, njihova sudbina, seobe put Rusije, reke Dona, da bi se vratili veri). Memoari "Piščevića" koji sve to doživeo i preneo. Vlastito iskustvo iz I svetskog rata.
Likovi: Vuk, Aranđel, Dafina Vukova žena.
I deo: Noć poslednja Vuk treba da ode sa pukom da se bori protiv Francuske. Lavež pasa, vrane, sumorno stanje u dušama i sumorni život, sumorni put, blato. Vuk ne teši ženu, već je ostavlja bratu na čuvanje. Odlazi na Dunav gde su 1744 prešli splavom i pošli ka Pečuju. U Pečuju deluju divljački, varvarski, donose nemir, paniku, bežanje, strah. Kradu, pljačkaju. Vuk se nada slavi, priznanju, odlikovanju. Želi da proslavi sebe i svoj puk. Sve se saznalo za pljačku. Komesar je kaznio samo onoga koji je izvršio silovanje. Idu putem, bespućima, blatom. Vuk ih vežba. Mnogo doživljavaju i znojavi su i gladni. Put kali i iscrpljuje. Modre ledine, šibljaci. Gubi se zvezda nije u beskrajnom krugu. U nekim mestima priređivali im zabave. Stradalnički pohod. Prašina, znoj, mušice zalepile im se na lice. Potištenost, u dušama praznina. Mrsko im da žive, ne veruju da će se vratiti. Izmučeni od bola i patnje više nego od zamora i hoda. Kriza. Kopaju jarke, vežbaju, videli čudne mostove, civilizovani svet. Nesigurni, izgubljeni u Evropi. Vuk obuzet porodicom. Sve više gubi polet, postaje trom, težak, žut u licu. Putuju, ratuju, na prijemu im se rugaju. Vuk će to opravdati. Kući - Dafina se preselila kod đevera u Zemun sa decom. Prvo je plakala, a potom se uklopila. Vuk - medved, pijanica, zano za provode i odustva. Aranđel - mali, sitan, sve je na njemu kao od voska, žuto. Dafina (grčkog porekla). Aranđel ne može da joj odoli i on putuje, nosi nemire. Zna za novac, trgovinu, život prazan, neosmišljen, nije imao lepšu ženu od Dafine. Približavao joj se, milovao je po kosi. U poklonima, gestovima, pokretima ruku. U početku nije ništa lepo u njemu nalazila. Javlja se kod nje znatiželja, želi da se igra. On je sve više nasrtljiv. Kada on ode na put ona ostaje sama. Praznina - gura je u naručje Isakoviča Aranđela. Donose ga kući posle potopa broda. Provodi noć sa njim. Mislila je da će doći s tim olakšanje. Prelistavala je prošlost (s Vukom putovala, uvek sama. U početku je vodio na jahanje). Počinju košmari, nesanice, nemir, raskol. Kajanje, griža savesti - pokušava to da opravda i oživljava sećanja. Strah šta će biti kad Vuk dođe. Jedne noći učinilo joj se da vidi muža. Pala je, povredila plod u utrobi. Dolazi Aranđel dovodi lekare, travare ali ne pomaže. Htela je da se uda za Aranđela i da se razvede od Vuka. Patrijarh ga nije primio. Svađao se s njim i vratio se kući. Ona je već umrla. Dolazi Vuk. Aranđel joj napravio grobnicu. Vuk je prvo njen grob posetio. Sve je prazno, brat se udaljio, svi su promašeni, sve je izgubljeno. Beskarjni plavi krug - muči pritiska Vuka dok putuje i ratuje i Aranđel i Dafina su u njemu. Vuk ima Rusiju. Aranđel Dafinu, a Dafina bolji život sa Vukom. Taj krug najviše obavijao nju. To su njihove zvezde.
Sumorni prostor sve osmišljava, sve guta i proždire. Reka neprekidno protiče i govori o prolaznosti svega toga. U rezignaciji, melanholiji Vuk nastavlja život.
Seobe - istorijske, lične, metafizičke-stanje svesti. Psihologija ličnosti.
LIKOVI
Dafina - gospoža žena Vuka, Aranđel je doveo iz Italije. Bila je lepa. Poreklom Grkinja iz mramornih predvorja, soba. Svuda vaze, sjaj. Ona je sada došla u blatni svet. Imala je sluge. Graciozna, mlada, visoka, zdrava, velike modre oči, strastvena, čulna, senzualna (uvek želela da Vuk bude uz nju, da se gubi u nežnostima). Imala je dvoje dece. Nije im mnogo davala pažnje. Jedno je bilo bolesno. Rastanak sa Vukom teško odživela. Plakala, vukla ga. On je sve to grubošću poništavao. Ta slika se javlja i u kući brata u Zemunu kada se desio inces. Lepi trenuci sa Vukom u početku braka. Vodio je u šetnje, prirodu. Sa Aranđelom snaga iskrsava. On nije jak. Žutilo ga prekriva, deluje odbojno. Donosi poklone i deci i njoj. Dodiruje je ovlaž. Ona je svesna svega, uživala je, bila radoznala, jer je i on bio kolebljiv. Ona ga pazi. Bliskost se uspostavlja. Dolazi do incesa - preljube. Prvo ravnosdušnost, pa odvratnost (koji je suv, žut, lepljiv od šećera, retka brada i brkovi), pa zantiželja. Potreba da ga kinji, muči. Sve se desilo, jer joj je bilo dosadno. Bila je sama. Praznina oko nje. Ništa se ne dešava, ne događa. Unutrašnja praznina. Aranđel opčinjen njome, nije čovek duše. Posle preljube osetila je odvratnost, grižu savesti. Pokušava da nađe razloge za svoje postupke. Vuk putuje, juri žene, nema osećanja. Utisak da se Vuk neće vratiti, da će je tući ako se vrati i sazna. Psihološki teret Dafina nosi. U snu dolazi joj Vuk ranjen, krvav. Ona će pasti, povredila plod, krvavila je. Aranđel je izbegavao. Aranđel je jedini smisao video u njoj. Od brata Vuka se razlikuje - teži vezanosti, da pruži korenove, kupuje kuće, imanja ima cilj. Kod Vuka sve je u lebdenju.
