"... treba osluškivati legende". Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva, koje pokazuju ili bar osvetljavaju put, koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu Čovečijem raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i o ukradenoj vatri..."
Umetnikovo lice je pod maskom. Umetnik stvara, jer je uplašen prolaznosti, ništavila i smrti. Delo živi i ostaje. Sve što je umetničko, lično je obojeno. Umetničko delo je slično postojećem, ali nikad jednako. Ono ima iluziju stvarnosti.
Umetnik - onaj koji stvara umetničko delo. On u delo unosi svoje životno iskustvo, sebe, čulne doživljaje, fantazije, imaginaciju, legende, mit, istoriju. Umetnik ima neku svoju privatnu ličnost i svoje svakodnevno JA. On nosi i stvaralačko JA. Na jednoj strani živi svoj život, a na drugoj strani je nagon. Priklanja se sanjalačkom i odvaja se od postojećeg sveta. Javlja se rascep u umetniku i između umetnika i postojećeg života. Potreba da se stvara postaje alternativa života. Stvaralački proces iziskuje napor, nadahnuće, mir, tišinu, ćutnju. Stvaranje ne polazi od nekog koncepta (plana), ali dolazi do skretanja. Javlja se buđenje neke fantazije i intuicije, koje ga nose i on ide za tim. Nastajanje dela uključuje svesno i racionalno. Obavezno se javlja nešto drugo (misli, slike, osećanja). To ga nosi i on stvara nesvesno, koje može biti svesno i nesvesno (prapamćenje). Umetnik ima jedan cilj, a to je stvaranje umetničkog dela. Umetničko delo je nadlično i lično. Nadlično je, jer postaje svevremensko i univerzalno. U njegovoj ljubavi prepoznajemo svoju. Život dela zavisi od komunikacije sa čitaocem (primaocem). Ako delo nosi nešto univerzalno biće dugotrajnije. Umetnička stvarnost je uvek već od objektivne stvarnosti. One liče, ali nikad nisu iste. Umetničko delo je umetnički znak, koji ima svoj označavajući izraz. Primalac (receptor, recipijent) - nikada nije pasivan. Uvek se odnosi aktivno prema delu. Selektivno se odnosi. Stupa u dijalog sa delom i piscem. Medijum preko koga se komunicira je delo (medijum). Čitalac se promenljivo i slobodno odnosi prema delu. Svako delo ima neke praznine, koje se čitanjem pokrivaju. Čitalac je glavni i odlučujući faktor u svemu. Dobar čitalac je kadar da uhvati umetnika u dremežu. Čitalac je sklon uživanju u tekstu. Senzibilan je. Odabran je i intelektualan. Dobrog ukusa. Ume da pronađe magijsku formulu koja je prećutana. Široke kulture.
1. Umetnik je stvaralac, a cilj je umetničko delo. Umetnik u delo unosi svoj čulni doživljaj, snove, vizije, svesni i nesvesni deo sebe - unosi svoju najdublju prirodu, tj. svoju životnu i duhovnu autobiogarfiju.
Umetnik može da polazi i od tuđih iskustava (istorije, arhivske građe), ali on sve to stvaralačkom maštom preinačava i svemu daje jedan viši i trajniji smisao. U umetniku je uvek prisutno i stalno se bori jedno privatno ili svakodnevno i jedno stvaralačko JA. Stavarlačko JA vodi subjekat u stvaralački proces, a sa tim procesom dolazi i nešto drugo - nadlično. Stvaralački proces nikad ne teče po planu. U groznici stvaranja mnogo toga se menja, izostavlja i nadolazi, a da se o tome nikada nije razmišljalo.
Umetnik je u sukobu sa svetom. Zato se povalči u tišinu, samoću i stvaranje. Tako započinje život stvaraoca, patnika i samoizgnanika.
Po Andriću, umetnik stvara iz straha od prolaznosti, iz želje da se iz mraka i zaborava, iz ništavila spase bar pola života i učini neprolaznim. Umetnik u delu traži i vidi zamenu za svoju prolaznost.
