-početak reforme pisma - Sava Mrkalj (26 slova)
1813 odlazak u Beč i susret sa Jernejem Kopitarom
-sugetsije J. Kopitara:
-da sakuplja, sistematizuje i izda narodne umotvorine
-da sastavi gramatiku srpskog jezika
-da sakuplja reči i štampa srpski rečnik
1814 - izdaje Pismenicu serbskoga jezika, u kojoj daje i pravopis ili ortografiju, zasnovanu na principu: "Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano" (to je fonološki pravopis: koliko glasova toliko i slova)
Vukovo pismo u početku ima 28 znakova - nedostajala su F i H (njih počinje da koristi tek nakon posete Dubrovniku i Crnoj Gori, kada je čuo da se tamo izgovara).
Vuk je uneo sledeća slova:
J - iz latinskog pisma
Đ - po ideji Lukijana Mušickog, sveštenika i pesnika
Ć - iz starih srpskih rukopisa
DŽ - iz rumunskih knjiga
L
NJ
1818 - Srpski riječnik sa izmenjenom Pismenicom, sada nazvanom Srpska gramatika, gde će objasniti stanje u srpskom književnom jeziku. Borba za srpski književni jezik i pravopis, kao reforma i revolucionaran čin u kulturi, trajaće dugo, decenijama.
Protivnici:
1. crkva na čelu sa mitropolitom Stevanom Stratimirovićem (zato što se izostavljanje crkvenih slova i pisma smatra kao odricanje od vere i boga), upotreba i uvođenje slova J tumači se kao pristajanje na katolicizam
2. Učeni ljudi (Milovan Vidaković, Jovan Hadžić, Milan Stević) okupljeni oko Matice srpske koji napuštanje starog književnog jezika shvataju kao poricanje učenosti i književne otmenosti i svođenej na ono što je prosto i što je primereno tom "govedarskom jeziku"
3. knez Miloš Obrenović, podstican crkvom
Početak Vukove pobede 1847. Izlaze prve knjige pisane na narodnom jeziku i Vukovim pravopisom: Vukov prevod Novog zaveta, pesme Branka Radičevića, Gorski vijenac P. P. Njegoša, studija "Rat za srpski jezik i pravopis" Đure Daničića, Bečki dogovor 1850 između najučenijih Hrvata i Srba po kome se za osnovu srpskog književnog jezika uzima narodni jezik i to štokavski dijalekat sa ijekavskim (jekavskim) izgovorom.
Vukov pravopis i njegova upotreba konačno će biti ozakonjeni 1868 nakon Vukove smrti.
VUKOV RAD NA LEKSIKOGRAFIJI
Vuk je začetnik srpske leksikografije,. Pre njega niko nije sakupljao reči, niti se bavio njihovom sistematizacijom.
Po savetu J. Kopitara i uz njegovu pomoć Vuk izdaje prvi srpski Riječnik 1818. Rečnik ima 27270 reči. To su mahom reči iz govornog jezika Vukovog kraja i reči koje je mogao čuti u narodu. Objašnjenje reči je trojezično: na srpskom, nemačkom i latinskom. Reči ukazuju i na njihovo poreklo, ali i na ono čime se bavio srpski narod.
Drugo dopunjeno izdanje srpskog Riječnika izlazi 1852 u kome ima 47500 reči. U radu na ovom izdanju posebno mu pomaže filolog Đura Daničić. Tu su reči iz krajeva kao što su Srem, Bačka, Slavonija, Kordun, Dalmacija, Lika, Boka Kotorska, Crna Gora.
Rečnik i objašnjenja koja prate reči otkrivaju sliku narodnog govora, način života i usmeno stvarnje, verovanja i običaje srpskog naroda. Time se značaj ovog rečnika uvećava, on postaje izvor i drugih saznanja o duhovnom životu našeg naroda.
Ortografija (pravopis) - način pisanja. Sistem pravila koja utvrđuju jednobrazni način pisanja grafijskih znakova (slova), interpunkcijski znaci.
Dva pravopisa:
1. etimološki pravopis - koji se koristi pre Vuka, on čuva strukturu, koren reči, onaj starinski, prvobitni ili arhaični oblik reči: sladka, izčitati, bezžični, odtopiti
2. fonetski pravopis - koji uvodi Vuk, njime se vrše promene u reči i piše se kako se govori: slatka, iščitati, bežični, iščupati, otopiti.
