Ekspresionizam...

Suprotan impresionizmu. Prvo se javljaju u slikarstvu, zanemaruju spoljašnji svet, natopljavaju svojim htenjima. Unutrašnje stanje i raspoloženje. Napuštaju mir i unose izraz nabujao od reči i subjektivizam. Zahuktale rečenice, silovitost, jaka emocija, opterećeni - odnosom prema postojećem svetu, nezadovoljni vremenom, društvom, gradom koji ih plaši, on je fantomski. Bekstvo od grada, urbanog, socijalnog. Sve je odvratno, odioza i averzija prema tome. Neraspoloženje ide do straha, krika, a spas je u vizijama, snovima idu u daljine, lutanje zvezdano izrodiće se sumatrizam. Plaši ih rat, umorstvo čoveka, užas i strahote rata, osećaju trulež, raspadanje, sanjaju ostrva, južna mora, održava ih san, jeza od stvarnosti, očaj koji ide do vapaja. U delima je mrak koji se kontrastira sa svetlošću i plavom bojom, u zanosu su, predaju se emocijama, nose sinastezije - ono što se odnosi na jedno čulo pripisuju drugom. U poeziji, drami, literaturi, Krleža, Crnjanski, drami.

Ekspresionizam - naziv potiče od reči EKSPRESIA - što znači unutrašnje stanje. Prvo se pojavljuje u slikarstvu i to u Nemačkoj, kao otpor impresionizmu. Trajao je od 1910 do 1924 s tim što se u književnosti javlja nešto kasnije 1914. Predstavnici u slikarstvu su Kandinksi, Van Gog, Kokoška i Erve, koji je prvi uveo ovaj termin. Odlike:

1. negira objektivnost i spoljne utiske

2. nezadovoljstvo životom, onim što jeste i što može biti

3.  nezadovoljstvo i prezir posebno prema velegradu i životu u njemu, u vezi s tim oseća se umor, strah, očaj, sve je nesnosno i odvratno, svuda trulež i raspadanje

4. biće ne može da se snađe u sredini i da se srodi s njom, pa zato beži u kosmičke daljine - svemir se nudi kao skrovište za fantaziju i san, vizije postaju oslonac u stvaranju umetničkih svetova

5. umesto spoljašnje datosti ističe se unutrašnji svet čoveka: razočaranja i traume, snažna osećanja, književnost, misle ekspresionisti, nije ništa drugo do izraz duševnih zbivanja kako u pesmi tako i u drami i romanu

6. ekspresioniste muči: strah i beznađe, umor od života, nestajanje i smrt, rat

7. javlja se ljubav prema čoveku i "žudnja za potpunim rastvaranjem u beskonačnosti svemira"

8. tamnim bojama i mrakom često je suprostavljena plava boja (plava divljač, plavi čunj), daljine i svetlost

9. ritam stiha i rečenice je dinamičan i silovit, a što predstavlja smrt epskoj mirnoći

10. prisutna je sinastezija (poseban vid metafore) - mešanje čulnih predstava: ono što je specifično za jedno čulo prepisuje se drugom čulu (zeleni vetar - Lorka, glas bolno ljubičaste boje, crni zvuk vetra, tamno zeleni zvuk jednog gonga).

Predstavnici u evropskoj književnosti su: Georg Trakl, Georg Hajm, Bertolt Breht, Franc Kafka, Lorka (španski); u našoj književnosti: Andrić (Exponto i Nemiri), Crnjanski, Rastko Petrović, a u hrvatskoj: Krleža, Gustav Krklec i Abešinić.