2. Umetničko delo je sinteza ličnog i nadličnog, a trajnost mu je uslovljena nadličnim. Ono je, u odnosu na stvaraoca autonomno (nezavisno) i uvek otvoreno za nova primanja. U odnosu na postojeći svet, ono predstavlja subjektivni svet. To je viša i neponovljiva umetnička stvarnost, koja nadilazi i umetnika i vreme i život u kome je nastalo. Umetničko delo je znak koji ima:
-svoj označeni svet (značenje, sadržaj) i
-svoj izraz (označavajuće), tj. ima sadržinu i formu; ono je metafora, umetnički kod, šifra i zagonetka koju treba odgonetati.
3. Primalac je onaj koji stupa u komunikaciju sa delom. Označava se još kao receptor ili recipijent. On nikad nije pasivan, ne prima samo poruke iz dela, nego se aktivno odnosi prema umetničkom delu. Primalac je u ulozi sagovornika - preko dela stupa u dijalog sa stvaraocem i njegova uloga je stvaralačka.
Analogno predstavljenoj relaciji: umetnik-umetničko delo-primalac, u književnosti imamo realciju: pisac-književno delo (tekst)-čitalac. Odnos između književnog dela i čitaoca je slobodan i promenljiv (zavisi od čitalačkog iskustva, nadahnuća, uzrasta).
Književno delo je znak od mnoštva značenja (višeznačno je). U njemu je mnogo nedorečenog ili neodređenog, koje traže od čitaoca da se angažuje i da te praznine upotpuni (podtekst). Danilo Kiš ima svoje osobito shvatanje čitaoca: dobar čitalac je, dakle, kadar da oseti tajnu piščevog dara, ali i da uhvati pisca na "dremežu" ili da nasluti ono što je nedorečeno u tekstu, da dopiše tekst, a da pritom ne izneveri pisca. A takav čitalac može biti samo onaj koji je: senzibilan (osećajan), sklon uživanju u tekstu, intelektualan, dobrog ukusa i široke kulture.
4. 09. 1993. i 6. 09. 1993.
Umetnikovo lice je pod maskom. Umetnik stvara, jer je uplašen prolaznosti, ništavila i smrti. Delo živi i ostaje. Sve što je umetničko, lično je obojeno. Umetničko delo je slično postojećem, ali nikad jednako. Ono ima iluziju stvarnosti.
Umetnik - umetničko delo - primalac
pisac - književno delo - čitalac (tekst)
Umetnik - onaj koji stvara umetničko delo. On u delo unosi svoje životno iskustvo, sebe, čulne doživljaje, fantazije, imaginaciju, legende, mit, istoriju. Umetnik ima neku svoju privatnu ličnost i svoje svakodnevno JA. On nosi i stvaralačko JA. Na jednoj strani živi svoj život, a na drugoj strani je nagon. Priklanja se sanjalačkom i odvaja se od postojećeg sveta. Javlja se rascep u umetniku i između umetnika i postojećeg života. Potreba da se stvara postaje alternativa života. Stvaralački proces iziskuje napor, nadahnuće, mir, tišinu, ćutnju. Stvaranje ne polazi od nekog koncepta (plana), ali dolazi do skretanja. Javlja se buđenje neke fantazije i intuicije, koje ga nose i on ide za tim. Nastajanje dela uključuje svesno i racionalno. Obavezno se javlja nešto drugo (misli, slike, osećanja). To ga nosi i on stvara nesvesno, koje može biti svesno i nesvesno (prapamćenje). Umetnik ima jedan cilj, a to je stvaranje umetničkog dela. Umetničko delo je nadlično i lično. Nadlično je, jer postaje svevremensko i univerzalno. U njegovoj ljubavi prepoznajemo svoju. Život dela zavisi od komunikacije sa čitaocem (primaocem). Ako delo nosi nešto univerzalno biće dugotrajnije. Umetnička stvarnost je uvek već od objektivne stvarnosti. One liče, ali nikad nisu iste. Umetničko delo je umetnički znak, koji ima svoj označavajući izraz. Primalac (receptor, recipijent) - nikada nije pasivan. Uvek se odnosi aktivno prema delu. Selektivno se odnosi. Stupa u dijalog sa delom i piscem. Medijum preko koga se komunicira je delo (medijum). Čitalac se promenljivo i slobodno odnosi prema delu. Svako delo ima neke praznine, koje se čitanjem pokrivaju. Čitalac je glavni i odlučujući faktor u svemu. Dobar čitalac je kadar da uhvati umetnika u dremežu. Čitalac je sklon uživanju u tekstu. Senzibilan je. Odabran je i intelektualan. Dobrog ukusa. Ume da pronađe magijsku formulu koja je prećutana. Široke kulture.