VUKOV RAD NA SAKUPLJANJU I SISTEMATIZACIJI NARODNIH UMOTVORINA
1814 izlazi Mala prostonarodna slavenoserbska pesnarica (100 "ženskih" i 8 "muških" pesama)
1815 štampa Narodna serbska pjesmarica (100 lirskih i 17 epskih pesama)
1821 izdaje Narodne srpske pripovetke (12 pripovedaka i 166 zagonetki sa odgonetkama)
1823-1824 u Lajpcigu štampa nova izdanja narodnih pesama (u 4 knjige) pod naslovom "Narodne srpske pjesme" poznate kao Lajpciško izdanje. Vuk putuje u Crnu Goru i 1836 na Cetinju štampa Narodne poslovice posvećene Njegošu
1853 izlazi drugo izdanje Narodnih pripovedaka, štampano u Beču, a posvećeno Jakobu Grimu (ovo izdanje Mina Karadžić prevodi na nemački jezik)
Značaj ovoga rada:
Vuk Karadžić ne samo da je sakupljao narodne umotvorine, nego ih je i objašnjavao, a nekad i doterivao.
1. Vuk je ogromno i raznovrsno narodno blago sačuvao od zaborava i propasti
2. kulturnoj Evropi pokazao duhovna vrela svoga naroda i samim tim učinio mnogo da se čuje i zna o Srbiji, o njenoj prošlosti i istoriji, kao i o vrednostima narodnog stvaranja
Gete je npr. bio opčinjen našom narodnom poezijom, posebno pesmom "Hasanaginica" zbog koje je počeo i da uči srpski jezik spremajući se da naše pesme čita u originalu
3. Vuk je učinio da narodne umotvorine, sadržane u njegovim knjigama postanu lektira i izvori čistoga jezika odakle se on može učiti
4. Melodija i lepota pevanja, motivi i tematika narodnih umotvorina iz ovih knjiga postaju inspiracija i nadahnuće za mlađe stvaraoce i njihova umetnička dela
VUK KAO KNJIŽEVNIK I POLEMIČAR
Vuk je začetnik kritike u srpskoj književnosti i to one filološke kritike koja razmatra jezuik i stil u književnom delu.
On je govorio i pisao da srpski pisci ne pozanju narodni jezik, niti imaju pravila po kojima bi pisali. Ta njegova tvrdnja konkretizovana je još 1815 kada piše recenziju ili kritički prikaz na knjigu "Usamljeni junoša" Milovana Vidakovića, najpoznatijeg romansijera toga vremena. Vuk mu između ostalog zamera da ne pozanje osnovna svojstva narodnog jezika, da se iz njegovog pisanja ne vide ni pravila po kojima piše. On će i na konkretnim pitanjima ukazati koliko je to nepoznavanje jezika.
Druga Vukova recenzija ili kritika odnosi se na novu knjigu Vidakovića koja izlazi pod naslovom "Ljubomir u Jelisijumu". Na početku svoje recenzije Vuk će ponoviti staru tvrdnju da svaki od naših pisaca pišeo nako kako mu padne na pamet. I dok pišu više misle koliko će popravljati jezik, nego li kako ga treba naučiti. I upravo je to zato što je svaka potonja knjiga ili naredna knjiga bilo kog pisca uvek gora. Da bi se nešto izmenilo u svemu tome i da bi bilo boljih i dobrih knjiga, potrebno je kritikovati pisca i ukazivati na ono što ne valja u delu.
Vukova kritika u ovom tekstu postaje sevobuhvatnija i svoje težište pomera prema tematici ili onome o čemu Vidaković piše, uz osnovnu napomenu da pisac mora da pazi na dve stvari:
1. na stvar o kojoj se piše
2. na jezik kojim se piše. Ne može se pisati o jednom narodu ako se ne pozanje život toga naroda, zakon, jezik, običaji i mentalitet toga naroda. Iz tog ugla gledanja Vidaković ništa od toga ne poznaje.
