KALENIĆ - težište je na bojama, koje su nosioci lepote
Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava
U korice da vratim
Boje zru
Na lakoj grani vremena
Otuda tvoj inat lepi
u uglu usana mojih
Anđele brate
Boje gore
Mladošću u mojoj krvi
(Iz zbirke "Uspravna zemlja", iz ciklusa "Hodočašće"). "Uspravna zemlja" je pesnička knjiga Popinog rodoljublja, koje se iskazuje na osobito nov pesnički način. Pesma je iz ciklusa "Hodočašće". Hodočastiti ovde znači ići na izvor onoga što je sveto, u čemu je koren i najviše duhovne vrednosti srpskog naroda, a to se drevni i mnogovekovni manastiri: Hilandar, Kalenić, Manasija, Sopoćani... U njima je otkrivao sklad i lepotu arhitekture i fresknog slikarstva; otkrivao je sudbinu i trajanje svoga naroda, nasuprot varvarstu, koje je rušilo, palilo i istrebljivalo ovaj narod. U njima je video "uspravnu zemlju", koja tako vekovima stoji u obliku čvrstih kulturnih spomenika i znao je da se sa njima čuvaju verovanja, legende, istorija i svest o pripadnosti.
Pesnik polazi na hodočašće sa "očevim štapom u ruci" i sa "uspaljenim srcem" na tom štapu. Očev štap je predmet nasleđen od oca i pokazuje mu put, kojeg se pesnik ne odriče (tradicija i kolektivno pamćenje), a "uspaljeno srce" simboliše ljubav prema onome što je opredmećeno u građevinama; to je ljubav prema uspravnoj zemlji svoga naroda. On kreće na "sveti put", kojim je prošla zemlja i narod kroz svoje trajanje. Tim putem mora da se pređe da bi se stiglo do korena saznanja i otkrila tajna lepote i trajanja. Smisao hodočašćenja je da se ispuni pamćenje pesnika i da se ti predmeti lepote ne izbrišu iz sećanja.
Pesme iz ciklusa "Hodočašće" iz zbirke "Uspravna zemlja" nisu "raspevane", ne obiluju mnoštvom reči, a što se može videti i iz pesme "Kalenić". Kao i druge i ova pesma ne poseduje veliku prozirnost u značenju. Pesma se vezuje sa određeni predmet. Na opštem planu to je manastir Kalenić, a na planu sužene percepcije - jedna freska, lik Anđela u manastiru.
SLOJ ZNAČENJA
Manastir Kalenić simboliše naše srednjovekovlje, njegovu arhitekturu i slikarstvo, stvaralački duh našeg naroda i njegovo bitisanje (življenje), koje je ugrađeno u manastir, koje se posvedočuje vertikalom, vrlo postojano, slikama i njihovom lepotom koja odoleva najezdama i vremenu. U svemu tome prisutna je neuništivost.
Pesnik je osobito fasciniran slikom i njenom lepotom, koju opredmećuje boja na zidu. Između subjekta koji posmatra fresku (JA) i freske (TI) uspostavlja se duhovna veza i saodnos bliskih, zbog čega i oslovljavanje kao nekog znanog i dragog: "Anđele brate". Sjaj očiju posmatrača kao duhovna svetlost i ozarenje, prenosi se i preslikava na licu anđela, čime se uspostavlja duhovna veza sa prikazanom predmetnošću, a preko nje i sa dalekim vremenom i sa tvorcem slike.
Boje su ispunile utisak. One impresioniraju postojanošću ili bledim otiscima u malteru, sa utiskom kao da se pomaljaju iz tame, kao da "sviću na ivici zaborava", tj. tamo gde su poništene i gde im se gubi trag, a možda je tu i asocijacija i na naš unutrašnji zaborav, na našu nehajnost i ne sluteći čega smo se odricali.
Slika otkriva (pokazuje) detalj mača, nad kojim se nadnela "tuđa senka", koja bi da prekrije sjaj anđela. Senka je ovde pretnja i destrukcija, a što misao posmatrača doživljava kao vlastitu ugroženost, pa zato i isukani mač, "munja mača" ne sme u korice.
Ako je na početku bilo svitanje boja, što je ravno početku njihovog rađanja, ali i spoznavanja, sada nakon uživanja u njima i u onome što one donose, boje se nude u punoći, u zrenju. Zrenje dolazi sa dužinom posmatranja, ali i mnogovekovnim trajanjem "na lakoj grani vremena".
(Vreme nije raspršilo boje. One zru).
