Ispevana 1921. Poema. Stražilovska linija - počela sa B. Radičevićem. Branko učio gimnaziju u Sremskim Karlovcima, otišao u Beč, nostalgija za zavičajem, sećanja, zanosi. U odsustvu zavičaja piše poemu Đački rastanaka. Seća se Fruške Gore.
Poema Staržilovo nastala je 1921 u Italiji u Toskani. Pesnik Crnjanski našavši se u tuđini asocijativno uspostavlja vezu sa pesništvom B. Rdaičevića. Sve što je Branko osećao, doživljavao sada se prenosi na njega i on sada počinje da boluje, da čezne za onim što je zavučajno, misli na bolest, kopnjenje, prolaznost i smrt. Poema od samog početka izaziva sumrona osećanja. Njena melodija je tiha i meka, jer iskazuje razneženo i tugom preliveno stanje pesnikove duše. Na vizuelnom planu izaziva sliku koja se vezuje za usamljeno, zamišljeno i nesrećno biće koje luta tuđinom i na mostovima i nad rekama misli na svoj zavičaj na daleku Frušku Goru i Stražilovo. U poemi Stražilovo pesnik živi neki svoj osobeni život, život na sumatraistički način, jer je ispunjen sanjarenjem o daljinama, sanjarenjem u kome se javljaju visine i čežnja za svetlošću i lepotama ovoga sveta. Taj sumatraistički duh iskazan je na više mesta, kada govori o mostu koji se pruža iznad vidika i povezuje ga sa Fruškom Gorom. Taj most je ustvari luk koji predstavlja nevidljivu vezu među predmetima i krajevima što čine celinu. Sumatraizam je i u stihu "Sednem na oblak pa gledam svetlosti što se po nebu iz moje strasti javljaju". Toga ima i u izrazu "milujem brda neviđena". Naslovivši pesmu kao Stražilovo on ovom pojmu pridaje simboličko značenje. Stražilovo - obeležava zavičaj, mladost, nostalgiju, ali i preranu smrt pesnika. Prva strofa poeme javlja se cela još jednom u pesmi, a početni deo njenog prvog stiha "lutam još vitak" na 8 mesta. Njime se naglašava mladost pesnika koja podseća na Brankove godine kada se odvaja od zavičaja i odlazi u tuđinu. U njima je nespokojstvo, nemir i postojanje neke snage. Iz prve strofe vidimo da pesnik pruža ruke za lepotom i čezne za ljubavlju (rascvetane trešnje - mladost, ljubav). Sve to narušava pomisao na zavičaj, na prolaznost i smrt. Zato se umesto bezbrižnosti javlja slutnja i tuga. Seta ili melanholija je osnovno stanje i raspoloženje koje nastanjuje pesmu. Motiv mladosti, radosti, i čežnje za slobodom i lepotom stalno se sukobljava sa stanjem zamišljenosti, nemoći, tuge i mišlju na smrt. U pesmi se stalno prepliću blisko i daleko, prošlost i sadašnjost. Radost prelazi u tugu, a tuga u neku tišinu koja postaje opšta i naliči na smrt. Pesnik je obuzet prošlošću, a to znači zavičajem. I jedno i drugo pamti se po razuzdanoj mladosti, po smehu i pesmi, po prvoj ljubavi, po prvom pijanstvu i društvu, po snazi i optimizmu kada se sve htelo i činilo da se sve može. Možda i otuda tolika nostalgija prema prošlom i zavičajem, utoliko više što se to nikada neće vratiti. Pesnikova sadašnjost vezuje se za tuđinu za italijankso podneblje Toskanu i malo mesto Arno. Sadašnjost je ispunjena lutanjem, nekim bolesnim stanjem tela i duha i tugom kojoj nema kraja. Život je postao iščekivanje da će se desiti nešto teško ("budi se bolna jeza"). Osećaj da život otiče kao reka i vene kao lišće: "Oči su mutne od neke bolje, Na usnama neka gorka trulost". On oseća kako neko žuto lišće pada po njegovoj duši kao da je umiranje blizu. Crnjanski kaže: "Znam pognuću glavu kad lišće bude žuto". Branko: "Lisje veće žuti po drveću, Lisje žuto dole veće pada". Ta bolest i to lišće u Staržilovu kao da su preuzeti iz Brankove pesme u kojoj se opisuje glad za životom i tuga što sve vene i prolazi.
Нема коментара:
Постави коментар