1. Umetnik je stvaralac, a cilj je umetničko delo. Umetnik u delo unosi svoj čulni doživljaj, snove, vizije, svesni i nesvesni deo sebe - unosi svoju najdublju prirodu, tj. svoju životnu i duhovnu autobiogarfiju.
Umetnik može da polazi i od tuđih iskustava (istorije, arhivske građe), ali on sve to stvaralačkom maštom preinačava i svemu daje jedan viši i trajniji smisao. U umetniku je uvek prisutno i stalno se bori jedno privatno ili svakodnevno i jedno stvaralačko JA. Stavarlačko JA vodi subjekat u stvaralački proces, a sa tim procesom dolazi i nešto drugo - nadlično. Stvaralački proces nikad ne teče po planu. U groznici stvaranja mnogo toga se menja, izostavlja i nadolazi, a da se o tome nikada nije razmišljalo.
Umetnik je u sukobu sa svetom. Zato se povalči u tišinu, samoću i stvaranje. Tako započinje život stvaraoca, patnika i samoizgnanika.
Po Andriću, umetnik stvara iz straha od prolaznosti, iz želje da se iz mraka i zaborava, iz ništavila spase bar pola života i učini neprolaznim. Umetnik u delu traži i vidi zamenu za svoju prolaznost.
2. Umetničko delo je sinteza ličnog i nadličnog, a trajnost mu je uslovljena nadličnim. Ono je, u odnosu na stvaraoca autonomno (nezavisno) i uvek otvoreno za nova primanja. U odnosu na postojeći svet, ono predstavlja subjektivni svet. To je viša i neponovljiva umetnička stvarnost, koja nadilazi i umetnika i vreme i život u kome je nastalo. Umetničko delo je znak koji ima:
-svoj označeni svet (značenje, sadržaj) i
-svoj izraz (označavajuće), tj. ima sadržinu i formu; ono je metafora, umetnički kod, šifra i zagonetka koju treba odgonetati.
3. Primalac je onaj koji stupa u komunikaciju sa delom. Označava se još kao receptor ili recipijent. On nikad nije pasivan, ne prima samo poruke iz dela, nego se aktivno odnosi prema umetničkom delu. Primalac je u ulozi sagovornika - preko dela stupa u dijalog sa stvaraocem i njegova uloga je stvaralačka.
Analogno predstavljenoj relaciji: umetnik-umetničko delo-primalac, u književnosti imamo realciju: pisac-književno delo (tekst)-čitalac. Odnos između književnog dela i čitaoca je slobodan i promenljiv (zavisi od čitalačkog iskustva, nadahnuća, uzrasta).
Književno delo je znak od mnoštva značenja (višeznačno je). U njemu je mnogo nedorečenog ili neodređenog, koje traže od čitaoca da se angažuje i da te praznine upotpuni (podtekst). Danilo Kiš ima svoje osobito shvatanje čitaoca: dobar čitalac je, dakle, kadar da oseti tajnu piščevog dara, ali i da uhvati pisca na "dremežu" ili da nasluti ono što je nedorečeno u tekstu, da dopiše tekst, a da pritom ne izneveri pisca. A takav čitalac može biti samo onaj koji je: senzibilan (osećajan), sklon uživanju u tekstu, intelektualan, dobrog ukusa i široke kulture.
4. 09. 1993. i 6. 09. 1993.
Нема коментара:
Постави коментар