On stoji i posmatra boje. One sviću, pomaljaju se iz maltera, prelaze u jedno zrenje. Vekovi su prošli, a boje nisu iščilile. Laka grana - pokazuje nestajanje, propadanje. Jedino su se boje održale. Pesnik je u prošlom otkrio nešto što pripada njemu. Ono što je bojom ovekovečeno na licu anđela, sada se našlo u uglu pesnikovih usana. Inat - je lep. To je kolektivni i predački inat, potreba da se živi po svaku cenu, prkosi i odoleva. Povezan je sa životom. Boje gore dok ih posmatra. One plamte od svoje lepote. One su večno malde i sveže. Prizivaju da im se vratimo.
MANASIJA
Okamenjen. Njegov stih je zagonetan.
Zadužbina Stefana Lazarevića. U 15 veku Konstantin Filozof pisao žitije S. L. Otvorena je i Resavska škola.
Manastir - polazište za naslov pesme, za uređenje i oslikavanje knjige. Bio je okružen visokim zidinama i deluje kao prsten vidika. Zograf (slikar) nadnet je nad svojim delom. Njegov mikro vidik nastanjuje zlatna i plava boja.
Zlatna boja označava božansku i duhovnu svetlost i svojim sjajem rasteruje tamu oko sebe. Svo svoje umeće Zograf unosi u to.
Plava boja - je nebeska čistota.
Poslednja jabuka sunca - svetlosni i zlatni krug podseća na to. Sve je usmereno na neku dubinu. Važna je dubina vidika i horizonta. To je pogled u vreme i vekove da se to sagleda. Tamna senka dolazi spolja. To je konjica noći. Najezda Turaka, koja bi sve da popali i satre. On koji je nadnet nad ikonom, on ne drhti. Njegova kičica ne drhti. Strah je izostao i ne dopire do sluha Zografa. On je gluv i nem za sve ono što doalzi spolja. On je sebe uneo u boje, u sliku. I dalje nepomičnost. Opijen je poslom, utoplejn je u posao. Predoseća kraj. Oni su došli. Mač je pao na njega. On tone. Na kraju povlači poslednji potez. Sve se pomešalo i zlatno i plavo. Ali i jedno i drugo je duhovno i nebesko. Na predmetnom sloju obuhvatio je:
-prvi nivo je slikanje
-umetnik koji oblikuje
-istorijski kontekst (verme) - najezda Turaka.
11. 10. 93.
OČIJU TVOJIH DA NIJE
Ljubavna pesma (lirska poezija - kratkoća i sažetost). Četiri strofe od 3 stifa. Neobična je (inverzija je u pitanju). Malo reči, ali dobro ukomponovanih.
Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate
Boje sviću
Na ivici zaborava
Tuđe senke ne daju - ono što doalzi sa strane kao napad i destrukcija
Munju tvoga mačaU korice da vratim
Boje zru
Na lakoj grani vremena
Otuda tvoj inat lepi
u uglu usana mojih
Anđele brate
Boje gore
Mladošću u mojoj krvi
(Iz zbirke "Uspravna zemlja", iz ciklusa "Hodočašće"). "Uspravna zemlja" je pesnička knjiga Popinog rodoljublja, koje se iskazuje na osobito nov pesnički način. Pesma je iz ciklusa "Hodočašće". Hodočastiti ovde znači ići na izvor onoga što je sveto, u čemu je koren i najviše duhovne vrednosti srpskog naroda, a to se drevni i mnogovekovni manastiri: Hilandar, Kalenić, Manasija, Sopoćani... U njima je otkrivao sklad i lepotu arhitekture i fresknog slikarstva; otkrivao je sudbinu i trajanje svoga naroda, nasuprot varvarstu, koje je rušilo, palilo i istrebljivalo ovaj narod. U njima je video "uspravnu zemlju", koja tako vekovima stoji u obliku čvrstih kulturnih spomenika i znao je da se sa njima čuvaju verovanja, legende, istorija i svest o pripadnosti.
Pesnik polazi na hodočašće sa "očevim štapom u ruci" i sa "uspaljenim srcem" na tom štapu. Očev štap je predmet nasleđen od oca i pokazuje mu put, kojeg se pesnik ne odriče (tradicija i kolektivno pamćenje), a "uspaljeno srce" simboliše ljubav prema onome što je opredmećeno u građevinama; to je ljubav prema uspravnoj zemlji svoga naroda. On kreće na "sveti put", kojim je prošla zemlja i narod kroz svoje trajanje. Tim putem mora da se pređe da bi se stiglo do korena saznanja i otkrila tajna lepote i trajanja. Smisao hodočašćenja je da se ispuni pamćenje pesnika i da se ti predmeti lepote ne izbrišu iz sećanja.
Pesme iz ciklusa "Hodočašće" iz zbirke "Uspravna zemlja" nisu "raspevane", ne obiluju mnoštvom reči, a što se može videti i iz pesme "Kalenić". Kao i druge i ova pesma ne poseduje veliku prozirnost u značenju. Pesma se vezuje sa određeni predmet. Na opštem planu to je manastir Kalenić, a na planu sužene percepcije - jedna freska, lik Anđela u manastiru.
