Ovde se javljaju dva pojma i to:
pojam književnosti, koji podrazumeva beletristiku ili vrstu književnosti i
pojam proučavanja književnosti, koji podrazumeva znanje ili učenost o književnosti.
Književnost podrazumeva iracionalno, a to je mašta i osećanja; a proučavanje ono što je racionalno. Na književnost treba gledati kao na sastavni deo života: prisustvo u školi, na radiju, na televiziji, u novinama, a prisutna je i u životu intelektualaca. Književnost postoji i traje zahvaljujući njenoj komunikaciji ili vezi sa čitaocem. Običnom čitaocu ona je često izvor zabave. Pomaže mu da pobedi samoću, dosadu i da sebe osmisli u vremen. Čovek čita da bi doživeo i uzbuđenje i katarzu ili ono duhovno pročišćenje u susretu sa dramatičnim i tragičnim ishodom života junaka, ali i da oseti i da ga ispuni taj estetički doživljaj. Književnost pomaže čoveku i čovek čita književna dela da preko njih spozna sebe, ono što je nacionalno (? - racionalno) i opšte ljudsko. Zadatak iščitavanja književnosti od strane običnog čitaoca je da prvenstveno sebe obogati, oplemeni i intelektualizuje svoje biće i to tako što će spoznati mnoge aspekte života (socijalni, istorijski, etnološki, filozofski, jezički). Time on uvećava svoj životni i intelektualni praksis (stiče iskustvo), jer dolazi do velikih istina. Preko književnosti upoznaje večne istine o čoveku i svetu. Upoznavanje književnosti i iščitavanje književnih dela može biti i organizovani čin komuniciranja, koji prerasta u proučavanje književnosti. Te namere mogu biti različite:
-da se upoznaju književna razdoblja
-književnost raznih naroda i civilizacija
-razne književne pojave
-stvaralaštvo i dela pojedinih pisaca.
Proučavanjem književnosti želi da se dođe do nekih objašnjenja, razumevanja i poimanja i da se tako odgovori na neka pitanja, kao na primer: koji su zakoni vladali u stvaranju književnosti u jednom razdoblju? Kako je jedno delo nastalo i zašto je takvo kakvo je? Na koji način postoji i šta sve ono znači? Takvim proučavanjem književnosti želi da se dođe do određenih istorijksih, kritičkih ili teorijskih saznanja. Proučavanje književnosti nije lak posao (proces). Ono zahteva upornost, sklonost, široku kulturu i znanje teorije o beletristici.
Smisao iščitavanja i proučavanja književnosti najbolje ilustruje i na pesnički način osvetljava pesma "NAUČITE PJESAN" (plural, imperativ) od Miodraga Pavlovića.
I strofa: pesnik se obraća mladom, neiskusnom, razmetnom čoveku, koj imisli na profit i pun stomak. Obraća se grupi, mnoštvu, celini, onima koji su zapostavili sebe. Stupa u dijalog sa čitaocima i otvara im vidike. Sve treba proći i izdržati (kroz razna užasna društva, kroz zlohodnike, kroz šume pošasnika - nesretnika, nevoljnika, stradalnika, kroz pakleni svet). Treba se ulagivati, oblačiti samur, biti dvoličan, družiti se sa carinicima i gledati kako panduri lome kičmu. Provućemo se jedino krijumčareći sebe. Biće strepi, plaši se i strada strahovito.
II strofa: sve je upereno protiv istinoljubaca, koji su najmanje krivi i jer idu za svetlošću i otkrovenjem. Čovek se brani izgrađujući svoj duhovni svet pesmom i baveći se književnošću.
Gusle - tradicija, prošlost, epsko, podvižničko, junačko. U njih se ulazi sluhom, zvukom i rečju. Tamo iza gusala je mramorni vid iz kamena. Gleda nas neko daleko oko. To je predački vid.
Kamen - svedoči i govori o dalekoj prošlosti. To je kolektivno i pra pamćenje.
Pojte - drevno, molitveno, hramovsko, crkveno, starinsko. I u bezizlazu treba stajati mirno. Sa knjigom dolazi unutrašnja svetlost i ozarenje, koje nas čini velikim u duhovnom smislu. Treba se radovati času ozarenja i spoznaji istine. Tada dolazi pesma, koja iz nas izleće i izlazi ka nebeskim visinama. Samo tako možemo spasiti sebe od zaborava. Čovek veruje u pesmu, jer se ona hrani svim vidovima života. Držeći se pesme mi se držimo i jezika.
Tradicija je u jeziku. Grčke mitove uzima.
02. 09. 1993.
Нема коментара:
Постави коментар