Jedan od velikih proznih, dramskih individua između dva rata. Pisao pesme, pripovetke, drame. Nije pripadao avangardi, bio je izvan nje. Nije pripadao tradicionalistima iako je u pisanju bio veći od svih tradicionalista. On je i moderan i duboko tradicionalan (koristi onu duboku, tamnu i već zaboravljenu stranu spske tradicije koju je nalazio u arhaičnoj svesti našeg čoveka, u njegovom govoru i verovanjima). Zato i neke drevne reči u poeziji, jedno pobožno ponašanje u odnosu na svet i čoveka. Moderan je u tome što oblikuje novu formu stiha i što u svoja dela unosi snovno i fantastično. Život doživljava kao nešto nesigurno i zastaršujuće. U mnogim stvarima otkriva sukob, jednu vrstu pakla, večnog nesporazuma koji vodi u sudare i ispisuje dramu čoveka. On uočava suprotnosti (vrag-bog, presitost-glad, dan-noć, nečisto-prečisto, lik-naličje). Njegov stih je gust od značenja, često neproziran i pesma mu je hermetična (zatvorena). On više nego iko pre i posle njega vrši sažimanje stiha, izostavlja glagole i mesto njih koristi imenice. Ima situacija kada izostavlja imenice, veznike ili predloge i tako stvara novo pesničko tkivo koje će imati snažnog uticaja na potonje pesnike. Postaće uzor mnogim savremenim pesnicima.
KAMEN - simbol večitog trajanja, u njega se zatvara i čuva duša mrtvih, povezuje se sa smrću čoveka.
TUGA U KAMENU
Škrt na rečima, sažimanje, kondenzacija stiha sa malo reči i na malom prostoru. Izostavljanje onoga što bi opteretilo pesmu. Ima malo glagola. Negde izostavlja predlog, negde imenicu. Kovanice, igra, prevođenje reči iz jedne vrste u drugu. Pribegava igri i od toga pravi enigmu, zagonetku. Stvara nešto zaumno, nedostupno našoj svesti. Obuzet kamenom, geomorfološkom strukturom prirode. I grob je od kamnea. Kamen je u ckrvi. Civilizacija je građena na kamenu. Kamen jedino traje i obeležava sećanje. U njemu obitava duša mrtvih. Dušu i misao predaje kamenu.
TUGA - predaje se i urezuje u kamen. Poruka na kamenu se redukuje da bi što više trajala. Život melanholičan. Svet mučan, od patnji, sukob đavola i boga. Tuga iz svega toga proističe. Reč posustaje, nije sveobuhvatna, izmiče i nudi se kao neizreciva. Luk nad zemljom i prostorom spaja. Odnos pesnika i zavičaja, naroda i domovine.
Tuga u kamenu - Velika. Egzistencijalni prostor, nema usrećenja, nebo - duhovni prostor. Duhovno se vezuje za kamen. Čovek se rađa na njemu i umire. Kamen nosi sakralno (znak, beleg). Poruka, antena za zemaljsko i nebesko (metafizičko, filozofsko) značenje. Kamen kao otadžbina (metafora) i način da se iskaže rodoljublje. Ispisuju se poruke i misli. Kamen - otadžbbina, prostor. Za njega se vezuje život od iskoni, težak, mučan, sukobi, glad, ropstvo, rat, smrt i otuda tuga. Tu trajao i tu će zgasnuti i zatvoriti krug. Ropstvo, sloboda - vuče i stvara dramu (krv, patnju). Postoji iskonska želja i namera da se ode. Želja postoji da ode, ali koreni su jači. Moralna dimenzija bića. Boli ali neće otići, jer bi sebe odkorenio.
Нема коментара:
Постави коментар