SLOJ ZNAČENJA
Manastir Kalenić simboliše naše srednjovekovlje, njegovu arhitekturu i slikarstvo, stvaralački duh našeg naroda i njegovo bitisanje (življenje), koje je ugrađeno u manastir, koje se posvedočuje vertikalom, vrlo postojano, slikama i njihovom lepotom koja odoleva najezdama i vremenu. U svemu tome prisutna je neuništivost.
Pesnik je osobito fasciniran slikom i njenom lepotom, koju opredmećuje boja na zidu. Između subjekta koji posmatra fresku (JA) i freske (TI) uspostavlja se duhovna veza i saodnos bliskih, zbog čega i oslovljavanje kao nekog znanog i dragog: "Anđele brate". Sjaj očiju posmatrača kao duhovna svetlost i ozarenje, prenosi se i preslikava na licu anđela, čime se uspostavlja duhovna veza sa prikazanom predmetnošću, a preko nje i sa dalekim vremenom i sa tvorcem slike.
Boje su ispunile utisak. One impresioniraju postojanošću ili bledim otiscima u malteru, sa utiskom kao da se pomaljaju iz tame, kao da "sviću na ivici zaborava", tj. tamo gde su poništene i gde im se gubi trag, a možda je tu i asocijacija i na naš unutrašnji zaborav, na našu nehajnost i ne sluteći čega smo se odricali.
Slika otkriva (pokazuje) detalj mača, nad kojim se nadnela "tuđa senka", koja bi da prekrije sjaj anđela. Senka je ovde pretnja i destrukcija, a što misao posmatrača doživljava kao vlastitu ugroženost, pa zato i isukani mač, "munja mača" ne sme u korice.
Ako je na početku bilo svitanje boja, što je ravno početku njihovog rađanja, ali i spoznavanja, sada nakon uživanja u njima i u onome što one donose, boje se nude u punoći, u zrenju. Zrenje dolazi sa dužinom posmatranja, ali i mnogovekovnim trajanjem "na lakoj grani vremena".
(Vreme nije raspršilo boje. One zru).
On stoji i posmatra boje. One sviću, pomaljaju se iz maltera, prelaze u jedno zrenje. Vekovi su prošli, a boje nisu iščilile. Laka grana - pokazuje nestajanje, propadanje. Jedino su se boje održale. Pesnik je u prošlom otkrio nešto što pripada njemu. Ono što je bojom ovekovečeno na licu anđela, sada se našlo u uglu pesnikovih usana. Inat - je lep. To je kolektivni i predački inat, potreba da se živi po svaku cenu, prkosi i odoleva. Povezan je sa životom. Boje gore dok ih posmatra. One plamte od svoje lepote. One su večno malde i sveže. Prizivaju da im se vratimo.
MANASIJA
Okamenjen. Njegov stih je zagonetan.
Zadužbina Stefana Lazarevića. U 15 veku Konstantin Filozof pisao žitije S. L. Otvorena je i Resavska škola.
Manastir - polazište za naslov pesme, za uređenje i oslikavanje knjige. Bio je okružen visokim zidinama i deluje kao prsten vidika. Zograf (slikar) nadnet je nad svojim delom. Njegov mikro vidik nastanjuje zlatna i plava boja.
Zlatna boja označava božansku i duhovnu svetlost i svojim sjajem rasteruje tamu oko sebe. Svo svoje umeće Zograf unosi u to.
Plava boja - je nebeska čistota.
Poslednja jabuka sunca - svetlosni i zlatni krug podseća na to. Sve je usmereno na neku dubinu. Važna je dubina vidika i horizonta. To je pogled u vreme i vekove da se to sagleda. Tamna senka dolazi spolja. To je konjica noći. Najezda Turaka, koja bi sve da popali i satre. On koji je nadnet nad ikonom, on ne drhti. Njegova kičica ne drhti. Strah je izostao i ne dopire do sluha Zografa. On je gluv i nem za sve ono što doalzi spolja. On je sebe uneo u boje, u sliku. I dalje nepomičnost. Opijen je poslom, utoplejn je u posao. Predoseća kraj. Oni su došli. Mač je pao na njega. On tone. Na kraju povlači poslednji potez. Sve se pomešalo i zlatno i plavo. Ali i jedno i drugo je duhovno i nebesko. Na predmetnom sloju obuhvatio je:
-prvi nivo je slikanje
-umetnik koji oblikuje
-istorijski kontekst (verme) - najezda Turaka.
11. 10. 93.
OČIJU TVOJIH DA NIJE
Ljubavna pesma (lirska poezija - kratkoća i sažetost). Četiri strofe od 3 stifa. Neobična je (inverzija je u pitanju). Malo reči, ali dobro ukomponovanih.
Нема коментара:
Постави коментар