Vuk kao polemičar javlja se 1837. Tada Jovan Hadžić (Miloš Svetić) poznati pesnik toga vremena, objavljuje svoju knjižicu "Sitnice jezikoslovne" u kojoj ustaje u odbranu slavenoserbskog jezika. Vuk piše svoj tekst "Odgovor na sitnice jezikoslovne" u kome Vuk zamera Hadžiću da ne zna dobro narodni jezik.
Polemika je poznata kao utuk na utuk.
Utuk - odgovor na nečiji napad. Utuk na utuk - odgovor na odgovor. Postojao je Utuk 1, 2, 3.
Vuk kao kritičar i polemičar deluje sigurno i ubedljivo, uvek pokazuje i dokazuje, unosi duhovitost i ume da ismejava, uporan je i neustrašiv.
VUK KAO ISTORIČAR, BIOGRAF I PISAC
Vuk se pored ostalog interesovao i za istoriju, utoliko više što je bio učesnik u mnogim zbivanjima I srpskog ustanka. Skupljao je građu i želeo da napiše Srpsku istoruju našeg vremena u dve knjige. Prva knjiga je trebala da obuhvati vreme I ustanka i sve o Karađorđu do 1813. Pošto mu je Miloš Obrenović pretio da to ne čini, on ustupa građu nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu koji 1829 objavljuje kapitalno delo Srpska revolucija. Ona će biti prevedna na mnoge evropske jezike.
Ono što je objavio iz te građe bila su žitija ili biografije srpskih vojvoda. Najpoznatije mu je "Žitije ajduka Veljka Petrovića". Poznati njegovi radovi iz istorije su: Miloš Obrenović knjaz Serbiji, Crna Gora i Boka Kotorska i posebno Pismo knezu Milošu upućeno 1832 u kome kritički govori o Miloševoj samovolji, tražeći demokratske građanske slobode za srpski narod.
Vuk je sakupljao i izučavao narodne običaje i verovanja. U tom smislu je objavio Kovčežić za sitoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona 1849.
Beležeći narodne umotvorine Vuk ih nije prepisivao doslovno. Tragao je za rečima i unosio one koji su najbollje za stvaranje slike, tako je ulepšavao sirovo narodno pripovedanje, sa željom "da bi moga i učen čitati i prost slušati". Sažimao je rečenice u ono što je suvišno odstranjivao. Jezik je ocvetavao ispod njegova pera, npr. tamo gde stoji: "Lebac krasan digao crepnju nad sobom" on zapisuje: "A to pod crepom pravi hleb, narastao, ništa ti lepše, i digao crepnju nad sobom". Umesto: "Kad tamo otišao, ali požar zapalio se i u požaru zmija vrišti", Vuk zapsiuje: "Kad tamo zapožarilo se, a u požaru zmija pišti".
U biografijama on koristi život narodnog pripovedanja, ume anegdotski da priča, vešto iznalazi detalje koji u slikama oživljuju prilike u Srbiji i oslikavaju karaktere.
O Vukovom jeziku Meša Selimović kaže: "Vukov jezik, jezik seljaka i ovčara, živ i svež, miriše na njivu, na planinski vetar, na krv, znoj, prkos, na široke prostore života sa svim što je u njemu dobro i zlo, lepo i ružno".
1814 - u Beču izlazi njegova prva zbirka pesama Mala prostonarodna salvenoserbska pesnarica, zatim Pismenica serbskoga jezika (gramatika) koju je napisao uprošćenom azbukom. Radi na Srpskom rečniku, prikuplja nardone pesme, piše književne kritike.
1814 - izlazi Srpski rečnik
Rađale su se nove štampane knjige, zbirke pesama, pripovedaka, a 1847 javila su se i prvi pobornici Vukovih načela svojim znamenitim delima: Njegoš (Gorski vijenac)
1852 - štampa drugo izdanje Srpskog rečnika.
Umro je 1864.
Za njim su ostala večita dela:
-gramatika
-rečnik
-pravopis
-mnogo sakupljenih narodnih dela u stihu
-istorijski zapisi i drugi spisi
1897 kosti su mu prenete u domovinu i sahranjene u porti Saborne crkve u Beogradu pored posmrtnih ostataka Dositeja Obradovića.
Za domaći:
Tema: Vukovim tragom
Нема коментара:
Постави коментар