Beskrajni plavi krug (metafora) . Praznina psihološka. Prati Vuka (Rusija), Dafinu (dosada), Aranđel (Dafina).
Vuk - velikog stomaka, širokih leđa, vojnki, ima svoj puk. Ratuje za tuđe interese. Ratnik, viteškog i borbenog duha. Ogroman, krupan. Ide bespućem. Umoran. U početku voleo ženu, a sada je otresit. Ostavlja je samu. U daljini i izmaglici pomisli na porodicu. Sanja o Rusiji i činu potpukovnika. Želi da proslavi sebe i svoj puk. Pomaže srpskom narodu. Gradi crkve, isušuje močvare. Želi da odvede pordoicu u zemlju pravoslavlja - Rusiju, gde je sve čisto, sjajno, mirno, tiho, daleko i bezazleno (sumatraističko). Teško podnosi ženinu smrt.
Sintaksičko-stilističke analize
1. M. Crnjanski u romanu Seobe povremeno koristi leksičke oblike i jedinice koje odudaraju od standardnog savremenog književnog jezika. Takve su lekseme, Isakovič, gospoža, polk, Serbija, roždestvo... Njihov oblik karakteriše zastarelost, zbog čega ih označavamo kao arhaizme. Njihova funkcija u romanu je isključivo stilogena - imaju evokativnu funkciju: sugerišu epohu, minulo vreme u kome su se odvijale seobe srpskog naroda. Oblik prezimena Isakovič kao da sugeriše i nešto drugo - prostor i korene Srba (Rusija).
2. Umetnički jezik M. Crnjanskog je poetski jezik, natopljen lirizmom, a što za posledicu ima i upotrebu reči sa prenesenim (konotativnim) značenjima. Beskrajni plavi krug, zvezda, reka, Rusija. Beskrajni plavi krug je oznaka za prazninu, besmisao i besmisao trajanja. Reč zvezda je jako bogata značenjima: izraz je najviših vrednosti i kao takva simboliše čistotu i uzvišenost, san ili ideal koji se silno priželjkuje i do kraja apsolutizuje. Konkretnije, u svetsi Vuka Isakoviča to je Rusija, u svesti Aranđela - gospoža Dafina. Leksema Rusija iako se čini da se javlja u ogoljenom značenju, ipak u noj otkrivamo bogatu polisemiju (višeznačnost). Ona je majka pravoslavlja, zemlja prostranstva, mira i razumevanja u kojoj se sve harmonizuje i osmišljava, ona je neka prapostojbina podignuta na nivo štita (ima mitsku dimenziju), nije onaj puki geografski prostor. Stilski postupak ili način komponovanja rečenice koji se javlja u lirici (Stražilovo) Crnjanski preslikava i u Seobama, zbog čega njegovu rečenicu doživljavamo kao "neprirodnu" nije razgovorna, nema uobičajeni poredak reči niti interpunkciju na koju smo navikli.
"I, tako, bez pića, igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih bića" - Stražilovo.
Seobe - "Prazno je dakle bilo, prednjim zanavek, i uzaludno, zanjim, sve što beše prošlo".
I u I i u II slučaju mnogo je razera koji su u funkciji pauza što rečenicu učestalo kida, deli je na mnoge segmente. Tako se ostvaruju ritmičke organizacije rečenica koje deluju "neprirodno". Međutim, time se afirmiše osobenost jednog stila u kome se čitaocu skreće pažnja na svaki segmet, jer svaki od njih ima po piscu svoj značaj.
Crnjanski stalno rasčlanjuje izraz, ali na istovetan ili ponovljiv način:
"trg, prazan,
noć, mokra,
uznemiriše ga, sasvim".
Iz primera se vidi da primenjuje inverzivni postupak sa namerom da isatkne važnost i jednog i drugog sintaksičkog elementa.
Da nije takve konstrukcije rečenice poetizacija Crnjanskovog teksta bila bi oslabljena kada bi se umesto iskaza "beskrajni plavi krug u njemu zvezda" upotrebio onu prirodniju: "Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda".
Rečenica: "Mrzeli su je i strašili se je. Njenog osmeha", zazvučala bi nekako konvencionalno da je napisana u obliku: "Mrzeli su je i plašili se zbog njenog osmeha". Primenjujući svoj postupak, Crnjanski, ono što je obično, podiže na jedan viši poetski nivo.
Koliko upotreba zapete (pauze) i isticanje nekih delova može menjati smsiao rečenice, najbolje mogu da pokažu primeri:
1. Daj sestri svoju svesku.
2. Svesku daj sestri, svoju.
3. Svoju svesku daj, sestri.
4. Daj sestri, svoju svesku.
Нема коментара:
Постави коментар