Predlozi, veznici, rečce i uzvici...

Predlozi su nepromenjive pomoćne reči, koje stoje ispred određenih padežnih oblika i služe za označavanje njihovog odnosa prema drugim rečima u rečenici. Oni označavaju odnos između bića i bića, bića i predmeta, predmeta i predmeta.

Pomoću predloga iskazuje se još i:

1. prostorni odnos - odnos po mestu: 

Pred kućom je raslo veliko drvo.

Nad kućom se ukazao oblak.

Avion se podigao sa piste.

2. vremenski odnos - odnos po vremenu:

Laste se vraćaju u proleće.

Od rane mladosti želeo je da bude pilot.

3. odnosi uzroka, poređenja, cilja, namene:

Nije došao zbog bolesti.

Nema boljeg učenik od njega.

Živeli su radi dece.

Dozvolili su kamen za most.

Predlozi preciziraju značenja padežnih oblika i sa njima čine padežne sintagme.

Neki predlozi se javljaju u varijantnim oblicima: s nepostojanim A na kraju ili bez njega:

Ka gradu, k lekaru, sa sestrom, s majkom, niza zid, niz polje.

Veznici su nepromenljive reči koje u jeziku služe za označavanje veze u pojedinim rečima rečenice, kao i veze među rečenicama. Prema veznicima se može nekada odrediti i odnos među rečenicama, tj. utvrditi da li je zavisan ili nezavisan.

Rečce i partikule čine posebnu vrstu reči po značenju i funkciji u rečenici. Po svojoj morfologiji one su prilozi ili veznici, ali se za razliku od njih upotrebljavaju za označavanje ličnog stava govornog lica prema onome što se iznosi u rečenici.

Rečce služe za:

1. isticanje suprotnosti:

međutim, pak (Zvali su ga, međutim, on se nije odazvao).

2. za posebno isticanje: baš, bar (Kad hoćeš baš da znaš, onda je to tako! To bar jedan od vas mora da zna).

3.  za isticanje vlastitog stava govornika: da, dakako, usitinu, zaista, nipošto, verovatno, valjda, možda (On je, dakako, u pravu. Ja sam, naravno, postupio po svom ubeđenju. Uostalom, to me ne interesuje. On će, valjda, shvatiti o čemu je reč. Štaviše, njega to ne interesuje).

4. za potvrđivanje i odricanje: da i ne (Da, to je naša slabost. Ne, ja mislim na nešto drugo).

Uzvici su pojedini glasovi ili skupovi glasova koji se u jeziku upotrebljavaju da označe lična osećanja i raspoloženja, odnosno stanja: a, o, jao, ao, joj.

Uzvicima se spontano odgovara na utiske ili se istim skupom glasova u različitim okolnostima izražavaju različita značenja (osećanja): ah, oh.