Vojislav Ilić...

Život: sin pesnika i političara Jovana Ilića. Rođen 1860 u Beogardu. Detinjstvo vezano za postelju i čitanje knjiga (bolest). Lektira: Puškin, Ljermontov, Gete, Bajron. Interesovao se za antičku književnsot, posebno za antičke mitove. Zajedno sa Nušićem diplomata u Prištini,  a zatim korektor štamparije u Beogradu. Umro 1894 od tuberkuloze u Beogradu.
Stvaralaštvo: obeleženo je isključivo poezijom. Taj njegov pesnički put prolazi kroz više faza. Pisao je klasicističku poeziju, nadahnut grčkom i slovensko mitologijom (Korintska hetera, Tibulo). Piše romantičarske pesme pod uticajem Bajrona idr. Treća faza u njegovom stvaranju je realistička poezija, kojom je izvršio poetsku revoluciju u srpskoj poeziji 80-ih godina 19 veka, kada čita Svetozara Markovića i Ljubena Karavelova. Ilić je nagovestio i moderno pesništvo. Pisao je pod uticajem parnasovaca (parnasovci su bili francuski pesnici na čelu sa Teofilom Gotijem, koji su sećajući se antičkog parnasa - simbol pesništva - zalagali za čistu lepotu, za svaršenstvo forme i razum umesto osećaja u poeziji). Takav stil pisanja i pesničko opredeljenje nalazimo u pesmi Tibulo. Ilića možemo smatrati i pretečom simbolizma. Javlja se pre Dučića i Milana Rakića. Pevao je: "Sve je simbol što ti vidi oko. Simbol je i zemlja i nebo visoko". Takva mu je pesma Grm.

Vrste poezije (pesništva)
1. intimne pesme (ljubavno elegične): Gospođici N, ispovest.
2. deskriptivne: Jesen, Veče, U poznu jesen, Sivo sumorno nebo, Zimska idila, Prvi sneg.
3. satirične: Maskembal na Rudniku, Već se kupe u lov.
4. balade: Pećina na Rudniku, Na Tičaru.
5. poeme pod uticajem Bajrona.  

SIVO, SUMORNO NEBO - V. Ilić odnosi se selektivno, uzima pojedinosti i gradi viziju. Pesma nije opterećena detaljima. Deskriptivno-socijalna pesma.

I - razvija sliku po vertikali

II - razvija sliku po horizontali.

Monotonija, jednoličnost, obojeno sivilom, tišina, kiša sipi, sprovod (ponavljanje veznika u završnoj strofi), sivilu nema kraja. U I strofi 3 puta ponavlja zamenicu SVE i ponavlja fonema (stilsku funkciju). (S, sivo, sumrono - umiranje, smrt).

siva - vizuelna boja

sumorno - psihološki trenutak, senči njegovo biće

Tema - u naslovu

Motiv - jesen

Poenta - je u naslovu (senči prirodu i život)

Ponavljanje (tautologija) - da bi se što više istaklo i naglasilo

Celine - dve:

I vezuje se za 3 elementa - podmotivi (nebo, ladolež, grančice) i slika jeseni se gradi od toga

Nebo - je sivo i sumorno (vizuelno i psihološko)

Ladolež - uveo, uveli, sumorno spustio vreže

Grančice - skrhane

Sve se stapa u jednu celinu, tj. niz od 3 člana.

"Mršavo, maleno kljuse" - da bi ostavio bolju zvučnost

II dominira slika sa sprovoda (sprovod, kljuse, kiša).

Sprovod - ubogi, prati nekoga, idu po glibu, blatu, kiši

Kljuse - malo, mršavo, siromašno

Kiša - dosadna

Ide se od neba, naniže vertikalno, prema zemlji do ladoleža i to je već slika (makroslika) - a potom se ide do grančice (manja slika - mikroslika). Time se i završava slika koja je vizuelna. Nestajanje, smrt, sve se stopilo u jednu celinu - nema svetla. Sve mračna obori jesen, sve je pusto i tamno. Bez života je sve.

Znaci života: sprovod koji se kreće, sirotinja se kreće i sahranjuje, kljuse upotpunjuje sliku.
Opšta misao: smrt prirodu steže i ona tiho mre.
Kakv drum-ubogi sprovod-mršavo maleno kljuse.
kiša - kao zavesa prekriva predmete i bića (poenta svega onoga što je sumrono i turobno)
Opšta zapažanaj o pesmi: 
-pesma je razvijena na vizuelnim slikama
-slike se gradacijski nižu, idu od većih ka manjim 
-u I strofi su statičke slike da bi se dočarala beživotnost u prirodi
- u II su kinetičke slike (sprovod i kljuse koje se kreće, kiša koja pada) ali sve je usporeno, kao da je u funkciji umiranja
-pesma je deskriptivno socijalna (deskripcija je okvir za socijalnu sliku koju obeležava siromaštvo i beda)
-priroda i čovek su uvek u vezi
Raspoloženje: dosada i sumrono ili turobno stanje duše. U toj funkciji su sve semantičke jedinice.
1. imenice: jesen, stare ograde, ogolei ladolež, sprovod, kljuse, smrt, kiša.
2. epiteti: sivo, sumrono, skrhane, mračna, umorna, ubogi, pusto, tavno.
3. prilozi: sumorno, dosadno, polako.
4. galgoli: leže, obori, steže, mre.
5. zvukovni sloj pesme: ponavljanje i velika koncentracija pojedinih suglasnika i vokala S - kao smrt; P, T, vokali U, A, O - monotonija, I - kao vezničko ponavljanje (II strofa); ponavljanje reči SVE, SVE, SVE. Glasovnim ponavljanjem i ponavljanjem pojedinih reči oblikuje se polje monotonije ili jednolične zvučne slike koje su u vezi sa psihološkim stanjem (dosada, sumrono raspoloženje).

JUTRO NA HISARU KOD LESKOVCA - sumornost pejzaža i veza sa onim što je u čoveku, ne zanemaruje se psihološko stanje čoveka. Realistička pesma. Počinje sa prirodom.

I priroda. Polja. Plava magla. Hladan vetar. Pusta polja. Gradski pejzaž. Čovek. Briga, teret. Istorijski trenutak. Ubogi užar. Sumorni Turčin, zamišljen, puši. Mračno lice. Bol, briga, teret. Proširio sliku i ona je reljefnija.

II priroda. Gora. Život. Krv, vatra, požar. Pomiče monotoniju iz pesme. Tamna dolina. Jelen žurno podiže glavu. Purpurni istok.

Ponavljanje: sumorno, ubogo.
Pesma je razvijena na paralelizmima: priroda-grad, čovek-priroda, čovek-grad. Ponovljivost epiteta i sintagmi preuzetih iz drugih pesama. 
polja - pusta, daleka, magla, vetar; siromašna slika prirode (polja).
Oslikavanje grada.
Sklon je ponavljanjima istih reči, epiteta, konstrukcija (ubogi, sumroni).

1. začetnik realističkog pesništva (priroda) ali i kritično se odnosi prema vlasti. Ugledao se na Svetozara Markovića.

2. parnasovac

3. preteča simbolizma

Počinje prirodom i završava prirodom.